Perspektive | Kosovo X | Foreign Relations

Zapad mora dovršiti ono što je počeo na Kosovu

Piše - 16.02.2018

Globalni kontekst se promenio u proteklih 10 godina, ostavljajući Kosovo u limbu.

Jednom sam čuo jednog zapadnjaka koji o Kosovu govori kao o “periferiji periferije Evrope”. Ovo je izgovoreno na pokroviteljski način. Ali sve češće sebe zatičem kako se prisećam ove fraze, nalazeći da je ovo precizan opis impotentne pozicije Kosova u regionalnim i svetskim poslovima, gde centri i periferije označavaju bliskost moći.

Kada zemljotres udari, priča se o epicentru i pogođenim oblastima. Slično tome, u globalnoj politici postoje epicentri moći koji, kada ih pogode seizmički događaji, poput komunizma ili Trampa, šalju podrhtavanje na periferije poput Balkana. Uticaj je ovde često katastrofalniji zbog slabih osnova na kojima počivaju institucije.

Balkanske granice i politika su oduvek bile oblikovane po takvim tektonskim pomeranjima. Naš savremeni “Veliki prasak” je bilo imperijalističko rivalstvo koje je dovelo do povlačenja Turaka i stvaranja većine nacionalnih država u regionu. Poslednji zemljotres koji je udario bilo je urušavanje komunizma koje je dovelo do vrhunca Pax Americana i naše aktuelne liberalne paradigme o EU i NATO (i nekoliko ratova koji su poslužili kao intermeco).

Svaka globalna promena u moći ostavila je traga na naš periferni region, poput plimskog talasa koji premešta obrasce peska na plaži.

Nigde ove velike promene nisu imale toliki uticaj u određivanju ishoda neke situacije nego na Kosovu — “periferiji periferije”. Previše bespomoćni i nerazvijeni da bi nametnuli svoju volju na tok događaja i bez zvaničnog mesta za stolom kao punopravno priznate države, kosovska putanja kroz region je mnogo više nesrazmerno zavisna od hegemonskih projekata i ravnoteže vlasti.

Kada je nezavisnost proglašena 2008, Kosovo je ušlo na poslednji voz za zapadni unilateralizam.

Ovo ne znači da dinamika na domaćem planu nije bitna. Izgradnja države i razvojni napori su ključni za održivost i kredibilnost države. U celoj borbi za nezavisnost, građani Kosova i elite su uspevali da nametnu svoju subjektivnu volju, uglavnom kršeći pritom status kvo. Na primer, masovni protesti Albanaca iz 1981. i ubrzani rast OVK 1998. jesu dešavanja koja su promenila tok događaja.

Ali, kao što je priča o Kurdima pokazala, ne možete da se izmigoljite da biste se našli na boljem položaju u međunarodnoj areni — posebno u stolici u UN — kada su geopolitičke karte usmerene protiv vas. Vetar mora prvo da počne da duva u željenom smeru.

Kako Kosovo slavi 10. godišnjicu u potrazi za titulom koju dodeljuje UN, ono je i dalje izuzetno zavisno od globalnih tokova i često se nalazi na klizavom terenu. To je zato što je vetar koji je duvao u našem pravcu izgubio intenzitet.

Vredi setiti se da je put Kosova prema sadašnjem stanju rezultirao jedinstvenim nizom nepredviđenih situacija. Mi smo, suštinski, jahali na uraganu Paks Amerikane.

Intervencija NATO 1999, koja je isterala Srbiju sa Kosova, desila se na vrhuncu moći Zapada, kada su zapadne zemlje mogle da opravdaju vojnu akciju na osnovu ljudskih prava. Slično tome, kada je nezavisnost proglašena 2008, Kosovo je ušlo na poslednji voz za zapadni unilateralizam.

Bušova administracija je odlučila da “što je dosta – dosta je” i Evropa je bila dovoljno ujedinjena da isprati argument o sui generisu koji je sprečio da Kosovo postane presedan. Zamisao je bila ta da će članstvo u UN-u biti jednostavan proces vršenja pritiska na Srbiju i Rusiju da prihvate realnost na terenu.

Deset godina kasnije, očigledno je da ova strategija zavisi od dve velike opklade koje se nisu završile onako kako je bilo namereno.

Prva opklada je bila ta da neće biti zemljotresa u međunarodnim odnosima — naime, da će Zapad nastaviti da bude svemoćan u oblikovanju dešavanja u regionu. Pristupanje EU je smatrano čarobnim štapićem koji će demokratizovati region i deaktivirati nacionalizam, postepeno menjajući emocionalne stavove i umove u Srbiji prema Kosovu.

Sve dok je epicentar bio stabilan, strategija je funkcionisala. Dijalog pod posredstvom EU o normalizaciji pomogao je Kosovu da integriše srpske paralelne strukture i konsoliduje međunarodno prisustvo preko nekoliko mehanizama, uključujući formalni ugovorni odnos sa EU u formi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Živimo u neliberalno doba u kom jaki muškarci postaju napaljeniji.

Ali baš kada je Kosovo trebalo da uđe u poslednji krug maratona, zemljotres ga je pogodio. Kriza evrozone, izbeglička kriza, Ukrajina, Bregzit, rast neliberalnih režima, nesigurnost sa strane Amerike na čijem je čelu Tramp.

Svemoć i privlačnost EU su iznenada zamenjeni parališućom sumnjom u sebe i gubitkom pažnje usmerene na periferiju. Revizionističke snage, poput Rusije i starih nacionalističkih ajkula, namirisale su krv.

Najučestaliji argument koji srpski nacionalisti nude danas jeste da Srbija ne bi trebalo da popusti pred Evropskom unijom zato što se “međunarodni kontekst menja u našu korist”. Za Kosovo se sve kreće nizbrdo otkako je Vučiću uloga Rusije protiv EU postala održiva i efikasna strategija, gde on razvlači određena pitanja i čeka bolju pregovaračku poziciju.

Frustracije kod kosovskih Albanaca postoje zbog neispunjenih očekivanja i nemogućnosti da se vidi krajnji ishod. Pregovarali smo i prihvatili uslove Ahtisarijevog plana misleći da je to kompromisno rešenje. Mnogi se sada pitaju da li bi Kosovo trebalo da se drži ovog dogovora u celoj sadržini ukoliko Zapad ne može u potpunosti da ispuni ono što je ugovoreno.

Druga velika opklada koju je napravio Zapad je bila pretpostavka da su jaki muškarci sa nacionalističkim profilom bili jedini sagovornici u mogućnosti da proguraju agendu EU. O demokratizaciji i vladavini prava se mislilo kao o prioritetu za region, ali su oni stavljeni u drugi plan u odnosu na pomirenje i bezbednost.

Lideri su bili demokratski birani, pa tako nije bilo drugog izbora. Ali na način na koji su prigrljeni — uključujući i istinsku ljubavnu aferu sa Vučićem — pomogao je da se legitimizuje njihova kontrola nad institucijama i doveo je do njihove monopolizacije dijaloga kao političkog oruđa.

Deset godina kasnije, ovaj pristup je ostavio Kosovo i Srbiju ne samo bez konačnog dogovora, već i u lošoj demokratskoj kondiciji. Nova strategija Komisije EU o proširenju, koja opisuje balkanske države kao zemlje koje su zauzete od drugih, a da njima ne upravljaju institucije, i zemlje povezane sa organizovanim kriminalom, predstavlja medicinski eksperiment koji izlistava nus-pojave.

Problem sada, “posle zemljotresa”, jeste taj da se čini da je EU izgubila svoj zamah i snagu poluge u odnosu na jake muškarce, pa tako ne može da gura dalje Kosovo i regionalnu agendu. Jer, sada živimo u neliberalno doba u kom jaki muškarci postaju napaljeniji.

Nejasno je da li Zapad može da se ujedini i da skupi snagu koja je potrebna da bi se završilo ono što je započeto 2008. Ali on to mora uraditi, hitno.

Insistiranje EU na vladavini prava preti ustanovljenim interesima elita. Šargarepe za pristupanje su na predugačkom štapu da bi uticale na trenutačno ponašanje. U tom smislu, autoritarni režimi, poput Rusije i Turske, predstavljaju poželjne partnere. Oni bi s lakoćom mogli da iskoriste prazninu i postanu odlučujući faktor u ponovnom crtanju arhitekture u regionu na političkom i bezbednosnom planu.

Kako je spoljno okruženje od lošeg postalo gore, na Kosovu, na internom planu, nije baš sve tako sumorno. Kada se gleda na period od pre 10 godina, država je uspela da postigne brojne stvari i pokazala je otpornost suočena sa preovlađujućim izazovima.

Kosovo je konsolidovalo svoj državni aparat, prošlo kroz demokratske promene vlasti i izgradilo osnove (iako krhke) za ekonomski razvoj. Svakodnevne etničke tenzije su značajno smanjene, dok je međuetničko nasilje doslovce nepostojeće. Civilno društvo i mediji su među najživahnijima u regionu. Ispod vidljive propasti elite, postoji velika dinamika u društvu.

Ipak, “periferija periferije” mora da snažno pogura od epicentra ako želi da uspe u procesu izgradnje države.

Izostanak članstva u UN stvara skriveni osećaj nesigurnosti, strah od novog konflikta i daje legitimitet panalbanskim aspiracijama. Beskrajni proces pregovora usporava demokratizaciju i razvoj na Kosovu i u Srbiji, dajući aktuelnim elitama prostora da ostanu bitne i da učestvuju u umetnosti sabotiranja.

Nejasno je da li Zapad može da se ujedini i da skupi snagu koja je potrebna da bi se završilo ono što je započeto 2008. Ali on to mora uraditi, hitno.

Proveo je celu jednu deceniju mameći i tako umirujući Srbiju. Rezultat je taj da je otvorio mnoge druge pukotine širom regiona. Prema tome, mora da natera Srbiju što pre da prestane da sanja o Kosovu — radi demokratije u Srbiji.

Sudbina Kosova ne bi trebalo beskrajno da bude talac šizme Srbije. Brisel i prestonice EU bi mogle da prate liniju Stejt departmenta SAD u pogledu insistiranja da Srbija “više ne može da sedi na dve stolice, posebno kada su one toliko razdvojene jedna od druge”.

Kako je pitanje statusa rešeno, uslovljavanje EU po pitanju ključnih oblasti, poput vladavine prava, moglo bi da dođe u prvi plan. Stabilokrate bi mogle da postanu suvišne i EU bi postala prirodni saveznik novoj, demokratskijoj, političkoj generaciji. Onoj koja bi gradila istinsko pomirenje i pravi evropski Zapadni Balkan.

Periferija mora da preduzme odgovornost, ali joj je potreban vetar od epicentra da bi duvao u pravom smeru K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Natrag na Kosovo X Monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.