Ratovi oduvek jedino živote vojnika dovode u opasnost. Oni se vode između dveju ili više vojnih snaga suverenih država. Napadi na civilno stanovništvo i pretnje po isto su isključeni i nisu bili deo pravila ili morala rata (ako takva stvar postoji u ratovanju).

Prema knjizi “A Memory of Solferino”, koju je napisao osnivač Crvenoga krsta Henri Dunant, pre 158 godina u nemilosrdnoj borbi za San Martino i Solferino 24. juna 1859, jedina civilna žrtva je bila žena koja je slučajno upucana kada je izašla na svoj balkon. Pedeset godina kasnije, u Prvom svetskom ratu je bilo do 10 miliona žrtava, a nekoliko godina kasnije, u Drugom svetskom ratu, broj civilnih žrtava je procenjen na više od 27 miliona.

Strategija ratovanja se promenila, kao što je oružje evoluiralo, ali i uzroci sukoba. U današnje doba, civili bivaju ciljani i napadani namerno. Seksualno nasilje nad ženama je sada deo taktike koje koriste neke oružane snage, kao što je regrutovanje dece u vojsku, a kako bi se neprijatelj naterao na potpunu predaju.

Usled potrebe prilagođavanja promenama koje je donela globalizacija, razvoj tehnologije i novog svetskog poretka u međunarodnim odnosima, put sveta ka miru je postao teži. “Tako su sukobi postali složeniji, a elementi koji ih definišu su postali fragmentisaniji”, prema izveštaju Ujedinjenih nacija za 2015.

Ovo je era globalizacije i vreme kada humanost, kao nikada pre, ima mogućnost da se kreće i komunicira velikom brzinom iz jednog dela sveta s drugim delom. Ekonomija se suočava sa ozbiljnim problemima koji se odražavaju u visokim stopama nezaposlenosti, čak i u industrijalizovanim zemljama. Globalno zagrevanje je pokazalo svoje inicijalne efekte kada je reč o nestašici pijaće vode u nekim državama i klimatskim neredima u mnogim drugim. Verski fundamentalizam i terorizam su u porastu i oni su izazvali incidente koji su zapretili svetskom miru na brojne načine bez presedana i sredstvima dosad neviđenim.

Pretnje mirnom svetu su porasle i stare metode ratovanja su evoluirale. Ratovanje se danas, uglavnom, sprovodi u oružanim sukobima u okvirima država (na primer, u Siriji, Sudanu, Somaliji i Kolumbiji), i to više nego oni sukobi između suverenih država. Civilno stanovništvo je često ciljana meta, a kako bi se dobila prednost u odnosu na protivnika.

Ovi konflikti u okviru država imaju tendenciju da budu vođeni između vlade i opozicione grupe, ili između raznih grupa. Sada vidimo sprovođenje onoga što naučnik Najdžel Dauer naziva “privatizacijom rata” u svojoj knjizi “Etika rata i mira”. Koristeći ovaj termin, on je mislio na involviranje nedržavnih ili nevladinih grupa u oružane sukobe.

Uz razvoj tehnologije i usložnjavanje (biohemijskog) oružja, novi elementi su dodati na spisak pretnji svetskom miru. Sajber-napadi, klimatske promene, siromaštvo i širenje epidemija bolesti kao što su HIV/AIDS i Ebola, danas se smatraju pretnjama po mir i bezbednost u mnogim državama.

U izveštaju Visokog panela za pretnje, izazove i promene objavljenog 2004. i upućenog generalnom sekretaru UN-a i državama-članicama UN-a, naglašava se da pretnje po miran svet sada ne poznaju granice — one su međupovezane i moraju biti adresirane na globalnom, regionalnom i državnom nivou. Nijedna država, bez obzira na moć koju poseduje, ne može biti sasvim sigurna od današnjih pretnji; istovremeno, više ne možemo da znamo da li je svaka država u mogućnosti ili je voljna da preuzme odgovornost za zaštitu svojih građana ili da ne preti svojim susedima.

Spisak pretnji prema Ujedinjenim nacijama obuhvata sledeće: ekonomske i socijalne prepreke (uključujući siromaštvo i infektivne epidemije); degradacija životne okoline kao posledica globalnog zagrevanja; konflikti u državama; upotreba nasilja, i to u građanskim ratovima, genocidima i zločinima velikih razmera; biohemijska, radiološka i nuklearna oružja; terorizam i međunarodni organizovani kriminal.

Prema rečima generalnog sekretara UN-a, svaka nacija i država je ranjiva u današnjem svetu; bilo da je siromašna ili bogata, slaba ili moćna. Terorizam se ispoljava u zastrašujućim oblicima od istoka ka zapadu. Razvijenim zemljama je teško da pronađu odgovarajuće mere zaštite, kao što s tim problema imaju i slabije razvijene zemlje. Rat u Siriji ulazi u šestu godinu sa visokom stopom izbeglica, interno raseljenih osoba, mrtvih, trgovinom ljudima, trgovinom oružjem i stvaranjem odgovarajućih okolnosti za povezivanje i osnaživanje grupa koje se bave međunarodnim organizovanim kriminalom.

Teroristički napadi u Francuskoj, na Obali Slonovače, u Belgiji, Turskoj — u Ankari i Istanbulu — i na drugim mestima pokazuju da nijedna država nije dovoljno spremna da spreči ovakve incidente. Napadi, poput ubistva ruskog ambasadora u Turskoj u decembru, ili napad — za koji je odgovornost preuzeo ISIS — prethodnog dana na božićnu pijacu u Berlinu u kom je 12 ljudi ubijeno i 50 ranjeno, jesu dokaz rastućih mogućnosti terorističkih grupa i nesposobnosti bezbednosnih struktura svih država da im se suprotstave.

Dok se kultura mira sve češće suočava sa poteškoćama, kultura izražavanja nasilja u formi ekstremističkih grupa i rastuće proizvodnje oružja zasad nisu izolovani fenomeni, već fenomeni rasprostranjeni širom sveta. Neuspeh politike da spreči rat u Južnom Sudanu i Siriji dominira današnjom javnom svešću. Podele i duh takmičenja među državama na različitim nivoima blokirali su odgovor međunarodnih institucija čak i u najurgentnijim slučajevima.

Postoji dubok, sve veći osećaj nesigurnosti i nepoverenja prema međunarodnim institucijama kao što je UN, regionalnim institucijama kao što je EU i državnim institucijama, a kada je reč o miru i bezbednosti; ovo se dešava u vreme kada potreba i želja za njihovo delovanje deluje veća nego ikada ranije. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, samo je u 2015. broj ljudi koji su raseljeni zbog ratova dostigao 60 miliona na svetskom nivou, dok je potreba za humanitarnom pomoći dostigla cifru od 20 milijardi dolara.

Međutim, dok Ujedinjene nacije i razvijenije države terorizam smatraju najvećom i najozbiljnijom pretnjom po svetski mir, nisu svi stručnjaci saglasni sa time.

Grupa istraživača sa Oksforda je identifikovala klimatske promene, rivalitet za posedovanje prirodnih resursa, marginalizovanje većine sveta, kao i rastuću globalnu militarizaciju, koje smatra pitanjima koja zahtevaju veću zabrinutost i predstavljaju direktniju pretnju miru u svetu, nego što je to terorizam. Ovi naučnici terorizam označavaju kao pretnju nižeg nivoa i ono što je pretnja ozbiljne i rastuće prevalencije prethodno pomenutih fenomena. Manjak pokušaja da se adresira pitanje ekstremnog siromaštva, rivaliteta za resurse i militarizacije ekstremističkih grupa je značajno uticao na rast terorizma.

Iako je sasvim jasno da su pitanja bezbednosti danas međupovezana i ne poznaju državne granice, terorizam i oružani sukobi se ne mogu tretirati kao izolovani slučaj od ekstremnog siromaštva kod znatnog dela svetske populacije i od korišćenja resursa od strane bogate manjine, jer su upravo to uzroci stvaranja i razvoja terorizma.

Terorizam ne bi bio ovoliko prevalentan kao danas i ne bi bio ozbiljniji sutra kada bismo samo problem rešavali u njegovom korenu. Postoji odnos uzroka i posledice između terorizma i drugih problema koji danas prete miru u svetu. Kako bi se pronašlo efikasno rešenje, ono se kao takvo mora tretirati.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.