“Quo Vadis, Aida?”, u režiji Jasmile Žbanić, nominovan za najbolji evropski film u 2021. od strane Evropske filmske akademije, kao i za Oskara i dve nagrade BAFTA, predstavlja svetski priznati umetnički proizvod o istorijskoj istini, institucionalnoj odgovornosti, empatiji i kolektivnom sećanju. Ali, pre svega, u pitanju je rad posvećen slobodi, ljudskom dostojanstvu i ljubavi prema životu.

Aida Selmanagić (Jasna Đuričić), glavni lik u filmu, radi kao prevoditeljka Ujedinjenih nacija u gradiću Srebrenici, u istočnoj Bosni. Jasmila Žbanić nam daje priliku da na neko vreme pozajmimo Aidine oči i da kroz njih posvedočimo najužasnijem zverstvu počinjenom u Evropi od završetka Drugog svetskog rata: genocidu u Bosni, koji je kulminirao masakrom u Srebrenici.

Između 11. i 22. jula 1995. godine oružane borbene snage Republike Srpske, pod komandom Ratka Mladića, pobile su 8.372 bošnjačka muškarca i dečaka. Ratka Mladića je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 2017. osudio za genocid i zločine protiv čovečnosti. Etničko čišćenje nad bošnjačkim stanovništvom počinjeno je pod budnim okom Ujedinjenih nacija. Film autorke Jasmile Žbanić ovu istorijsku činjenicu profesionalno pretače na ekrane širom sveta.

Saučesnici

Autorka Žbanić u celom filmu simbolično i živopisno prikazuje vojnike UN-a. Kamera nam daje uvid u portret celog tela. Primećujemo da su im ruke i noge gole. Oni su eksponirani, baš kao što je (kasnije) eksponirano da je njihovo prisustvo u Srebrenici bilo u službi Ratka Mladića i njegovih vojnika.

Vojnici UN-a liče na dečake, nesigurni su u sebe, nervira ih trenutna situacija i ne uspevaju da izađu s njome na kraj. Kada konačno odluče da preduzmu nešto, postaju Mladićevi saučesnici.

Vidimo kako sve civile koji su trebali biti pod zaštitom UN-a predaju srpskim snagama, koji odmah počinju da razdvajaju žene i decu od muškaraca. Dok se žene i deca ukrcavaju u autobuse da se prevezu na bezbedno mesto, vojnik UN-a prstom upire u mladića koji se krije ispod marame u ženskom redu, pokušavajući da utekne odredima smrti. Njega izvlače iz reda i upućuju da se pridruži ostalim muškarcima, pa ga samim tim šalju u smrt.

Ova scena živopisno prikazuje stvarne metode rada UN-a u Srebrenici. Čak i kada su Ujedinjene nacije zaista mogle da pruže pomoć, odbile da to učine. Ravnodušni prema vanrednim okolnostima u kojima strada život, oni šalju Aidinog supruga i dva sina — Nihada, Hamdiju i Seja Selmanagića — pred odred smrti tako što odbijaju da izvrše jednostavan zadatak: da stave njihova imena na parče papira na kom su imena ostalih pripadnika UN-ovog objekta.

Odbili su da evakuišu porodice. Birokratija to nije dozvoljavala.

Koja birokratija? Ista ona birokratija koja je uživala u svojim odmorima i samim tim nije reagovala kada je Mladić prekršio UN-ov ultimatum. Ista ona birokratija koju predstavljaju pukovnik Karemans (Karremans) i major Franken iz holandskog bataljona UN-a, koji su dozvolili naoružanim srpskim snagama da uđu u objekat UN-a, prete očigledno nezaštićenim civilima i kasnije ih pobiju. Pravila su se nonšalantno kršila, kao što publika to vidi u filmu, ali nikad zarad zaštite nevinih

Zaštitnička uloga UN-a u Srebrenici bila je maskarada; oni nisu uložili veliki napor da izvršavaju svoje zadatke u svojstvu mirotvoraca. Stavljajući naglasak na njihova dela, autorka Žbanić ukazuje na to da Ujedinjene nacije nisu pružile nikakvu pomoć jer to nisu htele.

U filmu se opisuju nespremnost i nesposobnost stranih sila i UN-a da deluju brzo, odlučno i saosećajno onda kada životi vise o koncu. Pripoveda se i o tome kako su strukture poput UN-a često vođene političkim interesima koji nemaju nikakve veze sa ljudskim pravima, kao što autorka Žbanić i sama tvrdi.

Aidinim očima

Najpotentnija scena u celom filmu je, verovatno, onda kada Aida pada na kolena i moli majora Frankena da joj poštedi makar jednog sina, a nakon što je već uradila sve što je mogla da zaštiti celu porodicu.

Aida je oličenje kolektivnog iskustva Srebreničana, posebno žena iz ovog gradića, majki, ćerki, nećakinja, ljubavnika, prijatelja čiji su voljeni nasilno odvedeni od njih. U pitanju su ljudi koji i dalje čuvaju sećanje na svoje voljene i koji su internalizovali ovu istorijsku traumu, ovu propast civilizacije usred Evrope.

Pored toga, Aida je otelotvorenje onih koji još žive u nadi da bi njihovi sinovi i supruzi, njihova braća i rođaci, mogli jednog dana da se pojave, živi, pred ulaznim vratima, a nakon što se već 26 godina vode kao nestali.

Istovremeno, Aidinim očima postajemo svedoci iskustva naroda Bosne i Hercegovine devedesetih godina i drugih delova nekadašnje Jugoslavije, koje je fašizam unakazio, a uz njega mržnja i ratovi koji su mogli biti sprečeni.

Prizor očiju Jasne Đuričić, to jest Aide, koja zuri direktno u kameru sa pozicije iza ograde UN-ovog objekta, dok srpske snage odvode civile, verovatno je jedan od najupečatljivijih prizora u istoriji kinematografije. Njen pogled je u toj meri zaprepašćujuć da u tek nekoliko sekundi doživljavamo talas strahopoštovanja, besa i žeđi za odgovorima, potrebom da se pravda zadovolji.

Reditelji poput Žan-Lika Godara (Jean-Luc Godard), Dejvida Finčera (David Fincher) i ostalih srušili su četvrti zid tako što su se direktno obraćali publici, stavljajući akcenat na veštački karakter medijuma ili kroz unutrašnji dijalog likova. Autorka Žbanić posredstvom muka uspostavlja vezu između lika i publike, i to ne da bi naglasila nerealni karakter bioskopa, već da bi prikazala njegovu moć da u prvi plan stavi istine. Stiče se utisak kao da nas Aidine oči pitaju: “Vidite li isto što i ja? Ako vidite, da li i dalje možete da ćutite i da ostanete neutralni?”

Ratne igre muškaraca

Ovaj film nam stiže u doba kada negiranje genocida cveta u Srbiji, kako u institucijama, tako i u nekim segmentima javnosti. Film se pojavljuje u vreme kada šovinizam Vlade Srbije neprestano narušava mir u regionu, posebno u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Stiže u doba kada švedska akademija pruža podršku negatoru genocida i Miloševićevom apologeti Peteru Handkeu, uručivši mu najznačajniju književnu nagradu.

“Tužna istina”, kako piše Hana Arent (Hannah Arendt), “jeste da većinu zla čine ljudi koji se nikada ne odluče da li su dobri ili zli.” Poremećaj u domenu informacija ― koji se ne dešava samo na Balkanu, već u celom svetu, gde se genocidi dovode u pitanje ili svode na “nesporazum iz prošlosti” ― može rezultirati ponavljanjem onoga što nikada ne smemo dozvoliti da se ponovi: propast čovečanstva, čije je poprište, nažalost, bilo u Srebrenici. Oni koji ne biraju stranu po ovom pitanju svakako pomažu zločincima i njihovih istorijskim izmišljotinama.

“Quo Vadis, Aida?” nije samo izvanredan film o ratu i pomirenju, već i feministički film. Po rečima same Jasmile Žbanić: “Rat smatram muškom igrom. Sve što znamo o ratu nastalo je iz muškoga pogleda i sa muškog stanovišta. Poznati su nam samo narativi o muškoj moći koju muškarci baštine.”

Aida je upletena u mušku igru zvanu rat, ali autorka Žbanić, koja je verno prati kroz veći deo filma u znak solidarnosti i brige, pobrinula se za to da Aidu ne predstavi kao žrtvu, već kao preživelu. Aida je jaka žena. Njena dela, njen stav, njene reči odišu otporom i upornošću. Autorka Žbanić joj je dala prostor u kom prirodno prerasta u uzor ženskoj publici koja može da se poistoveti sa Aidinom hrabrošću da se suprotstavi nepoželjnom teretu.

Štaviše, Jasmili Žbanić je stalo do publike onoliko koliko joj je stalo do likova u filmu. Ona se pažljivo ophodi prema traumi koju su ljudi iskusili i interveniše da bi nas zaštitila od brutalnosti i perverzije rata, pritom nas ubeđujući da je rat neprikosnoveno zlo.

Zahvaljujući spretnim rukama autorke Žbanić, odluka da se ubistva direktno ne prikažu na ekranu zaista pojačava, a ne umanjuje, emocionalni uticaj koji nastaje gledanjem ubijanja 8.372 nevinih ljudi. Odluka o neprikazivanju ubistava može se smatrati njenim činom poštovanja sećanja na žrtve i njihove porodice.

Gledajući film Jasmile Žbanić setila sam se memoara Prima Levija iz Holokausta “Zar je to čovek”. Ono što vidimo kroz Aidin život u objektu UN-a, gde svako može svakoga da vidi i pomiriše dok se olakšava u ćošku fabrike, to je upravo ona vrsta poniženja čovečanstva i svođenja ljudi na njihove osnovne biološke instinkte o kojima je Levi — Italijan jevrejskog porekla, hemičar, pisac i preživeli iz Holokausta — pisao izuzetno evokativno.

“Baš zato što je [logor] bio ogromna mašina koja treba da nas svede na zveri, mi ne smemo postati zveri; da čak i u ovom prostoru čovek može da preživi, pa prema tome čovek mora da preživi, da bi ispričao priču, da bi svedočio; i da bismo preživeli, moramo sebe primorati da spasimo makar skelet, obrise, formu civilizacije. Postasmo robovi, lišeni svih prava, izloženi svakoj uvredi, osuđeni na izvesnu smrt, ali i dalje posedujemo jednu moć i moramo je braniti svom snagom jer je ona poslednja koja nam ostaje — moć da ne damo saglasnost”, pisao je Levi.

Baš kao u Levijevom memoaru ili filmu “Sin Saula”, Aida pokušava da se emotivno razdvoji od situacije, a istovremeno je sasvim zaokupirana svim onim što se događa oko nje. Ona podiže zaštitni zid tako što izbegava kontakt očima kada god se kreće među izbeglicama — njenim susedima, kolegama, poznanicima — koje je očajnički mole za pomoć. Njena borba da ona i njena porodica prežive postaje jača od nagona da pomogne drugima.

U filmu “Sin Saula”, autora Lasla Nemeša (László Nemes), ovakvo ponašanje prerasta u oruđe za preživljavanje lika u filmu i publike. Saul, koji ima dužnost zonderkomanda (Sonderkommando, zatvorenika koji su primorani da odlažu žrtve gasnih komora), hoda kroz Aušvič sa pognutom glavom, izbegavajući kontakt očima i tela nagomilana svuda oko njega. Pokušaj Saula i Aide da se odvoje od okoline ne može se smatrati ravnodušnošću ili nesposobnošću da iskuse emocije. Upravo suprotno, oni poseduju sposobnost da osećaju previše toga.

Istorijske žmurke

Film “Quo Vadis, Aida?” sa velikom pažnjom ubijenima u Srebrenici dodeljuje lice, ime i ličnu istoriju, kako onih 8.372 pobijenih ne bi postali samo još jedna brojka u udžbenicima istorije. Film omogućuje da svako od 8.372 muškarca i dečaka odjekne u našim glavama i dušama, da steknemo osećaj da su to pojedinci koji su voleli i bili voljeni, koji su sanjali i nadali se da će svet postati mesto koje neće težiti sopstvenom istrebljenju.

A fašizam donosi samo i isključivo istrebljenje.

Praznina koja je nastala nakon srebreničkih zbivanja dirljivo se prikazuje na slici napuštenoga grada godinama kasnije, gde su prazne ulice prekrivene snegom. Međutim, film se završava scenom od presudnog značaja: deca nastupaju u školskoj predstavi. Dok se njihove ručice i okice u više navrata otkrivaju i prekrivaju, što spada u koreografiju, ova scena potvrđuje da genocid i istorijska brutalnost nisu isto što i igra žmurki; iako neki učestvuju u negiranju genocida, istina se ne može sakriti.

Što se publike tiče, oni koji su uzrokovali bol i oni koji su ga istrpeli sede jedni pored drugih, pažljivo motreći mlade koji, nevini a puni energije, kao da jedva čekaju da krenu dalje. Ali kako čovek može da krene dalje u zemlji u kojoj je počinjen genocid? Quo vadis?

Ovaj film, njegove upečatljive poruke i odatle proizašle diskusije verovatno se čine kao dobar početak, kao način da se krene dalje tako što nikada nećemo zaboraviti ono što se krije iza svega.

Duboko sam zahvalna Jasmili Žbanić, glumcima i filmskoj ekipi što su profesionalno i saosećajno za nas kreirali ovo potentno umetničko delo u pravom trenutku.

“Postoji Aušvic, tako da Bog ne može postojati”, tvrdi Primo Levi. Ne znam ništa o Bogu, ali znam dosta o pravdi, a Srebrenica zaslužuje svoje mesto u istoriji i na našoj savesti. Nadam se da će celi svet saznati za ovu priču. Nadam se da će što pre prevladati sećanje na one koji su nam istrgnuti iz zagrljaja.

Naslovnica: isečak iz filma “Quo Vadis, Aida?”