Uoči invazije na Poljsku septembra 1939. godine, Hitler je svojim generalima poručio “pošaljite u smrt – nemilosrdno i bez saosećanja – muškarce, žene i decu poljskog porekla i jezika”. Da bi preduhitrio protivljenje međunarodne zajednice u slučaju da Nemačka istrebi Poljake, Hitler je obznanio sledeće: “Na kraju krajeva, ko danas još priča o uništenju Jermena?” Poruka je bila jasna; zločini i nepočinstva – čak i genocid – mogu da se zaborave.

Bilo bi preterano reći da je genocid u Srebrenici iz jula 1995. zaboravljen; godišnja komemoracija masakra koji je počinjen nad oko 8.000 ljudi u periodu od otprilike dve sedmice – kojeg su Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde okarakterisao kao genocid – uveliko se priznaje i spominje prilikom govora moćnih svetskih lidera. Ipak, premda “Srebrenica” ostaje u tokovima međunarodnog političkog diskursa, učestalo pozivanje na nju ne treba da se tumači kao suštinski pozitivna stvar.

Karakter komemorisanja Srebrenice na način na koji to radi međunarodna zajednica, umnogome je izopačen, postajući sredstvo za zamagljivanje najvažnijih lekcija koje treba naučiti sa tog mesta. Premda su svetski lideri pokazali spremnost da izraze svoje saosećanje, tragična stvarnost se svodi na to da ovi retorički izlivi skreću pažnju sa toga da je na snazi upadljiva nespremnost da se pozabave uzrocima genocida. Iako će mnogi da izađu sa porukom “nikad više”, precizniji sentiment koji opisuje trenutnu situaciju glasio bi “sve je isto kao pre”.

Govor mržnje u porastu

Genocidi nisu spontani činovi nasumičnog nasilja u režiji krvoločnih ludaka. Oni se dešavaju tek nakon što lideri sprovedu koordinisane kampanje u kojima targetiranu grupu dehumanizuju i prikazuju kao pretnju po egzistenciju. Srebrenički genocid ne bi mogao da se desi da bosanski Srbi nisu bili ubeđeni da su bosanski muslimani podljudski oblik “drugog” koji preti njihovom postojanju. Pre nego što se genocid desio, lideri bosanskih Srba govorili su o pretnji oličenoj u “balijama” i “Turcima” i potrebi da se stvori etnički čista domovina; na skupštinskoj sednici 1991. godine, Radovan Karadžić, tadašnji predsednik Srpske demokratske stranke, u javnosti je upozorio bosanske Muslimane da će “nestati” ukoliko izbije rat.

Uprkos nagomilanim dokazima prema kojima je povezanost između govora mržnje i genocida – očigledna, ako ništa drugo, govor mržnje je danas rasprostranjeniji nego 1995. Lideri bosanskih Srba u poslednje vreme sve slobodnije ispoljavaju nacionalističke sentimente i negiraju činjenice iz srebreničkoga genocida; njihova retorika ima zloslutne sličnosti sa diskursom od pre 1995. godine. Milorad Dodik, aktuelni srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine, nedavno je izjavio: “Svakoj naciji je potreban mit, a Bošnjaci ga nemaju. Zato su pokušali jedan da naprave oko Srebrenice.” Premijerka Srbije Ana Brnabić takođe je negirala da se u Srebrenici dogodio genocid.

Reakcija međunarodne zajednice ili je nepostojeća ili je neefikasna; portparolka UN-a za ljudska prava, Liz Throssell, govoreći o “jačanju govora mržnje, negiranju genocida i drugim zločinima i veličanju ratnih zločinaca” od strane lidera bosanskih Srba, osudila je “neuspeh da se spreče i sankcionišu ovakvi akti”. U stvari, međunarodna zajednica je pokazala izuzetnu spremnost da podrži Vladu Srbije i progleda joj kroz prste kada je u pitanju rastući autoritarizam i neskriveno poricanje zločina. Učestalost govora mržnje nije ograničena na Balkan; brojni lideri sa Zapada – a najprimetnije u primeru Donalda Trumpa i Borisa Johnsona – došli su u proteklih nekoliko godina na vlast raspirujući mržnju protiv zloćudnog “drugog”, pa je tako razdorni populizam u porastu širom sveta. Kao takav, govor mržnje u Bosni – i na celom Balkanu – nije karakterističan samo za ovo podneblje; pre je u pitanju odraz svetskih trendova i okretanje razornom populizmu na samom Zapadu.

Preovlađujući balkanski stereotipi

Kada sam 2019. posetio Memorijalni centar Potočari, kod mene su neizbrisiv trag ostavila svedočanstva preživelih, lične stvari izvučene iz masovnih grobnica i veličina groblja. Ipak, posebno sam se zgranuo nad rasističkim grafitima koje su na zidovima svojih spavaonica iscrtali holandski vojnici iz redova UN-a. Bilo je očigledno da su meštane smatrali primitivcima i divljacima; njihova sramna odluka da napuste narod koji su bili dužni da zaštite – što je živopisno prikazano u filmu “Quo Vadis Aida?” – dobija na značaju kada znamo za šta su ih smatrali.

Nažalost, rasističke uvrede na Balkanu istrajavaju nesmanjenim intenzitetom. Ova pojava se umnogome odražava na milionsko stanovništvo koje tu živi. EU je 2003. godine uverila države Balkana da će moći da se pridruže ovom bloku država; otada se samo Hrvatska učlanila. U poslednjih nekoliko godina, proces pristupanja se odugovlači jer moćne države-članice EU – a ponajviše Francuska i Holandija – aktivno rade na blokiranju drugih država iz regiona da se pridruže ovom političkom savezu. Sprečavanje “necivilizovanih” balkanskih naroda da uđu u EU zasigurno je omogućilo mnogim političarima na Zapadu da osvoje glasove, ali je tako prolongirala muke ovdašnjih građana i međunarodnu izolaciju koju oni trpe.

Još više zabrinjava razmišljanje prema kome je svet podeljen na civilizovane i haotične zone, čime se pospešuje realizacija zverskih zločina; oni izolovani na periferiji postaju sve očajniji, ljući i, samim tim, podložniji nagovaranju nacionalističkih demagoga koji obećavaju da će sve biti u redu i dobro samo kad se onaj “drugi” istrebi. Isto tako, onima koji imaju moć da spreče genocidno nasilje omogučiće se da ignorišu ova nepočinstva ako su već razvili preovlađujući narativ koji ljude u ovim “propalim državama” obeležava kao patološke nasilnike i “druge” kojima nema pomoći. Sirijci, narod Rohindža, Tigrejci, Huti i mnogi drugi su ovo saznali na svoju štetu od 1995. naovamo.

Međunarodno pravo i licemerje – zar opet?

Razlog zbog kog međunarodna zajednica nije sprečila genocid 1995. ne potiče od nepostojanja zakona koje bi omogućilo ovaj zločin. Zakoni su postojali; države su donele odluku da ih ne sprovedu. Međunarodni pravni poredak nastao posle Drugog svetskog rata dao je Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija ovlašćenje i moć – ali ne i dužnost – da primeni međunarodno pravo; oni mogu da deluju ako žele, ali na to nisu obavezani. To, svakako, znači da političke mahinacije odlučuju o tome ko će biti spasen, a ko umreti, kao što se 1994. desilo na štetu bosanskih muslimana i Tutsija iz Ruande.

Nakon Ruande i Srebrenice “nikad više” se ponovo pojavilo kao zajednička fraza i mnogi su zahtevali reformu međunarodnog pravnog poretka. Premda je ovaj pokret dobio veliki zamah, međunarodni pravni poredak danas je isti onakav kakav je bio 1995. Dokument pod nazivom “Obaveza da se pruži zaštita” (Responsibility to Protect, R2P) pojavio se 2001. godine kao pretpostavljeno rešenje za neuspehe oličene u genocidima počinjenim u Ruandi i Srebrenici, ali se ispostavilo da je u pitanju tek nešto malo jače od slogana; sve države su 2005. priznale R2P kao važeći mehanizam, ali je broj zverskih zločina otada u porastu.

To što je sistem ostao neizmenjen nije puka slučajnost; moćne države aktivno blokiraju svaki pokušaj da se reformišu mehanizmi koji se koriste pri sprovođenju međunarodnog prava. Sve dok moćnici mogu da biraju da li će zaustaviti masovni pokolj ili ne, dotle će drugi narodi doživeti sličnu užasnu sudbinu kao bosanski muslimani 1995. godine.

Dok razmišljamo o genocidu u Srebrenici, moramo da se usredsredimo na još neke elemente, a ne samo da žalimo zbog ranijih neuspeha. Od presudnog je značaja da upamtimo lekcije iz Srebrenica, ali je još bitnije da nam one služe kao podstrek za delovanje. Na kraju krajeva, srebrenički genocid 1995. nije bio neizbežan; mogao je da bude sprečen, ali moćnici i vlastodršci ništa nisu učinili da ga spreče, rutinski pravdajući svoje stanje mirovanja učmalim stereotipima o Balkanu.

Na godišnjicu genocida, svetski lideri će ponovo poručiti “nikad više”, ali je to, na kraju krajeva, izjava koja ih ništa ne košta i koja je sasvim besmislena. Tugovanje zbog dešavanja u Srebrenici, a pritom – ako ne učestvujući – a ono makar tolerišući govor mržnje, promovišući populističke uvrede o balkanskim divljacima i “drugima”, i aktivno blokirajući reforme mehanizama koji služe za sprovođenje međunarodnog prava, sve je to primer izrazitog licemerja.

Naslovna ilustracija: Adem Mehmedovič / K2.0.