Nema veće agonije, kaže Maja Angelo (Maya Angelou), od nošenja neispričane priče u sebi. Prema mišljenju Pola Konroja (Paul Conroy), iskusnog fotografa u ratnim zonama, zločin rata jeste neispričana lična priča koja je, možda, jedini katarzični kanal u svetu — kada je ispričate, ostaje vam neobjašnjiva nada u one koji pate od krvoprolića da ipak sve nije bilo uzalud. Konroj je taj haos doživeo iz prve ruke, u Siriji.

Dvadeset godina posle rata na Kosovu, što je bio prvi sukob koji je fotografisao, Konroj se početkom meseca vratio kao gost ovogodišnjeg izdanja DokuFesta, radi prikazivanja dokumentarca “Pod žicom” (Under the Wire).

Dokumentarac, koji liči na triler, postavlja Konroja na drugu stranu priče — protagonista umesto pripovedača — i pravi hroniku o svom teškom vremenu u sirijskom gradu Homs pod opsadom 2012. godine. On pripoveda i priču svoje partnerke, veteranke i proslavljene američke dopisnice Meri Kolvin (Marie Colvin).

Upamćena od mnogih kao novinarka sa zakrpom na oku, slika koja je učinila da nesumnjivo izgleda žilavo kao što je bila u stvarnosti, smrt Meri Kolvin u Homsu pod zasipanjem bombama vlade Bašara al-Asada (Bashar al-Assad) predstavlja potresni podsetnik da sirijski rat nije hteo da ima svedoke — posebno one koji su bili neustrašivi kao Kolvin i njen partner iza kamere, Konroj.

Kao iskusni izveštači Sandej tajmsa (Sunday Times) iz Londona, ovaj par je izgradio svoje ime u proteklim oružanim sukobima, uključujući rat na Kosovu. Kolvin će biti zapamćen kao predani novinar, odlučan da bude svedok i ispriča priču onih koji pate pod napadima vlasti.

Konroj, koji je proveo šest godina u Kraljevskoj artiljeriji (Royal Artillery) i iskusio rat iz drugog ugla dok je bio stacioniran na nemačkoj granici tokom Hladnog rata, pronašao je srodnu dušu u Kolvin. Ovo dvoje su ilegalno ušli u Siriju i stigli u grad Homs koji je bio pod opsadom od 2011. do 2014. Odatle su uveliko izveštavali o namernim napadima na civile koje su sprovodile snage Bašara al-Asada, i to kada su, jedno vreme, bili jedini novinari u gradu.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

Februara 2012, Kolvin i francuski fotograf Remi Očlik (Ochlik), poginuli su, nakon što je granatiran centar za medije u pobunjeničkom području Baba Amr. Konroj i francuska novinarka Edit Buvije (Edith Bouvier) bili su među povređenima u napadu, iako su, nekim čudom, evakuisani nekoliko dana kasnije u operaciji sprovedenoj uz podršku sirijskih aktivista. Godine 2016, porodica Kolvin je podnela tužbu protiv vlade Bašara al-Asada, tvrdeći da imaju dokaze da je napad na novinare bio nameran.

Film “Pod žicom”, koji se zasniva na knjizi koju je napisao Konroj na temu svojih iskustava u Siriji, predstavlja dokumentarac koji kombinuje video-sadržaj zabeležen na terenu, pronađene i reprodukovane snimke, i intervjue sa protagonistima priče. Iako je igrana produkcija u pripremi, Martinov dokumentarac pruža gledaocu redak pogled na sirove okolnosti u kojima ratni novinari rade.

Odgovarajući na česta pitanja publike prilikom dvaju projekcija na DokuFestu u vezi sa vrednošću ratnog izveštavanja u dvadesetčetvoročasovnoj eri vesti, Konroj tvrdi da je ratno izveštavanje sada potrebnije nego ikada ranije, imajući u vidu lažne vesti i neproverene priče koje su prisutne u novostima koje nam se serviraju. Svedočenje o patnji civila je njegov moto, kao što je bilo i moto njegove bivše koleginice Kolvin.

Posle napada, u kom je Konrojeva noga ozbiljno ozleđena, ovaj fotograf se nije vratio u zonu sukoba. Ne samo zato što se na njegovom čelu nalazi napisana smrtna presuda zbog izveštavanja o Siriji, već zato što još nije fizički sposoban da izveštava o oružanim sukobima.

K2.0 se sastao sa Konrojem tihog popodneva u Prizrenu da bismo razgovarali o borbi obavljanja posla novinara usred rata i značenja fotografije i novinarstva u eri demokratizacije medija.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

K2.0: Šta vas je nateralo da se bavite fotografijom na samom početku?

Pol Konroj: Voleo sam fotografiju od trenutka kada su se pojavile prve kamere — te male kamere za jednokratnu upotrebu ili Blekmedžik (Blackmagic). Ipak, karijeru nisam počeo kao fotograf, postao sam vojnik kada sam imao 16 godina. Proveo sam šest godina u vojsci, a kada sam izašao bio sam u fazonu: ‘Šta s tim da radim?’ Nisam se osećao kao da sam kvalifikovan. Učio sam kako se ubijaju ljudi, u suštini. Osećao sam se kao da sam protraćio šest godina.

Posle vojske sam svirao muziku i ušao u studio za snimanje u Liverpulu. Bio sam jednom u studiju i dobio sam poziv od prijatelja koji je rekao: ‘Pol, idemo na Balkan, putujemo konvojem za pomoć na Kosovo.’ Pitao je da li bih išao sa njima i fotografisao ili, možda, snimao.

Odvezli smo se u Albaniju sa sedam kamiona humanitarne pomoći i otpremili je u Kukešu. Pravio sam fotografije i snimao, a oni su rekli: ‘vreme je da se vratimo…’ A ja sam bio u fazonu: ‘Ne idem ja kući, već ostajem ovde.’

Ostao sam u Kukešu i sastao se sa UĆK-om [Oslobodilačka vojska Kosova]. Oni su krenuli na Kosovo, a ja sam rekao: ‘Ja idem na Kosovo s vama.’ To je bio početak ‘99. Ostao sam tamo oko šest meseci, sve dok Prizren nije bio oslobođen.

Ušao sam u Prizren sa nemačkom vojskom i UĆK. Bilo je fantastično. Vozili smo se kroz visoke ulice i bilo je to pravo oslobođenje. Nekima je to bio prvi put da su napustii svoje domove [posle dužeg vremena]. Obukli su se svečano i bacali cveće na sva vozila.

Bio sam sa danskim novinarom i vozili smo se kroz visoku ulicu, gde smo bili u fazonu: ‘Čoveče! Ovo je kao Pariz posle rata!’ Bilo je to pravo oslobođenje, sa cvećem. Okrenuo sam se [ka danskom novinaru] i bio u fazonu: ‘Jebote! Kako je bilo dobro, zar ne? Hajde ispočetka.’ Otišli smo na drugi kraj grada i opet prošli kroz istu ulicu! [smeh]

Nekako je lepo vratiti se posle 20 godina. Izašao sam iz minibusa u Prizrenu i bio sam u fazonu: ‘Šta je ovo??’ Kada bih razmislio o svim ratovima o kojima sam izveštavao, nije baš česta stvar da vidite nešto ovako.

Ovo je bilo poprilično bedno mesto. Ljudi su bili prestravljeni. Ono što su doživeli: Srbi, NATO, cela stvar… Prizren je bio sravnjen i očajan. Kada o tome razmislim, vidim neverovatnu pozitivnu promenu. Prikazivanje filma mi mnogo znači, kao pravljenje punog kruga. Ovo mesto je ono na kom je sve za mene počelo, a sada sam se vratio.

Šta vas je motivisalo da se nastavite baviti fotografijom posle dolaska na Kosovo i, posebno, rada u konfliktnim zonama?

Kao vojnik, uvek sam na rat gledao sa vojničke strane; oružje, taktika, naši protivnici. Dok sam služio vojsku, bio je u toku Hladni rat. Nisam imao priliku da se borim, jer sam boravio u Nemačkoj, ali smo bili na prvoj liniji odbrane od Rusije i situacija je bila poprilično napeta. Niko zaista nije znao šta će se desiti ili da li će se nešto desiti. To je bilo moje predznanje o ratu, jer sam bio obučen da se time bavim. Imao sam vojničku tačku gledišta.

Ali dok sam bio na Kosovu, tu sam video prave rezultate rata. Ljudi koji izvuku deblji kraj u svakom sukobu nisu zbrinuti. Ljudi bez ikakvog glasa jesu žene, deca. Oni se sele unaokolo, zatvaraju ih, umiru od gladi, moraju da odgajaju porodice.

Većina bačenih bombi i ispaljenih metaka nisu precizni, oni nemaju targetiranu metu — većina oružja nije pametno. To oružje negde sleti, a mesto na kom vidite koji je krajnji rezultat toga sranja koje se baca na narod tokom rata, jeste kada se nađete sa ženama i decom. To je ono što sam video prvi put na Kosovu i to je bila moja zvezda vodilja za sledećih 20 godina.

To je bila moja veza sa Meri [Kolvin]. Kada smo radili ovaj film, nikada nam nije bila namera da osudimo ili opravdamo razloge zbog kojih se rat vodi. Zaboravite razloge, ovo su rezultati.

Svi misle da su ratni izveštači navučeni na rat, a ja to mrzim. Mrzim kad neko kaže ‘sve se svodi na adrenalin’. Ako hoću da osetim adrenalin, skočiću sa mosta dok oko struka imam tanak elastični konopac.

Nije stvar u tome da smo mi navučeni na rat, ali ako želimo da pokrijemo ratna dešavanja iz tog ugla, onda moramo da prođemo kroz ekstremne okolnosti kako bismo stigli do toga, jer te žene i ta deca nikada se ne nalaze u dobrom položaju, na lepom i bezbednom mestu. Oni uvek izvuku deblji kraj i to je ono što, posmatrajući Kosovo do trenutka kada sam ušao u Siriju, to je ono što sam hteo da zabeležim. Realnost za većinu ljudi je paklena.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

Novinari koji su pokrivali nedavne ratove, od Iraka do Sirije, ističu da je rat nekada bio simetričan: neprijatelj je bio poznat, znate ko se protiv koga bori i postojalo je relativno poštovanje prema stranim novinarima. To se, na primer, moglo videti na Kosovu ili u drugim ratovima u Jugoslaviji. Sada se to sasvim promenilo, a možda najbolji primer ovih asimetričnih ratova jeste sirijski sukob…

To je poprilično tačna procena. Sada smo i mi mete. Čak i u balkanskim ratovima, mogli ste da pređete sa viskijem i Marlborom 200, dodate ih srpskom generalu i onda popričate sa Srbima. To je tada bilo moguće, jer iako to nije bio sasvim jasno podeljen rat, znalo se otprilike ko je na čijoj strani. Dakle, mogli ste da pričate sa UĆK-om, a ako je trebalo da razgovarate sa Srbima, onda ste mogli i to da uradite. Dok smo bili u Siriji, koncept o tome da ste mogli da odete i čujete drugu stranu… to se, prosto, nije dešavalo. Bila bi to samoubilačka misija.

Ovo se nekako prišunjalo i mislim da za to postoje brojni razlozi. Kada sam, pre 20 godina, usnimavao slike, trebalo je da prođe nedelju dana pre nego što se ona negde objavi. Danas bih mogao da napravim sliku, a ona bi mogla da se nađe na naslovnici u roku od sat vremena. Kada su ljudi počeli da shvataju da novinari, u stvari, mogu da utiču na ishod situacije i da je njihov rad instant — odjednom prestajete da budete ono što se smatra posmatračem.

Možemo da manipulišemo ishodom, ne fizičkim ishodom na terenu, već perspektiva sveta može da bude manipulisana. Ako postoji masakr i ja napravim sliku masakra, to može da se objavi za sat vremena.

Radimo to zato što mislimo da možemo nešto da promenimo. Dok smo bili u Siriji, Meri i ja smo mislili da, ako pokažemo svetu šta se dešava, onda bismo mogli nešto da izmenimo. To niko ne radi iz zabave. Razlog zbog kog idete tamo jeste da pokažete ljudima šta se događa. Oduvek sam govorio da treba da uđemo, napravimo priču, napravimo slike i onda ih ponudimo svetu za konzumiranje.

Razlog zbog kog se to radi jeste taj što se nadate da će reakcija da bude užasavanje, zaprepašćenje, jer više nismo u mraku, sada imamo neko znanje. E, sada, frustracija potiče iz sledećeg: ‘Pa da, to je ono što se tamo dešava. Nadamo se da imate dovoljno integriteta da nam poverujete. Sada imate ovu informaciju i možete da poručite svetu da treba da reaguje.’

Mislim da su vrlo rano ovo shvatili u Siriji. Kada smo Meri i ja otišli tamo, naša imena su bila na jednom spisku, sa našim fotografijama. Imamo dokumenta koja to dokazuju. ‘Ubijte ih’ — to je bilo naređenje koje je izdala Centralno odeljenje za hitne slučajeve pod upravom Bašara al-Asada. Dobili su naređenje: ‘Ako ih nađete, ubijte ih.’ Tako da smo na čelu imali smrtnu presudu od trenutka kada smo napustili aerodrom u Bejrutu. To je bila relativna novost.

Protresli smo im kavez. Imali smo petlju da prenosimo uživo, posred njihovih polja smrti. Oni su masakrirali ljude, a mi smo tamo uživo prenosili i tako se to promenilo. Sada se svodi na: ‘Ubijte ih. Ne treba nam da svet vidi ovo — uklonite ih.’

Ovo dobija još jedan sloj komplikacije kada vam za petama nije samo vlada, već više strana. Grupe poput ISIS-a su u Siriji ciljale strane novinare sa jasnim namerama…

Za vladu smo pretnja, jer mi uzimamo informacije koje oni ne žele da izađu u svet. S druge strane, u sledećem selu imate ISIS, a za njih mi smo roba, kao da se sa natpisom ‘Bankomat’ šetamo unaokolo. Kada uhvatite stranog novinara, plate vam tri miliona za svakog pojedinačno.

Zatim imate fundamentaliste koji samo žele da vam jebeno prerežu grkljan, jer je to njihov modus operandi. Tako oni deluju, kroz terorisanje. Moji prijatelji, kao Džim Foli (Jim Foley), bili su pogubljeni. To je teror, to je taktika koju koriste.

Dakle, imate vladu koja pokušava da vas ubije, jer ne žele da informacije procure, imate ove tipove koji vas zarobe jer ste vredni čitavo bogatstvo, a imate i druge koji žele da vam odrube glavu, jer oni suštinski žele da izazovu što veći teror i užas.

Posred svega toga sedite i govorite: ‘Koga znamo? Kome verujemo i kako ćemo se kretati?’ To čini da osnovni posao pripovedanja neke priče postane užasno težak.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

U dokumentarcu “Pod žicom” vidimo Konroja i Kolvin koji su neumorno predani pripovedanju priče o žrtvama. Kako ovakvo okruženje utiče na to da doprete i do priče počinilaca, da ih razumete? Kolvin je imala pristup tim ljudima, kao što su, na primer, Gadafi (Gaddafi), ali u sirijskom ratu, kako ovakvo okruženje utiče na priču?

Svesni smo toga da možemo da ugrozimo sebe, jer smo tako blizu [našim kontaktima] tamo. Oslanjate se na ove ljude da biste dobili podršku, za svoj pokret, da ostanete živi, da biste dobili hranu. Toliko ste zavisni zato što je to jedini način.

Mi moramo da zađemo još dublje da bismo dobili [priču]. Verujete im, ali znate da morate da tražite još više. Morate da budete sve bliži i bliži. Morate da ih naterate da iskopaju jebena tela.

Svi su sada nekako razumni, postoji opasnost da vas neko iskoristi. Zbog toga je ovaj posao neverovatno težak. Morate da mislite na svoj ugled. Morate da razmišljate ovako: ‘Učiniću sve da ovo kritički preispitam.’

Meri je ubijena, jer smo pokušali previše da se približimo onome što se dešavalo. Ali ne možete to da radite. Prosto ne smete. Koliko god da bismo voleli to da uradimo. Ne mogu prosto da hodam i pređem liniju fronta, zato što, ponekad, ne postoji linija koju biste mogli da pređete. Da postoji linija fronta, verovatno bih pokušao da je pređem.

To je slomljeno društvo. To su bili ljudi koji su ubijali svoje jebene komšije. Nema linije fronta koja bi se prešla, mi smo bili na njoj. Ali se pojavi trenutak u kom stignete na kraj puta: Videli smo telo. Zbog toga nam je bilo vrlo teško, jer morate da se podvrgnete prepoznavanju tela.

U ovakvom okruženju, o kojim etičkim pitanjima razgovarate sa kolegama na terenu? Za šta ste najviše zabrinuti i koje pravilo nikada ne kršite, ako takvo pravilo postoji?

Kada je reč o narodu, postoji samo jedna stvar koja im preostaje i ona je ista u svakom ratu koji smo pokrili. Postoji jedna stvar koja im je ostala u vreme kada su unazađeni, a kada ljude ubijaju, masakriraju i sele, izgladnjuju i siluju. Postoji samo jedna stvar koja im preostaje i koja predstavlja nadu da sve nekako nije bilo uzalud: a to je da ste nekako ipak dobili svoju priču.

Kada sve što imate nestane, poznavanje ljudi je izuzetno bitno. Postaje bitnije nego što ikada možete da zamislite — činjenica da postoji neko tamo za koga mislite da mu je dovoljno stalo, čim se tamo nalazi. Sirijci su im rekli da smo mi neprijatelji, zapad, a da su im Rusi saveznici. Ipak, odjednom, pojavljuju se dva Zapadnjaka koji se nalaze u prilično ekstremnoj situaciji i oni hoće da znaju njihovu priču.

Mislim da nikada nismo odbijeni ljudskom žalošću i užasom. Mislim da niko nije rekao: ‘Ne želim da nastavim ovaj proces pripovedanja.’ Kada su svi izgubili nešto, ne mogu samo da sede ukrug i da pričaju: ‘Ahmed je mrtav, Bašir je mrtav’, jer svi znaju. Svi su nekoga izgubili.

Zatim, odjednom, neko priđe i kaže: ‘Recite nam šta se desilo.’ To je krupna stvar za njih da mogu da urade to. Hoćemo da nam ljudi ispričaju svoju priču, ali da bismo to uradili, moramo da im kažemo da će to biti neprijatno: ‘Možete li da nas odvedete to grobova? Da li možete u detalje da objasnite…’

Ipak, niko mi nikada nije rekao ‘preterao si’. Nikada. Zato mislim da istina i pomirenje jesu nešto što funkcioniše, jer podstaknete ljude da vam kažu šta se desilo, da zaista ispričaju svoju priču.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

Zanimalo me je da li je ovo nešto što vam je blisko srcu, jer ste i vi izgubili vrlo jedinstvenu partnerku, Meri Kolvin. Da li vam proces pripovedanja svoje priče kroz knjigu i film pomaže na taj način?

To me je spasilo. Mari nije bila samo koleginica sa kojom sam radio. Dok radite ovaj posao sa nekim, mogao bi da vam bude stranac, a onda prolazimo kroz razmenu vatre, nalazimo se pod napadom, pa tako vrlo brzo taj stranac kog ste upoznali pre četiri sata, sa njim prolazite kroz nešto [zajedno]. Prijateljstva na vatri postaju snažna vrlo brzo. Meri i ja smo to dugo radili. Razlog za moje postojanje bilo je ono što smo mi radili. A odjednom — ona je otišla.

Ja sam bio u istom stanju, probudio sam se u Londonu posle 12 sati, imao sam ogromnu operaciju, koja je trajala 14 sati. Pola sata nakon što sam se probudio, rekao sam: ‘Otvorite vrata, pustite medije da uđu.’ Imao sam osam sati intervjua — svaki kanal na jebenom svetu bio je prisutan i tamo sam sedeo osam sati. Hteo sam da ispričam priču.

Nikada nisam razmišljao o tome na taj način, ali sam radio ono što drugi ljudi rade. Neko se brinuo, ljudi su postavljali pitanja i ja sam hteo da sve ispričam. Nikada to nisam poredio, ali je to bilo isto.

Hoću svima da ispričam šta se desilo. Kada sam bio povređen, a [Meri] ubijena, više nisam bio posmatrač, odjednom sam ja bio u tome svemu. Našao sam se u istoj poziciji kao svi koji su povređeni. Nije bilo posebnog tretmana. Bio sam u problemu kao drugi.

Na putu za Homs, trebalo nam je tri dana da tamo stignemo i sećam se da sam napravio fotografiju jednog lika koji je ležao u krevetu, a noga mu je bila dosta povređena; uslikao sam ga i pomislio: ‘Jebote, on će izaći istim putem kroz koji sam ja ušao, i neće preživeti. Sjebao se!’ Dve nedelje kasnije, kada sam izlazio, bacili su me u jednu sobu i našao sam se u istom krevetu u kom je bio lik koga sam fotografisao sa povređenom nogom. Ležao sam tamo sa velikom rupom u nozi, poznajem put odatle. Sada sam sjeban!

Tada sam shvatio da niste samo fotograf koji obavlja svoj posao. Meri je umrla sa ljudima o kojima je izveštavala, pa je postala deo [njih]. Shvatio sam da sam i ja deo njih i to je za mene bila prekretnica. Osetio sam katarzu dok sam prepričavao priču. Ne zbog slučajnosti ili po izboru, nego zbog okolnosti, postali smo deo onoga čime smo se bavili.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

U pogledu fotografije, postali smo vrlo naviknuti na to da ponekad vidimo iste slike, isti stil i estetiku. Postoji određena definicija onoga kako izgleda estetika rata, čak i kada se ratovi dešavaju u različitim zemljama i kulturama. Kako pristupate ovoj činjenici, posebno sa ljudima koji se navikavaju na ove slike i na uticaj koji ove slike mogu da imaju?

U stvari je vrlo jebeno teško snimiti rat. Zaboravite na sva opasna sranja i sve to — prava umetnost fotografije je zaista jebeno teško za dostići. Našao sam se u najsvirepijim razmenama vatre i snimao sam — moj potiljak zna kad se nešto desi. Kada snimam video, to je jebeno super, jer: ‘Bam! Bum!’ Vidite gomilu likova koji čuče pored automobila i pucaju — ali kada vi snimate, svi odjednom izgledaju kao modeli iz kataloga.

Dobijete oko tri sekunde, ako i to dobijete, dok se vozite, a odjednom se nešto užasno desi. Trenutak u kom shvatiš da treba da pritisneš jebeno dugme jeste onaj kada likovi u kamionetu shvate da su pod napadom i svi izađu iz kamiona. Ako tada ne skapirate šta se dešava, do trenutka kada siđu na zemlju, svi su pognuli svoje glave.

To je ono što mi se zgadilo kada je reč o fotografiji. Trebalo mi je dosta vremena da postanem dobar u ovome što radim, da ne pognem glavu u trenutku kada se napad desi, kada svi vojnici i pobunjenici, i svi koji imaju malo mozga, pogne svoju glavu. Jer, ako ne zabeležim njihove pokrete, dinamiku i izraze u svemu tome, samo ću uspeti da napravim sliku na kojoj su ljudi sa pognutim glavama. To je pomalo drugačiji aspekt, jer je to ono što se zaista dešava u sukobu. To je slika koja će izaći na naslovnu stranu, tip koji baca granatu ili kako god.

Imate tri sekunde. Sukobljavate se sa svojim instinktima, uzdižete glavu, centrirate fotoaparatom, radite ono što morate da radite, jebote. Ne samo to, morate da budete svesni svoje priče. Morate da ispričate tu celu priču i morate da donesete urednički sud u tom trenutku.

Reč je o slaganju priče, o sadržaju, tehničkom aspektu pravljenja fotografije — i to je nekako jedna strana priče. Nadajmo se da nećemo da napravimo samo jednu sliku, već morate da prodate priču svojim urednicima zahvaljujući jednoj slici.

Druga strana je stil. Da li smo previše naviknuti na to da vidimo rupe od metkova kroz prozor? Jedini sud koji za mene važi je sledeći: Ako mogu da pogledam sliku i ako imam glavnu komponentu priče u tom snimku, onda je to skoro samoobjašnjivo. Ako velikim delom nije samoobjašnjiva, onda je ne koristim.

Imam nedelju dana da je napravim, jer smo mi nedeljnik, pa tamo nisam veliki stilista. Radim na osnovu toga da, ako Meri napiše svoje reči, a ja napravim sliku — znam da je krajnji rezultat veći od zbira dva dela. Jedina stvar koja me vodi jeste da li sam zasta učinio dovoljno da uhvatim tu priču u slici. Svestan sam da postoji opasnost da će ljudi postati previše naviknuti na taj stil, ali to nije nešto što možete da uradite dok ste na terenu. Vaša jedina smernica jeste da najbolje što možete ispričate priču.

Foto: Atdhe Mulla / K2.0.

Novinari se često “prirodno” takmiče za to da ispričaju priču svetu. U ratnim zonama, možda zato što novinari rade u teškim uslovima, očekujete da će oni jedni drugima pomagati… Ipak, kakva je situacija između kolega na terenu?

Videli ste savršeni primer u filmu. [U “Pod žicom”, noć pre nego što su Kolvin i Konroj planirali da napuste Homs, troje stranih novinara pristiže u medijski centar u kom borave, zbog čega je okončana priča o tome da su njih dvoje jedini novinari sa Zapada koji prate opsadu grada.] Meri mi kaže, ‘Pol, zaista želiš da odeš sada kada su ti [prijatelji] došli?’ (smeh). [Naši urednici] su pokušavali da nas izvuku, a onda su se ovi prijatelji pojavili i ona nastavlja, ‘i dalje želiš da ideš sada kada je evropsko smeće stiglo?’

To je bila stvarnost. Ipak, mi smo bili nedeljnik i radove smo podnosili u petak ili subotu najkasnije. Jednom kada je jedan prijatelj upucan u glavu nakon što je snimao Gadafijevu palatu, jedan lik iz Rojtersa (Reuters) je došao kod nas i bio u fazonu: ‘Jebote, zašto vas upucaju u glavu u ponedeljak kada ste nedeljnik?’ Ponedeljak je slobodan dan, a sada je ponedeljak, ali mi ipak radimo.

Nekada smo morali da čuvamo svoje priče. Nikada nismo imali slobodne dane. Podnosili smo radove i onda ispočetka. Recimo da nešto završimo u nedelju, moramo da čuvamo to cele nedelje od svih ostalih. Čak je i našim prevodiocima i fikserima bilo zabranjeno da pričaju, jer oni samo tračare: ‘Ma, radili smo masovne grobnice, šta ste vi radili?’ A Meri i ja smo bili u fazonu: ‘Šta ste radili, jebote? Ne pričajte s njima!’

Ponekad bismo završili priču u četvrtak uveče, probudili se, proverili Tajms (The Times) i bilo je kao, ‘Jebivetri! Dobili su je — danas je petak!’ [smeh]. Bilo je sve užasnije kako smo dublje zalazili u nedelju, jer ako je neko dobije sada, najebali smo. Ponekad smo morali da nalazimo plan B. Ako čak postoji kafić, onda svi u kafiću pitaju: ‘Šta ste radili danas?’, a vi im ovako odgovarate: ‘Ma, ništa, ništa se danas u Iraku nije desilo.’ [smeh]

Dok ste ovde, na DokuFestu, odgovarali na pitanja publike, jedno pitanje koje se stalno pojavljivalo jeste ono o uticaju slika koje pravite u eri Fejsbuka (Facebook). Stalno slušamo priče, vidimo slike; kako Mediteran postaje najveće evropsko groblje, kako je more ispralo Ajlana (Aylan) Kurdija na obalu… Vidimo ih, razbesnimo se, ali je njihov uticaj privremen. Želite da ispričate priču zato što je ona važna i treba da bude ispričana, pa ako novinar pomisli da više nema poente u tome, onda bi se situacija verovatno pogoršala. Kako razmišljate o ovoj realnosti, kada vidite fotografije kao što su ove na koje se prosto naviknemo — uticaj rada novinara koji i dalje rizikuju svoje živote… Šta mislite o tome?

Bio sam u Parizu kada je fotograf Ajlana Kurdija izašao. Radio stanica iz Engleske me je pozvala sa pitanjem: ‘Pol, objasnite nam: siguran sam da imate hiljade fotografija mrtve dece na svom tvrdom disku’ — što je tačno — ‘u čemu je stvar sa ovom jednom slikom?’ Jer je ta slika zaista zaokupila pažnju sveta.

To je nešto što se desi iznenada. Naravno, mogu da izvučem nešto što je slično, ali se nešto drugo pojavi iznova i iznova što će zabeležiti neki trenutak, kao što je ta slika to uradila.

To je deo razloga zbog kog to radiš. Da li misliš da si napravio razliku u svetu? A ako nisi, zašto se tamo vraćaš sledeći put i to radiš ponovo? Ne mogu da zamislim sebe bez toga. Noć pre nego što je Meri poginula, sedeli smo tamo, zgrade oko nas su padale i ona je rekla: ‘Da nisi plaćen za ovo, da li bi i dalje ovo radio?’ A ja sam bio u fazonu: naravno da bih, luckasta ženo! Nisam ni morao da je pitam. To nije posao, to je zvanje. Naterani ste da se time bavite.

Dakle, koliko puta ste od nečega odustajali rečima: ‘Da li si to učinio da bi se napravila neka merljiva razlika?’ Ne znam, ali da li bi svet bio bolji bez toga? Kladim se da ne bi. Meni je to dovoljno.

Vrlo često se ne pravi merljiva razlika na kraju, ali da li bi ljudi trebalo da prestanu to da rade? Apsolutno ne. Radije bih da vidim što više od toga nego da saznam da se dešavao skriveni rat koji traje već pet godina, a o kom ništa ne znamo, jer se niko nije potrudio da izađe i istraži ga. Radije bih živeo u svetu u kom su ljudi podstaknuti da izađu i rade to, i da to rade 10 ili 20 godina. Da li je napravljena neka razlika u svetu? Ne znam, ali vredi pokušati. Radije bih živeo u tom svetu, nego u svetu u kom se ljudi ne trude ni oko čega.

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.