Zašto su izbori za Evropski parlament 2024. bitni za Zapadni Balkan?
Na zemlje u regionu imaće uticaj, čak i ako njihovi građani nemaju pravo glasa.
Piše Nicholas Kulawiak i Aulonë Kadriu | 29. maja 2024.
Građani zemalja članica EU izaći će na birališta u junu 2024. kako bi glasali ko će ih predstavljati u Evropskom parlamentu (EP). Sa skoro 400 miliona birača sa pravom glasa, izbori za EP su drugi po veličini demokratski izbori u svetu.
Biće izabrano 720 članova Evropskog parlamenta (ČEP) koji će predstavljati birače u 27 zemalja EU. Uprkos ovom narodnom suverenitetu, čini se da se birači širom EU sve više udaljavaju od EP-a. Odziv birača je konstantno opadao nakon početnih izbora 1979. godine, na kojima je ukupna izlaznost iznosila oko 62%. Izbori 2019. godine, na kojima je glasalo nešto više od 50% birača sa pravom glasa, bili su prvi od 1994. na kojima je učestvovalo više od polovine birača sa pravom glasa.
Dezinformacije
Akterima koji nastoje da smanje poverenje u institucije, delegitimizujući rezultate i/ili obeshrabrujući glasanje, vode kampanje dezinformacija na društvenim mrežama. Evropska komisija (EK) pritiska velike tehnološke kompanije da pojačaju svoje napore u borbi protiv dezinformacija i da se pridržavaju Zakona o digitalnim uslugama (DSA). DSA je uredba EU iz 2022. o online posrednicima i platformama, uključujući društvene mreže, a njen glavni cilj je sprečavanje dezinformacija.
Međutim, moderiranje sadržaja posebno nedostaje na nekim manje zastupljenim jezicima u bloku, budući da kompanije društvenih medija neproporcionalno investiraju u moderaciju sadržaja na engleskom jeziku. Osim toga, nedavni izvještaji detaljno opisuju ruske operacije uticaja koje ciljaju evropske poslanike, nudeći im novac za proruske izjave pred izbore.
EU ima za cilj da 2024. godine dostigne ili nadmaši tu izlaznost. Da bi to učinili, zvaničnici EU pozvali su pop zvezde kao što je Taylor Swift — koja, kako K2.0 zna, nema pravo glasa ni u jednoj EU zemlji — da pomognu u uveravanju mladih ljudi da vredi glasati.
Povezivanje mladih sa EP-om je prioritet i za nekoliko pojedinačnih država članica. Dok većina država članica zahteva da glasači imaju 18 godina, Grčka dozvoljava 17-godišnjacima da glasaju, a Austrija, Belgija, Nemačka i Malta spustile su starosnu granicu na 16 godina.
Osim izbornih rezultata, sama izlaznost je važan pokazatelj položaja politike EU i da li birači u EP-u vide rešenje za svoje probleme. Visok odziv bi ukazao na to da se EP smatra sposobnom i važnom institucijom koja može poboljšati živote građana koje predstavlja; niska izlaznost bi značila suprotno. Izlaznost bi takođe mogla biti pod uticajem društvenih medija, prostora koji različiti akteri nastoje iskoristiti za promovisanje svojih agendi ili potkopavanje legitimiteta izbora.
Mesta u Evropskom parlamentu se određuju prema broju stanovnika. Što je veća populacija u određenoj članici EU, to ta država dobija više mesta. Svaka članica EU pojedinačno organizuje svoje izbore za EP u periodu od četiri dana — ovaj izborni ciklus trajaće od 6. do 9. juna 2024. — i kandidati koje predlože državne stranke bore se za svoja mesta. Broj poslanika koji stranka dobije proporcionalan je broju glasova koje stranka dobije. Nakon što budu izabrani, poslanici većine državnih stranaka pridružuju se transnacionalnim grupama sa strankama iz drugih zemalja s kojima dele zajedničke političke ciljeve i ideološke korene.
Na celom ideološkom spektru, veće i vladajuće stranke u članicama EU obično dobijaju manje glasova na izborima za EP nego na svojim državnim izborima, za razliku od manjih ili pobunjeničkih stranaka. Ovaj obrazac ukazuje na to da su birači skloni da koriste izbore za EP kako bi izrazili nezadovoljstvo svojim sadašnjim domaćim vladama, možda u cilju da ih kazne za neuspešnu ili nepopularnu politiku. Jedan od razloga zašto je to tako jeste taj što birači izgleda doživljavaju izbore za EP kao one koje nanose manje posledica od državnih ili lokalnih izbora i zato im je ugodnije da glasaju za stranke za koje ne bi glasali na domaćoj političkoj sceni.
Odgovornosti EP-a
EP ima tri centralne oblasti odgovornosti: budžetsku, zakonodavnu i nadzornu.
Prema Ugovoru iz Lisabona iz 2009. godine, EP deli odgovornost za čitav budžet EU sa Savetom Evropske unije, dodajući komponentu demokratskog nadzora procesu alokacije sredstava EU.
Na zakonodavnom planu, kako je definisano Maastrichtskim ugovorom iz 1992. godine, EP i Savet zajedno odlučuju o usvajanju novih zakona. Međutim, takva odlučivanja su za obične zakonodavne postupke, dok EP ima savetodavnu ulogu u posebnim zakonodavnim postupcima. EP igra važnu ulogu u odnosima EU sa nečlanicama, formalno odlučujući o međunarodnim sporazumima i pitanjima proširenja.
Nadzorna uloga EP može se videti u njegovom obavljanju zadataka kao što su izbor predsednika EK, odobravanje i otpuštanje Komisije i primena demokratskog nadzora nad svim institucijama EU.
EP je ključna institucija u širem evropskom političkom domenu. Ishod izbora određuje koji poslanički klubovi predlažu dnevni red i definišu intelektualne uslove u kojima se raspravljaju i usvajaju zakoni. Ovo je posebno važno kada glavni klubovi koji se međusobno takmiče imaju izrazito oprečne političke vizije.
U neposrednom kontekstu izbora 2024., pitanja kao što su klimatska kriza, moralna i finansijska odgovornost imigracije u blok i budućnost proširenja EU pokreću značajnu debatu.
K2.0 pita: kako sve ovo ima veze sa Kosovom i širom regionom Zapadnog Balkana? Razmatramo tri glavna područja politike u kojima je važno ono što se dešava na nivou EP-a: politika migracija, proširenje EU i ublažavanje klimatske krize. Međutim, da bismo razumeli ove stvari, važno je ključne aktere u EP-u staviti u kontekst.
Koje su glavne parlamentarne grupe?
EP se uglavnom sastoji od sedam poslaničkih klubova različite ideološke pozadine. Klubovi se finansiraju iz budžeta EP-a i imaju mesto u odborima, podstičući pojedine stranke da se udruže oko zajedničkih političkih ciljeva.
Evropska narodna partija (EPP) je najveći poslanički klub u EP-u od 1999. godine i uključuje stranke kao što su nemačka Hrišćansko-demokratska unija (CDU), kojoj je pripadala Angela Merkel, i Građanska platforma (PO) poljskog premijera Donalda Tuska. Demokratski savez Kosova (LDK) je takođe članica posmatračica. Skorašnji predsednici Evropske komisije (EK), uključujući i sadašnju predsednicu Ursulu von der Leyen, dolazili su iz EPP-a. Predsednika EK, koji je na čelu izvršne vlasti EU, glasa EP i on obično dolazi iz najvećeg kluba EP-a.
EPP je podržala kandidaturu Ursule von der Leyen za ponovni izbor početkom marta 2024. Iako se predviđa da će EPP izgubiti mesta, i dalje je vrlo verovatno da će zadržati status najvećeg kluba zastupnika. To znači da će von der Leyen verovatno obezbediti sebi još jedan petogodišnji mandat kao predsednica EK, uprkos izazovima s kojima se suočavala tokom svoje kampanje za reizbor.
Trenutno, članovi EPP-a — von der Leyen i predsednica EP-a Roberta Metsola — drže dve od četiri najjače institucionalne pozicije EU, dok druge dve pozicije — mesto predsednika Saveta Evrope i mesto visokog predstavnika EU za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku — drže koalicioni partneri stranaka Obnovimo Evropu (RE) i Progresivni savez socijalista i demokrata (S&D).
S&D je jedan od glavnih konkurenata EPP-u. Odlazeći visoki predstavnik Josep Borrell je član S&D-a. Španska Socijalistička partija i Socijalistička demokratska partija (SDP) nemačkog kancelara Olafa Scholza su ključne članice, dok je aktuelna vladajuća stranka u R. Kosovo Samoopredeljenje (VV) povezana s njima.
Izuzimajući neočekivane događaje, EPP i S&D bi komotno trebalo da ostanu dve najveće stranke u EP-u, pri čemu se predviđa da će EPP osvojiti otprilike četvrtinu mesta, a S&D skoro 20%. Istorijski gledano, EP-om dominira velika koalicija EPP-a i S&D-a, što odražava opšti centristički i institucionalni konsenzus. Izborni ciklus 2024. mogao bi ovo poremetiti, jer se očekuje da će EPP i veći broj nacionalističkih i populističkih stranaka desnije od njega ostvariti primetan napredak i uspostaviti konzervativniju koaliciju na čelu EP-a.
U trci za treće mesto vode se žestoke borbe između tri različita poslanička kluba. Od njih, RE, liberalna grupacija koja se najviše povezuje s francuskim predsednikom Emmanuelom Macronom, bila je najveća tokom mandata EP-a 2019-2024. RE se uglavnom sastoji od panevropskog Saveza liberala i demokrata za Evropu, sa kojom je povezana i Demokratska partija Kosova (PDK).
RE rizikuje da je nadmaše dva različita kluba zastupnika desnije orijentisanih od EPP-a. Prva od njih su Evropski konzervativci i reformisti (ECR), klub evroskeptičnih desničarskih partija poput Prava i pravde (PiS) u Poljskoj i italijanske partije Braća Italije premijerke Giorgije Meloni. Konzervativna i anti-liberalna demokratska osnova ECR-a čvrsto ga stavlja udesno od EPP-a. Druga od ovih grupa je Identitet i demokratija (ID), ekstremno desničarska grupa koju su, barem do kraja ovog mandata, činile Alternativa za Nemačku (AfD) i francuski Nacionalni savez koji predvodi Marine Le Pen. ID zastupa još ekstremnije ksenofobične i antiinstitucionalne stavove.
Dana 18. maja 2024., vodeći kandidat AfD-a rekao je za italijanske novine da ne smatra sve nekadašnje članove SS-a — nacističke garde koja je nadgledala policiju, obaveštajne službe i administraciju koncentracionih logora — zločincima, što je navelo Le Pen da izjavi da Nacionalni savez neće sedeti zajedno sa AfD-om u EP-u ubuduće.
Dana 23. maja 2024. godine, AfD je zvanično izbačena iz ID-a. Nakon toga, Le Pen je tražila da izgradi novu grupu ekstremne desnice sa Meloni. Italijanska premijerka izbila je kao ključna figura u ovim izborima, jer su ranije, von der Leyen i EPP uputili ponudu italijanskoj premijerki Meloni i njenoj Braći Italije o potencijalnom napuštanju ECR-a u korist EPP-a. Trenutno je još uvek otvoreno pitanje da li će ID postojati u svom sadašnjem obliku — bez AfD-a — u narednom mandatu, ili će se raspasti ako se Nacionalni savez i druge stranke koje su glasale za izbacivanje AfD-a iz ID-a uspeju pridružiti ECR-u ili nekoj novoj grupi desnice i krajnje desnice.
Takva dešavanja, u vreme kada je nemački sud takođe službeno presudio da se AfD sumnjiči za ekstremizam, korisna su prilika za krajnje desničarske stranke ID-a kao što su Nacionalni savez i Danska narodna partija da se ograde od AfD-a tako što će zauzeti relativno manje ekstremne stavove – čini se da je relativizacija pravih nacista jednaka gubitničkoj izbornoj strategiji. Da li će birači zauzeti ovaj hrabar moralni stav i složiti se da su članovi SS-a zaista bili zločinci pokazujući time da Nacionalni savez i ostali nisu toliko desničarski nastrojeni kao što tvrde njihovi kritičari, ostaje da se vidi.
Preostale manje grupe su Zeleni-Evropski slobodni savez (Zeleni-EFA), Levica u Evropskom parlamentu (GUE/NGL) i Non-Inscrits (NI) koji čine stranke koje nisu povezane ni sa jednim klubom.
Različite ankete ukazuju na značajno povećanje broja poslaničkih mesta koje drže desničarski i ekstremno desni zastupnici u Evropskom parlamentu. Pitanje je samo koliko će se EP zamahnuti udesno. To će oblikovati odluke EPP-a prilikom formiranja vladajuće koalicije — hoće li kombinacija EPP-a, S&D-a i RE-a još jednom biti dovoljna za većinu? Ili će veliki broj glasova ECR-a i ID-a prisiliti EPP da promeni svoju računicu?
Koje su potencijalne koalicij e koje bi mogle proizaći iz izbora?
Pre nego što je AfD izbačen iz ID-a, EPP, ECR i ID su teoretski mogli formirati koaliciju od centra do krajnje desnice u kojoj bi EPP-ove centrističke i institucionalne sklonosti bile izazvane od strane radikalnijih članova krajnje desnice koji teže značajnijem odstupanju od evropskog statusa kvo. Trenutna reorganizacija izazvana izbacivanjem AfD-a iz ID-a otvara mogućnost da se pojavi potpuno nova grupa koja bi se sastojala od ECR-a, Nacionalnog saveza pa čak i Fidesz-a koji predvodi mađarski premijer Viktor Orbán. Takva grupa bi mogla biti druga najveća u EP-u, dajući joj značajan uticaj i stvarajući obavezu na drugim grupama da sarađuju kako bi izbegle prisustvo krajnje desničarskih poslanika u vladajućoj koaliciji. Međutim, velike prepreke, često oblikovane domaćim političkim faktorima, i dalje su prisutne.
I dalje je najverovatnije da će tradicionalna centristička koalicija EPP, S&D i RE prikupiti dovoljno glasova kako bi očuvala većinu. Međutim, promenjivi trendovi i očekivani porast desničarskih i krajnje desničarskih poslanika u EP mogu naterati EPP da promeni svoju računicu i udruži se sa ECR-om. Takva osnova za koaliciju — EPP, ECR i RE, na primer — mogla bi dovesti do usvajanja i potencijalne normalizacije politika koje su usmerene protiv imigracije i nacionalnog identiteta.
Nacionalne stranke takođe mogu promeniti grupe, što bi dodatno pokazalo normalizaciju politike tvrde i krajnje desnice i stranaka koje su prethodno bile izolovane. Na primer, von der Leyen i EPP su uputili predlog Braći Italije i premijerki Meloni o potencijalnom napuštanju ECR-a u korist EPP-a. Ovo bi mogao biti još jedan primer desnog centra EU koji prilagođava stranke i politike svom desnom krilu kako bi održao svoju političku relevantnost u eri oslabljivanja političkog centra.
Evropski parlament prikazan je iznad. Ankete predviđaju da će izbori 2024. rezultirati povećanjem mesta za desničarske i krajnje desničarske stranke, iako tačan sastav grupa nakon izbora još uvek nije poznat.
Čak i pre izbacivanja AfD-a iz ID-a, ECR se smatrao potencijalnim odredištem za Fidesz, koja nije bila povezana sa nekom grupom u protekle tri godine, a takođe je pozvana da se pridruži ID-u. Ove političke kalkulacije mogu promeniti tačnu veličinu grupa, ali neće promeniti fundamentalnu činjenicu značajnog povećanja desničarskih, tvrdo desničarskih i ekstremno desničarskih poslanika u EP-u.
Štaviše, u mandatu EP-a od 2019. do 2024, 11 poslanika koji će najverovatnije glasati protiv svojih grupa bili su svi deo ID-a ili ECR-a. Ovo dodatno dovodi u pitanje sposobnost ekstremne desnice da održi stranačku disciplinu i bude pouzdana i koherentna vladajuća jedinica.
Takvi primeri služe kao podsetnici da čak i pomak udesno — ili pomak u bilo kojem određenom političkom smeru — ne znači da politika nestaje i da svi članovi grupe imaju iste prioritete. To je posebno jasno kada je reč o proširenju.
EPP se mora suočiti s izazovom potencijalnog povećanja ekstremne desnice u EP-u. Ipak, čineći to, postoji rizik da će dalje prilagođavati stranke i legitimiziranja političkih ciljeva na nivou EU koji bi ranije bili smatrani ekstremnim.
Migraciona politika je ključni primer ove dinamike. EP je usvojio zakon o reformi migracija u aprilu 2024. godine s ciljem da se odgovornost za obradu “neregularnih ulazaka” raspodeli među svim članicama EU-a i ubrza proces deportacije za ljude čije su aplikacije za azil odbijene. Kada je reforma usvojena, predsednica EP-a i članica EPP-a Roberta Metsola izjavila je da “smo saslušali, pokrenuli se i rešili jednu od glavnih zabrinutosti ljudi širom Evrope”, nastojeći da umanji kritiku ekstremne desnice o tome da glavne političke stranke nisu u dodiru sa sentimentima običnih ljudi.
Kakva je uloga EP-a u raspravi o proširenju, a kakva u dijalogu između Kosova i Srbije?
Odnos EP-a sa Kosovom i drugim zemljama Zapadnog Balkana značajno je oblikovano perspektivom potencijalnog proširenja EU u regionu. Centralna uloga EP-a u procesu budžetiranja EU znači da ima direktan nadzor nad finansijskim izdvajanjima za Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA), glavni mehanizam putem kojeg zemlje kandidatkinje i potencijalne kandidatkinje za članstvo u EU obezbeđuju finansijsku pomoć za sprovođenje potrebnih reformi.
EP takođe vrši nadzor nad finansijskim mehanizmima vezanim za proces pridruživanja, kao što je Plan rasta EU, koji je dodelio 6 milijardi eura zajmova i grantova za pomoć reformskim naporima zemalja Zapadnog Balkana.
Osim primene finansijskog nadzora, EP takođe ima ulogu u tehničkom procesu kojim nove članice pristupaju EU. EP odobrava svako potencijalno pristupanje pre nego što može biti potpisan pristupni ugovor između potencijalne nove članice i postojećih članica, a zatim konačno ratifikovan od strane svake pojedinačne zemlje.
Uticaj više desničarskog EP-a na proširenje EU na Zapadni Balkan nije odmah jasan. To je delom zbog toga što nacionalne stranke, čiji su stavovi oblikovani nacionalnim političkim razmatranjima, mogu imati izrazito različite poglede na proširenje EU. Na primer, domaća politička atmosfera u Holandiji istorijski je skeptična prema proširenju EU, ostavljajući holandskim političarima manje političkog kapitala za upotrebu u proširenju nego političarima u drugim zemljama kao što su Poljska ili Rumunija.
Krajnje desničarska stranka Fidesz mađarskog premijera Orbána dodatno ilustruje ovo: Orbán je istorijski bio snažan zagovornik proširenja, osim u slučaju Ukrajine. Mađarska će predsedavati rotirajućim Savetom Evropske unije u drugoj polovini 2024. godine, a ministar spoljnih poslova Péter Szijjártó je nagovestio da će proširenje, posebno na Zapadni Balkan, biti prioritet njihovog predsedništva. Ovo se nadovezuje na prethodno naglašavanje Mađarske da će podržati Srbiju u procesu pridruživanja.
Iako postoje pojedinačne nijanse u stavovima poslaničkih klubova EP-a o proširenju EU, posebno na Zapadnom Balkanu, sve grupe osim ID-a izražavaju podršku. Spoljna politika je ključna oblast u kojoj se desnica i krajnja desnica razlikuju; dok su stranke ECR-a generalno orijentisane na euroatlantske institucije i bezbednosnu infrastrukturu te podržavaju Ukrajinu, barem retorički, verovatnije je da će stranke ID-a implicitno ili otvoreno podržati ruskog predsednika Vladimira Putina.
To znači da u smislu direktnog uticaja na proces pristupanja EU, izbori u junu 2024. godine verovatno neće mnogo uticati; generalno gledano, većina poslanika EP-a pozitivno gleda na proširenje, uz sve uobičajene opreznosti u vezi s uslovima koji treba da budu ispunjeni.
Slično je i sa mandatom von der Leyen mandatom kao predsednice Evropske komisije. Von der Leyen je dosledno pozivala na “budućnost u kojoj će Kosovo i ceo Zapadni Balkan biti deo Evropske unije”. Tokom svojih različitih poseta Kosovu, isticala je da Kosovo “i dalje pokazuje ogromnu posvećenost evropskom putu”, dok istovremeno insistira da Priština formalizuje Zajednicu opština sa srpskom većinom kako je utvrđeno Ohridskim sporazumom.
Von der Leyen je takođe dosledno izjavljivala da “EU želi da se Srbija pridruži našoj uniji”. Tokom posete Beogradu 2022. godine rekla je: “Znam da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Znam da naša Evropska unija nije potpuna bez Srbije”, mada uvek uz napomenu da Srbija pre toga mora normalizovati odnose sa Kosovom.
Vremenom, doslednost ovih izjava u različitim političkim kontekstima u kojima su izgovorene postavlja pitanje koliko ozbiljno na kraju treba da ih shvatimo. Kada von der Leyen govori — da li to ima značaja? Šta znači kada von der Leyen kaže da “postoji istinski zamah” ka proširenju EU na Zapadnom Balkanu? Da li bi to drugačije izgledalo pod novim predsednikom EK?
Evropska komisija već decenijama održavala retoriku o tome da Zapadni Balkan pripada takozvanoj evropskoj porodici. Ove godine navršava se dve decenije otkako je Severna Makedonija podnela svoju prijavu, ali je njen zahtev narušen bilateralnim problemima s Bugarskom i Grčkom.
Nakon što je Grčka stavila veto na otvaranje pregovora o pristupanju EU sa Severnom Makedonijom zbog pitanja samog naziva zemlje koji implicira teritorijalne ambicije nad severnom Grčkom, Makedonija je konačno pristala da promeni svoje zvanično ime iz Republika Makedonija u Republika Severna Makedonija. Severnoj Makedoniji je tada dozvoljeno da otpočne pregovore, ali je proces blokiran pre nego što je mogao da počne, ovog puta od strane Bugarske zbog istorijskih sporova više vezanih za bugarsku unutrašnju politiku nego bilo šta drugo. Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija takođe se nadaju pridruživanju, ali se u tom procesu suočavaju sa mnogo neizvesnosti, kao i Kosovo, koje je zvanično predalo zahtev za članstvo 2022. godine.
Čini se da dok obećanja o proširenju EU blede, građani ovih zemalja sve više dovode u pitanje spremnost EU da svoje reči pretvori u konkretan napredak ka pristupanju. U nedavnoj anketi, samo 34% ispitanika iz Severne Makedonije odgovorilo je potvrdno na pitanje “Da li je Evropska unija ozbiljna u svojoj nameri da ponudi članstvo zemljama Zapadnog Balkana?” U Srbiji je 30% odgovorilo potvrdno, dok je taj broj bio 44% u Bosni i Hercegovini, 54% u Albaniji, 59% u Crnoj Gori i 62% na Kosovu.
Članstvo u EU je teoretski otvoreno za svaku zemlju u Evropi koja ispunjava kriterijume iz Kopenhagena, ali je stvarni proces proširenja EU često oblikovan geopolitičkim razmatranjima.
Kopenhaški kriterijumi
Savet je 1993. godine definisao sledeće kriterijume za pristupanje koje kandidatske zemlje moraju ispuniti da bi postale članica:
- politički kriterijumi: stabilnost institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i zaštita manjina;
- ekonomski kriterijumi: funkcionalna tržišna ekonomija i sposobnost da se nosi s konkurencijom i tržišnim silama;
- administrativna i institucionalna sposobnost da efikasno primeni pravnu tečevinu EU i sposobnost da preuzme obaveze članstva.
Bez obzira na navedeno, EU zadržava pravo da odluči kada je spremna da primi novu članicu.
Ruska sveobuhvatna invazija na Ukrajinu u februaru 2022. stavila je Ukrajinu u prvi plan rasprave o proširenju. Više anketa pokazuje da građani EU povoljnije gledaju na kandidaturu Ukrajine nego na kandidaturu u odnosu na bilo koju drugu kandidaturu ili potencijalnu kandidaturu, posebno u poređenju sa zemljama Zapadnog Balkana. Neki na Zapadnom Balkanu su se bojali da bi Ukrajina — zajedno sa Gruzijom i Moldavijom — mogla preuzeti prioritet na listi proširenja EU.
Međutim, iako je slučaj članstva Ukrajine dobio značajnu pažnju te je predstavljen kao potencijalno pitanje na predstojećim izborima za EP, nije jasno da li će retorički fokus na Ukrajinu rezultirati bržim procesom pristupanja. Naprotiv, dobijanje statusa kandidata, kao što pokazuje situacija sa zemljama Zapadnog Balkana, ne garantuje brzo pristupanje.
Kosovo je u mogućnosti da postane kandidatska zemlja. To znači da se više od polovine trenutnih devet kandidatskih zemalja, uz Kosovo kao jedinu preostalu potencijalnu kandidatsku zemlju, nalaze na Zapadnom Balkanu.
Budući da bilo kakva šansa za Kosovo i Srbiju da se pridruže EU zavisi od normalizacije odnosa, dijalog između Kosova i Srbije ima važno mesto u ovom kontekstu.
EP podržava dijalog između Kosova i Srbije koji je olakšan od strane EU, a nadgleda ga visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku i traje od 2011. godine. Visoki predstavnik — Borrel tokom poslednjih pet godina — izveštava EP-u. Specijalni izaslanik EU za dijalog Beograd-Priština i druge regionalne probleme Zapadnog Balkana služi pod nadležnošću visokog predstavnika. Ovu ulogu od aprila 2020. obavlja Miroslav Lajčak.
Za Kosovo, protekle četiri godine su bile turbulentne. Opšti izbori 2021. godine doneli su ubedljivu pobedu Albinu Kurtiju i njegovom Samoopredeljenju, koje se nekada kao politički pokret u potpunosti protivilo pregovorima. Otkako je postao premijer, Kurti je pozivao Kosovo da se istakne kao ravnopravan učesnik u dijalogu, insistirajući na važnosti recipročnih mera sa Srbijom.
Kurti je počeo u septembru 2021. godine tako što je naložio da vozila koja sa srpskim registracijama ulaze u Kosovo plate privremene registarske tablice, što je odraz onoga što Srbija radi sa vozilima registrovanim na Kosovu koja ulaze u Srbiju od 2011. godine. Na to su kosovski Srbi odgovorili podizanjem barikada na graničnim prelazima Jarinje i Brnjak koje je trajalo nekoliko dana, a EU je pozvalo na smirivanje situacije kroz dijalog — što je simbolično radila i protekle četiri godine. Nakon niza sastanaka, pitanje registarskih tablica je rešeno privremenim sporazumom, dok je situacija ostala napeta.
PROŠIRENJE
1. EPP, koji proširenje naziva “jednom od najvećih uspeha EU, smatra integraciju Zapadnog Balkana u EU „izuzetno važnom“. On vidi proširenje EU kao “najbolju garanciju za mir, demokratiju i prosperitet” u Evropi i smatra ga “imperativnim kao geostratešku investiciju”. S druge strane, stav S&D-a je da “snažno podržava evropsku integraciju i evropsku budućnost zemalja Zapadnog Balkana”.
2. Čak i poslanički klub ECR, koji je generalno skeptičan prema EU, a čiji je glavni prioritet na Zapadnom Balkanu ograničavanje migracija i naglašavanje “bezbednosti”, vidi pristupanje zemalja Zapadnog Balkana EU kao “prirodan proces koji će ujediniti Evropu i učiniti Uniju potpunom”.
3. Dok RE zvanično podržava “proširenje i jaču saradnju sa zemljama Zapadnog Balkana i njihovu perspektivu unutar Evropske unije u skladu sa strategijom proširenja”, neki poslanici EP-a iz zemalja poput Francuske, gde je biračko telo manje naklonjeno proširenju EU, pridružuju se ID-u kao skeptici u pogledu proširenja.
4. Skepticizam ID-a prema proširenju posebno je usmeren ka Turskoj. Štaviše, njegove konstitutivne stranke imaju istoriju islamofobičnog angažovanja sa Zapadnim Balkanom i ponavljanja tvrdnji Vučića da Zapad nepravedno targetira Srbiju.
U junu 2022. godine, vlada Kosova je započela novu politiku zamenjivanja srpskih dokumenata za svakoga ko ulazi u Kosovo formularom sa privremenom izjavom — postupak koji Srbija primenjuje za građane Kosova od 2011. godine. Takođe je naredila da se sva vozila sa srpskim registarskim tablicama na Kosovu preregistruju sa kosovskim tablicama. To je uzdrmalo stvari u Briselu. Nakon dugog sastanka između Kurtija i predsednika Srbije Aleksandra Vučića u novembru 2022. godine, Kurti je odbio da prihvati predlog EU za rešavanje problema sa registarskim tablicama i optužio Borrela da je odustao od normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Konačno, odluka je prihvaćena, ostavljajući prostora za nove tenzije.
To nije bilo jedino što se dešavalo u novembru 2022. godine. Suspenzija Nenada Đurića, regionalnog direktora Policije Kosova na severu, zbog odbijanja da sprovede odluku o registarskim tablicama, rezultirala je masovnim istupanjem kosovskih Srba iz javnih institucija. To je uključivalo i ostavke na mesto predsednika opštine u Severnoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Leposaviću i Zvečanu. Izbore za popunjavanje ovih pozicija, održane 23. aprila 2023. godine, uglavnom su bojkotovali i srpski kandidati i birači. To je dovelo do ukupne izlaznosti od samo 3% svih birača i do pobede četiri kandidata iz stranaka koje predstavljaju albansku većinu. Ishod izbora izazvao je proteste u četiri opštine.
U tom kontekstu, Lajčak i Borrel održali su odvojene sastanke sa Vučićem i Kurtijem, ali nisu postigli napredak ka održivom rešenju. To je izazvalo kritike kosovske delegacije, pri čemu je Kurti rekao da Lajčak jasno zauzima stav protiv Kosova. “Ovde imamo izaslanika koji je izobličio proces”, rekao je Kurti nakon sastanka, dodavši da će izraziti svoje nezadovoljstvo italijanskoj premijerki Meloni, nemačkom kancelaru Scholzu, francuskom predsedniku Macronu i državnom sekretaru SAD-a Antonyju Blinkenu.
Pitanje formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO), koja je ponovo postala često raspravljana tema, još je jedan primer teme koja ostaje zakočena u dijalogu. EU je predvidela primenu ZSO u okviru Sporazuma o normalizaciji između Kosova i Srbije. Iako ni Kurti ni Vučić taj sporazum nisu potpisali, Borrel ga je samo na osnovu svoje reči predstavio odobrenim i označio kao važan korak u dijalogu. Godinu dana kasnije, ZSO još uvek nije implementirana i ostaje sporno pitanje između Kurtija, EU i ključnih članica EU.
Nedostatak napretka u dijalogu i sve veći utisak da EU popušta Vučiću dok vrši neopravdani pritisak na Kosovo da napravi ustupke doveo je do toga da poslanici EP-a postavljaju pitanje kredibiliteta Lajčaka i efikasnosti EU u dijalogu. Nekoliko poslanika EP izrazilo je svoju zabrinutost posebno na sastanku Odbora za spoljne poslove (AFET) 22. juna 2023. godine. EU je ranije tog meseca najavila mere protiv Kosova.
Na sastanku AFET-a, poslanik EP-a Michael Gahler iz EPP-a kritikovao je Lajčaka zbog stajanja na stranu Srbije i nedostatka javne kritike Vučića. “Kosovo traži iskrene posrednike koji se neće umiljavati predsedniku Srbije i vršiti pritisak na žrtvu”, izjavio je Gahler.
Osim toga, Tonino Picula iz S&D-a je postavio niz pitanja o tome da li će biti negativnih mera protiv Srbije i o ruskom uticaju u Srbiji. Piculin kolega iz S&D-a Thijs Reuten, zatražio je jači i moralni stav od EU, nazvavši Vučića autokratom i kritikujući predstavnike EU-a zbog neuravnoteženog stava. “Tu se čak ne radi ni o onom užasnom izjednačavanju obostranih stavova”, izjavio je Picula.
Ilan Kuychyuk iz RE-a izrazio je dodatnu zabrinutost u vezi sa tim da li će pristup EU imati efekat prelivanja na građane Kosova.
Poslanik Zelenih, Thomas Waitz, takođe je kritikovao pristup EU, rekavši da je EU ostavila loš utisak braneći počinioce i napadajući žrtve agresije, što Waitz vidi kao podrivanje kredibiliteta EU-a u celom regionu. Još jedan poslanik Zelenih, Romeo Franz, takođe je pozvao na kraj umiljavanja Vučiću, izjavivši da veruje da je posredovanje EU-a u potpunosti propalo.
Kritika poslanika EP-a upućena Borrelu i Lajčaku zbog strategije u dijalogu pojačala se nakon terorističkog napada u Banjskoj, na severu Kosova, u septembru 2023. godine, u kojem je ubijen narednik Policije Kosova Afrim Bunjaku. S&D, RE, ECR, EPP i Zeleni udružili su se u rezoluciji koja osuđuje napad i naziva njegove počinioce “teroristima”. Rezolucija takođe poziva Srbiju da se suzdrži od svojih ponavljajućih obrazaca eskalacije. Iako rezolucija nije pravno obavezujuća, poziva Borrela i Lajčaka da budu proaktivniji u olakšavanju dijaloga. Takođe se poziva EU da ažurira svoj opšti pristup normalizaciji Kosova i Srbije.
U aprilu 2024. godine, Borrell je nominovao Lajčaka za ambasadora EU u Švajcarskoj. Nepoznato je ko će zameniti Lajčaka na mestu specijalnog predstavnika EU-a za dijalog između Beograda i Prištine. Ko god preuzme tu funkciju — bivši predsednik Slovenije Borut Pahor se pominje kao potencijalni kandidat — naći će dijalog u zastoju i izuzetno puno posla koji ga čeka s obzirom na stagnaciju i frustraciju koju je prouzrokovao Lajčakov pristup vršenja većeg pritiska na Kosovo.
Štaviše, EPP koju predvodi von der Leyen je ranije u 2024. godini objavila nacrt manifesta, tvrdeći da bi sledeća Evropska komisija trebalo da stvori posebnu funkciju komesara za odbranu i transformiše trenutni položaj visokog predstavnika koji obavlja Borrel u “ministra spoljnih poslova EU-a” koji bi omogućio EU-u da brže reaguje na međunarodne krize.
Bez obzira na to da li se očekuje da će krize nastati na Zapadnom Balkanu ili drugde, osoba koju EP odobri kao zamenu za Borrela, zajedno sa novim specijalnim izaslanikom, imaće pune ruke posla. Moraće osmisliti novi pristup olakšavanju dijaloga između Kosova i Srbije i osigurati da EU bude percipirana kao pokretačica reformi i pozitivnih promena na Zapadnom Balkanu i šire, naročito ako ekstremno desničarski glasovi neprijateljski nastrojeni prema Kosovu, kao što je Nacionalni savez koji predvodi Le Pen, dobiju veći značaj na nivou EP-a.
Kakav je stav EP-a po pitanju migracione politike?
Migracija je tema o kojoj se žustro raspravlja širom EU, posebno u periodu nakon nezapamćenog broja dolazaka migranata i izbeglica u zemlje EU tokom 2015. i 2016. godine. Pored koordinacije unutrašnje politike o migracijama, EU je u proteklim godinama sve više usmerena na postizanje sporazuma sa zemljama van EU.
Shodno tome, 2019. godine EP je usvojio regulativu koja proširuje mandat Agencije EU za graničnu i obalsku stražu (Fronteks) kako bi uključila saradnju sa trećim zemljama. Od tada, Fronteks je rastao u finansijskom smislu, ovlašćenjima i osoblju. Fronteks ima najveći budžet od svih agencija EU, a taj budžet je značajno povećan u proteklih pet godina. Na primer, 2020. godine budžet Fronteksa iznosio je 364 miliona eura, dok je do 2023. godine iznosio 854 miliona eura, što predstavlja povećanje od preko 130%.
U okviru regulative iz 2019. godine, Fronteks je potpisao sporazume sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i Srbijom. Sve ove zemlje su deo takozvane Balkanske rute, jedne od glavnih migrantskih ruta ka EU.
Sporazumi daju Fronteksu izvršna ovlašćenja na granicama ovih zemalja sa zemljama EU, omogućavajući timovima za upravljanje granicama iz stalnog korpusa Evropske agencije za graničnu i obalsku stražu da budu raspoređeni od strane Fronteksa u Albaniji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji. Budući da su sve ove zemlje kandidatkinje za pristupanje EU, otvaranje vrata Fronteksu može ih približiti dugom i teškom putu ka EU. Kroz ovu eksternalizaciju svojih granica, EU povećava verovatnoću kršenja ljudskih prava na svom pragu.
Nakon izbora, prisustvo Fronteksa može dodatno porasti. U nacrtu manifesta pred izbore 2024. godine, EPP je postavila cilj da se broj EU graničnih čuvara utrostruči sa trenutnih 10.000 — broj koji je dogovoren da se dostigne do 2027. godine — na 30.000 kako bi se obradilo više zahteva za azil podnetih van EU i kako bi se postiglo više sporazuma sa zemljama koje nisu članice EU o zadržavanju migranata van njenih granica.
Neki od ovih planova već su počeli da se ostvaruju u regionu. U novembru 2023. godine, albanski premijer Edi Rama i italijanska premijerka Meloni potpisali su sporazum koji omogućava Italiji da izgradi dva centra za obradu zahteva za azil, koji će primati migrante dovedene italijanskim brodovima u vodama van EU.
Antagonizam Melonijeve prema migrantima nije nov, a politička opozicija i grupe za ljudska prava u Albaniji, Italiji i šire kritikovale su sporazum da je “dehumanizirajući” i nelegalan prema međunarodnom pravu. Sada kada je Ustavni sud Albanije presudio da je sporazum legalan, ništa ne stoji na putu njegovoj implementaciji.
Iako nije prošlo mnogo vremena od početka izgradnje centara u Albaniji, EU je trebalo osam godina međuinstitucionalnih pregovora da odobri svoj novi migracioni pakt u aprilu 2024. godine. Pakt se sastoji od 10 zasebnih zakonodavnih tekstova i naglašava nekoliko ključnih oblasti, uključujući pregled migranata, prikupljanje biometrijskih podataka, izgradnju graničnih objekata i “kombinovanu solidarnost” među zemljama EU. Članice EU će ili morati da prime tražioce azila ili da podele finansiranje. Jedno od najkontroverznijih pitanja je ubrzanje deportacije migranata koje zemlja u kojoj apliciraju smatra nepogodnim za azil.
Paktu su se protivili poslanici i s leve i s desne strane EP-a, iako iz različitih razloga. Za levicu, pakt je nedovoljan u zaštiti ljudskih prava, dok iz desničarske perspektive nije dovoljno rigorozan u suzbijanju migracija. To znači da je pakt u suštini bio kompromis između dve najveće grupe u EP-u, EPP-a i S&D-a.
Pakt je usvojen uz usko odobrenje, što je delimično omogućeno činjenicom da su se poslanici koji su imali primedbe na delove pakta, ali su na kraju ipak želeli da prođe, suzdržali. Ovo se dešava u kontekstu značajnog porasta broja zahteva za azil primljenih od strane EU. U 2023. godini, EU je primila 1.1 milion zahteva, što je najviši broj od 2016. godine i povećanje od 18% u odnosu na 2022. godinu.
Osim toga, pakt dolazi u vreme kada se ozbiljno dovodi u pitanje kapacitet i posvećenost bloka u osiguravanju bezbednosti i zaštite migranata. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM), 4.046 migranata je umrlo ili nestalo pokušavajući da stignu do Evrope tokom 2023. godine. U prvih pet meseci 2024. godine, 1,086 ljudi je umrlo ili nestalo.
Jedan od stubova pakta je “obavezna solidarnost”, koja prisiljava sve članice EU da učestvuju u procesuiranju dnevnih dolazaka migranata i tražilaca azila, čak i ako dobrovoljno prime azilante redistribuirane iz drugih zemalja. Jednostavna geografija znači da bi ova obaveza inače mogla neravnomerno pasti na članice EU u južnoj Evropi poput Grčke, Italije i Španije. Ako se solidarnost zahteva na institucionalnom nivou, a ne ostavlja se prostor za slobodan izbor, vredi razmotriti kome će ta solidarnost biti usmerena.
Iako će članice EU morati da budu solidarne jedna s drugom, ne čini se da su obavezne da takvu solidarnost pruže migrantima i tražiocima azila. U decembru 2023. godine, preko 50 nevladinih organizacija širom Evrope objavilo je otvoreno pismo EU, navodeći da će pakt normalizovati arbitrarnu upotrebu imigracionog pritvora, povećati rasno profilisanje, koristiti “krizne” procedure za omogućavanje prebacivanja i vraćanja pojedinaca u takozvane “sigurne treće zemlje” gde su izloženi riziku od nasilja, torture i arbitrarnog zatvaranja.
Kako se EP angažuje oko Zelenog dogovora? Kakav je značaj Zelenog dogovora za Zapadni Balkan?
U nastojanju da postigne klimatsku neutralnost do 2050. godine, EU nastoji da prilagodi poljoprivrednu, transportnu i energetsku politiku bloka kroz Evropski zeleni dogovor. Kao i u slučaju Fronteksa, i Zeleni dogovor je stigao u zemlje Zapadnog Balkana, iako građani ovih zemalja nemaju pravo glasa na predstojećim izborima za EP. Pridržavanje Zelenog dogovora je preduslov za članstvo u EU, što čini napore u ublažavanju klimatskih promena još jednim područjem u kojem ono što se dešava u EP-u značajno utiče na Kosovo i druge zemlje u regionu.
Dve godine nakon Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, Kosovo, iako još uvek nije kandidat za EU, usvojilo je Energetsku strategiju 2022-2031. u nastojanju da postigne “održiv sektor energije integrisan u pan-evropsko tržište, obezbeđujući energetsku sigurnost i pristupačnost za građane.” Kurti je izjavio da Kosovo u poslednjih 20 godina nije imalo bolji dokument za građane u energetskom sektoru.
Ipak, Energetska strategija nije adekvatno implementirana. Izveštaj zemlje Evropske komisije za 2023. godinu ocenio je da je usvajanjem strategije Kosovo u sektoru energije ostvarilo određeni napredak, dok je napredak ostvaren u oblasti transporta, životne sredine i klimatskih promena vrlo ograničen.
Implementacija je izazov u svim zemljama Zapadnog Balkana, uglavnom zbog nedostatka fizičke, pravne i administrativne infrastrukture za potpuno sprovođenje njihovih ekoloških obaveza. Glavni izvor proizvodnje energije na Kosovu i dalje je ugalj, kao što je slučaj u svim ostalim zemljama Zapadnog Balkana osim Albanije. Štaviše, zastarela energetska infrastruktura, težak birokratski sistem i nedostatak iskrene političke volje za prelazak na zelenu energiju, zajedno s novim izazovima u energetici kao što su više cene energije i gasa podstaknute sveopštim vojnim napadom Rusije na Ukrajinu, ostaju ozbiljne prepreke.
Dok se zemlje Zapadnog Balkana bore da sprovedu Zelenu agendu bez mogućnosti da osporavaju politike, sporazum sada biva kritikovan od strane EPP-a, koji ga je u početku podržavao, te ECR-a i ID-a. Trenutni stav EPP-a je da Zelena agenda ne štiti dovoljno prava poljoprivrednika i da će “više štetiti našoj proizvodnji hrane nego koristiti našoj životnoj sredini”.
Predložene promene politike koje proizlaze iz Zelenog dogovora uključuju: cilj EU da do 2050. godine obnovi barem 20% degradiranih ekosistema, upola manje smanjenje ukupne količine korišćenih pesticida i smanjenje emisije stakleničkih gasova. Ovi predlozi izazvali su talas neslaganja i protesta poljoprivrednika u raznim zemljama EU. Poljoprivredni protesti su se odigrali u atmosferi opšte inflacije i povećanja cena električne energije kao posledice napada Rusije na Ukrajinu 2022. godine.
ZELENI DOGOVOR ZAPADNOG BALKANA
U oktobru 2020. godine, Evropska komisija predstavila je Ekonomski investicioni plan za Zapadni Balkan (EIPZB), zajedno sa smernicama za sprovođenje Zelene agende za Zapadni Balkan (ZAZB). EIPZB predstavlja investicioni paket koji mobilizuje do 9 milijardi evra sredstava za Zapadni Balkan.
ZAZB odražava Zeleni dogovor EU i važan je aspekt u pregovorima o pristupanju. Organizovan je oko pet stubova: 1) Dekarbonizacija: klima, energija, mobilnost; 2) Cirkularna ekonomija: održiva proizvodnja i potrošnja; 3) Depolucija: vazduh, voda i zemljište; 4) Održivi prehrambeni sistemi i ruralna područja i 5) Biodiverzitet: zaštita i obnova ekosistema.
U novembru 2020. godine, zemlje Zapadnog Balkana potpisale su Sofijsku deklaraciju o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, podržavajući i usvajajući smernice Komisije o ZAZB. Regionalno veće za saradnju, okvir za saradnju koji vodi region a finansira EU u jugoistočnoj Evropi, takođe je kreiralo Akcioni plan za vođenje implementacije ZAZB.
EK je od 2021. godine izdvojila 1,25 milijardi evra kao deo projekta EU4Green za podršku implementaciji agende. Štaviše, zaštita životne sredine i zelena energija su takođe komponente finansijske podrške EU Kosovu u okviru njenog Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA) III, koji obuhvata period od 2021. do 2027. godine.
Ova reakcija nosi važne izborne posledice za izbore za EP 2024. godine. Antiestablišmentske desničarske stranke su to iskoristile da preoblikuju politiku u mnogim zemljama EU. Podaci istraživanja pokazuju da su potencijalni glasači na izborima za EP 2019. u sedam zemalja — Švedskoj, Holandiji, Danskoj, Finskoj, Belgiji, Luksemburgu i Nemačkoj — identifikovali klimatske promene kao glavni prioritet u kampanjama. Međutim, 2024. godine, klimatske promene su identifikovane kao prvi prioritet samo u Švedskoj. U celoj EU, klimatske promene su bile peti prioritet, iza borbe protiv siromaštva, javnog zdravlja, podrške ekonomiji, odbrane i bezbednosti.
Pred izbore za EP 2024. godine, političari, posebno na desnici i krajnjoj desnici, pokušali su da iskoriste određeni deo populacije koji oseća bes i strah zbog toga kako će politike Zelenog sporazuma uticati na njihove živote. Kao rezultat toga, protivljenje Zelenom sporazumu postalo je zajednički cilj poljoprivrednih radnika i desnice u EP-u. Na primer, francuski Nacionalni savez na čelu s Le Pen takođe bi mogao prikupiti više glasova ogorčenih poljoprivrednika koji ga dosad nisu naročito podržavali.
U 2022. godini, poljoprivreda je dobila 23% svih subvencija iz budžeta EU, iako čini samo 1,6% ekonomske proizvodnje i 4,2% zaposlenosti u EU. Iako su ove subvencije tu da održe stabilne cene hrane u celoj EU, one takođe stvaraju situaciju u kojoj je opstanak poljoprivrednika delimično zavisan od subvencija EU. Dodatno, 80% tih subvencija ide samo 20% poljoprivrednika, što znači da, uprkos podršci sektoru, mnogi poljoprivrednici u EU posluju s tankim maržama, oko ili ispod granice siromaštva. Zeleni dogovor je bio von der Leyenin glavni uspeh, ali sada, kako su se politički vetrovi promenili, klima je postala manje bitna.
Desničarski parlament u sve desnijoj Evropi
Izborni ciklus za EP 2024. dosad je obeležen predviđanjima o naglom jačanju desnice i povećanju uticaja ekstremno desničarskih partija. Iako tačna raspodela osvojenih mesta od strane desničarskih stranaka neće biti poznata sve dok rezultati ne budu objavljeni, ukupan odziv takođe će imati značaj pokazujući kako birači EU vide budućnost EU.
Istorijiski gledano, odziv na izbore za EP bio je nizak, ali neki znakovi sugerišu da bi 2024. mogla biti izuzetak od tog trenda. Naime, nedavna anketa pokazuje da je više od polovine potencijalnih glasača u 27 država članica EU “zainteresovano” za izbore i namerava da glasa. Ipak, pored pomenute Taylor Swift, EU je navodno zatražila pomoć i od muzičara kao što su Rosalía, Måneskin i Stromae kako bi povećala odziv mladih.
Izborni uticaj većeg odziva među mladim glasačima manje je jasan nego što se možda ranije pretpostavljalo, jer se takvi glasači sve više opredeljuju za konzervativne stranke. U ovom kontekstu, velike demonstracije protiv krajnje desničarskih stranaka i njihove politike održane su u zemljama poput Austrije i Nemačke početkom 2024, što je možda podiglo svest o rastućoj desnici među ljudima koji inače ne bi bili skloni da glasaju na izborima EP-a.
U toku EP mandata od 2019. do 2024. godine, početak je obeležen Bregzitom kao ključnom temom, da bi kasnije pažnja prešla na pitanja kao što su COVID-19, ruska invazija na Ukrajinu i protesti poljoprivrednika. Mandat je bio ispunjen različitim događajima, od otkrivanja duboke korupcije među poslanicima EP-a do neobičnih scena poput situacije u kojoj je jedan zagovornik Putina izvadio goluba iz torbice ispod svog odela na plenarnoj sednici, pozivajući svoje kolege/inice poslanike/ce da “pruže šansu miru”.
Iako su takvi neobični naslovi i ponašanje vredni pažnje, ne bi trebali odvratiti od ključne poente: uloga EP-a u nadgledanju budžetskih alokacija za mehanizme proširenja i operacije Fronteksa, odobravanju migracione politike i definisanju pravca u borbi protiv klimatskih promena znači da je ono što EP radi i koji glasovi ga čine bitno i za Zapadni Balkan.
Naslovna slika: Atdhe Mulla /K2.0