Blogbox | '90s

78 dana vatre, celi život u dimu

Piše - 26.03.2019

Bombardovanje NATO — između nade i užasa.

“Zato smo delovali sada — jer nam je stalo do toga da spasimo nevine živote, jer imamo interes da izbegnemo još okrutniji i skupoceniji rat, i zato što naša deca trebaju i zaslužuju mirnu, stabilnu, slobodnu Evropu.”

Bil Klinton (Bill Clinton), 24. mart 1999.

Imala sam samo devet godina kada je rat počeo. Premalo da bih mogla biti užasnuta, ali dovoljno stara da bih sve jasno pamtila.

Oduvek sam obožavala stan u kom smo živeli, jer se nalazio u samom središtu bulevara u Prištini. Ipak, 1999. počela sam da prezirem činjenicu da smo živeli u epicentru svih dešavanja. Sećam se svih stvari koje sam videla sa prozora dnevne sobe (jer je, naravno, izlazak na balkon postao luksuz 1999. godine). Ima tih stvari koje ponekad želim da zaboravim — ali ne mogu.

Vrlo je čudno kako isprva možete da volite nešto, a zatim, vremenom, to isto počnete mrziti. Tako bih opisala svoj odnos prema mestu na kom se nalazio naš stan.

Sličnu analogiju mogu da primenim na sirene koje su najavile vazdušne napade NATO. Na početku sam ih mrzela i mnogo sam se bojala, ali sam vremenom počela da gajim sklonost prema njima i na neki čudan način, iako sam se plašila, počela sam sa radošću da ih iščekujem, jer su u mojoj glavi bile nešto što će nas sve spasti.

Posebno se sećam jedne večeri. Tokom marta 1999. spavali smo obučeni, što se podrazumeva jer smo u svakom trenutku morali da budemo spremni da napustimo stan, ako zatreba. Oduvek sam imala dubok san, ali to nisam shvatila sve dok NATO nije počeo da bombarduje ono što smo nazivali SUP-om (Sekretarijat unutrašnjih poslova). Njihova zgrada je bila vrlo blizu mesta gde sam živela i sve čega se sećam jeste da je moja majka pokušavala da me probudi, jer su se svi prozori u našem stanu tresli i ona se uplašila da će staklo pasti na mene.

Podsvesno sam obećala sebi da ću, ako preživim, da se posvetim tome da saznam šta se desilo i koliko je štete izazvalo sve ono što se događalo.

Sećam se da sam zapitkivala: “Šta se dešava?” Ona mi je odgovarala: “Ništa. Samo smo na korak bliže završetku ovog rata, ali moramo da budemo oprezni. Idemo.”

Jednoj devetogodišnjakinji je bilo vrlo teško da razume kako nešto što je devastirajuće poput vazdušnog napada može dovesti ili doprineti tome da se dođe do plemenitog cilja kao što je “spasenje” ili da se makar okonča razarajući obračun između Albanaca i Srba.

Godinama se vrlo često uveče osvrćem na tu noć. Verujem da je mi je baš to veče pomoglo da oblikujem svoj put ka budućnosti.

Naravno da to tada nisam znala, ali sam podsvesno obećala sebi da ću se, ako preživim, posvetiti tome da saznam šta se desilo i koliko je štete izazvalo sve ono što se događalo, a kako bih mogla da sprečim da se bilo šta slično dogodi budućim generacijama.

Nijedno dete ne bi trebalo da odrasta u okruženju u kom sirene koje najavljuju vazdušne napade postaju sastavni deo svakodnevice.

Šta se desilo

U prvom mesecu od početka rata, sećam se smo imali samo sat za slušanje vesti. Kasnije smo morali da se oslanjamo samo na ono što su govorile komšije koje su ostale.

Sve što sam tada razumela bilo je da se grupa Albanaca sa Kosova i Srba iz Srbije okupila negde daleko — jeste, Francuska nam je tada delovala daleko — pokušavajući da okonča ovaj rat.

Kasnije, odrastajući, kada se rat završio, htela sam da saznam šta se tačno tada izdešavalo.

Tada sam shvatila da je raspoređivanje snaga NATO na Kosovu rezultat konferencije u Rambujeu održane u februaru 1999. Ovi takozvani razgovori počeli su 6. februara 1999, kada je generalni-sekretar NATO Havijer (Javier) Solana pokušao da ubedi obe strane da potpišu sporazum.

Razgovori su se održali nakon ranije izjave NATO u kojoj je ponovljeno da se Severnoatlantski savet saglasio sa time da generalni-sekretar NATO može da izda ovlašćenje za vazdušne napade na Srbiju, ukoliko se pojavi potreba da se upotrebi štap, a kako bi se obe strane dovele u sklad sa zahtevima međunarodne zajednice i da bi postigle politički dogovor.

Delegati kosovskih Albanaca, Amerikanaca i Britanaca potpisali su u martu 1999. Sporazum iz Rambujea. On je predviđao prisustvo trupa NATO na jugoslovenskoj teritoriji i upravu NATO na Kosovu, koje bi bilo autonomna pokrajina u Jugoslaviji.

Marta 24, 1999, u sedam uveče, dok sam čekala u svom stanu u centru Prištine, NATO je započeo bombardovanje.

Uprkos činjenici da je aranžman suštinski bio isti kao onaj koji je primenjen u Bosni u odnosu na misiju SFOR (Stabilisation Force mission) posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995, tadašnja jugoslovenska vlada je saopštila da su odredbe Sporazuma iz Rambujea podrile jugoslovenski suverenitet, pa su tako jugoslovenski i ruski delegati odbili da ga potpišu. Umesto toga, oni su predložili da se, umesto trupa NATO, rasporede nenaoružani posmatrači UN-a na terenu.

Odbijanje da se potpiše označilo je neuspeh razgovora u Rambujeu, pa je tako specijalni američki izaslanik Ričard Holbruk (Richard Holbrooke) 23. marta nagovestio u Briselu da razgovori nisu uspeli, te je slučaj formalno upućen u NATO radi sprovođenja vojne akcije.

Marta 24, 1999, u sedam uveče, dok sam čekala u svom stanu u centru Prištine, NATO je započeo bombardovanje.

Napadi su se, uglavnom, odnosili na objekte protivvazdušne odbrane, vojne barake, mostove, industrijske objekte, naftna postrojenja i aerodrome na Kosovu, u Srbiji i Crnoj Gori; trajali su 78 dana i, konačno, juna 1999, Severnoatlantski savet je suspendovao vazdušne operacije kada je Slobodan Milošević prihvatio uslove međunarodnog mirovnog plana poznatijeg kao Kumanovski sporazum, kojim je zvanično okončan rat na Kosovu.

Ipak, tokom ovih 78 dana, prema Hjuman rajts voču (Human Rights Watch), između 279 i 318 civila je ubijeno samo na Kosovu usled bombardovanja NATO, a prilikom 32 zasebna incidenta. Dvesta jedan civil je ubijen u Srbiji, a osam u Crnoj Gori; prema ovim procenama, do 60 odsto ukupnog broja ljudi ubijenih NATO bombama nalazio se na Kosovu.

Civilna šteta

Pre nego što sam saznala ove činjenice, već sam proučavala ono što sam sebi podsvesno obećala te večeri u martu 1999. i već bila na pola puta na doktorskim studijama u oblasti kriminalistike i prava.

Sada sam morala dublje da zađem i da se sama uverim u to da li je sve ono što sam čitala u vezi sa bombardovanjem NATO zaista bilo istina. Tada sam počela da intervjuišem bivše zatvorenike, od kojih je nekoliko bilo smešteno u zloglasnom zatvoru u Dubravi.

Slučaj zatvora u Dubravi bio je vrlo zanimljiv, jer ukazuje na pokušaje srpskih vlasti da obmanu javnost tako što su znatno veći broj civilnih smrti pripisali bombardovanju NATO koje je uveliko nanelo štetu ovom zatvorskom kompleksu, nego što je to zaista bio slučaj.

Zatvor je dvaput bio na udaru, prvi put 19. maja, kada su troje zatvorenika i jedan čuvar ubijeni, a drugi put 21. maja, kada je makar 19 osoba ubijeno, prema mišljenju Hjuman rajts voča. NATO je priznao da je odgovoran za ove udare i pravdao je napad činjenicom da je gađao vojne ciljeve u blizini zatvora.

Ipak, posle drugog gađanja bombama, srpske snage su lovile zatvorenike u zatvorskom kompleksu i koristile bombe kao izgovor da ubiju više od 80 zatvorenika.

Srpska propagandna mašinerija pokušala je da prišije sve ove smrti bombama NATO, ali je Hjuman rajts voč, a pored svedočenja preživelih zatvorenika, saopštio da su srpske snage odgovorne za većinu ubistava u Dubravi i da su se ta ubistva desila posle bombardovanja.

Teško je pronaći pravilan način reagovanja na proces koji je doprineo tome da se jedan narod spase, ali i da neki delovi istog naroda budu osakaćeni.

Daleko od Dubrave, svako bombardovanje NATO postalo je izgovor za srpske snage da pojačaju svoje napade na civile kosovske Albance, orkestrirajući masovni progon u kom su ljudi bežali od terora, pa je ovakva praksa nastavljena sve do prestanka vazdušnih napada.

I danas se sećam poznatog voza koji nas je poslao u Blace, na makedonskoj granici, nakon što su nas srpske snage primorale da napustimo stan. Samo je jedna porodica ostala u našoj zgradi. Svi ostali su otišli zbog terora koji smo preživljavali svako veče.

Danas je vrlo teško pričati o vazdušnim napadima NATO u negativnom kontekstu na Kosovu. Čak i kada ljudi priznaju da je bilo civilnih žrtava koje su nastale usled bombardovanja, ubrzo posle te konstatacije dodaju da su “nas oni spasili”.

Teško je pronaći pravilan način reagovanja na proces koji je doprineo tome da se jedan narod spase, ali i da neki delovi istog naroda budu osakaćeni. I danas postoje tragovi bombardovanja NATO, u vidu uništenih zgrada — ali posebno ima tragova u glavama ljudi.

Ipak, pored ovih tragova leže sećanja na to da je jedan narod spasen upravo zbog ovih akcija; leže sećanja na spasene živote i mogućnost pravljenja planova za budućnost. Generalno gledano, prema mišljenju većine na Kosovu, prednosti bombardovanja su nadmašile štetu koja je naneta.

Uprkos svemu, najvažnije pitanje 20 godina posle bombardovanja glasi ovako: Dok smo izbegavali dim u proteklih 20 godina, da li smo kao narod naučili nešto od tih 78 vatrenih dana?

Naslovna fotografija predstavlja savremeni pogled na stan autorke iz 1999. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0, prilagodio Besnik Bajrami.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.