Kada je ekipa K2.0 posetila izložbu “Čuvari raja, duša i umova Severne Koreje” u prištinskoj Narodnoj galeriji “Pjeter Bogdani”, slučajno smo načuli razgovor troje ili četvoro prijatelja. Prvobitno pokušali da uđu u kancelarije na drugom spratu biblioteke, ali su vrata bila zatvorena. Zastali su da bi sačekali ili da bi ubili malo vremena, pa su počeli da pričaju o izložbi.

Najprodornija osoba iz te grupice preuzela je kormilo nad razgovorom. On je počeo da priča o diktatoru Kim Džong Unu, zatim postavljajući sledeće pitanje: “Šta rade ovi Kinezi ovde?” misleći na Severnokorejce. Dok su se ostali smejali, prekinuvši ga u razglabanju, jedan njegov prijatelj je rekao: “Brate, ovde piše Severna Koreja.”

“Kako god, zar oni nisu isti?” odgovorio je prvi lik, komentarišući bliske veze između Albanije i Kine od pre 40 godina. Naglašavao je ime Envera Hodže (Hoxha), gde mu je svaka rečenica praćena pitanjem “Ali čemu sve to?” — u smislu, šta je postigao time? On više nije slušao pitanja svog prijatelja, jer su njegovu pažnju sada zaokupile severnokorejske vojne uniforme za bebe — bio je oduševljen.

Uopšte nismo ubeđeni da ova grupa prijatelja nije znala razliku između ovih dveju nacija. Možda su primetili da smo mi novinari — možda zbog naše opreme — pa su namerno bili sarkastični pred nama, ili su pak bili cinični prema izložbi. Možda, ipak, nisu hteli da naprave razliku između Kineza i Severnokorejaca, iako je znaju.

Nisu samo ti mladići imali nešto da kažu na račun izložbe fotografije kinematografske firme Traavik.Info, a koja je prikazana od 31. oktobra do 11. novembra u sali Narodne biblioteke. Izložba — priređena zahvaljujući Mortenu Traviku (Traavik) i Jorundu F. Pedersenu (Jørund F. Pedersen) — prikazivala je slike iz svakodnevice Severne Koreje, zemlje koju su ovi autori posetili više od 20 puta.

Prilikom jedne od ovih poseta, kada je reditelj Morten Travik organizovao koncert sa slovenačkim bendom Lajbah (Laibach) 2015. godine — što je prvi nastup jednog benda sa Zapada u ovoj zemlji — gospodin Rju (Ryu), predsednik Komisije za kulturne odnose, organizovao je satirični zvanični prijem za njega i njegov bend.

Tokom ove ceremonije, gospodin Rju je ovaj industrijski rok-bend nazvao užasnim, uvredljivim i neonacističkim, jer njihova odeća liči na onu koju su nosili nacisti. Od svog osnivanja u Jugoslaviji 1980, slovenački bend Lajbah izgradio je ime parodirajući totalitarizam, nacionalizam i militarizam, dok u svom radu koriste i kontroverzne slike.

Po mišljenju gospodina Rjua, bilo je neprihvatljivo da Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) — antifašistička država koja se borila protiv imperijalnog Japana, bivšeg saveznika evropskih nacista i fašista — ugosti ovaj bend koji je trebalo da nastupi u prestonici na 70. godišnjicu od oslobođenja.

Travikov dokumentarni film, koji je zabeležio Lajbahov koncert u Pjongjangu, prikazan je nakon izložbe u Prištini. U razgovoru sa Travikom nakon projekcije, on je pokazao uobičajeno kontroverzno ponašanje, iako je kazao da je povređen zbog reakcija koje je njegov rad ovde izazvao kod ljudi.

Portreti Severnokorejaca rame uz rame sa portretima ličnosti iz albanske renesanse

Pored ulaza u Narodnu biblioteku postavili su citat Kim Džong Ila, bivšeg vrhovnog vođe Severne Koreje: “Narodna književnost koja je lišena duha nacionalne nezavisnosti nije ništa drugo do telo bez duše.”

Kako se posetilac kreće ka unutrašnjosti biblioteke, na strani može da vidi citat pisca Milana Kundere koji komentariše početke totalitarizma i stvaranja totalitarnog društva: “Baš kako se san o raju pretvara u stvarnost […] tu i tamo ljudi počinju da postavljaju prepreke na tom putu, pa tako lideri raja moraju da izgrade mali gulag pored Raja. Kako vreme prolazi, ovaj gulag je sve veći i sve savršeniji, dok susedni raj postaje sve manji i sve siromašniji.”

Na drugom spratu su bile fotografije, brošure i druge stvari koje su predstavljale severnokorejski način života. Pre svega, tamo su se našle dve velike fotografije dvojice bivših severnokorejskih diktatora: Kim Džong Sunga i Kim Džong Ila.

Uh, i da ne zaboravimo Kadareov citat: “Odnosi velikog pisca sa diktatorom jesu složeni i teški za objašnjavanje, jer su obojica tirani, ali je, u ovom sučeljavanju, diktator lažni tiranin…”

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Ovaj materijal iz Severne Koreje izazvao je žučne reakcije kritičara koji su, uglavnom, ovu izložbu shvatili kao promociju diktatorskog sistema i njegovih lidera. Primećeno je da je izložba održana tik pored portreta istaknutih ličnosti iz albanske renesanse, a koje tamo, u hodniku Narodne biblioteke, već duže vreme stoje izložene.

Univerzitetski profesor Bljerim Ljatifi (Blerim Latifi) komentarisao je izložbu na Fejsbuku: “Jedan prijatelj mi je to rekao, ali nisam mogao da verujem! Otišao sam da to vidim svojim očima i bilo je tačno”, rekao je. “To je stvarnost. Petog novembra 2019, na Kosovu, u instituciji koja je ustanovljena da bi doprinela kulturi i slobodi, promoviše se jedan od najprljavijih diktatora koje svet poznaje.”

Travika su reakcije iznenadile. 

U stvari, on smatra da mnogi od onih koji su reagovali — a koje on naziva ljudima “sa bliskim vezama sa aktuelnim i prošlim strukturama vlasti na Kosovu” — nisu ni došli da vide izložbu te da su mediji eksploatisali njihove reakcije. Pritom, ni mediji se nisu potrudili da istraže drugu stranu medalje.

Smatra da je izložba pogrešno shvaćena zbog dezinformacija te za to krivicu svaljuje na medije. “Mediji su nekritički izveštavali [o reakcijama] na neposredan način, što je, po mome mišljenju, vrlo problematično”, rekao je. Njegov stav je da ovakvo izveštavanje može da bude opasno, jer bi “mediji trebalo da predstavljaju oblast u kojoj se poštuje različitost, gde je ona moguća — a posebno su to onlajn mediji”.

Iako je na početku mislio da su se ovakve reakcije pojavile zbog toga što je izložba pogrešno protumačena kao promocija severnokorejskog režima, Travik je kasnije promenio svoje mišljenje. On i dalje okrivljuje medije koji su, navodno, podstakli ovakve reakcije. Travik kaže da je iznenađen, jer je ovo prvi put da mediji nisu stupili u kontakt s njim, iako je bio spreman za to da diskutuje o svakoj njemu upućenoj kritici.

Kada je reč o njegovom radu — koji naziva eksperimentalnim — Travik veruje da on ne bi trebalo da izaziva polemiku o tome da li je Severna Koreja “dobra ili loša”, već da podstakne ljude da razmisle o tome da li u sebi gaje autocenzorske tendencije. On to povezuje sa izostankom odgovora umetničkih kritičara; Travik kaže da je razgovarao sa nekim svojim prijateljima koji su odobravali njegov rad, ali nisu izašli u javnost po tom pitanju. On to naziva “ćutnjom dobrih ljudi”.

“Samocenzura može da ima dva oblika: Možete sebe da sprečite da nešto kažete kako se ne biste našli u problemu ili je, pak, samocenzura toliko ukorenjena u vašem sistemu da i ne razmišljate o tome da nešto kažete”, rekao je Travik. “U stvari, čak i u zemlji kakva je Severna Koreja — iako su one, po prirodi stvari, mnogo kontrolisanije — ne treba im dva miliona policajaca, jer oni već sami jedni druge cenzurišu.”

Međutim, profesor Ljatifi nije saglasan sa time. U drugoj objavi preko Fejsbuka, on je rekao da izlaganje fotografija na kojima su severnokorejski diktatori ne može da se relativizuje rečima da je reč o slobodi izražavanja ili umetnosti. “U normalnom demokratskom svetu, sadržaj koji je zagađen, bilo fizički ili ideološki, mora da bude izložen uz odgovarajuća kritička objašnjenja.”

“Kratak pregled Miloševićevih govora ne može da se objavi bez kritičkih objašnjenja o posledicama koje su ti govori proizveli”, nastavio je Ljatifi. “Ako se to ne učini, onda izložba opasne sadržine predstavlja samo marketing tog sadržaja. Baš kao baner sa izrekama Kim Džong Ila na spoljnim zidovima Narodne biblioteke.”

Od Pjongjanga, preko Đirokastre, do Prištine

Pre dolaska u Prištinu, autori su izložbu predstavili u Đirokastri (Gjirokastër), rodnome mestu bivšeg albanskog diktatora Envera Hodže.

Prema Travikovim rečima, činjenica da je izložba inicijalno organizovana u Đirokastri, gde je naišla na pozitivne komentare — iako je i sama Albanija toliko propatila pod komunističkim režimom — pokazuje da sama izložba nije promocija severnokorejskog režima.

“Znate za albanski komunizam i bio bih manje iznenađen da sam ovakve reakcije dobio u Đirokastri, jer je, na kraju krajeva, Albanija bila zemlja koja je najviše ličila na Severnu Koreju u poređenju sa drugim evropskim državama. Ipak, to se nije desilo. Upravo suprotno, [tamo im se dopala]”, rekao je.

Travik insistira na tome da ljudi koji su živeli u sistemu sličnom onom u Severnoj Koreji nisu ovo videli kao promotivni umetnički rad te kaže da je isto to očekivao i na Kosovu.

Umetnički kritičar Ilir Muharemi (Muharremi) nazvao je izložbu “odvratnom”, dodajući da je ovakva vrsta umetnosti zasterela i da je “narod Balkana” sit takvih stvari.

Prema njegovome mišljenju, “…portreti prikazuju punačke dimenzije, patetične i mišićave žene u vojnim uniformama, parade sa neverovatnom jednoličnošću u pokretima, decu sa crvenim šalovima u najizolovanijoj zemlji na svetu. Liče na fotografije i skulpture Albanije iz vremena vladavine socrealizma.”

Muharemi kaže da to vreme više ne postoji i da njemu nije jasno šta je umetnik hteo da izrazi. Po njegovome mišljenju, ova izložba predstavlja mlaku provokaciju i nije trebalo da se izloži u Narodnoj biblioteci.

Travik je stava da nije na njemu da kaže da li je izložba bila “provokativna” ili “izrazito provokativna”. Kada je reč o mestu koje je izabrao za izložbu, on naglašava da je uvek u potrazi za “prostorima za demonstracije koje umetnost još nije iskvarila”, a gde bi izložio svoj rad, dok stalno teži tome da pronađe alternative umetničkim galerijama i pozorišnim scenama.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“U svom radu uvek volim da stopim ili razdvojim rad od spoljnih okolnosti. Iz tog razloga je Narodna biblioteka bila pogodna — ona je državna institucija, pa sam pretpostavio da ima neku simboliku”, kaže Travik. Štaviše, po njegovome mišljenju, “biblioteka je čuvar prošlosti i mesto na kom se pronalazi nadahnuće za budućnost”.

Izložba je praćena reakcijama, protivljenjima i izjavama o tome da je reč o propagandi ili promociji režima koji nema nikakve veze sa Kosovom. Međutim, na njoj je ipak bilo nečega sa Kosova: mrtva muva koju je Travik pronašao dok su čistili fioke u koje su stavljali neki materijal za izložbu o realnosti života u Severnoj Koreji.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.