Jedan na jedan | Dijaspora

Dževdet Bajraj: Sanjah o slobodi drukčije nego političari

Piše - 01.11.2018

Pesnik koji je rođen u Orahovcu govori kako vidi Kosovo iz svog novog doma u Meksiko Sitiju.  

Pesnik iz Orahovca, Dževdet (Xhevdet) Bajraj, devedesetih godina je objavio tri toma poezije. Jedan od njih, “Emblema e Vuajtjes” (“Amblem patnje”) osvojio je nagradu za najbolju knjigu poezije koju mu je uručilo Kosovsko društvo pisaca 1993. Međutim, njegovo izdavaštvo je zaustavljeno početkom rata na Kosovu.

Poslednjeg dana aprila 1999, Bajraj, koji je došao iz jednog od ratom najpogođenijih gradova Kosova, nasilno je uklonjen iz svoga doma, pod pretnjom oružja. Otišao je u Francusku sa suprugom i dvoje dece, nakon čega mu je Međunarodna skupština pisaca ponudila priliku da dobije azil u Francuskoj, Italiji ili Meksiku, a kroz program progonjenih pisaca. Bajraj otada živi u Meksiko Sitiju (Mexico City), gde radi na Autonomnom univerzitetu Meksiko Sitija.

Pored držanja predavanja o poeziji, Bajraj nastavlja da piše poeziju u Meksiku. Između ostalih radova, 2017. je objavio monodramu “Ubijanje komarca”, a isečak je izveden u Narodnom pozorištu Kosova.

Tokom boravka van zemlje, njegov književni rad je nagrađivan u više navrata. Godine 2000, on je dobio nagradu Udruženja pisaca Kosova, Međunarodnu golijardsku nagradu za pesništvo 2004. i nagradu za najoriginalniju dramu napisanu na albanskom jeziku 2013. na Festivalu monodrome u Valoni. Ipak, poezija je i dalje jedna od njegovih najvećih strasti. Godine 2015, nagrađen je za najbolju poeziju  nagradom koja mu je uručena na Međunarodnom sajmu u Prištini.

Užasi koje je video u ratu i dalje su prisutni u njegovom književnom radu. “Hteo bih da pišem o ljubavi, ali ne mogu sebe da nateram da izaberem temu”, kaže Bajraj. Tvrdi da je “bol koju je osetio” učinila da se osposobi da oseti empatiju prema stanovništvu.

K2.0 je razgovarao sa Bajrajem o poeziji, ratu, ubistvu i bolu, o njegovom životu u Meksiko Sitiju, o svetskoj i kosovskoj politici.

Foto Xhevdet Bajraj.

K2.0: Započnimo razgovor prvom knjigom koju ste objavili, “Godina koja nikada nije iznedrila proleće”. O kojim godinama i kom proleću govorite?

Dževdet Bajraj: Mislim da je to jasno a da to ne izgovorim. Ipak, posleratne godine nisu donele proleće, iako smo ga čekali više generacija. Ove godine su mogle da budu bolje, uprkos situaciji i regionu u kom živimo. Ipak, nisu bile.

Pored ljubavi i izostanka zadovoljstva životom, značajan deo vaše poezije bavi se Kosovom. Ima mnogo autora koji to izbegavaju da rade. Zašto je vama toliko važno da se vratite na ovo?

Kao što bi rekao Fatos Arapi, pesnik koji je nedavno preminuo: “Tamo gde sam ja, tamo je pejzaž moje domovine.” Verujem da je svaki Kosovac koji živi u inostranstvu poneo delić svoje domovine sa sobom, a neki su, možda, poneli celu domovinu.

Kada je o meni reč, kod mene je celo Kosovo i svi Albanci, i region, sa mnom su sve vreme. Ja mislim da je domovina isto što i sećanja; to je grob moga oca u Orahovcu, potonje godine moje majke i njenih prijateljica. Pre svega, to su sećanja. Za mene je to energija koja mi omogućuje da nastavim dalje. Sa sobom držimo sećanja. Ona nas stalno savetuju za budućnost.

U ovom trenutku, makar geografski viđeno, vi živite daleko od sećanja, ako to možemo da kažemo. Da li je vaša poezija način da se slomi geografija i da se živi sa sećanjima?

Svakako. Međutim, ono što me udaljava nije fizičke prirode, jer [daljinu] merim bolom, nostalgijom i žudnjom. Kako vreme prolazi, ljudi koji ne žive u zemlji u kojoj su odgajani, kada se vrate, oni vide da se sve promenilo; ne poznaju većinu ljudi oko sebe, a zatim vide da neki ljudi imaju lica svojih prijatelja.

U pesmi “Vratiću se” pominjete “ruševine srušene kuće, senku goluba u letu, duha psa koji maše repom” i kažete: “Ne pitajte da li imam negde da se vratim.” Pre nekoliko meseci bili ste na Kosovu. Pored ruševina, smrti i senke duhova, šta ste još pronašli?

Teško mi je da kažem, jer nekada nije poželjno reći istinu. Danas, kada dođem na Kosovo, pronalazim masovnu, izuzetno visoku nezaposlenost i strah od slobode. Pronalazim majku koja živi sa otužnom penzijom, brata, njegovu ženu i njihovo troje nezaposlene dece, i moje prijatelje koji se bore i pričaju da pokušavaju da nađu način da prežive do sutra. Nada je odsutna.

Po mom mišljenju, vizna liberalizacija nije nada. Kada mladi napuste zemlju, to nije nada, znajući da veći deo dijaspore u inostranstvu biva tretiran kao drugorazredni građani. Ako govorimo o onima koji žive u Evropi, a i bliže [Kosovu], oni ne mogu da se integrišu u države u kojima žive.

"Jer, za mene, sloboda je blagostanje, ravnopravnost, slobodna misao i sloboda govora, izostanak korupcije. Dakle, to je nešto što zaista prkosi kosovskoj zbilji."

Ali, pre svega, ne vidim da im se nudi prostor ili druge opcije, izuzev teškog rada, a kako bi im se omogućilo da prehrane svoju decu. Čini se da čak i njihova deca učestvuju u teškom radu.

Živim sa osećajem da ću se jednoga dana vratiti na Kosovo, iako nisam bio izložen teškom radu ili rasizmu [u Meksiku]. Ovo govorim zato što na Kosovu vidim antimigrantski sentiment. Ja želim da zaslužim titulu ‘pesnika’ i da pozajmim svoj glas onima kojima je on potreban. Ipak, na Kosovu ne znači ništa to što ste pesnik.

Da li je pesnik dužan da pozajmi svoj glas drugima?

Dužnost je pesnika da pozajmi svoj glas vremenu u kom živi. Pesnik je svedok. Istoriju koja se piše napisali su pobednici, dok se prava istorija piše u književnosti. Ovde govorim o kvalitetnoj literaturi, jer u našoj zemlji, dobra pesma se namenjuje junaku koji je ubijao, poput Ramba, na primer.

Za mene, pravi junak je neko ko pokušava, dostojanstveno, da se suoči sa realnošću u kojoj živi. Ja sam iz Orahovca, što je bila ratna zona i “ništa ljudsko nije mi strano”, kao što kaže izreka. Ipak, nisam ja savršena osoba, jer i pesnik može da bude ogorčen. Ja osećam i živim bol drugih, ali sam i subjektivan.

Oluja koja se zbila u prošlom veku i dalje ima užasne posledice i može da izroni. Moje iskustvo i iskustvo ljudi koje poznajem, bol koju sam osetio ja i koju je osetio moj narod, učinili su da osetim bol svih. Cilj poete nije da bude savršen.

Ne znam zašto, ali neke vaše pesme mi nekako odaju utisak da Kosovo još nije slobodno i da istrajavaju bol i nesloboda. Neki bi mogli da se naljute na vas. Da li bi trebalo ovog pesnika da prognamo iz države?

Aristotel je hteo da protera pesnike jer su izazivali probleme u to vreme. Ne želim da se uzdignem na taj nivo, jer znam da poezija na Kosovu nema nikakvu težinu. U to vreme, pesništvo je pisano na drugačiji način; oni su to radili za novac, posvetili su poeziju političarima, senatorima, ratnim generalima, itd. — oni su je idealizovali, kao što to čine i dan-danas. I mogu da kažem da bih se složio sa političarima koji bi proterivali pesnike iz države. Platio bih tu cenu. U stvari, plaćam je već. Sebe sam proterao iz države.

Da li vam Kosovo deluje kao slobodno? Šta je sloboda?

Nijedna država u ovom regionu nije slobodna. U stvari, čak i van regiona… u Hondurasu, El Salvadoru, na Kosovu i u Bosni, bitnije je ko će postati predsednik SAD ili Nemačke nego ko će biti izabran za predsednike u tim zemljama.

Međutim, poznavanje realnosti, da ne postoje male i slobodne države — u skladu sa definicijom slobode — to ne znači da lokalne politike ne bi trebalo da teže tome da obezbede blagostanje za građane. Jer, za mene, sloboda je blagostanje, ravnopravnost, slobodna misao i sloboda govora, izostanak korupcije. Dakle, to je nešto što zaista prkosi kosovskoj zbilji.

U “Pesnikovom cviljenju” najavili ste da je “Kosovo mrtvo” i istovremeno da “i dalje stoji na nogama”. Zašto?

Čak i pesnici ponekad eksplodiraju. Ne verujem da je Kosovo mrtvo. Ono nikada neće umreti, sa nama ili bez nas. Ali naša situacija, političke partije, način na koji se politika percipira, to je praktično ubilo Kosovo. Kosovo je doživelo kliničku smrt.

Zamislite kada bi u fudbalu kosovski tim bio izabran na osnovama nepotizma, korupcije i glasina, a ne na osnovu ideja trenera. Tim pokušava da izabere najbolje [igrače], političari bi trebalo da učine isto to.

Foto Xhevdet Bajraj.

Danas vidimo zloupotrebu i narušavanje demokratije i slobode. Neko dođe i zgrabi državu na silu, a onda tvrde da su je zauzeli preko glasova. To je zloupotreba demokratije. Ako kosovski građani ne mogu da se samoorganizuju — videvši da svako stanovništvo ima moć — i nastave da glasaju za ove političke igrače koje imamo kao naše vođe… u “Ubijanju komarca” rekao sam: “ovi ljudi nemaju potrebu za demokratijom, već im treba dobar psihijatar ili kolektivne sesije”.

U pesmi “Lepotica iz komšiluka”, lepotica je zakopana sa kišobranom i “sveštenik je rekao nekome u poverenju da, u delu neba gde odlaze oni koje volimo, tamo uvek pada kiša”. Ako lepotu zamenimo za Kosovo, da li bi trebalo da postavimo kišobran na grob Kosova? Kako bi sveštenik izgledao u tom slučaju?

Kosovo je preživelo kliničku smrt, ali i dalje stoji na nogama. Očekujem da će ljudi razumeti da imaju samo jedan život. Ljudi koji su u ratu imali 15 godina sada imaju 30, ja očekujem da su iskusili ljubav, da će da iskuse slobodu onako kako su je sanjali.

Nažalost, Kosovo nikada nije iskusilo to. Sanjah o slobodi drugačije i čini se da su i političari o njoj drugačije sanjali. Ova [verzija] slobode je ono što stvara strah od pričanja po kafićima.

Kada se nekome dopadne neka politička partija ne zbog ideoloških uverenja ili političkih programa, već ih vole kao što vole Barselonu ili Liverpul ili Mančester junajted — to je bezumno. Naše partije igraju u trećim ligama, ili kako to kažemo još, u bivšoj Jugoslaviji. One nisu povezane sa Premijer ligom ili španskom, italijanskom ili nemačkom ligom. Oni postaju jedino važni u krugu koji su sami stvorili.

Porazgovarajmo o nekim stihovima iz pesme “Albansko jelo”: “Za doručkom / mleko iz obamrlih majčinih grudi / i nerođene bebe skuvane na kućnoj vatri / … Za ručkom / prepukla srca svih uzrasta / praćena prženim mozgovima dece / … Za večerom / hleb staraca pečen na roštilju / posoljen solju od suza / … Neki su bili zadovoljni samo pečenim hlebom…” Ovaj ‘tanjir užasa’ nastavlja dalje. Pre kraja ćete pitati: “ako su narod / ako nisu, Bog?” Kome drugo postavljate ovo pitanje?

Apstraktna ili idealna osoba ili ljudska svest sama po sebi. Primetio sam ljude koji su iskusili rat poput pesme. Ljudi koji su preživeli rat živeće sa ratom, na kraju krajeva. Baš kao što sam ga iskusio sve do kraja aprila ‘99, kada sam deportovan.

Foto Xhevdet Bajraj.

Shvatam da ima priča koje mogu više da inspirišu čoveka [nego onaj koji je predstavljen u pesmi]. Žil Deluz (Gilles Deleuze) kaže: “Pitam se da li je to što sam čovek nedovoljno da bih pisao” — ovo osećam duže vreme, još otkako sam počeo da pišem poeziju.

Možda bi trebalo da postavim to pitanje našim političarima. Mnogi od njih su svesni onoga što se desilo; oni su ili učesnici ili svedoci. Kako možemo da zaboravimo te stvari tako brzo? Ako jedan deo društva ima monoteističkog Boga, čini se da oni [političari] imaju Boga zaborava. Oni pokušavaju da izgrade novi život, ali se ponašaju poput divljih i gladnih životinja ili ukroćenih životinja koje su, u stvari, pobesnele.

Porazgovarajmo više o tome. Da li ste znali da se vratite kući nakon što ste zatvorili kancelariju svojih vrata? Ili se to dešava danas? Zašto se ovo dešava?

Da, nažalost ovo se dešava meni svakoga dana i postalo je deo moje prirode, moram da priznam da sam osuđen na život na raskrsnici gledajući u saobraćajni znak uperen u Kosovo.

Politička elita gura apsolutnu većinu u san, pevajući skandaloznu pesmu o životu i slobodi. Kao posledica toga, ovaj loš san je privučen od putanje ka “spasu” — put koji će ih pretvoriti u najnižu kategoriju, najprezrenije u stranoj firmi, ali će biti ‘srećni’.

"Život može da me izda, ali ne i poezija. I ja ne mogu da izdam poeziju. Bilo bi to kao da izdajem svoju tugu."

Kažem da je to većina jer, oni koji ostanu, manjina koja se oseća nedodirljivom, ponaša se kao da je većina civilizovanog sveta, u poslednjoj godini prošlog veka, ustala da bi ova manjina predstavila sebe kao vlasnike Kosova. I, naravno, sada svet nastavlja da se pristojno ponaša samo kako bi usrećio ove vlasnike.

Napisali ste: “Ne budite stidljivi / ne crvenite / ne češljajte kosu / smrt je slepa.” Da li vam tako izgleda bezlična smrt?

Ljudi misle da je smrt prirodna, ali je to najneprirodnija stvar na svetu, posebno ako nikada niste imali priliku da birate. Život je predivan, a zatim dolazi smrt. Ponekad je bolnija. Kada umirete sami, to je ništa. Ne sećate se toga. Ali kada umirete a da ne kažete zbogom… dešava se.

Tokom rata sam rekao zbogom mojoj porodici triput. Možda je bitno umreti u nečijem prisustvu. U svom životu sam umro mnogo puta i nadam se da će moji rođaci biti u miru i da neće da prime [moju biološku smrt] na tako tragičan način.

Druga izreka koju stalno koristite jeste: “Poezija nikada neće da izda čovečanstvo, ali neki pesnici hoće!” Da li vas je poezija izdala?

Život može da me izda, ali ne i poezija. I ja ne mogu da izdam poeziju. Bilo bi to kao da izdajem svoju tugu. Nemam želju da pišem dok pišem. Želim da pišem o ljubavi, jer hoću da ljudi žive u skladu i da vole jedni druge.

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na albanskom jeziku.

Naslovna fotografija: Dževdet Bajraj.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.