Željko Stanetić se bez ustručavanja bavi manje diskutovanim temama o našoj ratnoj prošlosti, onima koje su češće prećutkivane nego druge. Postoji veliki strah od raspravljanja o takvim pitanjima, posebno u društvima gde vladajuće klike diktiraju pravila igre. Razgovor o prošlosti takođe primorava ljude, kao pojedince i kolektive, da se suoče s traumama koje je rat prouzrokovao.

Zbog toga umetnost postoji, i upravo zbog toga je Stanetić snimio film “Milena”, koji priča priču o svima onima koji su, bežeći od rata, bili prisilno regrutovani u srpske vojne snage i onima koji su bili prisilno vraćeni. Jedna od takvih priča je i priča Milene, glavne junakinje filma, i njene porodice, koja je poreklom iz Okučana u Hrvatskoj. Nakon nekoliko godina rata, odlučili su da pobegnu u Rumu, u Vojvodini, bežeći od rata i potencijalnog progona kao etnički Srbi u novoosamostaljenoj hrvatskoj državi kojom dominiraju nacionalističke ideologije.

Stanetić, dugogodišnji aktivista iz Novog Sada, bavio se pitanjima raseljavanja stanovništva u okviru nevladine organizacije Vojvođanski građanski centar. Snimio je dokumentarni film “Nepodobni građani” o proterivanju hrvatskog stanovništva iz Vojvodine. “Milena” je njegov prvi igrani film, koji je premijerno prikazan na Martovskom festivalu u Beogradu. Film je prikazan i u Los Anđelesu, a biće prikazan i na Sarajevskom filmskom festivalu.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP), masovne mobilizacije tek pristiglih srpskih izbeglica iz Hrvatske počele su u januaru 1994. godine, kada je otprilike “3.000 izbeglica predato vojnim i policijskim vlastima RS-a i potom poslato na položaje VRS-a (Vojske Republike Srpske) u Bosni i Hercegovini”. Mobilizacija je intenzivirana leta 1995. godine, kada je mobilisano i u ratne zone pod kontrolom VRS-a u Bosni i SVK-a (Srpske vojske Krajine) u Hrvatskoj odvedeno između 2.000 i 4.000 novopridošlih izbeglica.

Osim što se bavi filmskom produkcijom, Stanetić je radio i sa Koalicijom za REKOM, mrežom nevladinih organizacija iz celog Balkana koje se zalažu za formiranje komisije koja bi sistematski istraživala sve ratne zločine i kršenja ljudskih prava koja su se dogodila širom bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine.

K2.0 je razgovarala sa Stanetićem o njegovom prelasku sa dokumentaraca na igrane filmove, prisilnoj mobilizaciji u Vojvodini devedesetih i trajnom strahu od ratnog vođe Željka Ražnatovića — Arkana.

K2.0: Odakle ideja da se radi film o prisilno mobilisanim ljudima? To baš i nije nikad bila tema kojom se javnost u Srbiji bavila.

Željko Stanetić: Godinama je postojala ideja o jednom takvom dokumentarnom filmu. Bilo je pitanje kakav film, koliko da traje, ali znao sam da ne želim još jedan NGO film koji će se gledati na nekim seminarima. Onda sam se 2019. godine zaigrao pišući scenario, što inače i radim, i palo mi je na pamet da ga ponudim na čitanje nekim kolegama koji imaju iskustva sa filmom, i to ne samo sa dokumentarnim filmom, da ih pitam šta misle o scenariju za kratki film. Ono što se desilo su zapravo neverovatno dobre reakcije na tekst. Bila je to jedna oluja pozitivnih komentara i shvatio sam da taj film treba da bude napravljen. 

Kroz projekat “Ukradena sloboda”, kao i kroz rad u “Koaliciji za REKOM”  stekli ste dosta saznanja o toj temi. Da li Vam je to bila olakšavajuća činjenica i u pripremi rada sa glumcima? 

Meni je priča prisilno mobilisanih postala bliska jako rano, zato što sam imao takvih slučajeva u porodici. Upoznavanje sa odvođenjima sam imao sa 10-ak godina, iako mi tad to nije bilo jasno. Kasnije sam se time bavio u okviru Koalicije za REKOM i Vojvođanskog građanskog centra. To je bio višegodišnji proces u kom sam ja upoznavao ljude koji su bili prisilno odvedeni, kao i njihove porodice, da bih na kraju i diplomirao na toj temi, na žurnalistici u Novom Sadu.

Sve to mi je donelo i dileme pre nego sam odlučio da se prihvatim rediteljske uloge jer je moje dotadašnje iskustvo bilo prvenstveno aktivističko, kao istraživača kršenja ljudskih prava i to iskustvo je trebalo nekako transformisati i iscrpeti da se ne napravi samo jedan aktivistički film. Ali imao sam dobre saradnike koji su mi ukazali na neke tačke koje bi trebalo da osvetlimo, kao i na to šta bi trebalo da odbacim i kako da uopšte pristupim celoj stvari. Ali da nisam imao tog iskustva ne bih se usudio da stanem iza filma na način na koji sam stao. 

Ko su bili ti saradnici? 

Prvenstveno kolege Vojvođanskog građanskog centra, koji su bili prava podrška celom procesu i moje dve koleginice koje su ujedno i koproducentkinje filma – Jelena Dukarić i Aleksandra Sučić. Slaven Rašković je, kao izvršni producent, bio moja desna ruka u toku celog ovog procesa. Miloš Milošević koji me naučio neverovatnim produkcijskim cakama, iako sam mislio da u smislu produkcije znam svašta. Ispostavilo se da su svi ovi ljudi doneli nešto što je ovom filmu bilo potrebno. Prvi put sam snimao igrani film i osećao sam da sam u čitavom procesu učio, što mogu zahvaliti I samim glumcima koji već imaju velike karijere. 

Retko razgovaramo o temi prisilne mobilizacije, među svim pitanjima koja ili ne pominjemo ili, bolje rečeno, izbegavamo, a koja se tiču devedesetih i ratnih zločina. Zašto?

Često je to najnepokrivenija kategorija i kad me neko od novinara pita da im nađem sagovornika, imam problem jer u početku, kad su želeli da pričaju, njihovu priču niko nije želeo da čuje. 

Strah i dalje postoji jer su mnogi prošli kroz Erdut u Slavoniji, gde je ratni vođa Željko Ražnatović, poznat kao Arkan, vodio kamp za obuku. Arkan je već dugo mrtav. Kako objašnjavate taj strah?

Strah je prisutan kao da je Arkan i dalje najživlja i najbitnija figura. Ali moramo da govorimo i o jačini iskustva koje su ti ljudi preživeli. Veoma često će reći da je bio rat i da su prisilne mobilizacije normalna stvar. I taj stav neće ohrabriti te ljude da govore o svom iskustvu, a njih je maltretirala država u kojoj su pokušali naći spas. 

Mi govorimo o ljudima koji su izbegli iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine, tek 1995. godine. Dakle, oni su proveli godine u Hrvatskoj od početka rata i videli ga u svom punom odvratnom obliku i onda su u jednom momentu, u nemogućnosti održavanja života u takvom stanju, pokušali da se spasu i došli su u Srbiju. Srbija ih je onda za manje od 48 sati vratila, ne tamo odakle su izbegli, nego na neko peto mesto gde nikad nisu ni sanjali da će se naći. Njih je maltretirao, ne neprijatelj, nego neko koga su smatrali svojim i gde su pokušali naći spas i to je ogromna konfuzija koja im je stvorena u glavi i koja živi do danas. 

Oni su dvostruke žrtve. Kroz film ste prikazali koliko je i razgovor na tu temu ujedno i retraumatizacija. 

Po onome što Srbija emituje kao zvaničnu informaciju ti ljudi su nepostojeći, iako su mnogi od njih tužili državu Srbiju do 2007. godine do kada su imali mogućnost da to urade uz pomoć FHP. Mnogi od njih su dobili presude, ali bez obzira na to država poriče njihovo postojanje i to je još jedan nivo viktimizacije. Ne smemo da zaboravimo I da se veliki broj prisilno mobilisanih nikad nije vratio sa ratišta, tako da imamo samo priče njihovih porodica. Mnogima ni tela nikad nisu nađena. Ne mogu da kažem ni da su srećni oni koji su se i vratili jer sam siguran da im je iskustvo bilo užasno, užasnije čak i od onog prethodnog od kog su bežali. 

Najčešće su dolazili u Vojvodinu, gde delom i smeštaš radnju svog filma. Jednim delom su slati i na Kosovo, ali to je opet posebna priča i muka. Držimo se Vojvodine jer i ti odatle crpiš iskustvo. Zašto je baš Vojvodina birana? Kao da je nikad nisu dovoljno posrbili? 

Nekako je bilo prirodno jer granice Vojvodine naležu na granice Bosne i Hrvatske.  I tok ljudi je bio takav, a rekao bih i da je to bila strategija tadašnjih vlasti. Bilo je bitno da ne dolaze u Beograd, jer bi tamo bili najvidljiviji, što bi srušilo priču o nepostojanju tog rata i neučestvovanju Srbije u istom.

A Vojvodina je bila i ostala kao neki poligon za pokazivanje nacionalizma. Ne znam kakvi su budući apetiti vlasti sa Vojvodinom, nadam se da nisu veliki i da ne idu bar u pravcu svađanja stanovništva Vojvodine, jer smo videli da su to više puta pokušavali. Na sreću, struktura je toliko šarena da mislim da se Vojvodina sama čuva. 

Zašto si se odlučio za naziv “Milena”? Ako već pričamo o prisilnom mobilisanima, onda pričamo o muškarcima. Žene i deca su ostajali u tim novim “domovima”. 

Od momenta kada je scenario završen moja ideja je bila da se film tako zove. Ime je nastalo jer se tako zvala moja komšinica koja je izbegla 90-ih godina iz Okučana i po njenom liku sam gradio lik Milene. Osim toga, moja tetka ima iskustvo prisilne mobilizacije njenog supruga i to je bio prvi put da sam se sa tim iskustvom susreo. Iako je to muško iskustvo imao sam potrebu da ga ispričam kroz ženski karakter, zato što su žene uvek nekako periferni likovi rata. Jako malo ih vidimo, a i to šta su sve radile za vreme rata je banalizovano jer one su kao ostajale kući i čuvale decu. A šta je ona sve radila, o čemu je morala da misli i sa kim je morala da živi posle tog rata? 

Sve se to uzima kao normalno. Te su žene u najvećem broju slučajeva  jedine osobe na ovoj planeti koje su čule iskustvo svojih supruga. Shvatile su koliko je to iskustvo ostavilo traga po njihovo fizičko i mentalno zdravlje i žive dan danas sa tim ljudima. To je traumatično iskustvo i bilo mi je jasno da ova priča treba da bude ispričana kroz portret supruge jednog od prisilno mobilisanih, a ne, kao što bi možda bilo očekivano, kroz samog prisilno mobilisanog. 

Često su žene bile te koje su donosile odluke o odlasku, kao što to čini i Milena, a odluka o odlasku nikad nije laka odluka. 

Ne smemo zaboraviti da je to mnogo drugačiji trenutak od ovog u kom ti i ja sad razgovaramo i možemo da donesemo najrazličitije odluke. Odluke su se donosile u neverovatno stresnom i ekstremnom stanju i ona dalje determiniše tvoj život i nikad ne može biti sigurna da li je ta odluka dobra ili nije. To je situacija u kojoj su se našle nebrojene porodice sa prostora bivše Jugoslavije, kad su se našle u centru ratnih zbivanja. 

Poslednjih godina sve je više filmova, što dokumentarnih, što igranih u kojima veliku ulogu ima Fond za humanitarno pravo kao izvor informacija. Navedimo samo neke: “Dubina 2” i “Teret” Ognjena Glavonića, koji se bavi zločinima nad kosovskim Albancima, tu je tvoj film, a film Nebojše Slijepčevića “Čovjek koji nije mogao šutjeti”, gde opisuje jedan dan zločina nad Bošnjacima, u Štrpcima, dobio je i Zlatnu palmu. Da li je to konačno došlo vreme da se obimna arhiva iskoristi kroz umetnost? 

Želim verovati u to da će se, zbog sjajnih filmova koje smo imali priliku da vidimo u prošlom periodu, taj trend nastaviti i da ćemo moći da vidimo što više filmova koje govore o prošlosti na jedan dobar kvalitetan način, koji će doprineti tome da shvatimo fragmente, a onda opet, nadam se, u nekom momentu i kontekst svega što se desilo u toku ratnih dešavanja na ovim prostorima. Mislim da je to nešto što je preko potrebno. Mladi ljudi imaju stav da se stalno priča o ratu, ali to je onaj momenat koji se produkuje konstantno zbog nekih dnevno političkih potreba koje su vrlo jeftine, ali nisu čudne obzirom na vlasti koje u zemljama regiona. Zahvaljujući spisima FHP sve je moguće. Postoji čitav svet u tim arhivama i ja se iskreno divim ljudima koji su te arhive pravili, kao i onima koji znaju da koriste tu građu. Nadam se da će se i ubuduće koristiti kako bi se ispričalo šta nam se to zapravo desilo. 

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće. Razgovor je vođen na bosanskom/hrvatskom/srpskom jeziku.

Naslovna slika: Still from “Milena.”