U ovakvoj atmosferi, koju su članovi grupe smatrali nestimulativnom i manjkavom u pogledu podrške, jedan od retkih prostora koje su mogli da istraže i urede bila je jedna učionica na Akademiji. Tamo bi se okupljali posle predavanja i provodili čitave noći igrajući se raznim materijalima, oblicima i konceptualnim idejama, a ponekad bi i prespavali.
Što se tiče Arbnora Karalitija, vreme koje su provodili eksperimentišući u toj učionici bilo je presudno za njihove buduće stilove. “Iako smo bili na studijskom programu slikarstva, u toj učionici ste mogli da pronađete najrazličitije materijale: gvožđe, gipsani malter, katran”, kaže on. “Svi smo bili vrlo investirani u ono što smo radili i upravo nas je ta posvećenost održala na okupu.”
Topla atmosfera njihovih razgovora koje su vodili u sitne sate kao i kafenskih rasprava zabeležena je u Karalitijevim slikama, koje su većinom portreti njegovih prijatelja. “Mnogo sam uživao u ljubavi koju su na tim druženjima izražavali ljudi oko mene, pa sam tako povremeno počeo da slikam portrete, koji su smešteni u svakodnevne situacije”, rekao je.
Na jednom redovnom sastanku, grupa se sastala sa starijom generacijom alternativnih umetnika, od kojih je većina diplomirala na Akademiji umetnosti početkom dvehiljaditih i koji su bili podjednako prkosni. U tu grupu spadaju Jakup Ferri (ovogodišnji predstavnik Kosova na Venecijanskom bijenalu), Vigan Nimani, Lulzim Zeqiri, Fitore Isufi — Koja, Alban Muja i Driton Hajredini — sve umetnici koji su na posleratno Kosovo doneli savremeni pristup umetničkim praksama.
Karaliti kaže da je pristup starije generacije savremenoj umetnosti služio kao zvezda vodilja mlađoj grupi. “Sećam se razgovora koje sam sa Valijem [Valdrinom Thaqijem] vodio o Jakupu Ferriju, Albanu Nuhiuu, Jetonu Gusiji. To je zanimljivo jer se sa njihovim radom nismo upoznali na Akademiji, već kroz razgovore sa prijateljima”, kaže on, prisećajući se kako je jedan njihov profesor, Mehmet Behluli, povukao paralelu između ove dve generacije.
“On je govorio da smo, od vremena iz kog potiče generacija Jakupa Ferrija, pre oko 15-20 godina, sada mi oni koji imaju isti eksperimentalni žar”, kaže Karaliti.
Sloboda koju ova grupa ima u pogledu eksperimentisanja glavni je razlog zbog kog im se Mimoza Sahiti pridružila — a naposletku ju je to i navelo da ode iz Nemačke te se preseli na Kosovo. Iako je po obrazovanju ekonomistkinja, ona je oduvek volela da slika. Kada je na Kosovo došla usred pandemije, što je i za nju lično bio period pun zbrke, odlučila je da želi prosto da se bavi umetnošću. “Kada sam prvi put videla njihove radove, bilo je to nešto sasvim drugačije od onoga na šta sam se dotle bila navikla da gledam u Nemačkoj i osetila sam da sam pronašla grupu ljudi kojoj bih mogla da pripadam”, rekla je. “Ovdašnja sloboda mi je ulila neverovatnu snagu da slikam — ovo je period u mom životu u kom najviše slikam.”
Dosad su svi ovi umetnici svoje radove izlagali na brojnim domaćim, regionalnim i međunarodnim izložbama. Blerta Hashani je krajem marta otvorila samostalnu izložbu u međunarodnoj galeriji za savremenu umetnost sa podružnicama u Prištini i Briselu — LambdaLambdaLambda. Izložbu pod naslovom “Ambient” činilo je 27 slika koje prikazuju prisan odnos umetnice sa ruralnim pejzažima, kućom i sećanjem. Male veličine i uokvirene delićima grube tkanine, slike — kako je navedeno u kustoskom tekstu — “prizivaju osećaj neodređenosti koji deluje poznato, ali se pritom ne može identifikovati”.
Istovremeno, samostalni istup Lumturie Krasniqi, “0220”, izložen je u Hani i Dy Robertëve, umetničkoj galeriji poznatoj po tome što je u životu održala prištinsku umetničku scenu devedesetih godina, kada je dobar deo javnog života premešten u podzemlje, a da bi se umaklo Miloševićevim aparthejdskim politikama na Kosovu. Krasniqi kaže da, iako je na ovom ciklusu slika počela da radi pre pandemije, mere ograničenja kretanja su je navele da preispita svoje stvaralačke motive i preobrazi ih u promišljanje o distopijskom karakteru postpandemijske realnosti.