Godine 2004., dva meseca nakon upisivanja na Bogoslovski fakultet u Beogradu, Veran je otišao da služi kao sekretar u kancelariji za pravoslavnu veronauku pri jednoj pravoslavnoj crkvi u Hrvatskoj. 

Veran je verovao da dolazi na izvor “ljubavi, vere i nade”. No, njegova opčinjenost je kratko trajala.

“To je ogromna čast, jer dobijate priliku da se učite veri, nadi i ljubavi na samom izvoru. Tu su monasi, tu je vladika. Nema boljeg mesta za naučiti veru, nadu i ljubav, po mom mišljenju, od tog”, priča Veran godinama kasnije.

No, duboka trauma, koju je preživeo na tom mestu, ostavila je tragove na njemu. Prvi put javno u ispovesti za K2.0, sada 35godišnji Veran, priča o onome što je preživeo.  

Kako tvrdi, vladika uz kojeg je radio jednu noć je došao u njegovu sobu bez najave, ali Veran nije to smatrao problematičnim, jer je ujutro trebalo da idu u obližnje selo na liturgiju. 

“To mesto sam smatrao svojim domom. Vladika je došao i pričali smo o tome kako bi sve trebalo da izgleda sutradan, pošto mi je to bio prvi put na liturgiji sa njim. Onda je pitao da li bih mogao da mu izmasiram noge.”

Veran, koji tvrdi da je bio žrtva seksualnog zlostavljanja u jednoj srpskoj pravoslavnoj ckrvi, govori o svom traumatičnom iskustvu. Foto: Dejan Kožul.

“To mi nije bilo čudno, jer je moj pokojni otac bio dijabetičar i imao je slabu cirkulaciju. Znao sam da i vladika ima problema sa šećerom i nije mi bilo teško. Pogotovo kad te vladika pita. Čovek je legao na moj krevet, ali je za vreme masaže ispuštao zvukove koji meni nisu predstavljali zadovoljstvo. Sve je prošlo, ustao sam i dao mu ruku da ustane sa kreveta”, priseća se Veran. 

“Kad je ustao, hteo sam da mu celivam ruku, ali on me privukao sebi, počeo da me hvata za zadnjicu, da me ljubi u vrat, obraz, usta… Ta prva reakcija koju sam imao, šok, bila je klasično otkazivanje tela. Nisam mogao da reagujem. Mogao je slobodno da mi odseče ruku, verovatno ne bih osetio. Kad sam došao k sebi, rekao sam mu da ne radi to, na šta mi je poželeo laku noć, rekao da ćemo se videti sutra i izašao iz sobe.“

No, to je bila samo prva noć u Veranovom novom životu kog čine nesanica i noćne more. 

Bespomoćnost, bes i očaj

“Neverovatan osećaj. Ali, ko nije preživeo tako nešto, teško može objasniti tu bespomoćnost, bes, osećaj iskorišćenosti. Hiljadu i jedna emocija pomešana. Pre svega, bespomoćnost. Tad je krenulo moje nespavanje, a sutradan, kad smo išli na liturgiju, sebe sam uverio da sam sve umislio, jer se vladika ponašao potpuno normalno.”

Mesec i po dana posle toga, ništa se nije dešavalo, seća se Veran. Za njega je to pojačalo osećaj da je umislio sve čega se seća. 

No, onda ga je jedan dan vladika pozvao do biblioteke, gde su bile poređane odežde [svečana odeća u bogosluženju]. 

“Vladika me zvao da vidim odeždu koja je bila stvarno lepa. Dok mi ju je pokazivao prvi put sam i čuo za vladiku Kačavendu. Govorio mi je kako njegov brat (Kačavenda) nosi zlatne manžetne, a oni svi pozlaćene.”

Seća se kako mu to ništa nije značilo, ali je zapamtio ime koje je tada čuo – vladika Kačavenda. To ime će se kasnije naći u centru navoda o seksualnim zlostavljanjima i pedofiliji unutar crkve.

U međuvremenu, u biblioteci, vladika je pozvao Verana da proba jednu odeždu. 

“Rekao mi je da me planira za monaha, što mi je u tom trenutku bilo i izvodivo, da će mi dati ime Sava, ali da probam odeždu. Mislim da smo nekih šest, sedam puta probali sve sa kačenjem narukvica, pojasa, epitrahije i svega što ide. 

U jednom trenutku sam se zatekao bez majice i shvatio da sam opet u rupi. Ne znam kako. Obukao sam brzo majicu, nakon čega je vladika prišao i uhvatio me i za genitalije.

“I opet su se desile one tri sekunde odsecanja od mog tela. Kad sam došao k sebi, odgurnuo sam ga i rekao da moram u sobu. To je bio prvi put da nisam tražio blagoslov da napustim njegovo prisustvo.“  

No, kako tvrdi Veran, vladika je pokušavao da ga seksualno iskoristi i u narednom periodu. 

Bila je to igra predatora i žrtve. Kako vladika u svojoj nameri nije uspeo, ističe da su onda usledile prozivke da je “špijun, udbaš”, a vladika je vršio pritisak i na bliske mu ljude. 

Zbog svega toga, nakon pola godine provedene u Hrvatskoj, odlučuje se na izlazak i povratak u Srbiju. 

A onda su usledili muk i pakao. Pet godina nikome nije pričao, a onda je skupio snagu da zatraži lekarsku pomoć. 

“Pet godina nisam išao na ispovesti, nisam se pričestio, što je strašna stvar za pravoslavnog hrišćanina. Nisam išao u crkvu, a imao sam neopisiv strah od ljudi u mantijama.“ 

Zbog psihičkog stanja u kom se nalazio, dobio je terapiju koja mu je pomagala, ali i otežavala normalan život. No, i dalje se teško nosio sa pretrpljenom traumom. 

Sve dok nije čuo za Bojana Jovanovića, čoveka koji je javno svedočio o svom iskustvu kao žrtve seksualnog zlostavljanja. 

Doživotna trauma

Jovanović je bio sveštenik u eparhiji zvorničko-tuzlanskoj u Bosni i Hercegovini, te je krajem devedesetih radio kao veroučitelj u Bijeljini, ali i u dvoru vladike Vasilija Kačavende, koga je i tužio. No, pravosuđe u BiH, kojem je tužba predata u maju 2014. Godine, nikada nije podiglo optužnicu. 

Razočaran, Jovanović je odlučio da pokrene gražansku tužbu protiv SPC. Veran mu se pridružio. 

Kad je pisao izjavu, koja je bila osnova za tužbu, Veran je prvi put zaplakao. 

“Ja sam načet, slomljen. Meni nema povratka i ne mogu da povratim poverenje. Ali, ne radim ovo zbog sebe. Ne bih voleo da se ovo desi nikome, koje god vere, nacije ili rase bio. To je osnovni razlog zašto ovo pričam”, rekao je Veran za K2.0 u Beogradu. 

“Ja sam upropašćen. Duševni mir nikad neću naći. Očekujem samo da se ljudi koji su te stvari radili jasno izdvoje, da se jasno i glasno zna ko su, da se osude pred crkvenim sudom, a onda i na građanskom, jer su radili neljudsku stvar koja bi trebalo da se sankcioniše ljudski.”  

Godinama nakon ovog iskustva, advokatski tim predvođen Mladenom Kesarom, koji ima advokatsku kancelariju u Londonu, odlučio je da uzme slučaj protiv SPC, a zbog navoda o seksualnom zlostavljanju. 

Saša Ivanišević, sudski veštak, član je tima koji je imao uvid u dosijee šest žrtava, te tvrdi da svi do danas nose traumu u sebi. 

“To je trauma koja će ostati za ceo život”, kaže Ivanišević u razgovoru za K2.0. 

“Nekima su životi skroz upropašćeni, neki vegetiraju kao ljudi, tako da je to najgora strana svih tih slučajeva – trauma za ceo život, a ni SPC, ni ova država nemaju sluha da bilo šta na tu temu urade”, govori vidno razočaran. 

Saša Ivanišević je bio sudski vešak na slučajevima seksualnog zlostavljanja od strane sveštenih lica. Foto: Dejan Kožul.

Advokatski tim koji je prihvatio celi slučaj doneo je odluku da tužbu pokrenu ne pred sudovima u BiH ili Srbiji, nego u Londonu. Ivanišević kaže da nisu imali poverenje u lokalne sudove, verujući da su prethodno sve uradili da državnim organima ukažu na problem i pokrenu priču sa mrtve tačke. 

“Tu je bilo dosta razgovora, pisama jednoj strani, drugoj strani, nadležnima u SPC, državi (pravosuđu, policiji, vrhu države). Svi su upućeni u to”, Ivanišević se priseća procesa istraživanja i rada na tužbi. 

“Mogla se pokazati makar dobra volja, pa da se neko od sveštenika, vladika raščini, kazni. Mogli su tako da pokažu da imaju želju da to urade, za dobrobit crkve i naroda”, kaže. 

No, niko se nikad nije oglasio. 

Advokat Kesar je, govoreći za medije, obrazložio dodatno odluku da idu na londonski sud. Prema njegovim rečima, u Beogradu jeste sedište SPC, odakle se imenuju svi službenici crkve, “koja je jedna i nedeljiva” prema Članu 1 crkvenog ustava, te dodajući da u Velikoj Britaniji funkcioniše Britansko-skandinavska eparhija SPC.  

“Tužena strana je Srpska pravoslavna crkva, kao njihov poslodavac”, pojasnio je Kesar. 

Advokatski tim je odlučio da ne ide ni pred Europski sud za ljudska prava u Strazburu, verujući da procesi pred tim sudom traju predugo, te da neretko konačne odluke niko ne sprovede, pojašnjava Ivanišević. 

“U ovim slučajevima žrtve su preživele tolike traume i samo im još fali da to potraje godinama i da ponovo, po ko zna koji put, preživljavaju te traume. Pitanje je ko bi od njih to sve i dočekao i doživeo”, pita se Ivanišević. 

Razočaranje i nova nada

Tri godine su trajale pripreme za slučaj u Londonu, uključujući istragu eksperata, prikupljanja podataka i razgovore sa svedocima. Konačno, advokati su predali tužbu 2019. godine. No, u januaru 2020. Sud je donio odluku koja je mnoge razočarala. 

Naime, Visoki sud pravde u Londonu proglasio se nenadležnim u tužbi šest tužilaca protiv SPC. U obrazloženju stoji da su podnosioci tužbe napravili proceduralne propuste. 

No, navodi se dalje, i da nema ovih propusta, englesko pravo ne poznaje institut univerzalne nadležnosti u građanskim parnicama, dok radnje navedene u tužbi nisu počinjene na teritoriji Engleske i Velsa, niti žrtve i navodni počinioci imaju veze sa tom teritorijom.

Odbrana je tvrdila da je crkva u Londonu postala deo britansko-skandinavske eparhije sa sedištem u Stokholmu tek početkom devedesetih, te da su autonomni u svom radu. Ovaj argument sud je prihvatio.

“Sam postupak pred sudom u Londonu je jedan presedan koji je mogao biti dobar za žrtve”, kaže za K2.0 Saša Ivanišević. 

Jovanović, jedan od oštećenih i tužitelja u ovom procesu, godinama se bori pokušavajući da dokaže da je bio žrtva seksualnog zlostavljanja. 

On je bio među prvima koji su javno progovorili o seksualnom zlostavljanju i pedofiliji unutar SPC, pričajući i pišući o onome što se dešavalo u Zvorničko-tuzlanskoj eparhiji. Čak je objavio i knjigu pod naslovom “Mafija u crkvi”, na čijoj se naslovnoj strani nalazi Vasilije Kačavenda, vladika iz pomenute eparhije, koga Jovanović optužuje za seksualno zlostavljanje i podvođenje maloletnika. 

Njegovim navodima dodati su i snimci koji su 2013. godine procureli u javnost, a na kojima se vidi vladika Kačavenda sa jednim mladićem. Autentičnost videa nije utvrđena. 

Kačavenda je penzionisan iste godine iz, kako je SPC objavio, zdravstvenih razloga. 

Uz pomoć advokata i nevladine organizacije Gariwo, Jovanović je nameravao podići krivičnu prijavu protiv Vladike Kačavende, te su je predali Tužilaštvu BiH. On je optužio Kačavendu da je  u periodu od 1997. do 1999. godine počinio teška krivična dela: obljubu nad maloletnim bogoslovom Milićem Blažanovićem, i to više puta, te zbog navodne organizacije njegovog ubistva 23. maja 1999. godine, radi prikrivanja obljube nad njim. 

Zvanično, Blažanović se ubio 1999. godine u manastiru Papraća, ali su mediji dugo spekulisali o ovoj smrti, tvrdeći da je reč o ubistvu zbog prikrivanja dokaza. Obdukcija tela nikada nije izvršena, te tačan uzrok smrti nije ni utvrđen. 

U prijavi se, pored Jovanovićevog svedočenja, nalaze svedočenja majke, dede i babe bogoslova Milića Blažanovića, ali i svedočenja Bratislava Markovića iz Zvornika, bivšeg starešine manastira Papraća, gde je ovaj pronađen mrtav, zvanično nakon samoubistva; a po Bojanovoj tvrdnji, nakon ubistva.

Ipak, Blažanovićeva porodica je ostala uporna u nameri da se dokaže da je on bio žrtva. U tome su podršku dobili od Jovanovića koji je svedočio i pred Sinodom Srpske pravoslavne crkve o seksualnom zlostavljanju i navodima protiv vladike Kačavende. 

Govoreći o nedavnoj odluci suda u Londonu, Jovanović kaže da iako je odluka negativna, on je ipak djelimično zadovoljan. 

“SPC se izvukla zahvaljujući pravničkim začkoljicama, ali nije oslobođena optužbi”, smatra Bojan. “Uspeli su da izdejstvuju nenadležnost, ali su se otvorila bitna pitanja – šta je Srbija i šta je SPC danas?” 

“SPC se uopšte nije borila da priča o pedofiliji, nije čak ni negirala postojanje pedofilije”, smatra Bojan. 

O svemu ovome SPC i dalje ćuti. Na upite Kosova 2.0 da se oglase i prokomentarišu takođe nije bilo odgovora. 

Na portalu Pokrov, koji je ustanovljen u SAD sa namerom da piše o seksualnom zlostavljanju u pravoslavnim crkvama, navode se imena više od 70 sveštenih lica koja su osuđena, kao i onih koji su osumnjičeni, ali slučajevi nisu dobili sudski epilog. Na listi su imena ljudi iz celog sveta, uključujući i Srbiju u kojoj do sada nije osuđeno nijedno svešteno lice zbog seksualnog zlostavljanja ili pedofilije. 

*Napomena urednika: Pravo ime žrtve je promenjeno, kao i detalji koji bi ga mogli identifikovati, a kako bi zaštitili njegov identitet. 

Naslovna fotografija: Dejan Kožul.