Jednog letnjeg popodneva, Vjosa, pogrbljena između rafova supermarketa u kojem radi, slagala je tegle graška na metalnu policu, kada se ispred nje zaustavio mladi par sa bebom u kolicima. Dok su šaptali jedno drugom koji im je proizvod potreban, beba je pružila ruke ka polici da dohvati teglu, dok su roditelji smeškajući se posmatrali scenu. Vjosa se ispravila, obrisala ruke o uniformu i ispratila ih pogledom. Zatim se okrenula ka meni i rekla: “Kad vidiš roditelje kako se ponašaju prema bebi, sa svom tom ljubavlju, kako možeš da se ne zapitaš kako jedan roditelj može da uradi svom detetu ono što su meni moji roditelji uradili?”

Pre nekoliko nedelja, Vjosa me je odvela na periferiju glavnog grada, do kuće u kojoj je odrasla. Ulica je bila tipična za prigradske mahale – prašnjav asfalt, isprepletane strujne žice, visoke gvozdene kapije iza kojih se skrivaju kuće. Vjosa je pokazala rukom na jedan uzak prozor na drugom spratu i rekla: “To je taj prozor.”

Kroz taj isti prozor, pre četiri godine, pobegla je kada su roditelji, odlučni da je udaju za muškarca kog nije birala i kog nije volela, držali zaključanu danima u sobi. Vjosa, tada dvadesetogodišnjakinja, uspela je da pobegne uz pomoć sestara. Mlađa ju je krišom izvukla usred noći, dok je starija učestvovala u planu, ali ju je naterala da se zakune da nikome neće reći. Da je otkrivena njena uloga, to bi joj ugrozilo brak, jer bi porodica muža iskoristila to kao razlog da je ponižava u kući u kojoj živi.

Danas Vjosa živi sa svojom devojkom u Prištini, u jednosobnom stanu s pogledom na autobusku stanicu. Čitav dan provodi radeći u supermarketu, daleko od porodične kuće. Roditelji nikada nisu pokušali da je posete. Otac je prekinuo svaki kontakt, dok majka povremeno pošalje poneku kratku, opreznu poruku, ali je nikada ne poziva kući.

Ipak, Vjosa kaže da se ponekad oseća srećno. Veruje da joj je njen običan izgled – farmerke, jednostavna majica, duga kosa, “izgled koji ne privlači pažnju”, kako kaže – pomogao da dobije posao u poznatom lancu supermarketa.

“Kad bi znali oni za mene…”, kaže ironično Vjosa, pitajući se da li bi je uopšte zaposlili da su znali za njen seksualni identitet. To joj je, zajedno sa partnerkom, dalo malu sigurnost – dovoljno da plate kiriju, kupe hranu i, što je najvažnije, omogućilo joj da se nikada više ne vrati u roditeljsku kuću.

Za mnoge queer osobe na Kosovu, takva mogućnost ne postoji. Mnogi od njih, koji trpe nasilje od svojih porodica, retko kada pronađu izlaz. U zemlji ne postoji nijedno sklonište, ni opštinsko ni državno, namenjeno queer osobama koje su preživele ili preživljavaju nasilje u porodici. Mladići i devojke koji beže iz svojih kuća često odlaze bez novca, bez posla i bez sigurnog mesta gde bi mogli da odu. Za maloletne, bežanje najčešće nije ni opcija. Institucije koje bi prve morale da reaguju – policija i socijalni radnici – često zakazuju ili zatvaraju oči, nekad iz neznanja, nekad iz predrasuda. Tako se krug sužava, terajući mnoge da se vrate u iste one kuće koje su ih ugrozile, pa čak i životno.

Prinudni brakovi, fizičko nasilje i linč

Tokom nekoliko meseci, osim sa Vjosom, K2.0 je razgovarala i sa nekoliko queer pojedinaca – koji u ovom tekstu nisu navedeni pravim imenima – kao i sa queer aktivistima. Ti razgovori su otkrili obrazac porodičnog nasilja koji je istovremeno poznat i bolan. U mnogim porodicama na Kosovu, ali i drugde, posebno onima duboko ukorenjenim u patrijarhalne i konzervativne tradicije, queer dete se ne vidi kao neko ko odrasta i pronalazi sebe, već kao pukotina u životnoj putanji koja se očekuje od deteta, kao lom u zamišljenoj budućnosti porodice. U toj logici, queer identitet nije samo lična istina, već pretnja porodičnoj časti, budućim heteroseksualnim brakovima, obezbeđivanju naslednika i fasadi pred komšijama i rodbinom. Iz tog društvenog pritiska rađa se i nasilje. Najčešće ga vrše muškarci u porodici – očevi i braća – iako nisu retki ni slučajevi kada dolazi od majki ili sestara.

“Očekivanja o braku, potomstvu pa i dobijanju unučadi toliko su duboko usađena u porodični identitet da svako odstupanje izgleda kao izdaja”, izjavio je Genci, queer aktivista.

“Nasilje je u početku psihološko i počinje u trenutku kada se queer dete ponaša onako kako se oseća”, nastavila je Dorina, queer aktivistkinja i prijateljica Gencija. “Kasnije ono postaje intenzivnije i može prerasti u fizičko nasilje, kada queer osoba, sada odrasla, otvoreno pokaže u porodici svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.”

Psihološko nasilje često počinje rano, u obliku onoga što sociologija naziva rodnom kontrolom. Kada su u pitanju deca, ovaj pojam se odnosi na način na koji društvo, posebno porodica, nadzire i pokušava da ispravi njihovo ponašanje kako bi ih držalo unutar normi rodnih uloga. Dečaci bivaju kritikovani ako pokazuju nežnost ili osobine koje se generalno smatraju “ženstvenim”, ili ako se igraju sa lutkama umesto autićima. Devojčice bivaju kritikovane zbog načina oblačenja, ako provode previše vremena napolju igrajući se, ili posebno kada se druže sa dečacima, jer se to vidi kao rizik za tzv. čast porodice.

Ono što može delovati kao mala opomena, ponavljana dan za danom, pretvara se u moćan mehanizam kontrole, koji decu disciplinuje ne samo šta je prihvatljivo za njihov rod, već i šta treba da sakrivaju da ne bi bili kažnjeni.

Kada je bila mala, Vjosa se ne seća da je imala neki osoben znak koji bi otkrivao njenu seksualnu orijentaciju, što je često slučaj jer seksualna orijentacija nema specifičan “izgled”. Bila je jednostavno živahna i tvrdoglava, trčala je i igrala se, osobine koje je opisivala kao “pomalo muške”, kao većina malih devojčica, što je u početku i njen otac gledao blagonaklono. Ali sve se promenilo kada je ušla u adolescenciju. Ista tvrdoglavost koju je ranije volela, počela je da se doživljava kao izazov, posebno kada je Vjosa počela glasno da preispituje norme koje su uznemiravale porodicu: da se nikada neće udati za muškarca.

“U snažnim patrijarhalnim kontekstima, seksualnost ili rodna ekspresija deteta vidi se kao odraz časti porodice”, priča Blert Morina, direktor organizacije za prava LGBTQ+ Centar za slobodu i ravnopravnost (CEL). “Čak i male korekcije, kao što je reći dečacima da ne rade kućne poslove, ili devojčicama da se ne ponašaju ‘kao dečaci’, predstavljaju oblik disciplinovanja da bi se deca vratila u rodne uloge koje porodica smatra da čuvaju njen ugled.”

Morina opisuje strah roditelja kao nešto što se ne ograničava samo na zidove doma. Nije samo ono što se dešava unutar njihovih soba što ih brine, već i ono što može da se proširi napolje; šaputanja komšija, osude rodbine, znatiželjni pogledi u komšiluku. U sredinama gde tuđa reč ima veliku težinu, svako ponašanje deteta koje odstupa od norme smatra se rizikom za celu porodicu.

“Kako bi izbegli sramotu, neki roditelji reaguju nasiljem prema svojoj deci, pokušavajući da uguše svaku vidljivu oznaku kod queer dece”, kaže on.

Aktivisti kažu da roditelji, obuzeti strahom ili stidom, u nekim slučajevima i dalje šalju svoju queer decu kod psihijatara/ice, praksa koja je bila raširenija u prošlosti, sa uverenjem da terapija može da promeni njihov seksualni i rodni identitet, ili, kako pogrešno misle, da ga “ispravi”. Često se obraćaju i verskim vođama, verujući da molitve i rituali mogu da promene identitet njihove dece.

U stvari, veći deo moderne istorije, biti queer se nije posmatralo kao identitet, već kao dijagnoza i anomalija. Do 1990. godine, i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je klasifikovala homoseksualnost kao mentalnu bolest. Nakon što je uklonjena iz zvaničnih klasifikacija, profesionalna udruženja psihijatara i psihologa u različitim zemljama počela su da izdaju smernice koje afirmišu queer identitete i oštro osuđuju terapije konverzije.

Godine koje su usledile obeležene su talasom zakona protiv diskriminacije u školama, na radnim mestima i u javnim službama, dok su međunarodne kampanje za ljudska prava uvele jezik jednakosti u globalnu politiku. Mnoge države legalizovale su brakove istog pola i otvorile put za pravo na usvajanje, pomerajući javno mišljenje sa patologije ka pravnoj ravnopravnosti i ljudskom dostojanstvu. Na Kosovu, kao i drugde, odjeci te patologizacije i dalje postoje u porodicama koje seksualnu orijentaciju i rodni identitet i dalje vide kao nešto što treba “lečiti”.

Vjosa nikada nije rekla roditeljima da je lezbejka i nije tačno znala šta oni misle o njoj. Ipak, bilo je jasno da im se ne dopada njena odluka da se nikada ne uda za muškarca. U jednom trenutku, čak su pokušali da je odvedu kod hodže, verujući da će molitve promeniti njeno mišljenje. Ipak, ona je pružala otpor, rekavši im da će uvrediti hodžu ako je prisile da ide, što je navelo roditelje da odustanu.

Vjosa je jedva izbegla i prinudni brak. Aktivisti i queer osobe kažu da su takvi pokušaji do pre deset godina bili još češći na Kosovu, naročito u periodima kada je retko ko mogao da zamisli alternativu, i često su bili neizbežni.

Transrodni muškarci, s druge strane, percipiraju se kao zaštićeniji. Aktivisti ističu da to ima veze sa načinom na koji funkcioniše patrijarhalna logika. Porodicama je, uopšteno gledano, lakše da prihvate ideju da se njihove ćerke identifikuju kao dečaci i muškarci, nego obrnuto. To donekle može da objasni zašto su na Kosovu transrodni muškarci ti koji izlaze javno ranije, pa čak ulaze i u otvorene sukobe sa državnim institucijama, jer uživaju izvesnu porodičnu podršku.

“Mi i dalje merimo snagu porodice kroz muškarce”, govori Blert Morina iz organizacije CEL. “U međuvremenu, transrodne žene izazivaju najveći potres, jer je za porodice i patrijarhalno društvo ideja da se ‘muškarac’ pretvori u ‘ženu’ dvostruko neprihvatljivija — to je direktan izazov autoritetu porodice.”

Sam Morina je među prvim transrodnim muškarcima koji je javno istupio, stalno naglašavajući podršku koju je imao od porodice, a istovremeno je i pravno izazvao državu zahtevom da mu se promene ime i oznaka pola u ličnim dokumentima.

Rizik od fizičkog nasilja nad devojkama i transrodnim ženama, ali i nad drugim queer osobama, obično raste u trenutku kada sumnje roditelja u seksualni i rodni identitet njihove dece prerastu u potpunu sigurnost. Ono što počinje kao psihološki pritisak često prerasta u otvoreno nasilje onda kada deca odbijaju zahteve roditelja i otvoreno im se suprotstavljaju.

“Što je više konfrontacija, to je više fizičkog nasilja”, kaže Dorina, queer aktivistkinja.

Aktivisti i LGBTQ+ osobe kažu da su slučajevi fizičkog nasilja češći u ruralnim sredinama i manjim gradovima, gde ideja o “porodičnoj časti” ostaje najtvrđa, a patrijarhalni autoritet najmanje osporavan. Ipak, prema njihovim rečima, to ne isključuje ni porodice u Prištini, niti one sa višim socio-ekonomskim statusom.

Aktivisti/kinje primećuju da i u porodicama u glavnom gradu, gde se očekuje viši stepen svesti zbog većeg izlaganja društvenim pokretima, postoji svojevrsni prećutni pakt. Nije reč o pravom prihvatanju, već o tihom dogovoru da se očuva javni imidž porodice. U tim slučajevima, kažu oni, queer deca i mladi ne suočavaju se nužno sa fizičkim nasiljem, ali su prisiljeni da kriju svoj seksualni život ili rodni identitet od rodbine i društva.

“Deca i roditelji prave kompromise da bi sačuvali ugled porodice. Fizičko nasilje je ređe, jer ‘moderne’ porodice ne mogu sebi to da dozvole a da ne naruše svoj imidž kao obrazovane porodice”, objašnjava Elena, queer aktivistkinja. “Ali to ima svoju cenu. Queer deca, da bi sačuvala reputaciju svojih porodica, kao intelektualaca sa visokim društvenim statusom, izbegavaju izloženost, izbegavaju naše organizacije, aktivnosti, pa čak i kafiće koji su prijateljski nastrojeni prema queer osobama.”

U drugim slučajevima, kako u Prištini, tako i u ostalim gradovima, iako fizičko nasilje može biti manje prisutno, mnoge queer osobe suočavaju se sa postepenim isključivanjem iz porodičnog života. Prvo ih ne pozivaju na rođendane, potom izostaju pozivi za večere ili okupljanja, dok jednog dana ne shvate da se te porodične aktivnosti odvijaju kao da oni ne postoje.

“Jednog dana jednostavno shvatiš da se sve planira i radi bez tebe”, kaže Ilir, queer aktivista. “Prihvatanje se pretvara u drugu vrstu isključivanja.”

Prema rečima aktivista, još jedan odlučujući faktor za pojavu porodičnog nasilja nad queer osobama jeste finansijski aspekt.

Kada queer dete finansijski doprinosi, tj. donosi novac u kuću ili pomaže roditeljima, čak i najpatrijarhalnije porodice imaju tendenciju da ublaže nasilje ili ga bar drže skrivenim. Ali kada su ovi mladi potpuno ekonomski zavisni od porodice, rizik raste, jer zavisnost čini ih ranjivijim i često vodi do eskalacije nasilja. Jedan poslednji slučaj bio je slučaj transrodne devojke koja je bila nezaposlena, a koju su braća teško fizički napala, oduzeli joj pravo na imovinu i potpuno oterali od kuće.

Aktivisti se slažu da je najteži oblik porodičnog nasilja potpuno izbacivanje iz kuće. U toj tački više se ne radi o pritisku ili stalnim pretnjama, već o konačnom činu; deci, mladima, pa čak i odraslima, govori se da odu i da se nikada više ne vraćaju.

“Samo ih oteraju i više se nikada ne interesuju za njih”, kaže Morina. “Poznajem desetine slučajeva kada je, čim bi neko potvrdio svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, porodica odmah reagovala linčom.”

Bez krova, bez zaštite

Kada se neka queer osoba izbaci iz kuće, ostaje bez krova nad glavom. Na Kosovu ne postoji nijedno sklonište koje je posvećeno LGBTQ+ osobama koje su žrtve porodičnog nasilja ili drugih oblika zlostavljanja. To je hitna potreba i zahtev koji aktivisti za prava LGBTQ+ osoba već godinama ističu.

Obično mnogi maloletnici i mladi koji doživljavaju nasilje nemaju drugog izbora osim da nastave da žive sa nasilnim članovima porodice, dok aktivisti i civilne organizacije, sa svojim ograničenim kapacitetima, pokušavaju da im obezbede privremeni stan ili kratkoročni smeštaj. Bilo je slučajeva kada su osobe izbačene iz kuće morale da provode noći u kancelarijama organizacija, kao jedina opcija za sklonište.

U retkim slučajevima devojke ili queer žene su mogle da budu primljene u postojeća skloništa koja primaju žene žrtve porodičnog nasilja. U jednom slučaju, poznatom organizacijama, transrodna devojka je primljena, ali se suočila sa isključivanjem i odbijanjem od strane drugih žena u skloništu.

Da bi se odgovorilo na najhitnije slučajeve, 2015. godine organizacija CEL je postigla dogovor sa skloništem “Streha” u Tirani, prvim rezidencijalnim centrom u regionu, otvorenim tada za LGBTQ+ osobe bez krova nad glavom. Sklonište je prvobitno osnovano kao nevladina organizacija, a tokom godina “Streha” je u velikoj meri dobila i podršku države.

Od tada, centar je uvek držao jedan krevet rezervisan za osobe sa Kosova, obično primajući po jednu osobu na svakih šest meseci.

Morina iz CEL-a se priseća prvog slučaja koji je tamo upućen. Bila je to lezbejka, koja je bila prinudno udata za muškarca. Nakon nekoliko meseci, uspela je da pobegne i nekako dobije broj CEL-a. Jednog ranog jutra pozvala je sa autobuske stanice rekavši da nema gde da ode. Aktivisti su otišli po nju i odvezli je taksijem direktno u Tiranu. Nakon prelaska granice, više se nikada nije vratila na Kosovo.

“Svi koji nas kontaktiraju nalaze se u izuzetno teškim pozicijama, ekonomski i fizički”, kaže Morina. “Najteže je što moramo da odlučujemo šta se smatra hitnim slučajem. To je strašan osećaj – meriti tuđu bol, znajući da bi jedno sklonište na Kosovu spasilo mnoge od povratka u nasilje. Zamislite da se nešto dogodi… a vi ste odlučili da ih ne pošaljete u Tiranu – kako biste se kasnije osećali?”

Morina se priseća slučaja kada je život jedne maloletne transrodne devojke bio ozbiljno ugrožen od strane roditelja, toliko da je strahovala da bi mogli da je ubiju. Pošto nije imala dokumenta, nije mogla da se pošalje ni u Albaniju, pa su aktivisti morali da joj povremeno obezbeđuju privremeni smeštaj.

Godinama aktivisti vrše pritisak na institucije da deluju. Morina iz CEL-a i Nuhiu iz CSGD-a naglašavaju da je za LGBTQ+ organizacije oduvek bilo važno da skloništa ne zavise isključivo od donatorskih projekata, koji mogu biti iznenada prekinuti, već da postoji državna podrška. Godine 2020, pod vođstvom Shpenda Ahmetija, Opština Priština je izdvojila 300.000 evra za otvaranje prvog skloništa za LGBTQ+ osobe. Međutim, dolaskom njegovog naslednika, Përparima Rame, projekat je zapao u ćorsokak zbog stalnih rasprava između opštine i organizacija, često oko elementarnih pitanja, poput određivanja lokacije na kojoj sklonište treba da bude izgrađeno.

Tek ovog leta, nakon stalnog pritiska aktivista, opština je stavila na raspolaganje dva mala stana koja će služiti kao privremena skloništa dok se ne izgradi trajni objekat. Rama je, u međuvremenu, obećao da će izgradnja početi na jesen ove godine, nakon lokalnih izbora.

“Ovo se desilo samo nakon neprekidnog pritiska”, rekao je Nuhiu. “Konačno smo se dogovorili oko placa, a sklonište će imati dva ulaza: jedan za maloletne, a drugi za odrasle. Uključivaće usluge psihologa, socijalnih radnika, pravnih stručnjaka i advokata, kao i programe za profesionalno osposobljavanje, i funkcionisaće kao poluotvoreno sklonište. Ali sredstva moraju biti mnogo veća od početnih 300.000 evra. Zbog inflacije, taj iznos mora znatno da se poveća.”

Pošto je vest o odluci objavljena samo od strane LGBTQ+ organizacija, a ne od strane Opštine Priština, K2.0 je kontaktirala opštinu kako bi dobila više detalja o planu za sklonište, ali nije dobila nikakav odgovor.

Takođe, K2.0 je kontaktirala i Policiju Kosova (PK) kako bi razumela kako tretiraju slučajeve porodičnog nasilja prema queer osobama i kakva su njihova iskustva sa žrtvama. Do sada, zahtev je ostao bez odgovora.

Aktivisti veruju da samo vrlo mali broj queer osoba prijavljuje porodično nasilje policiji. Razlozi su brojni. Kao i mnogi drugi mladi, ne žele da se suprotstave roditeljima, ali za razliku od drugih, oni nemaju sigurnu alternativu gde bi mogli da odu ukoliko se vrate iz policijske stanice.

“Ni mi im ne možemo reći: ‘Idite i prijavite’, kada za njih ne postoji nijedno sklonište”, kaže Morina.

Na papiru, zakoni Kosova garantuju da se porodično nasilje prema queer osobama tretira ozbiljno. Krivični zakon prepoznaje porodično nasilje kao posebno krivično delo. Kada nasilje proizilazi iz mržnje – na primer zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta – zakon ga smatra otežavajućom okolnošću, što znači da kazna treba da bude strožija.

Istovremeno, Zakon o prevenciji i zaštiti od porodičnog nasilja prepoznaje LGBTQ+ zajednicu kao deo kategorije “osetljivih žrtava”. To znači da njihovi slučajevi moraju biti tretirani prioritetno, dok su javne institucije, koje imaju odgovornost po ovom zakonu, obavezne da ponude mere, usluge i podršku u skladu sa specifičnim potrebama tih žrtava.

Međutim, ostaje nejasno šta ovo znači u praksi. Aktivisti ne znaju ni za jedan slučaj nasilja prema queer osobama koji je prešao okvire kratkotrajnog policijskog zadržavanja, što je povezano i sa kulturnom tendencijom da se porodično nasilje vidi kao konflikt koji treba rešiti unutar porodice.

K2.0 je razgovarala sa jednom queer osobom koja je, nakon što je prijavila nasilje od strane svog oca, bila izložena uvredama i poniženjima od strane policajca u policijskoj stanici. Organizacije civilnog društva takođe izveštavaju o barem jednom drugom slučaju zlostavljanja queer osobe od strane policije, iako taj slučaj nije bio vezan za prijavu porodičnog nasilja. Čak i u ovom slučaju, žrtva je odbila da podnese žalbu, ali je podelila svoje iskustvo sa K2.0.

K2.0 je kontaktirala Inspektorat Policije Kosova (IPK) da pita da li je primio žalbe od LGBTQ+ osoba zbog prekomerne upotrebe sile ili neprofesionalnog, diskriminatornog i uvredljivog ponašanja policije, i tražio pristup dokumentima koji se tiču tih žalbi. Do sada, IPK nije dao nijedan odgovor.

Ovo postaje još problematičnije kada je žrtva maloletna. Socijalni radnici, koji često preuzimaju ulogu zakonskih staratelja, nemaju ekspertizu da se bave pitanjima queer osoba, što samo otežava situaciju. Kada je K2.0 kontaktirala Centar za socijalni rad (QPS) u Prištini, dve socijalne radnice su rekle da nemaju komentar, jer nikada nisu radile sa LGBTQ+ osobama. Samo jedan od njih, Naim Gashi, prisetio se slučaja od pre nekoliko godina kada je queer maloletnik bio žrtva porodičnog nasilja. Zbog nedostatka skloništa, Gashi je rekao da je maloletnik bio primoran da se vrati kući.

Aktivisti naglašavaju da socijalni radnici često otvoreno priznaju da ne znaju kako da postupaju u ovakvim slučajevima, što jasno pokazuje potrebu da im država obezbedi više obuka. Gashi je to potvrdio, dodajući da, iako mnogi radnici imaju volju da pomognu, nedostaju im osnovna znanja – poput razlikovanja seksualne orijentacije od rodnog identiteta – kako bi mogli da prilagode podršku žrtvama.

Ipak, pitanje koje ostaje jeste: kako država može da interveniše da, najpre roditelji, a zatim i institucije, bolje tretiraju svoju decu i svoje queer građane? Aktivisti su često pesimistični, ali ipak imaju odgovore. Prema njihovom mišljenju, to bi podrazumevalo paralelne napore na više polja: od obuka za roditelje, na kojima bi se otvoreno govorilo o seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu i psihološkom uticaju odbacivanja, pa sve do posebnih programa za nastavnike, policajce, socijalne i zdravstvene radnike, kako bi se usmerili na to kako da podrže porodice i queer pojedince. Pored toga, potrebne su i medijske kampanje i školski programi koji integrišu i normalizuju učenja i razgovore o queer identitetima.

“Ali onda vidiš na skupštinskoj govornici svu tu homofobiju i transfobiju”, kaže Morina iz CEL-a. “Kada vidiš poslanike kako govore na taj način, trebalo bi da postoje mere protiv njih. U suprotnom, taj govor jednostavno prenosi poruku roditeljima da je odbacivanje prihvatljivo”, dodaje, misleći na slučajeve kada su pitanja LGBTQ+ zajednice bila tretirana stigmatizujućim diskursom poslanika.

Te iste večeri, dok je Vjosa govorila da se oseća srećnom što ima posao – nešto što se mnogim LGBTQ+ osobama uskraćuje – dodala je i da se oseća srećnom što joj je i mentalno zdravlje “stabilno”. Reč “stabilno” za nju nije značila da nema anksioznosti, depresije, usamljenosti ili stresa – svega toga je bilo – već pre stanje svakodnevnog preživljavanja.

“Stabilno znači kada nekako uspevaš da nastaviš da živiš posle onoga što ti se dešava kod kuće. Ne poludiš skroz”, rekla je ona.

Naslovna strana: Ilustrativna fotografija Ferdi Limani / K2.0