Svaki deo moga sećanja o nezavršenoj srpskoj pravoslavnoj crkvi na kampusu Univerziteta u Prištini ispran je sablasnim osećanjem. Meni to predstavlja praznu zgradu okruženu kosovima i obraslom, neurednom travom.

Postoji razlog zbog kog ogromna građevina čiji zlatni krst probija oblake stoji u baš ovakvom formatu u mom sećanju — i, ja mislim, u kolektivnom sećanju moje generacije. Bespomoćno smo pokušavali da skrenemo pogled sa njegove izgradnje ranih devedesetih, sa nametanja te građevine univerzitetu koji nismo mogli da pohađamo, u vreme kada je celo naše društvo bilo potcenjivano svakoga dana, ponižavano na svaki način.

Postoji razlog zbog kog se vodi užarena rasprava o budućnosti ove crkve. To je rasprava koju nismo mogli da vodimo proteklih 17 godina, dok smo čekali međunarodno pravosuđe da zadovolji pravdu, dok smo pokušavali i testirali koja pravila tranzicione pravde funkcionišu u našem kontekstu, dok smo pokušavali da damo smisao događajima i borili se da pronađemo najbolji način da komemorišemo prošlost.

Dok smo mi, u ime napretka i kreiranja junačkog narativa, pravili kompromise o tome kako ćemo se sećati prošlosti; dok smo se mučili, često sami, zbog patnje koja je i dalje vrlo živa u očima mnogih od nas a koja je postala pitanje semantike — sukob, ako biste hteli da budete objektivni i neutralni, ili rat, ako biste hteli da budete sasvim iskreni; dok smo pokušavali da upravljamo našim besom izazvanim politikama koje su uništile živote mnogih; dok smo pokušavali da izgradimo naše živote i našu državu, zemlju koja je nastala na upravo tim moralnim stanovištima represije bez presedana i ratnih zločina počinjenih nad nama.

Nema sumnje da svi isto mislimo o tome šta taj objekat na univerzitetskom kampusu predstavlja. Svakome od nas ta građevina je podsetnik tih užasnih vremena, ne zato što je taj objekat nekima svetinja, već zbog uslova u kojima je nastao. Ali danas, dok gradimo državu koja svoj legitimitet delimično crpe od načina na koji se ophodi prema svojim manjinama, dok je bivši tlačitelj i dalje zlostavlja, moramo da prevaziđemo naša osećanja. Imamo priliku da sami odaberemo kako ćemo tumačiti prošlost. Moramo da učimo od drugih.

Zato mislim da je posebno korisno razmišljati o srpskoj pravoslavnoj crkvi na univerzitetskom kampusu na istom nivou na kom se pre nekog vremena vodila rasprava u Sjedinjenim Državama o nasleđu ropstva.

Širom Sjedinjenih Država, univerzitetski kampusi i muzeji — koji su, obično, avangarda u ovakvim važnim razgovorima — preispituju nasleđe ropstva i upuštaju se u vrlo ozbiljno samoispitivanje o spomenicima i statuama koji su dobili imena po robovlasnicima ili koji veličaju istoriju onih koji su tlačili druge na osnovu etničke, verske ili rasne pripadnosti.

Iako i dalje nema zaključka, jer se svaka institucija trudi da pronađe kompromis — neki su odlučili da sruše statue a drugi da ništa ne rade — postoji preovlađujući konsenzus da bi ove spomenike trebalo degradirati na nivo relikvija prošlosti: “instrumenti obrazovanja, a ne objekti dubokog poštovanja”, gde bi mlađe generacije mogle da uče o nasilju, represiji i aparthejdu.

U jednom nedavnom primeru, Istorijski centar u Atlanti, prema pisanju Ekonomiste, predložio je dodavanje obrazovnih ploča spomenicima na kojima će stojati objašnjenje ovih spomenika, navešće se poreklo spomenika i ljudi koji su ih podigli; da se ti spomenici ostave tu gde jesu da bi mogli da ispričaju sopstvenu priču.

U drugom slučaju, stotine istoričara i istraživača Univerziteta u Džordžtaunu upustilo se u podrobno istraživanje da bi otkrili sudbinu 272 roba koje je univerzitet prodao da ne bi bankrotirao. Univerzitet je takođe preduzeo mere koje predviđaju preferencijalni upis potomaka robova.

Srpska pravoslavna crkva izgrađena na kampusu Univerziteta u Prištini je tu izgrađena nezakonito i nasilno, što je bilo deo kampanje tlačenja, pa mi treba da je očuvamo kao takvu. Iako je reč o verskom objektu, a on kao takav zaslužuje poštovanje, vreme i način na koji je on izgrađen predstavljaju ono što jeste srpski nacionalizam, rasizam koji je iskazivan prema Albancima, i treba da stoji tu kao podsetnik na ta nemila vremena.

Trebalo bi da zatražimo od sveštenika koji su prihvatili nezakonitu izgradnju crkve od strane Slobodana Miloševića, nasilnika koji je sprovodio kampanju etničkog čišćenja nad Albancima, da se suoče sa ulogom koju su imali kada su unisono delovali sa srpskom državom koja je podsticala mržnju.

Naše je pravo da otvoreno govorimo o tome. To je jedini način da se pomirimo sa relikvijama prošlosti. Ni Srbija ni Srpska pravoslavna crkva ne bi trebalo da beže od odgovornosti za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Kosovo nikada ne sme više da bude mesto na kom se verski objekti ruše do temelja. Međutim, samim tim što su verski objekti njih ne bi trebalo da oslobodi priče o tome kako su nastali — posebno oni objekti koji su pravljeni za vreme srpske represije. Ako ta mesta opisujemo samo kao verska mesta, onda tako pričamo samo jednu stranu priče.

Ne možemo da ćutimo o tome šta oni predstavljaju, ili da živote nastavimo kao da se ništa nije dogodilo. Na nama je da ispričamo drugu stranu priče, da rečima i činjenicama prenesemo poruku o teroru koji smo pretrpeli, o načinu na koji smo se osećali kada su postavljeni temelji ovog objekta, u prisustvu onih koji su došli da jednom zasvagda unište živote ove generacije.

Fotografije: Fikret Ahmeti