Shpëtim Selmani: Ceo život sam u potrazi za drugim svetom
Pesnik i glumac Shpëtim Selmani u razgovoru sa K2.0 o ratu, književnosti i pozorištu.
Piše Lirika Demiri
Fotografije od Atdhe Mulla
Shpëtim Selmani se ne seća kada je počeo da piše. Kao dete devedesetih, njegov prvi susret sa književnošću, pozorištem i muzikom ličio je na otkrivanje čarobne zemlje Narnije — to je bio njegov način da se teleportuje iz izolovanog i teškog života na selu zahvaćenom ratom. Kao piscu nekoliko knjiga poezije i proze, pisanje i književnost Selmaniju i dalje predstavljaju “potragu za drugim svetom i nekakvim čarobnim opštenjem sa sobom samim”.
Selmani je juna 2022. objavio knjigu “Balada e Buburrecit” (Mravinja balada) koja je — kao njegova dva ranije objavljena prozna dela, “Shënimet e Grindavecit” (Temperamentne beleške) i “Libërthi i Shasurija” (Shasurijina knjižica) — sastavljena od dnevnih događaja. Između ostalog, ove knjige propovedaju o ljubavi, strepnji, svakodnevnim obavezama, roditeljstvu, ratu i posleratnom periodu, kao i o odnosu pisca prema književnoj sceni regiona i Evrope. Ove tri knjige se, prema Selmanijevim rečima, “mogu čitati kao svojevrsna trilogija”.
Selmani je 2020. za Knjižicu ljubavi (Libërthi i Dashurisë) počastvovan Nagradom EU za književnost, koju dodeljuje Federacija evropskih izdavačkih kuća i kojom se odaje priznanje za rad najperspektivnijim evropskim piscima. Knjiga je prevedena na nemački i francuski.
Što se Selmanija tiče, koji je uz to i glumac, “književnost i pozorište su nerazdvojni” iako mu književnost, posebno poezija, daje više prostora da promišlja o obuzetosti ličnim stvarima i osećanjima. “U književnosti više predstavljam sebe, dok se pozorišni rad više zasniva na timskoj saradnji”, kaže on. Selmanijeve pesme iz perioda između 2010. i 2017. objavljene su u zbirci Poezija u doba krvi i očaja (Poezi në kohën e gjakut dhe dëshpërimit) u izdanju Qendra Multimedia.
K2.0 se srelo sa Selmanijem da proćaskamo o njegovoj novoj knjizi, književnom stvaralaštvu na Kosovu i o traganju za definicijama identiteta kroz objektiv književnosti.
K2.0: “Mravinja balada” (Balada e Buburrecit) odaje utisak da se može čitati kao nekakav nastavak “Knjižice ljubavi” (Libërthi i Dashurisë). Da li ste je tako zamislili?
Shpëtim Selmani: Temperamentne beleške, Knjižica ljubavi i Mravinja balada mogu se čitati kao svojevrsna trilogija. Zajedno pokrivaju period od moje 27. godine sve do sada.
“Mravinja balada” je podeljena na tri dela. Prvi deo se zove Postljubav i govori o mojoj svakodnevici. Obrađuje moje publikacije, dnevne obaveze, suprugu, sina. Život koji bi naizgled mogao delovati kao idila, ali koji je prožet strepnjom, stresom, strašću prema književnosti, a koja više nije primarna preokupacija, i ne može biti primarna u odnosu na brigu o porodici, finansijskoj neizvesnosti, malim kompromisima.
Drugi deo nosi naziv Whitman i Karadžić ili pismo Radmili [Whitman dhe Karadzic apo Letër për Radmillën] i predstavlja ishod diskusije u kojoj sam učestvovao u okviru projekta koji su zajedno sproveli književni stvaraoci sa Kosova, iz Srbije i Švajcarske. Dok smo razgovarali o čemu da pišemo, počeli smo da pričamo o Srebrenici jer je jedan od tamošnjih pisaca bio napravio dokumentarac na tu temu. Jedan učesnik sa srpske strane, to jest učesnica Radmila, reagovala je žustro na Srebrenicu, negirajući da se tamo nešto desilo. [Pročitajte napomenu urednika na dnu teksta.]
Počeo sam da razmišljam o tome ‘šta ću ja ovde’, jer ne mogu da sarađujem s nekim ko ima drugačije mišljenje o onome što se dogodilo u Srebrenici. Zato sam se povukao, prvenstveno zbog humanističkih načela. Meni je bilo nepodnošljivo da se takva istina, poput srebreničke, s takvom lakoćom može negirati. Na kraju se grupa saglasila da piše o pandemiji, ali narednog jutra sam počeo da pišem o Srebrenici, o ratu. Dakle, drugi deo ove knjige je gotovo isključivo zamišljen kao pismo mladoj spisateljici iz Srbije, Radmili, i tu govorim o svom odnosu prema književnoj sceni u Srbiji.
Treći deo obrađuje jedno moje putovanje u Švajcarsku, u mesto Lavinji, u jednu izuzetno poznatu rezidenciju, gde sam boravio mesec dana. Camus, Sartre, Faulkner, Hemingway, Nabokov — svi su boravili tamo. U pitanju je zamak naspram Ženevskog jezera, a koji je kupio jedan od najznačajnijih nemačkih prevodilaca i izdavača, Heinrich Maria Ledig-Rowohlt. Razgovarao sam sa evropskim književnim stvaraocima, pa tako treći deo nosi naziv Lavinji i govori o mom odnosu prema Evropljanima. To su tri dela ove knjige, a koji upućuju na tri identiteta.
Falio mi je naslov za knjigu, a svaki isečak je imao svoj podnaslov. Slušao sam [bend] Lindje, njihovu pesmu Mravinja balada. Tekst je ostavio snažan utisak na mene, “Ja sam mrav, ali se ponosim time.” To mi je bilo zanimljivo jer se doticalo pojedinih iskustava koja sam imao kao pisac iz male zemlje kakvo je Kosovo. Zatim sam zamolio prijatelje iz benda Lindje da mi dozvole da iskoristim naziv pesme kao naslov za knjigu. Zahvalan sam im što su mi dozvolili da to uradim.
Knjiga još nije doživela promociju. Biće objavljena i na italijanskom i tamo će je objaviti jedan od najvećih izdavača u Italiji. Na albanskom ju je izdao Dukagjini. Dukagjini je objavio i Knjižicu ljubavi.
Ranije sam poklanjao sve svoje knjige, nisam bio navikao da ih prodajem. Kada sam prodao prvu knjigu u Tulli [kulturni centar u Tirani], u Albaniji, pili smo zahvaljujući novcu koji smo tada zaradili. Nije bilo mnogo novca, ali mi se učinilo kao da je došao niotkuda.
Kao u ranijim proznim delima, Mravinja balada (Balada e Buburrecit) predstavlja dnevni izveštaj o vašoj svakodnevici, sa nefikcionalnim narativom i naglaskom na autobiografske elemente.
Trenutno uživam u nefikcionalnim delima, koja ne prave veliku razliku između lika u delu i osobe u stvarnosti. Mislim da je tanka linija između književnosti i života. U ovom ili onom obliku, sve što čovek preživi — sve je to književnost.
Može biti i da ja još ne znam da pišem fikciju ili mi se možda čini da je život sam po sebi suviše zanimljiv da bismo morali da ga prevazilazimo, da ga fikcionalizujemo, izmišljamo. Radim na nekolicini knjiga iz fiktivnog miljea, ali smatram da je naša svakodnevica mnogo zanimljivija. Sećam se jednog saveta koji je Amos Oz dao novim piscima. Rekao je: “Pišite o stvarima koje su vam poznate; ne pišite o stvari koje su vam nepoznate.” A ja pišem o stvarima koje se zbivaju oko mene.
Često mi se dešava da, čim se vratim na ranije napisane tekstove, onda kritikujem sebe. Kada sam držao javno čitanje Knjižice ljubavi u Bernu, u prisustvu mog nemačkog izdavača, čitajući isečke iz knjige, često mi se činilo da su besmisleni i smešni. Rekao sam to nemačkom izdavaču i on se nasmejao. Rekao je: “Bilo bi besmisleno kada bi [knjiga] uvek bila osvežavajuća, jer ti sazrevaš, dok knjiga ostaje u trenutku u kom si je napisao.”
Često mislim o tome zašto pišem. Svakako da volim da neko čita moja dela i da ih uvažava, ali mi se čini da se književnost više odnosi na mene samoga; ona je nekakvo čarobno opštenje sa sobom samim, dakle beskonačno. I dalje mi nije jasno zašto to radim. Meni se čini da je posredi nekakva samopopravka.
Kako izgleda vaš proces pisanja?
Živim u iznajmljenom stanu. Tamo imamo jednu sobicu u koju stavljamo mnoge stvari. Kao neka laboratorija. Tamo pred zidom stoji sto. Tu pišem. Nemam neku rutinu prema kojoj se upravljam kada i kako da pišem. Ne mogu da imam stroge vremenske okvire kada je u pitanju književno stvaralaštvo. Često se ujutru budim i tada pišem. Ponekad mi se nešto javi kasno uveče, iako sam tada često vrlo umoran. Preko dana imam obaveze koje moram da završim.
Napisao sam tekst “Çimka”, koji je na pozornici priredila [režiserka] Zana Hoxha. U poslednje vreme pišem dramaturške tekstove. Sada radim na pretakanju u dramu teksta autora Çajupa, koja će imati premijeru u Narodnom pozorištu [intervju je održan pre premijere novembra 2022. godine]. Fatos Berisha je režiser. U pitanju je tekst koji će biti napisan u više slojeva. Istraživanje — koje se sprovodi radi pisanja ovih tekstova — vrlo je zanimljivo. Ipak, ovo nije nešto čime sam lično obuzet, kao što je to slučaj kada pišem poeziju.
Kada pišem, ne fokusiram se ni na jedan žanr. Ne robujem formi ili stilu. Pišem onako kako mi nadolazi i nikada ne znam kako će finalni proizvod izgledati, da li će biti poezija ili proza. Postoji jedan norveški pisac, Karl Ove Knausgård, koji u još više detalja piše o svojoj svakodnevici. I on ima mnogo pesama, ali prvenstveno piše prozu. U poslednje vreme sam fokusiraniji na prozu. Počinjem da pišem i pesme, ali obično ih odbacim ili mi se javi osećaj da treba nešto drugo da pišem. Mislim da nije pravo vreme za književnost. Mislim da treba brinuti o drugim stvarima. Ceo sve proživljava neviđenu krizu. Pošto sam postao roditelj, cela moja pažnja se usmerava na svetska dešavanja.
U svom književnom opusu ne želim da se ograničavam. Emil Cioran je naposletku odustao rekavši “Nije sve ni u književnosti”. Kada su ga pitali da li se oseća zadovoljno i ispunjeno zbog postignutog uspeha, rekao je: “Ne, samo sam umoran.”
Najbolje je pisati onako kako se čovek oseća, da se ne opterećuje onime što će doći na kraju. Bitno je biti realan dok se piše. Nemojte to raditi zarad književnosti, već zato što je nužda, poput vazduha. Vidite da sam stigao do klišejskog zaključka.
Kada ste počeli da pišete? I kako spisateljski posao utiče na vas kao glumca i obratno? Sem vaših knjiga, studirali ste glumu i stalno radite za pozorišne i filmske produkcije.
Mogu samo da nagađam, jer se ne sećam kada sam tačno počeo. Na pitanje o tome kada čovek počinje da piše, najbolji odgovor koji sam čuo dolazi od nobelovca Isaaca Bashevisa Singera. Kada su mu neka deca postavila to pitanje, on je rekao: “Kada sam rođen, pitali su: Dečak ili devojčica? A oni su rekli: Nije, nego pisac.”
Odrastao sam u vrlo izolovanom selu. Imali smo kravu, o kojoj sam se ponekad starao. Dosta sam toga naučio u školi, pa me zbog toga mnogi prijatelji nisu prihvatili. Bilo je dosta predrasuda, nekakvo siledžijstvo prema onima koji su hteli da uče. Bila je to stvarnost u kojoj ste morali mnogo da se trudite. Nadmetali su se ko je fizički jači, ko je smeliji i sposobniji da se upusti u avanturu. Ja nisam bio posebno snažan ili nisam bio sposoban da učestvujem u nadmetanju sa mojim vršnjacima.
Otac mi je radio u fabrici. Tada je fabrika imala biblioteku. Devedesetih godina, kada su započeli politički pritisci, zatvaranja škole i deljenje otkaza, oni su zatvorili i fabriku i, prema rečima moga oca, spalili neke knjige. Tada je on uzeo knjige i doneo ih meni. Svakog petka mi je donosio po pet naslova: Çajup, Hill Mosi, Filip Shiroka, dela iz doba Albanskog preporoda i klasici. To je bio moj prvi susret sa svetom knjiga. Dosta sam čitao i tražio sam mu da mi čim pre donese još više knjiga.
Počeo sam kao dete da čitam “Zapise iz podzemlja” Dostojevskog, ali nisam razumeo šta tamo piše. Nedavno sam se vratio Dostojevskom. Njegovi likovi su vrlo teatrični. Književnost i pozorište su nerazdvojni — što je još izraženije kada imate pisce koji su dramaturzi i pišu prozu.
U svet književnosti mogu više sebe da vidim, tu sam jedinka, dok je rad u pozorištu timskoga karaktera. Glumac često liči na zamlatu, a posredi je plemenita uloga koju preuzima neko hrabar, jer glumac izlazi u svet i suočava se sa svim ljudima, pokušava da dočara osećanja, ali se taj posao često potcenjuje. Glumac doživljava tragičnu sudbinu.
Počeo sam da glumim u osnovnoj školi. Prva predstava se odigrala u šestom razredu. Bilo je to doba policijskih punktova. Radili smo predstavu na temu emigracije i ljudi koji su tada bili u zbegovima. Tada je pozorište bilo nužda. Posle rata sam bio član pozorišne postave u Uroševcu. Čak je i tamošnje pozorište na mene imalo terapijsko dejstvo. Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put stupio na binu. Imao sam 13 godina. Tada mi je svet bio drugačiji. Možda sam ceo život u potrazi za drugim svetom, što kod mene stvara smiraj.
Stičem utisak da je rat jedna od glavnih tema u vašem književnom opusu. Zašto?
Ja sam dete rata. Odrastao sam devedesetih godina. Bio svedok ofanziva. Moj otac je bio kidnapovan osam sati. Čuo sam zvižduk metka pored uva. Ne mogu da apstrahujem ova iskustva. Ona će zauvek biti smeštena u mojoj glavi. Nikada se nismo oporavili od traume. Mi smo društvo koje nikada ozbiljno nije rešilo problem ratnih trauma. Trauma je sveprisutna, ona nije zaceljena. Stalno sanjam snove o ratu jer, kao što kaže američka dobitnica Nobelove nagrade, Louise Glück, ceo svet je sećanje na detinjstvo, ponovno proživljavanje detinjstva.
U Mravinjoj baladi sam pisao o vremenu otpora na Kosovu. Kako je moj otac bio pacifista, rugovista, da je pružao otpor na sebi svojstven način, uprkos tome što ga je mladi srpski vojnik pretukao. Isto tako, drugi vojnik (koji je pripadao OVK) nije istrpeo batine. Ljudi su birali kako da pruže otpor na osnovu svoje ličnosti. Problem leži u tome što ova dva oblika otpora nisu pravilno isprepletena.
Kakav je osećaj pisati književna dela na današnjem Kosovu?
Tržište knjiga na Kosovu je izuzetno skučeno. Da ne govorimo o tome da li se knjige čitaju ili ne jer stičem utisak da je čitanje sada svuda u krizi. Ipak, male zemlje uvek više ispaštaju u kriznim situacijama. Mislim da je Polip jedan od boljih festivala književnosti u zemlji jer otvara mnoga vrata, povezuje vas sa književnostima iz mnogih drugih zemalja, povezuje vas sa kvalitetnim piscima.
Kao pisac kasnije shvatite da je i književnost svojevrsna industrija. U ovoj industriji je onda vaša knjiga jedan od nekoliko proizvoda koji stupaju na tržište. Vrlo je teško živeti od književnosti. Na Kosovu je to skoro pa nezamislivo, ali i u Evropi. U Evropi imam mnoge kolege pisce koji se žale na isti problem.
S druge strane, moja savest mi ne dozvoljava da živim od književnosti. “Kako pobogu da živim od književnosti?!” Kao da me neko optužuje za nešto, jer je život od strasti — pravi luksuz. Ali ja ne znam kako je živeti od prodaje knjiga; nisam to pokušavao. Voleo bih da to doživim kada ostarim.
Čak se i u Knjižici ljubavi i Mravinjoj baladi jasno vidi nit humora. Kakva je uloga humora u vašim književnim delima?
Bila bi to katastrofa kada ne bismo imali smisao za humor u životu. Ljudska je potreba da život gleda kroz objektiv šale. Pošto pišem o svakodnevici, neizbežno je da moja književna dela u sebi sadrže komične situacije.
Život je prepun komičnih elemenata, jer bi, u suprotnom, bio sasvim surov. Volim kad nasmejem čitaoce. Razočarao bih se kada ne bih mogao u nekom delu teksta da izazovem smeh. Humor ima smisla i u određenim kontekstima. Lako je čitaocu sa Kosova da shvati moj humor, ali neki strani čitaoci možda neće moći da ga razumeju. To primetim i u pitanjima koja mi strani čitaoci postavljaju na raznim događajima van Kosova.
Ipak, zanimljivo je to da se kod stranih čitalaca javi želja da posete Kosovo nakon što pročitaju moja dela. Sledeće godine očekujem prijatelje, pesnike iz Letonije koji su, nažalost, morali da nauče da rukuju oružjem zbog rata koji je u Ukrajini započela Rusija. Bilo je bolno čuti da mladi pesnici pohađaju kurs za rukovanje oružjem.
Često koristite književnost da saznate kako identitet nastaje, tačnije, nacionalni i geografski identitet. Kako u svom književnom opusu promišljate o ličnim i kolektivnim identitetima?
Dolazim sa sela. Dok sam pisao u Uroševcu imao sam problem zbog geografskog opredeljenja. Zatim, kada sam stigao u Prištinu, ista stvar se desila. Uviđam da je ljudima ovaj osećaj pripadanja vrlo bitan, dok meni on ništa ne znači. Zato sam se žestoko borio protiv provincijalnih predrasuda, jer mi je postalo jasno da, kada otputujete u Evropu, onda ste Balkanci, a kada odete u Ameriku, onda ste Evropljani. Ako biste napustili Zemlju, onda bi vam možda nadenuli drugačiji identitet.
Čovek ima brojne identitete, koji su već predodređeni. Čovek nekako stupa u život sa ugrađenom konstrukcijom. U te svrhe koristim književnost — da sebe bolje razumem. Ograničenja lokalnih identiteta nesvesno su me naterala da istražim identitete u književnosti.
Sada to meni predstavlja problem, kad učestvujem na književnim večerima u Evropi; a prvo pitanje koje mi postave odnosi se na moj kosovski identitet i odnos Kosova i Srbije. Njih baš briga za književnost. Da ponovim, čak i kao pisac, ja patim zbog predrasuda, osuda i definicija izmišljenih o mom identitetu. Oni vas ne pitaju za knjigu. Jedina stvar koja ih interesuje jeste sukob između države Kosovo i Srbije.
Sve vreme ste podvrgnuti predrasudama i diskriminaciji identitetske prirode — sve to zbog definicija koje ne zavise od vas. To je, samo po sebi, izrazito bolno.
Bilo da su u pitanju vaše pesme ili vaša proza, na više mesta se spominju tekstovi pesama ili stvaralački radovi raznih pisaca. Zašto smatrate da je bitno da ove stvari spomenete u svom stvaralaštvu?
Odavno slušam muziku u velikim količinama i bio sam član benda u srednjoj školi. Sanjao sam da postanem rok pevač. Na mene su uticali i prevodi Fadila Bajraja, kada sam čitao pesnike koji su bili i pevači.
Dosta slušam muziku dok pišem i svakako da je neizbežno da ih spomenem jer me zanima šta misle izvođači čiju muziku slušam. Ili, dok čitam, na mene često ostavi jak utisak misao pisca i pokušavam da pronađem zajedničku nit koja povezuje pisca i mene. Prema tome, kada napišem pesmu, pišem je na osnovu citata, na osnovu iskustava proisteklih iz određenih stihova.
Mislim da su mnoge teme u književnosti iste, da su univerzalne. Ne možemo da pobegnemo univerzalnim temama poput rata, ljubavi, mržnje. Zatim, kako ćete sve to rasplesti, u kakvoj ćete se jaruzi naći — sve je to stvar piščeve mašte.
Čak su i u Mravinjoj baladi sadržane mnoge reference, jer su one moja hrana; one me hrane. Čitao sam Roberta Frosta, a on kaže da suživot vodi u praštanje. Ovo se neposredno uvezalo sa temama kojima sam se bavio u prvom delu knjige — gde pišem o svakodnevnim obavezama. Jedno poglavlje završavam tim citatom. Hoću da svet vidim kroz tuđe oči. Hoću da oživim pisce koji više nisu među nama. Oni su, na izvestan način, večni, ali hoću da oni budu deo moga života.
Napomena urednika ( 6. Jun 2023):
U ovom intervjuu Selmani pominje mladu srpsku pesnikinju Radmilu, koja je tokom razgovora “reagovala žustro na Srebrenicu, negirajući da se tamo nešto desilo”. Reč je o pesnikinji Radmili Petrović, koja se prepoznala u Selmanijevom odgovoru. Tim povodom ona je poslala dopis redakciji K2.0 sa svojim odgovorom, čiji deo ovom prilikom objavljujemo.
“Glumac i pesnik Shpëtim Selmani pripisao mi je stavove koji nisu moji. U svom radu zalažem se za toleranciju, suočavanje sa prošlošću i pomirenje, što se može iščitati iz mojih pesama, intervjua i projekata u kojima sam učestvovala i u kojima učestvujem, a koji za cilj imaju upravo unapređenje i zaštitu ljudski prava i očuvanje mira u regionu.
Želim posebno da naglasim da saosećam sa bolom onih koji su izgubili svoje najdraže i da čvrsto verujem da će u budućnosti biti sve više ljudi koji neće pristati na mržnju i dozvoliti da se strahote iz prošlosti, poput Srebrenice, ikada ponove.
Nadam se da će knjiga kolege Shpëtima, bez obzira na to šta mu je poslužilo kao inspiracija, doprineti cilju za koji se, sigurna sam, svi borimo, a to je međusobno razumevanje, tolerancija i pomirenje.”
*Napomena uredništva (12. jul 2024):
Shpëtim Selmani odgovorio je na komentar Radmile Petrović povodom njegovog intervjua, koji objavljujemo ovde:
“Književnost i umetnost generalno imaju tu funkciju: da podstiču na razmišljanje. Nažalost, danas se to, po mom mišljenju, retko dešava. Uvek sam se borio i težio pravdi. Godinama sam bio i još uvek sam deo raznih kulturnih i izuzetno značajnih projekata između Prištine i Beograda. Inspiraciju crpim iz tog bujnog toka kojem pripadam. Moj cilj nije da povredim bilo koga niti da izobličim situacije, već da služim istini, toleranciji i razumevanju. I drago mi je kada se ljudi zalažu za mir. To je danas jedini put ako želimo da književnost ima smisla.”
Naslovnica: Atdhe Mulla / K2.0.
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.