U malom selu Poberđ blizu Dečana, pre oko pet decenija, Đerjane, druga najstarija ćerka u porodici, je po poslednji put prošla kroz svoju dnevnu rutinu. I dalje u ranom periodu adolescencije, ona je postavila sto za ručavanje, večerala sa porodicom i pomogla mlađim sestrama sa njihovim domaćim radom. Kada su ostali otišli u krevet i utonuli u san, ona je pobegla od kuće.

Godinama kasnije, usred snimanja dokumentarca “Gospodar kuće,” ona se vratila u dom u kome je odrasla i suočila sa porodicom razgovarajui o događaju o kome se ne govori skoro 50 godina. Njeno bekstvo je proizišlo iz želje da nastavi školovanje, odluka koju muški članovi porodice nisu odobrili.

Priča koju priča Đerjane, njena jaka i čvrsta ličnost, očarava gledaoce – nakon svetske premijere filma na DokuFestu u četvrtak (10. Avgusta) dobija gromoglasni aplauz od publike dok se ponje na binu.

Iako se režiserka Daniel Bremer fokusirala na Đerjane u diokumentarcu čiji je producent kosovski snimatelj filmova Edon Rizvanoli, film takođe istražuje priče drugih porodica, od kojih sve žive po ‘Kanonu,’ vekovima staroj albanskoj tradiciji zasnovanoj na dominantnosti muškaraca, pri čemu najstariji nosi titulu “Gospodara kuće.” Đerjanina žudnja za poštovanjem i priznanjem njenih izbora je u pozadini priče o transformaciji društva, pri čemu se uloga starih običaja menja, a ljudi pronalaze sopstveno mesto u novoj stvarnosti.

Dokumentarac počinje scenom venčanja — glasna buka sirena automobila se komeša sa zvukom tupana dok zastave Albanije vijore u pozadini. Kao kontrast ovoj radosnoj sceni, koju je Đerjane odbacila zarad svoje nezavisnosti, ona je prikazana u belom doktorskom mantilu u prepunoj bolnici kako tretira ruku mlade devojke. Par trenutaka kasnije, lista društvene medije i zaustavlja se na novinskom članaku o slučaju rodno zasnovanog nasilja.

“Muškarci… muškarci koji žele da predvode svoje porodice ubijaju svoje žene,” prokomentarisala je. Sama po sebi, ova rečenica je dovoljna da baci tračak svetlosti na rodnu nejednakost na Kosovu, a dokumentarac odbija da osuđuje kosovsko društvo. Dok Đerjane i drugi ljudi razmišljaju o društvenim stavovima i rodnim ulogama, Bremer ostavlja percepciju i zaključke otvorene publici, a sebe smešta u ulogu posmatrača.

Holandska režiserka Daniela Bremer veruje da su joj njenih sedam godina života provedenih na Kosovu dali korisnu perspektivu insajdera i autsajdera. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Ukoliko sagledate stvari iz perspektive autsajdera, onda ćete ih nekako videti drugačije,” Bremer kaže za K2.0. “Zbog toga što mi takođe imamo tradicije u Holandiji, isto kao i ovde, ali ih ne vidite toliko jasno, ili su vam manje interesantne jer ste deo istih. Prema tome, biti autsajder i insajder istovremeno vam omogućava dobar položaj.”

Tokom čitavog dukumentarca gledaoci se nalaze usred iskrenih razgovora i otkrovenja, pri čemu su neki likovi ispitivali ukorenjene tradicije, dok su ih dugi prihvatili.

“Išla si u školu sa toliko poteškoća jer naše domaćinstvo nije želelo da devojke idu u školu,” kaže Đerjanina majka Hate oštrim glasom. Razgovor onda skreće na Đerjaninu stariju sestru, Servete, koja se udala sa 16 godina. Upitana da li smatra da je bila premlada za to, Hate odgovara oštro: “Ko je mene šta pitao? Muškarci su ugovarali ove stvari.” Razgovor je otkrio grubu istinu fiksiranih i specifičnih uloga u kući.

Upkos tome što je Hate podržala Đerjaninu odluku da završi školu, ona i dalje veruje da je Servete načinila bolji izbor. Njeno obrazloženje je manje ukorenjeno u tradiciju, ali ona ističe da će Servete imati ‘decu da brinu o njoj kada ostari,’ aludirajući na nesigurnost koje se ljudi boje kada ne prate izrečena pravila društva.

Film prikazuje mnoge ljude širom Kosova, u selima i gradovima, od kojih svi žive pod uticajem tradicija koje prozilaze iz Kanona. Fotografija: I dalje iz “Gospodara kuće.”

Ozbiljno ograničena uloga žena je najpoznatije opisana u uspostavljenom albanskom kodeksu društvenog ponašanja, Kanonu, u kome žene na kraju nemaju pravo izbora. Umesto toga, žena je obavezana odlukama koje se donose u njeno ime, pre svega od njenog oca, a onda i muža.

Učesnici u dokumentarcu naglas čitaju pasuse Kanona; devojka na plesnom kursu, mlada žena u salonu za venčanice, i porodica. Bremer ističe ovo da bi naglasila veze između njihovih života i kako se oni proživljavaju iza senke tradicionalnog truljenja, i do određene mere barem, iz samog kodeksa.

“Prvo sam prelistavala knjige Edit Durham i htela da uradim nešto sa njenim pisanjem jer sam osetila da je ono i dalje prisutno oko mene,” kaže Bremer za K2.0. “Iako sam shvatila da je to bilo davno, postoje stvari koje su i dalje tu. Ali sam onda pomislila da je ovo nekakva zaobilaznica i mislila sam da je Kanon direktniji.”

Bremer nastavlja razgovor o izazivanju starih običaja i konvencija iz muške perspektive.. Dok Đerjane razgovara sa ujakom o oklevanju porodice da je kontaktira nakon što je napustila kuću, stariji gospodin se nostalgično priseća prošlosti kada se muški autoritet nije ni dovodio u pitanje. “Sada svako gleda svoja posla… U ono vreme je bilo jasno ko zavodi red: Gospodar kuće,” kaže.

Dok njen ujak otkriva da je oprostio Đerjani što je napustila svoj dom, on takođe iskazuje razočarenje u brzo nestajanje tradicija. Fotografija: I dalje iz “Gospodara kuće.”

U drugoj sceni, nekoliko muškaraca se okuplja oko stola, puši i pije čaj dok razmišlja o tome kako je transformacija društva dovela do zbunjenosti u vezi koncepta Gopodara kuće. “Nema više Gospodara kuće.. Žene su preuzele stvari,” kaže jedan muškarac osmešivši se gorko.

“U mojoj kući je i dalje kao nekad,” prekida jedan stariji čovek, odbijajući da odstupi pre nego što neko drugi pokuša da nađe prostora za razgovor među suprotnim razmišljanjima njegovih prijatelja. “Zašto brinuti o tome ko je gospodar kuće ?,” kaže on. “Svako bi trebalo da vodi svoj život.”

Ali otelotvorenje potrebe da se rukovodi starijim normama najbolje prikazuju mlade devojke u filmu; dok devojke koje su na plesnom času kažu da žele da pohađaju visoko obrazovanje, da li će nastaviti i sa plesnim kursom zavisiti od njihovih muževa. U drugoj sceni mlada žena koja radi u salonu za venčanice govori o svojoj ugovorenoj veridbi i dužnosti da sluša porodicu budućeg muža.

Za razliku od mladih žena koje kažu da osnaživanje žena na Kosovu nije brz proces, Đerjanino oslobađanje od porodičnih uverenja je popločalo put njenim mlađim sestrama da uživaju svoje pravo na obrazovanje.

“Ona je napravila prvi korak. Srušila je barijere koje dele polove,” prokomentarisala je Đerjanina mlađa sestra. Opisivajući promenu realnosti njihove porodice, još jedna žena iz porodice progovara: “Nemamo Gospodara kuće, imamo Damu kuće.” K