Na veče 5. septembra, trebalo je da se prijavim u jednom briselskom hotelu, da pijem pivo i pripremam se za sastanak sa Tanjom Fajon narednoga dana, kao i sa Ulrike Lunaček i drugim visokim zvaničnicima Evropske unije. Umesto toga, više od 10 sati nakon što sam sletela u Beč, gde sam presedala, policija me je ispratila na avion za Prištinu.

Kao vršilac dužnosti direktorke Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) Kosovo, Branioci građanskih prava (Civil Rights Defenders) su me pozvali, zajedno sa predstavnicima drugih triju nevladinih organizacija, na studijsku posetu ili posetu lobiranja u centar EU u Briselu. Naša organizacija je posvećena procesu bavljenja prošlošću, osnaživanju vladavine prava i uloge mladih na Kosovu, sa posebnim osvrtom na zaštitu ljudskih prava; ovi sastanci na visokom nivou je trebalo da budu izuzetno važni kada je reč o problemima s kojima se mladi na Kosovu suočavaju.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Neke od tema koje smo odabrali za sastanke u Briselu su bile sloboda kretanja i obrazovanje. Prava je ironija što je moje putovanje do mesta gde će se održati diskusije na te teme odjednom prekinuto. Uprkos tome što su nas pozvale gorenavedene institucije, ono što je usledilo je potvrdilo moje uverenje da prikladno ponašanje i fer tretman nisu uvek zajemčeni svima, bez obzira na opšte uverenje koje postoji.

Sve je teklo kao po loju dok nismo stigli u Beč. Tu su me zaustavili u odeljenju za imigraciju i rečeno mi je da postoji problem. Stvar je u tome što je, kako su me obavestili, moja viza koju je izdala Ambasada Švedske u Skoplju bila za samo jedan ulazak u šengensku zonu. Prema spisku na veb-sajtu Evropske komisije o pitanjima koja se najčešće postavljaju, putovanje u jednu šengensku zemlju sa vizom koju je izdala druga šengenska zemlja ne bi trebalo da predstavlja problem: “Kao opšte pravilo, možete preći bilo koju šengensku granicu sa vizom koju je izdala bilo koja šengenska država”. U naredbi za suspendovanje stoji: “Viza za kratak boravak vam ne daje automatski pravo da uđete u šengensku zonu”, a nakon toga se daju primeri dodatnih dokaza koje morate da im pokažete pre nego što uđete u Šengen. Meni ništa od toga nisu tražili.

Sledeće istraživanje koje sam sprovela o ovom pitanju sugeriše da je reč o pravno sivom području koje ima razna tumačenja pravila za šengenske vize koja, navodno, važi za sve granice. Austrijske vlasti su mi, ipak, oduzele pasoš i poništile vizu pre nego što sam mogla da odem na putovanje u Brisel.

Nakon poništenja, policija me je ispratila na “dodatne procedure”, iako su objašnjenja bila nejasna; jedino njihovo objašnjenje je bilo da moram da sačekam da se “procedure” završe, iako je postalo jasno da ni sami policajci nisu znali šta sledeće da rade.

Ovaj proces čekanja da se završe birokratske procedure je trajao čak 10 (deset!) sati. Deset časova sam čekala da austrijske vlasti popune formular od dve stranice kako bih se vratila na Kosovo, a za sve to vreme moj pasoš nije bio ni na vidiku, dok mi je viza u istome već bila poništena.

Na kraju su policajci došli i ispratili me na avion u koji sam prva ušla a iz koga sam poslednja izašla. Čak ni tada nisam dobila svoj pasoš, već je on dat stjuardesi, a nakon što smo sleteli u Prištinu — pasoš sam dobila od nekog radnika iz avijacije koji me je čekao. Nakon što me je policija poslednji put ispratila i nakon što sam prošla pasošku kontrolu, konačno sam se dočepala pasoša i prvi put sam pročitala zvaničnu dokumentaciju koju su izdale austrijske vlasti.

Ovaj dokument, sa naslovom “Provera dokumenta o izgubljenim ili uništenim putnim dokumentima”, proglasio me je “nevalidnom osobom”, a da pritom nisam dobila informacije o čemu je reč, osim što je kockica sa opisom “nema vizu” bila štiklirana. Prema mom shvatanju dugačkog i složenog Zajedničkog kodeksa Evropske unije o vizama, trebalo je da dobijem i pisani dokument koji će navesti precizniji razlog zbog koga mi je viza poništena, ali to nisam dobila.

Bilo da su austrijske vlasti bile u pravu ili ne kada je reč o odluci da me odbiju, ja i dalje ne znam; ja još nisam primila bilo kakvo zvanično objašnjenje. Međutim, nema izgovora za onakvo rukovođenje situacijom, jer sam se sve vreme, od početka do kraja, osećala kao da sam kriminalac. Po mome mišljenju, nema opravdanja za to što 10 sati nisam imala nikakvu informaciju i nisam nikako bila uključena u taj proces.

Uprkos mom iskustvu, imala sam sreće što sam već imala iskustva u putovanju, novac i što sam znala engleski; to su povlastice koje mnogi građani Kosova nemaju.

Moja priča ne treba da posluži kao pojedinačni slučaj, već kao jedan od mnogih primera izolacije koju uzrokuje vizni režim s kojim se građani Kosova suočavaju već osam godina, otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ove mere i ova izolacija stvaraju utisak kod mladih ljudi ove zemlje da su oni “izgnanici Evrope”, umesto da se osećaju delom Evrope i sveta.

Ja i dalje verujem u to da je sloboda kretanja ljudsko pravo, da ono kao takvo treba da se posmatra i da se ravnopravno primenjuje i na kosovsku omladinu. Prava je ironija što je to bila jedna od tema o kojima je trebalo da razgovaramo u Briselu pre nego što je moje putovanje prevremeno prekinuto.