Na leto 2013, Centar za istraživanje, dokumentaciju i publikaciju (CRDP) organizovao je radionicu pod nazivom “Mediji i tranziciona pravda”, u kojoj je učestvovalo više od 15 novinara sa Kosova i gde se diskutovalo o razlozima zbog kojih se mediji ne bave tranzicionom pravdom i suočavanjem s prošlošću.

Suočavanje s prošlošću je proces koji se vodi posle sukoba i koji ima za cilj da ponovo izgradi društva rastrzana ratom i obezbedi dugotrajni mir tako što će se žrtve rehabilitovati, tako što će se voditi borba protiv nekažnjivosti i ponovo uspostaviti vladavina prava. Tranziciona pravda se odnosi na niz pravosudnih i nepravosudnih mera koje države sprovode da bi se iskupile zbog masovnih kršenja ljudskih prava. Oba koncepta su slična; razlog zbog kog preferiramo da koristimo termin suočavanje s prošlošću je taj da znamo kada ono počinje — odmah nakon završetka sukoba — ali ne znamo gde se završava. To je dugotrajan proces.

Uloga medija u oblikovanju javnog mnjenja i percepcija o pravdi, pravima i demokratiji, daje im značajni uticaj na procese koji se bave tranzicionom pravdom. Međutim, novinari često nisu prošli obuke na temu senzitivnosti koju je potrebno primeniti da bi se posredovalo u procesu dijaloga u društvu na ove teme, ili pak nisu svesni potencijala za aktivno promovisanje mehanizama tranzicione pravde.

Čini se da je na konferenciji postojala percepcija da su suočavanje s prošlošću i tranziciona pravda vrlo specijalizovane teme o kojima samo posebno obučeni novinari mogu da izveštavaju; tako je, ima pomalo istine u toj tvrdnji. Pored stručne pripreme, novinar bi trebalo da bude vešti istraživač koji sa velikom posvećenošću obrađuje teme povezane sa suočavanjem s prošlošću. Novinari bi trebalo da preispitaju i prevazilaze svoje uredničke politike.

Međutim, finansijski interes vlasnika medija je taj koji odvraća novinare od toga da se bave osetljivim slučajevima ili pak slučajevima koji bi mogli da budu na štetu visokih zvaničnika. Bavljenje takvim slučajevima bi moglo da naškodi finansijskoj stabilnosti datog medija tako što će uticati na odnose sa ključnim igračima u svetu biznisa i politike, ili tako što će oštetiti šanse tog medija da proda prostor za reklamu javnim institucijama.

Nakon oružanog sukoba na Kosovu 1999, i kao rezultat pokušaja donatora da pruže podršku istraživačkom novinarstvu, razvijena je percepcija da bi ova vrsta novinarstva trebalo da se usredsredi na pitanje korupcije ili vladavine prava umesto krivične pravde. Društvena pitanja su, igrom slučaja, nezanimljiva za istraživanje na ovaj način. To se samo otežava sveopštim nedostatkom ličnog interesovanja novinara da se bave osetljivim i teškim slučajevima na koje se nailazi u procesima povezanim sa tranzicionom pravdom, posebno zato što ti slučajevi imaju neumoljivu težinu.

Kao dodatna tačka, za istraživanje pitanja tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću treba vremena i napornog rada. U kontekstu medijskih portala, to znači da bi novinari morali da se usredsrede na jednu stvar na duži vremenski period. Takva praksa je finansijski tegobna, posebno za medije koji se, iz finansijskih razloga, oslanjaju na jednog novinara koji treba da pokrije nekoliko oblasti. U praksi, da bi se radilo sa porodicama žrtava, mora se uložiti u izgradnju poverenja sa njima — što je praksa koja nekima predstavlja pravi luksuz. Na tom tragu, novinari se često suočavaju sa poteškoćama u pristupanju samim žrtvama, ili članovima njihovih porodica, kao i u izgradnji poverenja sa njima.

Dodatna prepreka se ogleda u oklevanju novinara da istražuju usled straha da će narušiti uravnoteženu pokrivenost ratnih zločina, predstaviti narativ na relaciji žrtva protiv počinioca u polarizovanom okruženju posleratnog Kosova. Ako bi tako nešto uradili, onda bi bili označeni kao izdajnici i to bi predstavljalo opasnost po njihovu bezbednost. Postoji nedostatak zaštite za novinare koji se bave osetljivim slučajevima. Drugo pitanje koje se treba otvoriti je spremnost lokalnih medija i novinara da se suoče sa povećanim brojem slučajeva na lokalnim sudovima i da iste obrade.

Specijalni tužilac Besim Keljmendi, na istoj radionici koju je organizovao CRDP 2013, naveo je probleme u tome što mediji ne uspevaju uvek da pristupe pravosuđu kada žele da se bave slučajevima ratnih zločina. Novinarima je dat kratak pregled na temu pravosudnih organa na Kosovu koji se bave ratnim zločinima, a uz pregled je dato i objašnjenje glavnih prepreka na koje nailazi krivično pravosuđe u datim slučajevima. Pod preprekama se navode poteškoće u skupljanju dokaza, poteškoće u saradnji sa Republikom Srbijom zbog političkog statusa, zaštiti svedoka i sveopštem pritisku na pravosuđe.

Tužilac Keljmendi je naglasio važnost medija kada je reč o uticaju istih na javno mnjenje i preispitivanje lažnih mitova, kao i njihov uticaj na rad pravosuđa. Opisivanje slučajeva ratnih zločina u medijima može da dovede do toga da neki tužioci budu etiketirani kao “patriote” ili “izdajnici”. Ovakva pojava se pojačava usled postojeće prakse u kojoj advokati odlaze u medije da bi dali publicitet svojim slučajevima, dok tužiocima to nije dozvoljeno zbog politika koje definišu njihove odnose s javnošću. Javnost, na taj način, čuje samo jednu stranu priče.

Kao dodatak tome, tužioci se suočavaju sa mogućnošću političkog mešanja i uplitanja, čime se odaje utisak da bi nepokoravanje određenim zahtevima moglo da ih košta radnog mesta.

Kako zaključuje izveštaj CRDP-a iz 2013, pod nazivom “Borba na sve strane” (Struggle on All Fronts): Sa svojom moći da oblikuju javni diskurs i način na koji posmatramo prošlost, novinari u studijima širom Kosova bi trebalo da ohrabre veću pokrivenost i više rasprava na teme koje su povezane sa našom kolektivnom prošlošću — ne samo sa ratnim zločinima koji spadaju u okvir tranzicione pravde, već i pripovedanje o pravim životima onih koji su prošli kroz rat.

Kako novi specijalni sud u Hagu treba da počne da radi na slučajevima poput onih povezanih sa zločinima koji su se desili za vreme rata na Kosovu i neposredno posle svršetka istog, kosovski novinari bi konačno trebalo da se uozbilje. To znači da se ne bi trebalo samo usredsrediti na saopštenja za medije; umesto toga, za razliku od presuda i optužnica iz Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, novinari bi trebalo da unaprede svoje profesionalne i interpretacijske veštine u analiziranju presuda i međunarodnih normi, kao i njihovih implikacija.

Ovaj članak je deo projekta Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF). Sufinansijer je Evropska komisija, a projekat se sprovodi u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost sprovodilaca projekta i ne može se shvatiti kao stav Evropske unije.