U detalje | Art

Poseta studiju

Piše - 18.08.2022

Nova generacija umetnika se probija na prištinsku umetničku scenu.

 

Hodnik u Palati omladine i sporta koji vodi do umetničkog studija dugačak je i sumoran. Svojim mirom i tišinom pobudio je u meni poznati — ali neuhvatljivi — osećaj enterijera iz doba socijalističkog modernizma. Izgrađena sredinom sedamdesetih godina, kada je trajala savremena urbanistička transformacija Prištine, Palata u proteklih nekoliko decenija nije ispunila očekivanja, a glavno je bilo da će postati živopisni omladinski centar. Sa duguljastim metalnim šiljcima, delimično zapušteni kompleks liči na skelet izumrle zveri koji čuči usred grada.

Pre nekoliko meseci, prostor u kom je danas smešten umetnički studio bio je tek jedan od brojnih upražnjenih prostorija u Palati. “Ne biste prepoznali ovaj prostor kada biste ga uporedili sa onim kako je nekad izgledao”, kaže Arbnor Karaliti, slikar i član kolektiva mladih vizuelnih umetnika koji su početkom ove godine preobrazili prostor u secište alternativne, eksperimentalne umetnosti.

Unutrašnjost studija je obeležena primamljivim haosom. Slike raznih veličina i stilova vise na belim zidovima. Četkice, skice i poludovršena platna raštrkani su po bojom poprskanom podu, dok tiha indi muzika svira u pozadini, stvarajući utisak karakterisičan i za radni studio i za malu alternativnu galeriju.

Za šestoro umetnika — Arbnora Karalitija, Blerte Hashani, Brilanta Milazimija, Ermira Zhinipotokua, Lumturie Krasniqi i Mimoze Sahiti — koji ga često koriste, otvoreni studio predstavlja više od pukog radnog prostora. To je prostor u kom neguju prijateljstva nastala na fakultetu, a koja su izgrađena na osnovama zajedničkog interesovanja za eksperimentalnu vizuelnu umetnost, pobunu i stvaralačko istraživanje.

“Već dugo tražimo prostor u koji bismo smestili studio, ali nismo mogli da priuštimo kiriju”, kaže Ermir Zhinipotoku. “Prema tome, čim je Opština [Priština] najavila da daje na korišćenje dva studija u Palati omladine i sporta, jedva smo čekali da se prijavimo.” Njihova prijava je prihvaćena, a nakon znojave nedelje koju su proveli farbajući studijske zidove i ribajući pod od keramičkih pločica, prostor se pretvorio u umetnički dom.

Sa dvadeset i kusur godina, ovih šest umetnika uglavnom se bavi slikarstvom. Istovremeno, zanima ih i savremeni eksperimentalni pristup te se igraju stilovima, materijalima i tehnikama, preispitujući konvencionalna pravila o tome kako bi slika trebalo da izgleda. Premda svi članovi studija imaju odvojene umetničke individualnosti i jedinstvene načine rada, ono što ih ujedinjuje jeste potraga za alternativnim sredstvima kreativnog izražavanja.

U smeru kazaljke na satu odozgo sleva: Arbnor Karaliti, Lumturie Krasniqi, Brilant Milazimi i Blerta Hashani. Mladi umetnici dele studijski prostor u kom podržavaju jedni druge. Fotografije: Ferdi Limani / K2.0

“Mislim da je eksperimentisanje više od pukog radnog procesa — ono je i stil života, ono kako se ponašate u svakodnevici”, kaže Karaliti, dok sedi u krugu sa ostalim umetnicima. Po mišljenju umetnice Lumturie Krasniqi — koja u svom najnovijem slikarskom ciklusu koristi geometrijske simbole, teksturu nalik na blato te kombinaciju fotografije, digitalne umetnosti i slike — eksperimentisanje otvara prostor za promišljanje o sebi i postavljanje teških pitanja. “Taj proces lične kontemplacije i emocionalnog opipavanja situacija u kojima se nađete jeste ono što se, naposletku, pretoči u vaš rad”, kaže Krasniqi.

Krajem februara, grupa je održala svoju prvu izložbu u studiju, “INTERNAL”, u okviru koje su prikazani neki njihovi i radovi Valdrina Thaqija — koji tesno sarađuje sa ovom grupom — zajedno sa radovima Altina Krasniqija i Petrita Maliqija. Izložba je bila u pripremi neko vreme, ali su uspeli da je materijalizuju čim su dobili studio. Do kraja godine planiraju da organizuju još četiri izložbe.

Druga izložba koju su kao studenti priredili u zimu 2018. godine na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini udarila je temelje njihovom kolektivu. Održana pod nazivom “Emerge”, izložba je preuzela funkciju javne pobune. Nezadovoljni otaljavanjem renoviranja zgrade fakulteta, članovi grupe su odlučili da zauzmu prostor putemumetničke intervencije, pretvarajući ga u izložbeni prostor.

“Tih dana smo stalno radili u studijima fakulteta i na taj način promišljali o celokupnom neredu koji nas je okruživao”, kaže Zhinipotoku. “U jednom trenutku smo samo rekli: ‘Ko ga jebe, hajde da održimo izložbu usred ovog haosa’.” 

“Bili smo nezadovoljni. Crne ovce Akademije.”

Brilant Milazimi, umetnik

Sem toga što je bila svojevrsni protest protiv infrastrukturnih problema na fakultetu, izložba je predstavljala konceptualni prekid saradnje ove grupe sa Akademijom umetnosti. Pošto su bili ista generacija na fakultetu (osim Mimoze Sahiti, koja je odrasla u inostranstvu i grupi se pridružila 2021. godine), oni su se posle nekog vremena razočarali u ono što je Akademija, koju su smatrali duboko konvencionalnom institucijom, imala da ponudi. S obrizom na to da je Akademija konzervativna u svom pristupu držanju nastave te da odbacuje razgovore o savremenoj umetnosti, grupa je osetila da pomenuta institucija ograničava njihove sklonosti po pitanju eksperimentisanja.

“U nama se javila svojevrsna pobuna. Bunili smo se protiv Akademije i celokupnog prosvetnog sistema u državi”, kaže Milazimi, dodajući da niko od njihovih profesora nije došao na otvaranje izložbe, uprkos tome što se pokazala uspešnom. “Bili smo nezadovoljni. Crne ovce Akademije.”

Grupa je režirala i druge javne intervencije. Nastupajući pod nazivom HAP, Milazimi, Karaliti, Zhinipotoku, Valdrin Thaqi i Dardan Murseli su 2018. okačili instalaciju na zgradi fakulteta — instalaciju koja je trebalo da liči na ogromnu vreću za infuziju i tako skrene pažnju na to da je Akademiji neophodna “hitna terapija”. Bili su nezadovoljni onime što su smatrali deficitom stručnog, predanog fakultetskog osoblja i odgovarajućeg studijskog prostora. “Uprava fakulteta nas je umnogome kritikovala te nam je pretila da nećemo dobiti diplome”, kaže Milazimi.

Druga intervencija, pod nazivom “External”, bila je kockasta struktura sastavljena od skele i providnog plastičnog materijala postavljena ispred Narodne galerije Kosova. Bila je to svojevrsna reakcija na izložbeni program Galerije, za koji su smatrali da u njemu nisu zastupljeni mladi umetnici.

U smeru kazaljke na satu odozgo sleva: Blerta Hashani i Lumturie Krasniqi, Mimoza Sahiti, Valdrin Thaqi i Ermir Zhinipotoku. Grupa je kreirala novi prostor za mlade umetnike sa prištinske umetničke scene i van nje. Fotografije: Ferdi Limani i Atdhe Mulla / K2.0.

U ovakvoj atmosferi, koju su članovi grupe smatrali nestimulativnom i manjkavom u pogledu podrške, jedan od retkih prostora koje su mogli da istraže i urede bila je jedna učionica na Akademiji. Tamo bi se okupljali posle predavanja i provodili čitave noći igrajući se raznim materijalima, oblicima i konceptualnim idejama, a ponekad bi i prespavali.

Što se tiče Arbnora Karalitija, vreme koje su provodili eksperimentišući u toj učionici bilo je presudno za njihove buduće stilove. “Iako smo bili na studijskom programu slikarstva, u toj učionici ste mogli da pronađete najrazličitije materijale: gvožđe, gipsani malter, katran”, kaže on. “Svi smo bili vrlo investirani u ono što smo radili i upravo nas je ta posvećenost održala na okupu.”

Topla atmosfera njihovih razgovora koje su vodili u sitne sate kao i kafenskih rasprava zabeležena je u Karalitijevim slikama, koje su većinom portreti njegovih prijatelja. “Mnogo sam uživao u ljubavi koju su na tim druženjima izražavali ljudi oko mene, pa sam tako povremeno počeo da slikam portrete, koji su smešteni u svakodnevne situacije”, rekao je.

Na jednom redovnom sastanku, grupa se sastala sa starijom generacijom alternativnih umetnika, od kojih je većina diplomirala na Akademiji umetnosti početkom dvehiljaditih i koji su bili podjednako prkosni. U tu grupu spadaju Jakup Ferri (ovogodišnji predstavnik Kosova na Venecijanskom bijenalu), Vigan Nimani, Lulzim Zeqiri, Fitore Isufi — Koja, Alban Muja i Driton Hajredini — sve umetnici koji su na posleratno Kosovo doneli savremeni pristup umetničkim praksama.

Karaliti kaže da je pristup starije generacije savremenoj umetnosti služio kao zvezda vodilja mlađoj grupi. “Sećam se razgovora koje sam sa Valijem [Valdrinom Thaqijem] vodio o Jakupu Ferriju, Albanu Nuhiuu, Jetonu Gusiji. To je zanimljivo jer se sa njihovim radom nismo upoznali na Akademiji, već kroz razgovore sa prijateljima”, kaže on, prisećajući se kako je jedan njihov profesor, Mehmet Behluli, povukao paralelu između ove dve generacije.

“On je govorio da smo, od vremena iz kog potiče generacija Jakupa Ferrija, pre oko 15-20 godina, sada mi oni koji imaju isti eksperimentalni žar”, kaže Karaliti.

Sloboda koju ova grupa ima u pogledu eksperimentisanja glavni je razlog zbog kog im se Mimoza Sahiti pridružila — a naposletku ju je to i navelo da ode iz Nemačke te se preseli na Kosovo. Iako je po obrazovanju ekonomistkinja, ona je oduvek volela da slika. Kada je na Kosovo došla usred pandemije, što je i za nju lično bio period pun zbrke, odlučila je da želi prosto da se bavi umetnošću. “Kada sam prvi put videla njihove radove, bilo je to nešto sasvim drugačije od onoga na šta sam se dotle bila navikla da gledam u Nemačkoj i osetila sam da sam pronašla grupu ljudi kojoj bih mogla da pripadam”, rekla je. “Ovdašnja sloboda mi je ulila neverovatnu snagu da slikam — ovo je period u mom životu u kom najviše slikam.”

Dosad su svi ovi umetnici svoje radove izlagali na brojnim domaćim, regionalnim i međunarodnim izložbama. Blerta Hashani je krajem marta otvorila samostalnu izložbu u međunarodnoj galeriji za savremenu umetnost sa podružnicama u Prištini i Briselu — LambdaLambdaLambda. Izložbu pod naslovom “Ambient” činilo je 27 slika koje prikazuju prisan odnos umetnice sa ruralnim pejzažima, kućom i sećanjem. Male veličine i uokvirene delićima grube tkanine, slike — kako je navedeno u kustoskom tekstu — “prizivaju osećaj neodređenosti koji deluje poznato, ali se pritom ne može identifikovati”.

Istovremeno, samostalni istup Lumturie Krasniqi, “0220”, izložen je u Hani i Dy Robertëve, umetničkoj galeriji poznatoj po tome što je u životu održala prištinsku umetničku scenu devedesetih godina, kada je dobar deo javnog života premešten u podzemlje, a da bi se umaklo Miloševićevim aparthejdskim politikama na Kosovu. Krasniqi kaže da, iako je na ovom ciklusu slika počela da radi pre pandemije, mere ograničenja kretanja su je navele da preispita svoje stvaralačke motive i preobrazi ih u promišljanje o distopijskom karakteru postpandemijske realnosti.

Unutrašnjost studija je obeležena primamljivim haosom. Fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

Samostalna Milazimijeva izložba u maju je otvorena u briselskom La Maison De Rendez-Vous. Ovaj prostor dele tri međunarodne galerije, od kojih je jedna LambdaLambdaLambda. Milazimijev rad je do kraja oktobra izložen u novom prostoru LambdaLambdaLambda u Prištini, a u okviru zajedničke izložbe sa Blertom Hashani i Dardanom Zhegrovom pod nazivom “Nothing like home II”. Na Milazimijevim slikama se vide stvorenja, ponekad sa grotesknim karakteristikama, koja zamagljuju podele između ljudi, životinja i biljaka, omogućujući posmatraču da vidi nešto van antropocentričnog sveta. Njegov stil, opisan kao “zlokoban i poetičan”, navodi na necenzurisano posmatranje ličnog i kolektivnog sećanja, kao i međusobnih odnosa.

Zhinipotoku i Sahiti planiraju da ove godine pokrenu samostalne izložbe.

Grupa učestvuje u umetničkom programu 14. izdanja Manifeste, nomadskog bijenala koji se svake godine održava u novom evropskom gradu, a koji ovaj put u Prištini traje sve do kraja oktobra. Milazimijev rad je izložen na sedmom spratu Grand Hotela u Prištini, a u okviru izložbe “The Grand Scheme of Things” — u kojoj učestvuje više od 50 domaćih i stranih umetnika.

Karaliti, Hashani, Sahiti, Zhinipotoku, Krasniqi i Valdrin Thaqi na trećem spratu hotela predstavljaju zajedničku umetničku intervenciju pod nazivom “New Grand”. Polazeći od socijalističkog nasleđa hotela kao bogate kolekcije modernističke umetnosti, njihov rad naglašava savremeno odsustvo nacionalne umetničke kolekcije i neznatnu pomoć države tržištu umetnosti, zbog čega su nezavisni umetnici podložni ekonomskoj prekarnosti.

“Uglavnom su kolekcionari oni koji kupuju umetnine, ali ih nema dovoljno da bi mogli da podrže većinu umetnika, dok tržište umetnina nije konsolidovano”, kaže Karaliti, odgovarajući na pitanje kako uspevaju da zarade za život od svoje umetnosti. On i ostali se nadaju većoj podršci države nezavisnim umetnicima ili fleksibilnim angažmanima u ustanovama kulture i umetnosti, kako, prema rečima umetnice Krasniqi, “ne bismo morali da radimo na poslovima van sfere umetnosti i kulture”.

Sem slikanja, Zhinipotoku je kao kuvar radio duže od tri godine da bi se izdržavao, ali kaže da će uskoro napustiti ugostiteljstvo. “Ono iz mene crpi dosta energije”, kaže Zhinipotoku, sedeći pored jedne svoje slike koja liči na ogromnu picu sa očima i ribom na površini, dok lebdi na zelenoj tirkiznoj pozadini poput džinovskog lokvanja.

“Ostalo je još ponešto da se odradi”, kaže on, “ali ću nekad i to da završim.”

 

Naslovna ilustracija: Ferdi Limani / K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.