Obavljanje svakodnevnih poslova koje većina shvata zdravo za gotovo je za Medžida Fonićija prava muka. Izlazak u šetnju, odlazak na posao, odnošenje dokumenata u opštinu — za sve to je potrebno planiranje unapred, a često i oslanjanje na druge koji bi mogli da pomognu.
Fonići je slep, a vid je izgubio pre 40 godina. Imao je sasvim dobar vid do svoje 20. godine, ali onda, kada je bio student filozofije na Univerzitetu u Prištini osamdesetih godina, oboleo je od retke bolesti imunog sistema, Morbus Behcet, zbog čega je trajno izgubio vid.
Kako je ranije dobro video, Fonići i dalje ima živa sećanja onoga što je viđao oko sebe. “Znam kako priroda izgleda, kako svet izgleda i bilo mi je vrlo teško da se prilagodim. Ipak, nužda me je primorala”, kaže on. “Imao sam sreće što sam se oženio dok sam bio mlad. Jer, moja supruga je išla sa mnom na fakultet, uzimala je materijal, snimala ga i čitala mi kasnije.”
On je diplomirao 1983., ali nikada nije mogao da radi u struci. Umesto toga, svakoga dana uzima taksi kako bi se odvezao do Kosovskog udruženja slepih u Prištini, gde je izvršni direktor. Za njega je nemoguće da se sam otisne na svoja putovanja peške; kosovski putevi ne ispunjavaju standarde inkluzivnog okruženja sa inkorporisanim taktilnim asfaltiranjem — što je sistem površinskih pokazatelja koje može da prepozna osoba koja ima problema sa vidom koristeći svoj beli štap koji joj pomaže u slobodi kretanja.
Medžid Fonići, izvršni direktor Kosovskog udruženja slepih, kaže da je infrastruktura u Prištini totalno neadekvatna za slepe osobe. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
U prethodnih nekoliko godina, Opština Priština je ugradila akustične semafore koji emituju zvuk kada je bezbedno za slepe osobe da pređu put. Međutim, samo se u Garibaldijevoj ulici, oko Grand hotela, nalaze prelazi koji zaista upućuju slepe ljude na semafore kroz korišćenje taktilnog asfalta. Fonići i drugi aktivisti smatraju da je ova centralna lokacija odabrana namerno kao “kamuflaža, da bi se pokazalo da zvaničnici pokušavaju uraditi po ovom pitanju”.
Iako su slepi ljudi skloni tome da zadrže detaljno sećanje ulica, ćoškova i zgrada kojima su se kretali ranije, neregulisan posleratni razvoj Prištine, zajedno sa ilegalnim parkinzima u izobilju, sprečio je da se slepim ljudima pomogne u ovom procesu.
“Slepe osobe se ne usuđuju izaći na ulicu samo sa svojim štapom — to je nemoguća misija”, kaže Fonići. “U posleratnoj eri je postojao pravi haos u smislu saobraćaja koji onemogućuje hodanje.”
Ovo udruženje, koje se nalazi na malom prostoru unutar Banesat e Kuqe u prestoničkom komšiluku Sunčani breg, služi kao jedino mesto “za izlazak” Fonićiju i drugim članovima udruženja; slepi ljudi i drugi koji imaju probleme sa vidom provode svoje dane socijalizujući se tamo i učestvujući u raznim aktivnostima. Oni kreiraju i inicijative zagovaranja za osobe sa invaliditetom.
Iako mnoge osobe sa oštećenjem vida svakodnevno posećuju ovo udruženje, manjak adekvatne infrastrukture u okruženju predstavlja mali uvid u sveukupne infrastrukturne nedostatke širom Kosova, dok vlada i opštine nisu uspeli da obezbede uslove za nezavisno kretanje ne samo slepih osoba, već i svih ljudi sa posebnim potrebama.
Ne postoji precizna statistika o tome koliko osoba sa posebnim potrebama ima na Kosovu. Međutim, na osnovu procena Svetske zdravstvene organizacije, koja smatra da između 10 i 15 odsto svetske populacije ima neku vrstu invaliditeta, procenjuje se da samo u Prištini živi oko 30.000 osoba sa nekom vrstom posebnih potreba.
Osobe sa posebnim potrebama i aktivisti za ljudska prava, stalno ističu da su osobe sa invaliditetom isključene iz tržišta rada, kao i iz društvenog, političkog, kulturnog i ekonomskog života, pa je tako njihovo učešće u raznim oblastima života i dalje izuzetno izazovno.
Bujar Kadriu, šef Kosovskog udruženja slepih ljudi, smatra da je nemoguće da slepe osobe na Kosovu, kao što je on, nezavisno funkcionišu u svakodnevnom životu samo uz pomoć svog pomoćnog belog štapa. “Mi, kao slepi ljudi, nismo nezavisni”, kaže on. “Slepa osoba nije sasvim nezavisna, iz prostog razloga što je podređena svom pratiocu.”
Šef Kosovskog udruženja slepih ljudi, Bujar Kadriu, kaže da je nemoguće da slepe osobe žive sasvim nezavisne živote na Kosovu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
Kadriu kaže da, uprkos tome što je Kosovo uvelo regulatorni okvir pre više godina, a koji predviđa izgradnju infrastrukture koja je jednako pristupačna svima, u realnosti je malo toga urađeno da se obezbedi nezavisno kretanje građana sa posebnim potrebama. “Postoje rampe, predviđene određenim standardima, ali je većina njih postavljena kao puka kamuflaža kako se inspektorat ne bi bunio”, kaže on.
Zakon o građevinarstvu i Administrativno uputstvo o tehničkim uslovima zgrada za pristup osoba sa posebnim potrebama imaju za cilj da ispune praktične svakodnevne potrebe osoba sa posebnim potrebama i u skladu su sa međunarodnim standardima; nove zgrade moraju imati mehanizme za pristup u svojim inicijalnim planskim fazama, dok bi postojeće zgrade trebalo prilagoditi u te svrhe.
Međutim, Kadriu kaže da okvir prosto nije bio sproveden. “Neke institucije čak nemaju ni pojma da on postoji”, kaže on.
Priština za svakoga?
Novi izveštaj, koji je prošle jeseni objavila NVO Hendikos koja se bavi pravima osoba sa invaliditetom, podržava tvrdnje Kadriua, ističući da je malo toga postignuto u smislu obezbeđivanja odgovarajuće infrastrukture i ravnopravnog kretanja za osobe sa posebnim potrebama. Pod nazivom “Priština za svakoga”, ovaj izveštaj je analizirao arhitektonske prepreke u 195 javnih i privatnih zgrada i uslužnih radnji u Prištini koje redovno posećuju građani ovoga grada.
Ovaj izveštaj naglašava potrebu za hitnom intervencijom kako bi se eliminisale prepreke, tako obezbeđujući prava osoba sa posebnim potrebama na nezavisan i dostojanstven život. Izveštaj je, takođe, pokazao da su zgrade i prostorije posebno problematične za slepe osobe, s obzirom na to da nijedna od zgrada nema taktilnih površina.
Dodatno, od svih analiziranih lokacija, samo osam je imalo područje za parkiranje namenjeno osobama sa posebnim potrebama, a samo 15 je imalo odgovarajuće toalete izgrađene u skladu sa standardima o pristupačnosti. Prilazne rampe, esencijalne za korisnike invalidskih kolica i roditelje sa dečjim kolicima, ne postoje uopšte u 38 odsto lokacija, dok samo 28 zgrada ima liftove koji se smatraju pristupačnima i dovoljno velikih da smeste korisnike invalidskih kolica, sa sadržajem Brajove azbuke i kontrole koje reaguju na glas.
Direktor Hendikosa Afrim Maljići sam koristi invalidska kolica već 30 godina, nakon što je dobio ozbiljnu bolest na kičmi kao stariji tinejdžer. Iako je radostan što ljudi danas imaju razvijenu svest o osobama sa posebnim potrebama, razočaran je radom Vlade.
“Porodice su, pre rata, držale svoje rođake iza zatvorenih vrata — pomislili smo da će se stvari posle rata promeniti, da će država preuzeti odgovornost, ali se situacija, nažalost, i nastavlja”, Maljići kaže. “Ako infrastruktura nije sasvim odgovarajuća, onda je reč o kršenju ljudskih prava. Na primer, zgrade imaju stepenice, ali mi ne možemo da se krećemo uz i niz njih. Šta bi ljudi radili kada ne bi bilo stepenica? Koristili bi konopac da bi se popeli?”
Afrim Maljići, direktor Hendikosa, kaže da vlada nije učinila dovoljno da podrži ljude sa posebnim potrebama. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
Kad god Maljići ima sastanak, on mora da ga planira unapred: mora pronaći nekoga ko će ići s njim, saznati da li određena lokacija ima odgovarajuće parking mesto, utvrditi na kom spratu se održava sastanak i proveriti da li postoji odgovarajući toalet.
“Zbog toga se vrlo ružno osećam. Prosto nismo ravnopravni — uvek zavisimo od nekoga”, kaže on. “Da ne pominjemo javne toalete. Ako izađem na kafu, mora da neko bude sa mnom. Onda moram da vodim računa o tome koliko ću popiti, jer znam da ne mogu da koristim toalet.”
Kosovska vlada je objavila desetogodišnju strategiju (2013.-2023.) s ciljem stvaranja održivog okvira za suočavanje sa izazovima s koji stoje na putu osobama s invaliditetom. Prvobitni akcioni plan vlade, od 2013. do 2015, imao je pet ciljeva, uključujući kreiranje uslova za odgovarajući fizički pristup, odgovarajuće informacije i komunikacione kanale.
Po Kadriuovom mišljenju, koji je član Kosovskog udruženja slepih ljudi, ovo je ključna tačka za inkluziju ljudi sa posebnim potrebama u društvo. “Pristup je ključni element za integraciju — ne postoji integracija bez pristupa”, rekao je, dodajući da bez adekvatnog pristupa, osobe sa invaliditetom bivaju obeshrabrene da učestvuju u obrazovanju ili da pronađu posao.
Iako je izveštaj samoevaluacije, koji je publikovalo Ministarstvo za dobru upravu, sugerisao da je pozitivan napredak napravljen u prve dve godine sprovođenja strategije, Kadriu tvrdi da su postignuća u velikoj meri preterana. “Prema vladinim dokumentima, visok nivo provedbe je dostignut, mada su organizacije u kojima rade osobe sa posebnim potrebama vrlo skeptične”, kaže misleći na rezultate nedavno objavljenog izveštaja Hendikosa. “U praksi, život osoba sa invaliditetom se suštinski nije promenio na način koji je predviđen u strategiji i akcionom planu.”
Maljići je saglasan da su osobe sa posebnim potrebama daleko od toga da osete efekte efikasnog sprovođenja strategije. “Da li su osobe sa posebnim potrebama dodirnule ovu strategiju? Institucije kažu da imamo odličnu zakonsku infrastrukturu — to su samo reči”, kaže on.
Ovakve žalbe su godinama svoje mesto našle u izveštaju Evropske komisije o napretku Kosova, gde su naglašeni ograničena implementacija strategije, diskriminacija nad osobama sa posebnim potrebama i pitanje pristupa javnim zgradama i javnom prevozu.
“Uvek kažem da mi je san da sam izađem napolje nekad u životu”, kaže Maljići. “Ponekad se šetam Prištinom. Ako vidim neku prodavnicu odeće ili tehnologije, hteo bih da uđem unutra i razgledam. Ili samo da izađem i popijem kafu sam. Na Kosovu ne postoji šansa za to.”K
