„Oni očekuju od vas da vremenom pronađete svoj mir, ali ne znam… to što se desilo toliko utiče na vas“, kazala je beznadežna Isma Begići za Kosovo 2.0. „Gde god da odete, osećate da su iza vas… uvek ste tužni. Odlazite, pričate s nekim, ali je vaš duh uvek s njima.“ Begićijeva misli da nikada nema pravog pomirenja s time da ste izgubili nekoga ko je nestao.

Ćerka Begićijeve, Ljuljeta, je imala 23 godine kada su je u martu 1999. otele srpske snage. Njih dve, zajedno sa članovima porodice, su bežali iz svog rodnog grada Mitrovice početkom vojne kampanje NATO protiv Srbije. Osam godina posle rata, 2007. godine, Ljuljetino telo je pronađeno u masovnoj grobnici u Prizrenu. Njen identitet je potvrđen na osnovu DNK forenzike.

„Uvek sam se nadala da je možda pobegla i da je otišla u inostranstvo“, kaže Begići. „Ima mnogo priča o ljudima za koje se ispostavilo da su živi i zaista sam se tome nadala. Čak i danas ponekad pomislim da to u grobu nije njeno telo. Možda je ona ipak u inostranstvu.“

Ljuljetu su na dostojan način sahranili u Mitrovici, pored ostalih grobova porodice Begići. Međutim, isto ne važi za supruga Begićijeve, koji je 1999. odlučio da ostane u njihovom domu u Mitrovici. On je danas jedan od 1650 nestalih ljudi na Kosovu.

Srpske snage su sprovele mučenja, ubistva, silovanja, nasilna proterivanja i druge ratne zločine nad kosovskim Albancima u ratu 1998-1999. Međunarodni izveštaji i istrage ukazuju na koordinisanu i sistematsku kampanju terorisanja, ubijanja i proterivanja Albanaca sa Kosova.

Kosovo danas obeležava Međunarodni dan nestalih, a širom zemlje porodice žrtava i dalje čekaju na vesti o sudbini svojih voljenih. Porodice žrtava i aktivisti danas marširaju u znak solidarnosti i kolektivnog sećanja na trgu Majke Tereze u Prištini, čime se odaje počast svim ljudima koji su i dalje nestali na Kosovu, kao i širom sveta. Kao simbolični čin, današnje aktivnosti će se završiti u 16.50č, čime se označava 1650 ljudi nestalih u zemlji. Na kraju oružanog sukoba, procenjeno je da je između 5500 i 6000 ljudi nestalo, iako se taj broj smanjivao kako su godine prolazile, uglavnom zbog stalnog otkrivanja masovnih grobnica.

Statistički podaci pokazuju koliko savremeni sukobu utiču na civile. Pre Prvog svetskog rata, razmera žrtava – uključujući one koji su nestali – je bila sedam boraca na jednog civila. Danas je ta ravnoteža znatno promenjena. Taj odnos je sad ovakav: jedan borac na devet civila.

Komisija za nestala lica Vlade Kosova organizovala je četvorodnevni program aktivnosti koje su počele konferencijom u četvrtak (27. avgusta). Šef te komisije, Prenke Đetaj, najavio je program za četvorodnevne komemorativne aktivnosti koje već tradicionalno obuhvataju odavanje poštovanja žrtvama iz sela Kraljane i Izbica. Osamdeset i šest albanskih civila je ubijeno tokom masakra u Kraljanima 4. aprila 1999, dok se 49 njih i dalje vodi kao nestalo. Procenjuje se da je 150 civila poginulo u Masakru u Izbici 28. marta. 1999.

„Avgust 30. je postao tradicija u smislu obeležavanja Međunarodnog dana nestalih, i mi smo, nažalost, takođe deo ove boli“, Đetaj je rekao Kosovu 2.0 „I dalje ne znamo kakva je sudbina 1650 osoba, te je naša dužnost, obaveza i odgovornost da radimo na tome da saznamo njihove sudbine. Porodice žrtava i dalje žive u nadi, čežnji i tugi zbog svojih voljenih.“

Za vreme rata 1999, tela stotina kosovskih Albanaca su u Srbiju prenele srpske snage. Ta tela su tamo sahranjena u masovne grobnice, što je način skrivanja dokaza o zverstvima. Veruje se da ostale neidentifikovane masovne grobnice postoje, ali utvrđivanje informacija o lokacijama je i dalje veliki izazov.

Do dana današnjeg, tela skoro 900 kosovskih Albanaca – koja su „nestala“zbog delovanja srpskih snaga – su ekshumirana u Srbiji. Ostaci od oko 800 tela su pronađeni u masovnim grobnicama koje se nalaze na posedu Ministarstva unutrašnjih poslova u Batajnici, u blizini Beograda, dok su ostaci dodatnih 70 tela otkriveni u Petrovom Selu, mestu u Vojvodini, u severnoj Srbiji. Ostaci dodatnih 84 tela su pronađeni u Perućačkom jezeru u zapadnoj Srbiji. Najnovije otkriće je bila masovna grobnica u kamenolomu u Rudnici u blizini južnog srpskoga grada Raške, gde je 55 ostataka tela ekshumirano. Beograd dosad nije procesuirao bilo koje zvaničnike koji su naredili kriminalne operacije u cilju skrivanja tela.

„Osam stotina tela je pronađeno u masovnoj grobnici u Batajnici, na poligonu za obuku jedne srpske vojne jedinice“, rekao je Bekim Blakaj, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo, nevladine organizacije koja se bavi ljudskim pravima i koja podržava postjugoslovenska društva u promovisanju vladavine prava i prihvatanju zaostavštine masovnog kršenja ljudskih prava. „Ko bi tamo mogao da ih pokopa bez dozvole lidera i komandanata sa najviših položaja? Niko u Srbiji nije procesuiran na [srpskom] specijalnom sudu za ratne zločine [čiji su ostaci] u Batajnici? Vrlo je jasno da nema političke volje da se baci svetlo na sudbinu 1650 nestalih osoba.“

Dvadesetšestogodišnjeg Kadrija Isufija, iz sela Kuštova na Kosovu, ubila je srpska vojska 1999. „Pronašao sam ostatke svoga sina pet meseci posle rata“, rekao je Isufi Kosovu 2.0. Njegovog sina su u Severnoj Mitrovici pronaše trupe Kfora. „Laknulo mi je kada sam saznao da je moga sina ubio pucanj“, kazao je on. „Stariji ljudi bi rekli da je najlakša smrt ona prouzrokovana metkom.“

Isufi putuje do Prištine na svaki državni i međunarodni dan nestalih osoba, kako bi učestvovao u komemorativnim aktivnostima. „Oni [u vladi] moraju da guraju [pitanje nestalih osoba] napred i ja moram tamo da budem sa drugim porodicama na maršu baš ispred njihovih noseva, tako da će se možda setiti da se bave tim pitanjem“, rekao je.

Šesnaest godina je prošlo od rata na Kosovu, ali se institucionalna i politička nespremnost i dalje nastavljaju i produžuju borbu porodica nestalih. Kada je dijalog između Kosova i Srbije počeo 2011. u Briselu, organizacije civilnog društva i porodica nestalih su zahtevali da to pitanje bude deo pregovora. Njihove nade su ubrzo raspršene.

„Mislim da sudbina nestalih osoba mora da bude tema dijaloga; lociranje masovnih grobnica, kao i pitanje procesuiranja sudskih predmeta za ratne zločine“, rekla je Teuta Hodža, koordinatorka Inicijative mladih za ljudska prava. „Nažalost, dosad nismo videli nikakvu političku spremnost ni na jednoj od strana.“

Blakaj je kazao da postoji nespremnost za obelodanjivanje informacija, posebno na srpskoj strani, jer bi to pokrenulo još jedan proces istraga i procesuiranja onih koji su uključeni u ubistva, ili u prikrivanju tragova; od kojih su neki možda i danas na vlasti.

Zločini srpskih snaga bezbednosti nisu bili izolovani slučajevi. Postoje i navodne zloupotrebe Oslobodilačke vojske Kosova, za koju se veruje da je otela i ubijala civile tokom i posle rata, uključujući civile iz manjinskih grupa. Uprkos tome, Kosovo nije spremno da se suoči sa uključivanjem žrtava manjina u javni diskurs koji se vodi o ovoj temi.

„Ne bi bilo iskreno poricati postojanje žrtava drugih zajednica“, kaže Blakaj. „Ima oko 400 nestalih Srba, a kosovske vlasti moraju dati svoj maksimum da saznaju šta se tim ljudima desilo, da pronađu njihove posmrtne ostatke i da saznaju šta im se desilo.“

Hodža smatra da je jedno od pitanja koje treba da se pokrene u javnom diskursu to da kosovske institucije imaju odgovornost da otkriju nestale osobe, i to je odgovornost koja treba da postoji bez obzira na etničke različitosti. „Stičem utisak da se ovo pitanje percepira samo kao nešto čime bi trebalo da se bavi međunarodna zajednica ili srpska strana“, kaže Hodža. „Javnost mora da postane svesnija ove [odgovornosti] i da traži više odgovornosti od institucija kada je reč o sudbini nestalih osoba.“

Od 1999. do 2008, UNMIK (Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu) je bio međunarodno telo zaduženo za proces pronalaska nestalih osoba. Kada je Misija vladavine prava EU, EULEX, uspostavljena 2008, ona je preuzela vodeću ulogu. Pomoć u lociranju i identifikovanju nestalih osoba je takođe pružila – prvo Unmiku, a onda Euleksu –Međunarodna komisija za nestale osobe.

Bilo koje iskopavanje pretpostavljene masovne ili individualne grobnice počinje nalogom tužioca; sve do prošle godine je tužilac Euleksa morao da naloži tako nešto, ali sada kosovski tužioci imaju mogućnost da daju takvu autorizaciju. Tužilac će takav nalog izdati samo ako postoji kredibilna informacija o potencijalnom mestu na koje obično uputi osoba koja ima informacije iz prve ruke, a ne onda kada je reč o neosnovanim glasinama.

Problemi oko identifikacije

Postoji oko 300 neidentifikovanih posmrtnih ostataka u mrtvačnici u Prištini – 200 muškaraca i nešto manje od 100 žena – koji i dalje predstavljaju prepreku rešavanju problema nestalih osoba.

Prema izveštaju Euleksovog Odeljenja za forenzičku medicinu (DFM) iz 2013, kada je ta misija vladavine prava preuzela odgovornost za istraživanje nestalih ljudi – od Unmika godine 2008, postalo je očigledno da je nekoliko stotina tela ostalo neidentifikovano gotovo jednu deceniju nakon sukoba. Od samog početka, Euleks je došao do osnovnih pretpostavki za pomoć u vođenju procesa: pronađeni su ostaci kao rezultat pogrešnih identifikacija odmah nakon sukoba; neki skeletni delovi su pripadali nepotpunim telima koja su bila identifikovana i prema tome nisu bila prijavljena kao nestala; neki ostaci nisu pripadali periodu konflikta; a neki ostaci su pripadali manjinama, kao što su Romi, čiji je nestanak ostao nezabeležen.

Pogrešna identifikacija je stvar koja je uzrokovala mnogo zabrinutosti u javnom mnjenju a posebno među porodicama nestalih osoba. Neposredno nakon rata, porodice su generalno identifikovale žrtve na osnovu odeće, bez prisustva stručnjaka za forenziku.

Kada je DNK testiranje kasnije bilo sprovedeno na ostacima u mrtvačnicama i na porodicama nestalih osoba, slika o celoj priči je postala zamućena i počela je da uzrokuje sumnju u neke od prethodnih, neformalnih identifikacija; ovo je navelo Euleks da počne ekshumaciju nekih postojećih grobova u prethodnih nekoliko godina kako bi osigurao tačnost u procesu identifikacije, time pokušavši da pruže barem neku smirenost i donesu mir porodicama.

Prema Tarji Formisto iz DFM-a, jedan od komplikovanih činilaca sa identifikacijom je bila činjenica da su srpske snage iskopavale tela da bi ih ponovo zakopale u Srbiji; kao rezultat toga, ostaci različitih tela su bili pomešani u vrećama za tela. „Svaka nestala osoba ima pomalo drugačiju priču, te se čovek mora vratiti u prošlost i pogledati šta se desilo a posebno pogledati način na koji je ta osoba nestala, kao i to ko se bavio kostima i šta je učinjeno“, Formisto je izjavila za Kosovo 2.0.

Formisto je ilustrovala ovaj primer na Čabratu, Đakovica. Dok su ljudi iz DFM-a radili sa inventarom mrtvačnice – dobili su rezultate DNK živih rođaka jedne žrtve (koja je navodno sahranjena na groblju) koje su uporedili sa DNK različitih delova tela u mrtvačnici. Rezultati su se poklopili. Nakon uvida u informacije o žrtvinom telu koje je predato porodici pre nekoliko godina, otkriveno je da je isti deo tela bio zabeležen kao da je pokopan u grobu. Kao rezultat toga, oni su mogli da zaključe da deo tela uopšte ne pripada žrtvi, te da su ostaci u grobu, prema tome, bili pomešani.

Po nalogu tužioca, DFM je sproveo ekshumacije na groblju Čabrat u cilju dodatne identifikacije i analize DNK 14 žrtava, a kako bi se porodicama predali ispravno identifikovani i ponovo povezani ostaci žrtava.

Proces ekshumacije nije bez poteškoća, posebno za porodice koje često moraju da prolaze kroz nesigurnost o tome da li su dobile ostatke svojih voljenih po drugi put. Čini se da je Euleks dodao dodatni teret već nepodnošljivom teretu porodica, tako što je sproveo ekshumacije na bezosećajan način. Tek se ove nedelje Kosovska mreža žena žalila Euleksuzbog nedavnih ekshumacija u Maloj Kruši koje su sprovedene pod lažnim izgovorima, i bez odgovarajućih upozorenja poslatih članovima porodica, time izazivajući dodatnu traumu rođaka žrtava.

Možda najveći izazov s kojim se srpske i kosovske vlasti suočavaju danas u vezi sa nestalim ljudima jeste otkrivanje informacija o nestalima čija su tela verovatno uništena u industrijskim pećima, kao u onima koje se nalaze u Surdulici i Trepči.

Blakaj je izjavio za Kosovo 2.0 da su mehanizmi za pronalazak istine uz pomoć svedoka i dokumentacije izuzetno problematični u tim slučajevima. „Nažalost, neporecivih činjenica nema, ali postoje pokazatelji o tome da je određeni broj leševa zapaljen i da nema fizičkih dokaza, kao i da je izuzetno teško istražiti te slučajeve“, kaže Blakaj. „Vlasti moraju da urade sve što mogu da pronađu svedoke koji mogu da svedoče o spaljivanju i odlaganju tela, jer porodice žrtava i mi, celo društvo, moramo da znamo njihove sudbine i da se pomirimo s time da ti posmrtni ostaci ne postoje.“

Na još jednom obeležavanju Međunarodnog dana nestalih, 1650 porodica nestalih osoba na Kosovu i dalje ne zna šta se desilo njihovoj deci, supružnicima, roditeljima i rođacima, i dalje nisu u mogućnosti da ih dostojanstveno sahrane ili da ih oplakuju da njihovim grobovima. Oni zaslužuju mir koji će im dati precizna identifikacija tela žrtava.

Blakaj se prisetio događaja od pre mnogo godina kada je intervjuisao mladog muškarca iz Vučitrna koji je upravo sahranjivao dvoje svoje braće koji su nestali u ratu i kasnije pronađeni u masovnoj grobnici u Batajnici. „Ne sećam se trenutka kada sam bio srećan kao sada“, rekao je mladi muškarac Blakaju. „To me je nateralo da razmislim: Kako neko ko je upravo sahranio svoju braću može biti srećan?“, rekao je Blakaj. „I u tom trenutku sam shvatio dubinu boli koju osećaju porodice čiji su rođaci nestali.“K