Ako svaki umetnički rad sadrži politički, lični i biografski aspekt umetnika, onda kakvu težinu imaju pojedinačni postupci umetnika, te da li je odnos između umetnika i umetnosti egocentrične prirode u svojoj srži?

Kada umetnik teži razumevanju i izražavanju sopstvenih osećanja i impulsa kroz upotrebu slika, muzike i pozorišta, kroz ova osećanja koja nisu povezana sa njegovom podsvesnim, on tada objektivizuje žene i devojčice.

ONA je predstavljena kao mnoštvo boja, sam život i mnogo emocija koje se vizuelno i duhovno povezuju sa senzitivnošću umetnika. Opis koji odražava lični aspekt imaginarne percepcije i iskustva, ali ipak, čak i u ovoj fazi opisa ostaje ograničen na minimiziranje uloge u društvu. I upravo onda kada šira publika analizira taj umetnički rad, tek je tada sposobna da razlikuje i razume ovu vrstu odnosa, tada sve što je do tog trenutka delovalo normalno počinje da se menja.

Jer je ONA prikazana kao neko nezavisan, ko suvereno vlada u oblastima seksualnih fantazija, zavisnosti, oslobođenja. Sve to se “opravdava” osetljivošću i ličnom percepcijom za koju se ispostavlja da je povezana sa podsvešću koja postoji kod polova. Možemo reći da umetnički rad koji otkriva ovakve tačke gledišta predstavlja odraz u narcisoidnom ogledalu maskuliniteta. Pogled koji najčešće vidimo nije onaj koji bi feministi i svi mi koji zagovaramo ravnopravnost hteli da imamo.

Nema nijedne žene ili devojčice koja nije posmatrana kao objekat u nekom trenutku svoga života, bilo da je kupovala hranu ujutru, da je bila u cvećari, na ulici, da se ukrcavala u voz ili je čekala poziv. Ipak, pored toga, žene i devojčice su često objektivizovane i diskriminisane putem umetnosti. Tako je, one su diskriminisane na tako složenom nivou na kom se razmenjuju ideje, u toj jedinstvenoj interakciji sa svetom, u tom stvaralaštvu koje hiljade obožavalaca smatraju idejom vodiljom.

Svedoci smo umetničkih radova u kojima su žene i devojčice prikazane kao ukras i ovakav opis postaje neizbežan. Baš kao dobar obrok ili kafa u vreme večere, rad u oblasti umetnosti impregniran je seksizmom, što je suštinska potreba u izražavanju osećanja umetnika. Baš kao u “Tvin piksu” (Twin Peaks), gde su muškarci – muškarci, a žene su senzualne, servilne, neambiciozne ili mrtve.

Međutim, svet umetnosti toleriše zloupotrebu zato što veruje da su umetnici iznad svih ostalih i da pravila za njih ne važe. Odbrana mizogine umetnosti ne može se odvojiti od opravdavanja svake druge loše mizogine stvari u realnom životu. Mizoginija u umetničkim radovima izgrađena je na temeljima intelektualnih nesigurnosti žena pri razumevanju krupnijih i značajnijih istina. Često ne možete da kritikujete umetnost zbog njenog seksualizovanog sadržaja, jer će vas smatrati ekvivalentom neznalice koja poredi umetničke radove iz galerije umetnosti sa crtežima pronađenim u bloku za crtanje nekoga ko pohađa treći razred osnovne škole.

Žene nisu sklone tome da kritikuju umetnost koja ih objektivizira, koja među njima pravi razlike i koja umanjuje njihov značaj, jer žele da izbegnu pritisak društva koji potiče iz njihove nesposobnosti da opažaju estetiku.

U ovim okolnostima, ne možete da kritikujete filmove sa seksualnim sadržajem, jer bi se smatralo da izražavate represivne ili složene seksualne emocije, ne možete da ih kritikujete jer sam vaš izgled ukazuje na suprotno od onoga za šta se predstavljate.

Stvarno?! Zašto bi žene i devojčice trebalo da veruju u to? Zašto da verujemo da ne treba da se jasno i glasno izjašnjavamo o svemu što nam smeta? Zatim, zašto ne bismo kritikovale sve mizogino što nas okružuje? Sve što nas drži dalje od toga da slobodno dišemo i od toga da menjamo unapred određene društvene konstrukte?

Ako kritikujete slike Eduara Manea (Édouard Manet) zbog komercijalnog predstavljanja žena, neko će vas smatrati dosadnim i nadmenim feministom. Ne možete da budete kritičar umetnosti ako je ne kritikujete zbog toga što unakažava feminističke teme ili ih pogrešno predstavlja. Ne možete da budete umetnik i nema šta da tumačite u naše ime kada u sopstvenom privatnom životu stvarate nasilje, mrzite i minimizujete ulogu devojčica i žena u društvu.

Baš kao što je umetničko delo politično i ono što je lično je politično, tako je ono umetničko deo ličnog. Kada je pesnik i romansijer Džej Parin (Jay Parin) kritikovan 2009. zbog romana koji je ekranizovan kao film “Poslednja stanica” (The Last Station), on je uzeo Pikasa (Picasso) kao referencu da odvoji umetnosti od umetnika. “Da li zaista možete da odvojite umetnost od muškarca ili žene koji stvaraju umetnost”, pitao je.

Odgovor je, bez ikakve sumnje, potvrdan. To je urađeno tako što je pokušano da se napravi paralela između lične i umetničke strane. Međutim, ima dosta primera u istoriji sa velikim umetnicima koji su imali brojne mane, koji su se loše ponašali i povređivali ljude oko sebe. Ako neko može da proceni umetnički rad umetnika, onda je to publika, dok ovaj lični ugao u odnosu između umetnika i žena/devojčica u društvu mora biti pokazatelj pri sačinjavanju ocene umetnika.

Međutim, niko ne gleda Pikasovu sliku u muzeju sa rečima: “Ne bi ozbiljno trebalo da razmotrim ovaj njegov rad zato što je Pikaso obmanuo mnoge svoje žene i maltretirao svoga sina”; činjenica da je Karl Andre (Carl Andre), minimalistički umetnik, navodno gurnuo svoju suprugu i umetnicu Anu Mendietu kroz prozor na 33. spratu, ne utiče direktno na njegove minimalističke skulpture.

Svi umetnički radovi, slike, skulpture, predstave i muzika koji ispoljavaju seksizam, mržnju, čime se umanjuje uloga žena u društvu, te način na koji su svi ovi kulturni elementi viđeni i tretirani kao kulturno nasleđe jeste zaista tragično; zato vredi izraziti protivljenje.

Dakle, mogli bismo da uložimo protest uz pomoć nekog drugog oblika poezije, kao što je slem poezija, na primer. Grupa feminista koji žele da obznane publici da su sposobni da prodru u um seksističkog umetnika. Da su čuli i videli kako on mrzi žene i precenjuje njihov položaj u društvu. Da su čule i videle kako ocenjuje estetiku određenih delova tela, pogrešno tumači senzualni i progresivni društveni razvoj i svodi ga na unapred određenu rodnu ulogu.

I…

Sada smo sve vrlo ljute, nećeš poverovati koliko samo!

Mizogini umetniče

Radiš sve, ali ne i umetnost

Mizogini umetniče

Naše telo neće da drži tvoj ego

Mizogini umetniče

Nisi učen da voliš sve polove odjednom

Sada smo ljute, a ti si za to kriv!

Mizogini umetniče

Pravimo buku za našu ravnopravnost u umetnosti.

Naslovna fotografija: Faton Selani / K2.0.