Sredinom decembra 2021, nekadašnji neprijatelji tokom ratova nakon raspada Jugoslavije, okupili su se u Vlasotincu, nekih 300 km od Beograda, kako bi skupa odali poslednju počast jednom ratnom veteranu. Nekadašnji pripadnici Hrvatske vojske (HV), Hrvatskog vijeća obrane (HVO), Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH), Vojske Republike Srpske (VRS), Vojske Jugoslavije (VJ) i Jugoslovenske narodne armije (JNA) stavili su venac na grob Novice Kostića, te zatražili od gradskih vlasti da se ulica u kojoj je živeo preimenuje i da dobije njegovo ime. Na kraju su skupa potpisali inicijativu i uputili je gradskim vlastima. 

Kostić je umro u 61. godini života. Decenijama se borio sa povredama koje je zadobio kao rezervista JNA u novembru 1991. godine na ratištu u Hrvatskoj. Usled ranjavanja ostao je invalid, te mu je zdravlje trajno narušeno zbog čega je imao niz operacija. 

Veterani su u peticiji naveli kako se Novica bavio mirovnim aktivizmom decenijama, hodajući po prostorima koji su nekada bili Jugoslavija — zemlja koja se raspala u krvavim ratovima. Novica je obilazio mesta stradanja pričajući o miru. 

“Nije propuštao nijednu priliku da govori o strahotama rata i da se zalaže za mir, pomirenje, saradnju i solidarnost među ljudima na prostoru bivše Jugoslavije”, navodi se između ostalog u inicijativi koju je potpisalo više od 150 ljudi, među kojima su i Novičine komšije i brojni građani Vlasotinca. 

U svojoj mirovnoj misiji, zajedno sa drugim veteranima, Novica Kostić je bio deo aktivnosti koje organizacija Centar za nenasilnu akciju (CNA) od 2002. godine provodi u Bosni i Hercegovini (BiH), Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Kosovu. Aktivnosti podrazumevaju i obilazak mesta stradanja kako bi skupa odali poštu svim žrtvama, pozivajući na procesuiranje odgovornih za zločine i izgradnju poverenja među ljudima. 

Na dan komemoracije, CNA je u Vlasotincu prikazala i dokumentarni film u kojem je glavni akter baš Novica. U tom filmu on priča o svom aktivizmu i ratu, te kaže kako ni u jednom od ratova nema pobednika. “Direktni učesnici su samo obični ljudi koji su naseli i prihvatili da budu žrtva tog rata. Sad ja hoću da se pitam. Hoću ja da pitam, da vidim gde sam ja to. Meni sad smeta kad neko kaže — lojalan državi. Ma ko, zašto? Pa je l’ ta država lojalna prema meni? Šta je ta država uradila za mene?”, kaže Novici. 

Danijel Kostić od oca Novice, bivšeg ratnika, je učio o miru, lekcije koje je Novica dijeluo sa kolegama iz Centra za nenasilnu akciju. Foto: Dejan Kožul.

Pored veterana, na komemoraciju je došao i Novičin sin Danijel kojeg je otac učio o miru. Taj dan u Vlasotincu je rekao kako je prezahvalan što su svi došli da “ispoštuju Novicu, moju porodicu i da još jednom svetu pokažu, a pogotovo mladim ljudima, koji su to pravi aršini, koje su to prave vrednosti i šta je to iznad života važno”. 

Danijel se prisetio kako je za njegovog oca angažman sa CNA bio prilika da svima kaže kako su mnogi veterani bili obični ljudi koji su iz porodičnih uslova bačeni u neku vatru.  

“Hteo je da čuje drugu stranu, da vidi šta kaže taj iz Hrvatske koji je isto bio učesnik. Da čuje od Bosanca, da potvrdi ono što je verovao, da su to obični, porodični ljudi koje je sudbina naterala da budu tu gde su i kad je čuo za ideju izgradnje mira, to je već bilo nešto sveto, nešto za šta je bio spreman i da se angažuje, da da sve od sebe i da to bude uspešno”, rekao je Danijel Kostić. 

Propitivanje ratnih uloga

Novica je na mnogo načina bio personifikacija CNA, jedan od ključnih ljudi, prisutan u njihovim aktivnostima od prvih treninga 2004. godine, odnosno tribina pod nazivom “Četiri pogleda”. Amer Delić, jedan od vodećih ljudi CNA, veteran Armije BiH, kaže da mu je Novica bio jedan od uzora čije ga je rad ohrabrio da se angažuje u svojoj lokalnoj zajednici u Zavidovićima, BiH. 

“Nestao je strah da i ja pričam o svom ratnom angažmanu i da kažem da nije sve ono što smo ostvarili u ratu neka naročita slast pobjede, oslobođenja,” priča Amer dok razgovaramo u Vlasotincu. 

“Kroz moj angažman, počeo sam da propitujem svoju ulogu u ratu, koja mi je do tada bila skroz čista — ja sam bio na svom terenu, odbranio sam se od agresora i ja sad mogu da uživam u tome. Ali, nisam razmišljao šta se u mojoj okolini dešavalo, koje su tu zajednice bile pogođene, koje su njihove potrebe?”, rekao je Amer. 

“Sa druge strane imate ljude poput nas. Ja sam imao potrebu poslije rata da razgovaram sa nekim, pogotovo o zločinima. Hodao sam naokolo i tražio sagovornike u drugim etničkim grupama, ali niko nije htio da priča. Zatvorena tema. Svi kažu: ‘Pusti to.’ Onda sam na ovakvim skupovima dobio priliku da pričam.”

Amer je od Novice učio kako drugačije pričati o ratu. Prisjetio se kako ga je slušao na tribinama kada je otvoreno pričao o svom angažmanu u vojsci te iznosio stavove u kojima kritikuje postojeću vlast u Srbiji, šaljući poruku mladima da imaju druge mogućnosti. Amer se sjeća kako je Novica slao poruku novim generacijama da nikad ne pristanu biti poslani na ratišta. 

Odricanjem od rata, Novica za života, kao i drugi veterani koji nastavljaju njegov put, borio se za mir. A mirovni angažman je upravo ono što CNA radi godinama. 

Organizacija je nastala 1997. godine u Sarajevu BiH kao aktivistička mirovna organizacija. Nakon četiri godine rada, ured su otvorili i u Beogradu. Prva aktivnost koju su skupa razvila dva ureda bile su tribine pod nazivom “Četiri pogleda”, u kojima je Novica bio učesnik od početka. Ideja je bila dovesti direktne učesnike rata, veterane, skupa i pomoći im da pričaju o svojim iskustvima. Tribine su bile javne, te su privlačile i druge veterane, ali i žrtve rata. 

Kolege i prijatelji Novice Kostića okupili su se u Vlasotincu da mu upute zadnje zbogom, ali i da upute apel za mir. Foto Dejan Kožul.

Iz tribina su se rodile i druge aktivnosti, ali je fokus ostao na mirovnom aktivizmu i radu sa veteranima. 

Davorka Turk, aktivistkinja CNA, precizira da su u dosadašnjem delovanju objavili preko 20 knjiga na različitim jezicima, snimili devet dokumentarnih filmova, od kojih je većina prikazana na različitim nacionalnim frekvencijama, organizovali tri međunarodne konferencije i nekoliko regionalnih seminara sa istoričarima_kama, novinarima_kama i aktivistima_kinjama. 

“Obilježili smo 120 neobilježenih mjesta stradanja. Izradili smo Nacionalnu strategiju za izgradnju mira za Srbiju, koju smo, nakon odbijanja Vlade Republike Srbije, darovali građanima, uvjereni da ćemo dočekati i njezinu implementaciju”, pojasnila je Turk. 

Obilazaka mesta stradanja je bilo mnogo tokom godina. Jedno od takvih okupljanja organizovano je početkom 2020, kada su predstavnici CNA obišli Prijepolje, gde su položili cveće i odali počast ljudima koje su oteli, a potom pogubili, osuđeni ratni zločinac Milan Lukić i njegova jedinica Osvetnici, koji su bili deo oružanih snaga koje su se borile u BiH. 

Otmica je počinjena u mestu Štrpci, u blizini granice BiH sa Srbijom, u vozu koji je išao iz Beograda ka Baru, Crna Gora. Lukić i grupa naoružanih ljudi zaustavili su voz, ušli unutra, legitimisali putnike, te izdvojili 20 Bošnjaka. Potom su ih odveli u BiH, u mesto blizu Višegrada, gde su ih pogubili. Deo stradalih je bio iz Prijepolja, a gotovo svi su bili državljani Srbije ili Crne Gore. 

Za ovaj zločin je 2002. godine pred sudom u Bijelom Polju osuđen Nebojša Ranisavljević, i to na petnaest godina zatvora. Mićo Jovičić je pred Sudom BiH osuđen na pet godina, a nakon što je prihvatio sporazum o priznaju krivice. Od 2014. godine, kad je uhapšeno još 16 optuženih, pred sudovima u BiH i Srbiji se vode sudski postupci. 

Krajem 2019. godine Tužilaštvo BiH je podiglo optužnicu protiv Milana Lukića, koji se tereti da je komandovao ovom grupom. Za sada, takođe, bez epiloga.

Prošlo je dvadeset i osam godina od ovog ratnog zločina, a porodice žrtava još uvijek nemaju nikakvu simboličnu naknadu samo zato što su njihovi članovi ubijeni na teritoriji druge države.

Među veteranima koji su u martu 2020. odali počast žrtvama bio je i Novica Kostić koji je sa tog mesta poručio: “Da se ne zaboravi, da se nikad ne desi.” 

Na komemoraciji je bio i Đoko Pupčević, iz Šamca, nekadašnji pripadnik Vojske Republike Srpske i Novičin prijatelj, koji je na dan zločina bio u vozu kao putnik. Održao je i govor u Prepolju prisetivši se uniformisanih osoba koje su upale u voz. 

“Uniformisani ljudi su ulazili u kupee i legitimisali nas. Voz je stajao 40-ak minuta, i tek kad je kondukter došao pitali smo šta se desilo. Kazao je da su izveli 15, 20 ljudi iz voza. Nisam znao zbog čega dok nisam došao u Podgoricu. Tek tad sam čuo na vijestima o čemu se radilo”, prisetio se Đoko.

“Žalosno je što se to desilo. Žalosno je što nisu nađena tijela i teško da će se i naći kad nisu dosad, ali molim sve koji znaju išta o tome da kažu gdje su, kako bi te njihove kosti i duše našle smiraj i da porodice imaju gdje da se poklone”, rekao je Đoko Pupčević.

Briga o zaboravljenim

Dolazak veterana na mesta stradanja nije uvek dobrodošao. Amer Delić se priseća kako su i u Prijepolju morali čekati da se pre njih izredaju zvanične delegacije i predstavnici Islamske zajednice Srbije. 

“Nekad su nas tjerali, nisu nas htjeli ni primiti”, seća se Delić i dodaje kako nekada nisu dali ni cveće da polože. “Danas toga ima sve manje. Sad nas zovu, imaju povjerenja u nas. Zovu nas bez skrivenih namjera, da dođemo, da budemo tu kad im je teško. To se može osjetiti.”

Amer Delić, nekadašnji vojnik, posvetio je život da promoviše mir i seća se onih koji su izgubili živote tokom ratova. Foto: Dejan Kožul.

Jedno od mesta gde su bili skupa u maju 2021. jeste i Bradina kod Konjica, Hercegovina, na komemoraciji ubijenim civilima srpske nacionalnosti. Prema zvaničnim podacima, pripadnici Armije BiH su 25. maja 1992, te u danima koji su usledili, ubili više od 40 osoba, dok ih je na desetine zarobljeno i mesecima držano u logoru “Čelebići” gde su izloženi torturama. 

Tela 25 osoba su ekshumirana iz masovne grobnice koja se nalazila pored mesne crkve u, neki su pronađeni na drugim lokacijama, dok se za pet osoba još uvek traga. 

Pred Sudom BiH u toku je suđenje trinasetorici osumnjičenih za zločine u Bradini. Suđenje je počelo 8. maja 2019., a optužnica ih tereti da su ubijali, silovali, zatvarali konjičke Srbe i na kraju ih etnički počistili sa prostora na kojem su vijekovima živjeli.

Amer Delić ističe da su porodice žrtava koje su ostale da žive tu usamljene. 

“Šta briga one strukture Vlade Republike Srpske za njih”, pita se. “Opština Konjic, koji ima status grada heroja, njih neće. Oni su njima smetnja, doživljavaju ih kao sramotu što su prema njima postupili tako i pravdajući se time da su takva bila ratna vremena i da smo morali tako”, smatra Delić. 

“Ni sa jedne strane ta zajednica nema osjećaj da su bilo kome potrebni i da su bilo kome, na neki način, briga, već su prepušteni sami sebi”, rekao je Delić. “Kad sa nama popričaju, kažu da ih u patnji niko ne prepoznaje. Prepoznaju našu želju, pa kažu: ‘Dobro nam došli. Nama je čast što osjećate tu našu bol i želite da nam se pridružite tog dana i odlično je što ljudi dolaze sa svih strana i što smo imali mogućnost da vas primimo’”. 

Delić je istakao da je pre deset godina tako nešto bilo nemoguće. 

“Prolazili smo kroz protokoralne, ceremonijalne procese na nekim mjestima gdje sagovornici urlaju o dušmanima, neprijateljima, četnicima, ustašama, mudžahedinima, ali počelo je i to da se mijenja, pa su i govori malo ublaženi. Jer ipak dolaze neki ljudi sa strane”, zaključuje. 

Ono što im otežava ovaj put ka izgradnji mira jesu zvanični narativi država iz kojih dolaze, od kojih države ne odustaju, primećuje Delić i ističe da su oni “zazidani na jakim temeljima i još ih drže čvrsto oni kojima je stalo da se taj narativ ne propituje i ne mijenja.”

CNA je u sve ovo krenuo polako. “Dugo vremena treba da se osjeti napredak u nekom procesu, ali za deset godina možeš da dođeš i kažeš da se ostvaruje. Toliko je nama trebalo da ostvarimo ideju da posjećujemo stratišta, da odlazimo na komemoracije žrtvama i da tu ne pravimo selekciju,” priča Adnan dodajući kako odlaze tamo gde ima ljudi koji mogu da prepoznaju smisao onog što rade, “da se više ne gledamo kao neprijatelji”. 

“Bitno je da se čuje od nekoga ko je bio sa druge strane da mu je žao što je tu neko u njegovo ime počinio zločin i da ima prostor da to iskaže. To je veliki napredak”, objašnjava Delić. 

Zbog CNA i veterana koji su dolazili na mesta stratišta su menjani protokoli, otvarala su se pitanja koja nisu smela da se postavljaju, ali da bi se to desilo, morali su prvo da krenu od sopstvenih sredina. 

“Ovo što mi radimo ide postepeno, gradi se povjerenje, ali se sve više uključuju i mladi i ljudi kroz lokalnu zajednicu, ili kroz političke pozicije u opštinama, i uglavnom nailazimo na podršku”, kaže Delić dodajući kako je uvek potreban oprez u radu, ali i da se treba insistirati da se ispričaju sve priče.

Svake godine CNA objavljuje zbirku kratkih priča Biber, sa željom da podsete na horore rata i naglase vrednosti mira. Foto: Zahvaljujemo CNA.

Važna aktivnost CNA je i zbirka kratkih priča “Biber”, koja se objavljuje na tri jezika — BHS, makedonski i albanski, a priče se skupljaju putem javnog poziva. “Broj priča raste iz ciklusa u ciklus i nedavno smo otvorili peti po redu, što samo pokazuje koliko nam je potrebno da našu bol i gubitak možemo ispričati, ali i da se usudimo zamisliti kako to pomirenje izgleda, i kako je do njega moguće doći”, ističe Davorka Turk. 

Odlazak Novice Kostića mogao bi da znači i prekretnicu u dosadašnjem radu, jer će s vremenom biti sve manje neposrednih učesnika rata. Veterani koji su aktivni uz CNA sebe nazivaju “braća po sudbini”. Kažu kako su nekad bili neprijatelji, a danas su u zajedničkoj borbi misije izgradnje i očuvanja mira. 

“Nisam sigurna može li se o mirovnom radu govoriti onako kako se u kapitalizmu uobičajeno mjere postignuća”, kaže Turk. “Ovaj rad ne donosi materijalnu dobit, nije linearan proces, trebaju vam debeli živci i sposobnost gledanja unaprijed, uvijek s jednim okom na retrovizoru. Za nas mir nije samo odsustvo rata. Za nas je mir postojanje slobode kretanja, mišljenja, djelovanja, postojanje sigurnosti, pravde, odsustvo ugnjetavanja, diskriminacije i nepravde.” 

Naslovna fotografija: Zahvaljujemo CNA.

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog trusta za demokratiju” (Balkan Trust for Democracy), projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States) i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneseni u ovom članku nužno ne odražavaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država niti njihovih partnera.