Izbori u Srbiji okončani su predvidljivo: pobedom Aleksandra Vučića u prvom krugu predsedničkih izbora. Istovremeno, njegova Srpska napredna stranka (SNS) završila je ubedljivo prva sa 120 od 250 mandata u Skupštini Srbije. Ali, iako ima većinu, SNS prvi put otkako ima Vučića na čelu neće moći samostalno da formira vladu.

Ipak, druge stvari brinu Aleksandra Vučića. Prva je ponavljanje izbora na više glasačkih mesta u Beogradu usled utvrđenih ozbiljnih nepravilnosti. O drugoj je obavestio javnost u noći izbora, 3. aprila, kada je zabrinutim tonom izneo opservaciju da se “Srbija dramatično pomerila udesno”. 

Uporište za ovu tvrdnju nalazi u činjenici da su tri desničarske predizborne liste – koalicija “Nada” okupljena oko konzervativne Demokratske stranke Srbije (DSS), koalicija oko ultranacionalističkih “Dveri” Boška Obradovića i stranka “Zavetnici” Milice Đurđević Stamenkovski – osvojile ukupno 35 od 250 mandata u Skupštini Srbije.

Tobožnji rast, a zapravo stagnacija desnice u Srbiji, rezultat je rata u Ukrajini kao teme na kojoj su mogli da kapitalizuju, i slobodnog pristupa televizijama i štampi kakav je opoziciji inače nedostupan, te činjenici da ih doslovno niko nije kritikovao tokom čitave kampanje.

Jedra puna ratnog vihora

Vladajuća SNS morala je da balansira svoje poruke tako da se ne zamera Evropskoj uniji, ali da u isti mah ne isprovocira birače koje je usmerila da podržavaju Rusiju. Rat je bio nezaobilazna tema tokom cele kampanje, a mediji iz Vučićeve orbite – počev od državne Radio-televizije Srbije pa do tabloida – iskazivali su manje ili više otvorenu podršku Vladimiru Putinu. 

Od javnih skupova do televizijskih studija, lideri Zavetnika, Dveri i DSS-a uporno su podsećali na svoju privrženost Rusiji, naglašavali da joj nikad ne bi uveli sankcije, pravdali invaziju i u svojim saopštenjima akcentirali da Vučić navodno radi na štetu ruskih interesa. 

Medijski fokus na Ukrajini stvorio je brisani prostor za otvoreno prorusku srpsku desnicu, olakšavajući joj da pređe izborni cenzus od 3%. Sama njihova ideologija bila je ovoga puta sekundarna. 

Dodatni dokaz za to možemo naći i u tome što je stranka koja samu sebe brendira kao levičarsku – Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića – prekinula desetogodišnji trend opadanja i prvi put od izbora 2012. povećala broj dobijenih glasova. Razlog je isti: Dačić je jedan od najvećih proponenata ruskog uticaja u srpskoj politici, a njegova stranka gaji tradicionalno bliske veze sa Putinovom.

Za razliku od njih, druge desničarske stranke poput Radulovićevih Suverenista i Šešeljeve Srpske radikalne stranke (SRS) nisu podršku Putinu učinile fokusom svojih kampanja, i po drugi put uzastopno ostali su ispod cenzusa. 

Međutim, sva ta silna podrška desnice Rusiji ne bi doprla do velikog broja birača da te stranke nisu imale širom otvorena vrata svih medija pod Vučićevom kontrolom.

Iako je uredno izostavljala bilo kakav direktan napad na predsednikovu reputaciju, tabloidna štampa je pokrivala desničarske stranke mahom pozitivno, bilo direktnim prenošenjem saopštenja ili objavljivanjem njihovih izjava, naročito kada su bile kritički usmerene prema građanskoj opoziciji. Televizije, uključujući i one sa nacionalnom frekvencijom, uredno su im davale prostora u udarnim političkim emisijama, ponovo uz blagonaklon tretman, što je krajnje nekarakterističan odnos režimskih medija prema opoziciji.

Pogled u prošlost

Ipak, da bi videli da li je desnica jača u Srbiji nego u prošlosti, uporedimo ovogodišnje rezultate sa najskorijim relevantnim primerom, što su izbori 2016. godine, kada je izlaznost bila slična ovogodišnjoj (56.07% naspram ovogodišnjih 58.72%). 

Pre četiri godine, za razliku od prethodnog ciklusa, održanog pre nepune dve godine, opozicija nije bojkotovala izbore, iako se uslovi u kojima su organizovani nisu popravili. Rezultat je da smo – umesto saziva parlamenta u kom sede samo predstavnici vlasti i 19 poslanika manjinskih stranaka – dobili malo raznovrsnosti: izborni cenzus od 3% prešlo je još pet listi koje nisu bile tu u prethodnom sazivu. 

Albanska nacionalna manjina ostala je bez ijednog predstavnika u Skupštini, delom zbog znatno slabijeg odziva nego pre dve godine, ali delom i zbog toga što su se glasovi ovoga puta podelili na dve liste: jednu vođenu dosadašnjim narodnim poslanikom Šaipom Kamberijem i drugu na čijem čelu je novoizabrani predsednik opštine Preševo Šćiprim Arifi.

Ono što odmah pada u oči jeste da su desničari koji su tada prešli cenzus – Šešeljeva SRS i koalicija DSS-Dveri – u zbiru osvojili identičan broj poslanika kao što je to osvojila desnica ove godine: 35. Da je ove godine važio tadašnji cenzus od 5%, od svih njih u Skupštini bi se našao jedino DSS.

Ne može se govoriti ni o tome da je ova desnica ekstremnija od tadašnje: Vojislav Šešelj je osuđeni ratni zločinac koji je karijeru izgradio na govoru mržnje, a njegova SRS predstavlja skup ratnohuškačkih šovinista naspram koje Zavetnici deluju kao krajnje umerena opcija. Sama SNS je desničarska populistička stranka koja deo svog rejtinga duguje otvoreno nacionalističkoj retorici.

Istovremeno, mnogi poslanici sa listi oko SNS i Dačićevih socijalista, poput Vladimira Đukanovića ili ministra policije Aleksandra Vulina, člana Pokreta socijalista, poznati su ultranacionalisti čiji stavovi su oštriji od bilo kog parlamentarca iz DSS-a.

SNS orbita

Rezultat desnice bazira se zapravo na tome što oni Vučiću predstavljaju poželjnu opoziciju.   Glavna desničarska linija napada su optužbe da je Vučić izdajnik i marioneta Zapada: idealan šlagvort za Vučića da dokazuje svoj patriotizam, što mu je jedna od omiljenih tema.

Brojne su optužbe da se deo tih stranaka zapravo nalazi u orbiti SNS i da ima finansijske veze sa njima. 

Prošlonedeljno zajedničko glasanje predstavnika vlasti, DSS i Zavetnika protiv usvajanja prigovora Gradskoj izbornoj komisiji zbog nepravilnosti na beogradskim izborima daje dodatnu težinu takvim mišljenjima. Prijateljski tretman medija tokom kampanje takođe ide u prilog tezi da Vučić veštački pumpa desničarsku opoziciju da bi se Zapadu predstavio kao umerenija opcija i brana proruskim opcijama koje bi Srbiju udaljile od Evropske unije. 

Naravno, ironija leži u tome što se mediji koji srpsku javnost decenijama podstiču na ljubav prema Rusiji i daju Putinu status rok zvezde zapravo već čitavu deceniju nalaze u Vučićevom džepu, a patriotska desnica će, ako zatreba, uraditi isto što je uradila desničarska lista Aleksandra Šapića kada je ušla u Skupštinu 2020. godine: učlaniće se u SNS. 

U ovom slučaju, vatrogasac je ujedno i piroman.

Naslovna fotografija: K2.0