Kada je 9. septembra 2017. Ramuš (Ramush) Haradinaj uspeo da dobije 61 glas od Skupštine Kosova da bi se po drugi put smestio u kancelariji premijera, mnogi predstavnici opozicionih partija na Kosovu su tvrdili da će njegov mandat biti kraći od onog 2004-2005, kada je na tom položaju bio 100 dana. Tada je to delovalo kao verodostojan argument na osnovu broja članova vlade i poslanika opozicije koji su bili prisutni u parlamentu (61 naprema 59).

Vladajuća većina se nalazila, a i dalje se nalazi, u vrlo nesigurnoj situaciji u odnosu na opozicione partije koje treba da preobrate samo šačicu poslanika da bi izazvali rušenje vlade. Međutim, Haradinajeva vlada je uspela da pređe simboličku prekretnicu od 100 dana i čini se da će nastaviti da upravlja državom do kraja 2018, pa čak možda i u 2019, dok nema nekog većeg izazova od opozicionih partija.

S druge strane, predstavnici opozicionih partija deluju zadovoljno razgovorima o iniciranju predloga o nepoverenju vladi, ali su sasvim svesni da bi im, kako bi to bilo uspešno, trebala podrška jednog od koalicionih partnera.

Udobnost vladajuće većine potiče najviše od ozbiljnih unutrašnjih razlika u Samoopredeljenju koje su se pojavila krajem 2017. i koje su kulminirale zvaničnom podelom u prvoj četvrtini 2018, kada se 13 od 32 poslanika Samoopredeljenja odvojilo od parlamentarne grupe.

Svi poslanici sem jednog uspostavili su odvojenu parlamentarnu grupu u skupštini, pod nazivom ‘Grupa nezavisnih poslanika’, koji su zatim postali parlamentarna grupa koja predstavlja Socijaldemokratsku partiju (PSD). Preostali poslanik, to jest poslanica Donika Kadaj-Bujupi, vratila se u Alijansu za budućnost Kosova, što je Haradinajeva partija, čime je postala ključni dodatni poslanik u koalicionoj vladi.

Dok se Samoopredeljenje bavilo internim procepom, parlamentarna grupa Demokratske lige Kosova (LDK) je nastavila sa svojim opreznim opozicionim aktivnostima, uglavnom ciljajući ka vladi zbog rđavog upravljanja finansijama. Ove aktivnosti su, uglavnom, sproveli ljudi koji su deo nove grupacije poslanika, a koji se razlikuju od stare garde LDK-a, ali je izostanak koordinacije kod skupštinskih inicijativa između opozicionih partija olakšao vladinu poziciju.

Opozicione metode

Kako se to akcije kosovskih opozicionih partija u Skupštini Kosova uklapaju u postojeći okvir za procenu aktivnosti opozicionih partija? Nedavna studija Lajdenskog univerziteta u Holandiji naglašava dva načina na koje opozicioni predstavnici mogu da rade u parlamentu.

Prvo, pokušaj da se promeni politika ulažući amandmane na tekst nacrta zakona ili čak predlaganje novih nacrta zakona (‘aktivnost kreiranja politika’). Drugo, protivljenje vladi i njenim politikama postavljajući pitanja i organizujući nadzorna saslušanja (‘aktivnost ispitivanja’).

U zavisnosti od vrste aktivnosti koju koriste opozicione partije, studija je identifikovala četiri modaliteta aktivnosti opozicionih partija: ‘konstruktivna opozicija’, ‘kritička opozicija’, ‘aktivna opozicija’ i ‘pasivna opozicija’.

Modalitet ‘konstruktivne opozicije’ se sastoji iz partija koje se primarno fokusiraju na kreiranje politika dok zanemaruju aktivnosti ispitivanja, dok, kada je reč o ‘kritičkoj opoziciji’, aktivnosti opozicionih partija se vrte oko propitivanja i ispitivanja bez pomena kreiranja politika. Cilj kritičke opozicije jeste da se istaknu greške vlade i delegitimišu njene politike, dok se konstruktivna opozicija nada da će stvoriti vladajuću većinu kako bi mogla da primeni novopredložene politike.

Kada je reč o modalitetu ‘aktivna opozicija’, opozicione partije koriste kreiranje politika i oruđa ispitivanja da bi predstavili kritike i alternative vladinim politikama, dok opozicione partije u modalitetu ‘pasivne opozicije’ ne koriste aktivnosti kreiranja politika i ispitivanja, pa tako nemaju uticaja na vladine politike.

U većem delu 2018, tri opozicione parlamentarne grupe u Skupštini Kosova (LDK, PSD i Samoopredeljenje) su se, kako se čini, takmičile ko će prvi podneti inicijative i sprovesti  aktivnosti kojima bi propitali stavove (rezolucije, deklaracije, interpelacije, rasprave i istražne odbore), dok je njihov udeo u kreiranju politika bio skroman u najmanju ruku, a tek mali broj nacrta zakona predstavljen.

Na prvi pogled, ove akcije se uklapaju u definiciju ‘kritičke opozicije’. Ona predstavlja i nastavak pristupa proizvedenog sukobom i domaćem političkom takmičenju između vladajućih i opozicionih partija, što je dovelo do polarizacije diskursa u Skupštini Kosova.

Međutim, pažljiviji pregled sadržaja inicijativa opozicionih partija otkriva da su iskoristile ispitivački potencijal da bi predstavile neke alternative politikama. Ovo je bio slučaj kada se diskutovalo o rezolucijama, deklaracijama i preporukama koje potiču iz interpelacija i parlamentarnih rasprava iniciranih od opozicionih partija i podržanih u skupštini — kao što se dešavalo kod pitanja u vezi sa zagađenjem vazduha, omladinskim politikama, borbom protiv kriminala i korupcije, kao i uklanjanjem rominga za mobilnu telefoniju između Kosova i Albanije.

Dok kosovske opozicione partije teže da maksimizuju publicitet za svoje propitivačke aktivnosti, s nadom da će se to prevesti u biračku podršku na sledećim parlamentarnim izborima, oni ne uspevaju da uvedu efikasniji nadzor i veću odgovornost ove naduvane vlade koja ima pet zamenica premijera i više od 75 zamenika ministara. Tek su u poslednje vreme Samoopredeljenje i LDK počeli da sprovode propitivačke aktivnosti u tom smislu.

Paradoksalno je to da su opozicione partije koje su imale manje od trećine svih mesta u prošlom mandatu Skupštine Kosova efikasnije u vršenju uticaja na vladine politike nego što je to danas slučaj, kada opozicione partije imaju skoro polovinu mesta predviđenih za sve poslanike. Ovo pokazuje da uticaj opozicije nije nužno nezavisan od broja poslanika, već više zavisi od koordinacije i fokusiranih inicijativa.

Sa manjinskom vladom koja nema veliku većinu, hiperaktivnost opozicionih partija u 2018. je učinila da agende nekoliko plenarnih sednica budu pretrpane. U maju i junu 2018, bilo je primera kada su plenarne sednice sadržale 3-4 interpelacija sa premijerom i resornim ministrima na samo jednoj sednici, dok su neka pitanja često morala da budu odlagana zbog njihovog odsustva i odsustva drugih poslanika.

Ovaj nekoordinisani pristup ‘pravljenju opozicije’ neizbežno je doveo do odvraćanja, kako ni javnost ni poslanici nisu bili u mogućnosti da upiju sve informacije i procene sve prednosti činjenica predstavljenih kada se raspravljalo o različitim politikama na jednoj sesiji. Čini se da je od ovakvog pristupa korist imala vladajuća većina koja preferira više priče, a manje uticaja u skupštini.

Da bi opozicione parlamentarne grupe imale stvarni uticaj na pisanje politika, mora da postoji bolja koordinacija između ovih parlamentarnih inicijativa. Štaviše, pristup opozicije skupštini bi trebalo više da se zasniva na jasnom propitivanju i ispitivanju rada vlade te pravljenju strategije za politike, umesto da to bude ad-hok potez ili reagovanje na neka dešavanja.

Aktuelne opozicione partije na Kosovu su pokazale svoju sposobnost da ispitaju rad vlade (kada se ova pojavi u skupštini). Ono što sada treba da urade jeste da potvrde svoje namere predstavljajući alternativne politike na koordinisan način.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.