“Bez promišljanja, krećemo se slepo svojim putem, stvarajući nenamerne posledice, ne uspevajući da postignemo bilo šta korisno.” – Margaret Dž. Vetli (Margaret J. Wheatley).

Kako je jedan moj prijatelj primetio, oni među nama koji studiraju političke nauke imaju tendenciju da pogrešno razumeju jednu stvar u svakodnevnom političkom životu. Imamo tendenciju da gledamo dalje u budućnost od onih čije političke odluke analiziramo i tumačimo poteze bez potpunog razumevanja njihovih stanovišta koja bi mogla da budu ograničena u obimu i predviđanju.

Počeo sam da analiziram takse od 100 odsto na srpske proizvode (kao i bosanske, ali ćemo se ovde usredsrediti na Srbiju) sa tom mišlju na umu, nameravajući da ustanovim precizan uticaj ove vrste politike na državu kao što je Kosovo.

Ne želim da prolazim kroz istorijat takse, jer se o tome već uveliko diskutovalo i već postoji izobilje informacija dostupnih onlajn. Umesto toga, usredsrediću se na specifičan uticaj ovih taksa na Kosovo i šta to govori o nama kao državi.

Da bismo jasno razumeli, prvo je bitno da pojmimo način na koji se donose međunarodni sporazumi i kako se oni sprovode u delo. I, na žalost onih koji su uveli ovu politiku — na koju je, čini se, javnost kod kuće, ako ne i u inostranstvu, uveliko pozitivno reagovala — đavo se krije u detaljima.

Kršenje Cefte

U ovom slučaju govorimo o detaljima sadržanim u Centralnoevropskom ugovoru o slobodnoj trgovini (ili CEFTA, kao što je poznat). CEFTA je sporazum o slobodnoj trgovini između jugoistočnih evropskih država i jedan je od stubova posleratnog tranzicionog razvoja čitavog regiona.

Kao što je slučaj sa svim trgovinskim sporazumima, CEFTA se zasniva na ugovoru; ovaj ugovor je potpisan 2006. (kao dodatak ugovoru iz 1992.) i danas obuhvata sedam članica, koje su imenovane u preambuli: Republika Albanija, Bosna i Hercegovina, Republika Makedonija, Republika Moldavija, Crna Gora, Republika Srbija i — važnost ovog pitanja uskoro će postati jasna — Privremena misija Ujedinjenih nacija na Kosovu u ime Kosova u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Reč je o uobičajenom trgovinskom sporazumu, igla u plastu sena takoreći, pa kao takav njegov sadržaj nije predmet ovog članka — sem poslednjeg dela, gde jedna članica biva predstavljena od strane koja nije ona sama. To je osnova problema koji bi mogao da izazove nesagledive posledice za tu članicu.

Stav u aktuelnom trenutku je takav da je kosovska vlada primenila trgovinske barijere prema Srbiji i Bosni u znak odmazde zbog negativnih političkih poteza koje su ove dve države napravile prema Kosovu. Ne moram politički da obradim razloge zbog kojih je taksa uvedena, jer je premijer Ramuš (Ramush) Haradinaj dao opširno objašnjenje koje možete ovde da pročitate.

A objašnjenje je od značaja, jer on uvođenje taksi zasniva na očiglednom kršenju člana 18 Cefte. Njegovim rečima (prvobitno izrečenim na albanskom): “Ova odluka je doneta u skladu sa članom 18 Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini.”

Član 18 (pododeljak dva) sporazuma CEFTA zaista upućuje na to da sporazum i dalje dozvoljava da svaka država-potpisnica preduzme mere “za zaštitu svojih suštinskih bezbednosnih interesa ili za primenu međunarodnih obaveza ili domaćih politika”: premijer koristi iste reči u svom objašnjenju.

Ipak, problem je u tome što je on propustio sledeći segment u članu o kome je reč, gde se jasno navodi da je to moguće učiniti samo u tri slučaja.

Kao prvo, u vezi sa “trgovinom oružjem, municijom ili oruđem rata, pod uslovom da takve mere ne narušavaju uslove konkurencije u pogledu proizvoda nenamenjenih za specifično vojne svrhe, sa istovetnom trgovinom drugim dobrima, materijalima i uslugama koje se sprovode u posredne ili neposredne svrhe snabdevanja vojnog establišmenta”. Jasno je da taksa ne može da se uvede u svrhe političke odmazde na artikle nevojne prirode.

Kao drugo, “u vezi sa neširenjem biološkog i hemijskog oružja, nuklearnog oružja ili drugih nuklearnih eksplozivnih uređaja”. Jasno je da se ova stavka ne može primeniti i da se ne može iskoristiti kao opravdanje za potez kakav je ovaj.

Kao treće, “u vreme rata ili drugih ozbiljnih međunarodnih napetosti koje predstavljaju pretnju ratom”. Kako kosovska vlada nije pokušala da ponudi opravdanje da postoji stvarna pretnja ratom — što bi imalo krupne međunarodne implikacije i posledice — može se sa sigurnošću tvrditi da to nije slučaj, te da, prema tome, ni ova okolnost nije primenjiva.

Razlozi koje kosovska vlada navodi za uvođenje takse prema tome su ništavni i nevažeći od samog početka.

Dakle, to je odgovor na pitanje koje niko nije postavio, ali je od izuzetne važnosti: Kosovo jeste prekršilo odredbe sporazuma CEFTA, jer objašnjenje vlade o taksi nije verodostojno i ne može biti osnova za takve poteze — toliko je prosto.

Nenamerne posledice

Ova činjenica sama stvara ogromni problem Kosovu jer, u tom slučaju, Srbija ima zakon na svojoj strani — i njene vođe to dobro znaju.

Srpska premijerka Ana Brnabić je izjavila da, kako je ovo kršenje sporazuma CEFTA u osnovi, rešenje za problem treba naći u samom sporazumu.

Ovde uviđamo kakve ozbiljne nenamerne posledice kršenje Cefte mogu da pogode Kosovo.

Mehanizam za rešenje problema u sporazumu CEFTA može se pronaći u članovima 41-43 sporazuma i on ima tri osnovna koraka:

Kao prvo, treba se pokušati neposredna konsultacija između strana; kao drugo, treba zahtevati konsultacije na zajedničkom sastanku odbora, potencijalno sa trećom stranom kao posrednikom ako se obe strane saglase. Srbija je 28. novembra zahtevala konsultacije kroz zajednički odbor, tako otvarajući vremenski okvir od 90 dana za pronalaženje rešenja na ovaj način.

Ako se rešenje ne može pronaći u ovom roku, treće i poslednje sredstvo oštećene strane (kao što je navedeno u članu 43 i objašnjeno detaljno u aneksu 9) jeste arbitraža. Brnabić je već direktno izjavila da će mehanizam za rešenje spora iscrpeti do kraja.

Dakle, kako bi to izgledalo ako bi Srbija krenula tim putem? Recimo da je 90 dana prošlo (a sve smo bliži tom roku) i da Srbija inicira arbitražu. Šta bi se desilo tada?

Član 43 navodi da se mora osnovati tribunal sa ovlašćenjem da donese konačnu i obavezujuću odluku; tribunal bi se upravljao prema ovom ugovoru i međunarodnom pravu, te bi bio sastavljen od tri člana.

Strane u sporu treba neposredno da izaberu dva člana (po jednog svaka strana), pa bi ova dva člana zatim izabrala poslednjeg člana. Čim dve strane izaberu trećeg člana, taj član postaje predsednik tribunala. U vremenskom roku od šest meseci, ova tri arbitra određuju koja je strana pobedila i određuju prigodnu nagradu ako se utvrdi kršenje sporazuma.

Kada bi to bila cela tematika, ovaj članak ne bi uopšte postojao. Ipak, ako ste pažljivo čitali tekst do ovog segmenta, možda ste primetili problem koji (potencijalno) može da promeni celo stanje stvari.

Problem je u tome što arbitre biraju “strane” u sporazumu, a Kosovo (zasad) nije neposredna strana u odnosu na sporazum — umesto njega, UNMIK je tamo predstavljen u ime Kosova. Što znači da će, kada 90 dana prođe i Srbija saopšti obaveštenje o početku procesa arbitraže, zatim obavestiti UNMIK o svojim namerama i očekivati od njega — a ne od Kosova — da izabere drugog arbitra.

To je povlastica koju UNMIK ima u međunarodnom pravu, što je činjenica koja je potvrđena u sporazumu iz 2012. između Kosova i Srbije o učešću Kosova na forumima međunarodne zajednice.

Član 6 ovog sporazuma navodi sledeće: “…ništa se u ovim okolnostima neće tumačiti kao prejudiciranje zakonskih prava UNMIK-a. Predstavnik Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) biće pozvan na sastanke organizovane u okviru sporazuma čiji je potpisnik. Na Unmiku je da odluči da li će učestvovati na bilo kom sastanku.”

Prosto govoreći, prvog arbitra bi izabrala Srbija, a drugog arbitra bi mogao da izabere UNMIK ukoliko tako odluči. To bi moglo da deluje kao nepravedno za većinu ljudi na Kosovu, ali je međunarodno pravo u ovom slučaju nepokolebljivo — “strana” u sporazumu jasno je navedena u preambuli sporazuma i to je jednostavna istina u ovom slučaju.

Da bi se nastavio proces onako kako je utvrđeno članom 43 (i aneksom 9), srpski arbitar i Unmikov arbitar mogli bi da nastave proces kao što je gore navedeno i da finalizuju odluku — u slučaju da tako postupe — (potencijalno) bez konsultacija sa kosovskim vlastima.

Kao što je šef Unmika Zahir Tanin jasno saopštio da je UNMIK zabrinut zbog posledica takse (i da im se protivi), mogli bismo da imamo zanimljiv slučaj gde jedna strana (Kosovo) nameće problem za međunarodni sporazum, a pritom ista strana ne učestvuje u potencijalnoj arbitraži.

Ono što je još čudnije jeste to da bi spor mogla da reše druga dva aktera (Srbija i UNMIK) koji se zasigurno protive željama strane o kojoj je reč. Ovo je nešto što se nikada dosad nije dešavalo u međunarodnim odnosima, ali je to sumoran odraz pozicije koju Kosovo ima u odnosu na druge države i organizacije.

Ovime se pokazuje sasvim nenamerna posledica koju ovakva odluka može da ima na sve nas na Kosovu. Mogli bismo da se nađemo u poziciji na kojoj gledamo kako se same osnove naše percipirane državnosti drmaju usled procesa koji je (potencijalno) sasvim nekontrolisan.

Krpljenje

U procesu u kom ne bi uopšte moglo da učestvuje, Kosovo bi samo bilo obavezno da plati za štetu.

Procena štete o kojoj bi se odlučivalo u procesu arbitraže vrlo bi verovatno pokrila troškove gubitaka koje je Srbija imala i mogla bi da bude onaj iznos za koji ona tvrdi da je izgubila u vreme dok je namet bio aktivan. O tome ne bi moglo da se pregovara, a presude u arbitraži jesu konačne — tako to funkcioniše.

Brnabić je citirana da je rekla da Srbija gubi 42 miliona evra mesečno usled uvođenja takse, što bi značilo da gubitak iznosi 500 miliona evra godišnje. Ovo je apsurdno visoki iznos novca za balkanske države — posebno za malu zemlju kao što je Kosovo, koje bi moglo da se nađe u poziciji da mora da plati račun (a zapamtite da ovde ne govorimo samo o Srbiji, već i o gubicima Bosne).

Da stavimo stanje stvari u kontekst, kosovski (dosad neusvojeni) budžet za fiskalnu 2019. godinu iznosi oko 2.3 milijarde evra. Dakle, kazna od 500 miliona evra, ako se direktno isplati (premda bi, u stvari, bila isplaćena na duži vremenski period), koštala bi Kosovo više od 21 odsto godišnjeg budžeta.

Ako bi iznos kompenzacije iznosio samo deo ukupnog gorenavedenog totala — recimo da Srbija nije saopštila celu istinu o meri u kojoj ima gubitke — to i dalje predstavlja stomilionske iznose u evrima koji su naši, a koji bi otišli u Srbiju. Stotine miliona evra potencijalnih ulaganja u našu zemlju, na stvari kao što su obrazovanje, zdravstveni sistem, infrastruktura, lokalni razvoj i sve druge stvari koje su nam ovde najviše potrebne.

Kada je reč o mogućem rešenju, jedino koje bi imalo efekta jeste da se izbegne pokretanje procesa arbitraže — a to bi značilo povlačenje takse pre isteka perioda od 90 dana namenjenih za konsultacije.

Ako nas je ova saga nečemu naučila, onda je to da moramo veću pažnju da obratimo na detalje i da se ne oslanjamo na emocije pri donošenju političkih odluka, a kamoli onih odluka sa potencijalno značajnim posledicama. Ne možemo da se žalimo na to da drugi ometaju naš razvoj ako i dalje budemo sebi najgori neprijatelj.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.