Kada je noć pala, zatvoreni su izolovani između četiri zida objekta koji je nekada bio vojna baraka. Unutar logora Tepelena nisu imali da rade ništa drugo sem da spavaju. Nije bilo struje, ni osvetljenja. Jedino svetlo koje su mogli da vide bila je sunčeva svetlost narednog dana.

Međutim, tamo je čak bilo teško i zaspati. Na drvenim krevetima na sprat, malo širim od jednog i po metra, spavalo je po četvoro ljudi. U četiri zgrade u logoru, od kojih je u svakoj živelo oko 500 ljudi, život se odvijao u jako teškim uslovima. Logor je imao još dve zgrade: jedna je korišćena kao soba za skladištenje, a druga kao mrtvačnica.

U pet ujutru zatvorenici su otpočinjali svoje smene obavljanja prisilnog rada. Pre toga bi se okupili u dvorištu, gde su ih čuvari prebrojavali. Šutirali su i vukli po zemlji one koji bi zakasnili. Pod nadzorom čuvara, odlazili su u selo Turan — koje je poznato po drugom logoru za interniranje — gde bi po ceo dan sekli drveće. Teže od seče bio je njihov zadatak da odnesu drvo u logor tako što bi ga nosili na svojim plećima. Ipak, glad je stvarala najveću patnju.

“Stalno smo bili gladni”, rekao je jedan od onih koji su preživeli boravak u logoru, prisećajući se kako su u mnogim slučajevima, pre nego što umru, ljudi kao poslednju reč izgovarali ‘hleb’. “Mogli ste da istrpite mučenje, ali je glad bila užasna.”

U kratkometražnom filmu “Virtuelni muzej, logor Tepelena”, režiser Elton Badžaku (Baxhaku) predstavlja priče onih koji su preživeli boravak u ovom zloglasnom kampu, a koji predstavlja segment iz komunističkog režima Envera Hodže (Hoxha) u drugoj polovini 20. veka. Ovaj dokumentarni film je prikazan na 18. izdanju DokuFesta — Međunarodnog festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma — u Prizrenu (2-10. avgust).

Fotografija: Isečak iz dokumentarnog filma “Virtuelni muzej, logor Tepelena”.

“Virtuelni muzej, logor Tepelena” se zasniva na usmenim svedočanstvima preživelih i prate ga slike stanja u kom se danas nalazi ovaj logor, čiji su mnogi delovi sada uništeni.

Kako su ga preživeli nazvali “Albanskim Aušvicom”, zloglasni Logor Tepelena je bio funkcionalan od 1949. do 1954. U odsustvu dokumentacije iz tog perioda, nismo upoznati sa okolnostima koje su dovele do zatvaranja kampa.

Ovaj logor se smatra jednim od prvih za vreme Hodžine diktature, gde su ljudi koji su smatrani “neprijateljima partije” bili internirani. Badžaku naglašava da je “zgrada pripremana za ostvarivanje komunističkih ciljeva”, jer su barake izgradili Italijani za vreme invazije na Albaniju za vreme Drugog svetskog rata.

“Hteli smo da Logor Tepelena prikažemo kao zgradu — artefakt — i da pretvorimo ovo mesto u muzej”, kaže on. “Iako nije fizički vidljiv, da učinimo da ga ljudi mogu posetiti u virtuelnom svetu, da predstavimo usmena svedočanstva ljudi, jer im to dugujemo, zbog sve patnje koju su pretrpeli.”

Priča Aziza Ndreua, dečaka koji je zatvoren i primoran da izigrava bolničara u logoru, jeste najupečatljiviji deo, po Badžakuovome mišljenju. Štaviše, režiser lamentira nad time što mladi nedovoljno znaju o kampovima za interniranje ili generalno o životu ljudi u Albaniji u tom periodu. To je bio jedan od razloga za pravljenje ovog filma, iako režiser smatra da je ovaj rad samo “kap u okeanu”.

Badžaku u filmu predstavlja i skečeve slikara Leke Previzija koji je, takođe, tamo bio interniran. “Nažalost, Leka Previzi je jedini koji je stvorio vizuelnu interpretaciju logora Tepelena”, rekao je.

Pored malog broja fotografija kampa iz vremena kada je bio operativan, postoji i manjak zvaničnih podataka o broju osoba koje su tamo internirane, o njihovom uzrastu i tačnom broju umrlih. Sve što znamo potiče od svedočanstava preživelih.

Fotografija: Isečak iz dokumentarnog filma gde se rekonstruiše prostor u kom su internirani spavali u kampu Tepelena.

Preživeli iz kampa kažu da su ljudi, uglavnom, umirali od gladi i bolesti, ali i od mučenja koje su trpeli od čuvara.

“Po šestoro ljudi je dnevno umiralo… uglavnom deca i starije osobe”, kaže u Badžakuovom dokumentarcu jedan od onih koji su preživeli logor.

“Kada su umirali zimi, nismo ih prijavljivali po tri ili četiri dana, kako bismo mogli da pojedemo njihovo sledovanje hrane”, priseća se Klora Mirakaj koja je preživela boravak u ovom kampu.

I dalje proživljava dan kada je videla ženu koja je rodila blizance koji su, naposletku, istog dana preminuli. Kolevke su korišćene kao sanduci za preminulu decu.

Institut za istraživanje zločina i posledica komunizma je telo koje ima za cilj da prikupi, istraži i analizira činjenice povezane sa komunističkim periodom u Albaniji. Ljuljeta Lušnaku (Luljeta Llushnaku), direktorka odeljenja za istraživanje u ovom institutu, naglašava u razgovoru sa K2.0 činjenicu da je logor funkcionisao “bez dokumenata”, rekavši da nas to sprečava da saznamo precizan broj žrtava. Dodaje da, za pet godina, koliko je kamp za interniranje postojao, jedina dokumenta koja se vezuju za logor Tepelena jesu dva izveštaja Centralne obaveštajne agencije (CIA). Po njenim tvrdnjama, jedan od izveštaja navodi da je bilo ukupno 2.500 umrlih, dok drugi upućuje na to da ih je bilo 3.500.

“Maloletnici nisu beleženi na spiskovima za interniranje, jer nisu mogli nikako da budu osuđeni zbog svog uzrasta”, kaže Lušnaku. “Dakle, to je bila kategorija koja je, pravno gledano, bila slobodna, ali je, u stvari, proživela pakao u logoru koji je bio okružen bodljikavom žicom, usred planine.”

Lušnaku kaže da javnost mora da se informiše o logoru Tepelena kako bi mogla da porazmisli o prošlosti, razume današnju realnost i predvidi budućnost. Pre svega, po njenome mišljenju, ova dokumentacija predstavlja moralnu i istorijsku obavezu prema onim Albancima i Albankama koji su nepravedno bili podvrgnuti patnji i koje je taj režim surovo maltretirao.

“Tri generacije su masakrirane u ime klasnih ratova. Ne možemo da im nadoknadimo živote koje nisu imali, ni njihove gubitke, ali makar ono što možemo da uradimo jeste da uvažimo njihovu žrtvu”, rekla je. “Osetljiva i dramatična situacija u logoru Tepelena povezana je sa činjenicom da su, uglavnom, žene, deca i starije osobe bili oni koji su patili. Dakle, sve ljudske norme, zakoni i sami politički principi te države, nestali su u tom kampu, jer ne mogu da ih smatram političkim protivnicima, niti ljudima opasnim po društvo.”K

Naslovna fotografija: Skeč Leke Previzija, preživelog iz logora Tepelena.