Ipak, mogli bi se zapitati kako su ovi emigranti uspeli da očuvaju svoj identitet, običaje i religijske obrede. Za Ludovika Kolačina, ključnu ulogu u ovoj priči je imao jezik, koje se prenosio sa generacije na generaciju da bi se čuvalo sećanje na staru naciju.

„Jezik je očuvan, ali takođe i kuhinja. Za svaki narodni praznik mi jedemo albanske slatkiše kao što je kurskull i petula„, dodao je Ludoviko.

Prema Robertu Blasonu (Robert Blasón), Arbreše su veoma zaštitnički nastrojeni kada su u pitanju porodice i to je održalo u život njihovu tradiciju. Roberto je Italijan ali se upoznao sa Arbrešima kada se sreo sa Domingom Đordanovom, sa kojom se kasnije venčao.

„Nisam imao izbora sem da naučim jezik jer su Đordanovi govorili na arbreškom jeziku“, kaže Blason. Blason je jedan od osnivača udruženja Frascineto.

Poput njega, sekretarka udruženja, Marija Elena Vitale (Maria Elena Vitale), je takođe Italijanka. Nakon što se udala za jednog Arbrešu, toliko je bila fascinirana kulturom da je odlučila da je prisvoji. “Osnovali smo udruženje kako bismo ostali u kontaktu. Ovde se sastajemo da damo počast našim precima”, kaže ona.

Grupa je govorila o njihovim planovima za budućnost, koji uključuju predavanje albanskog jezika, motivisanje potomaka da slede njihove korake i marširanje tokom Procesije Device u narodnim nošnjama. „Još uvek imam haljinu moje bake. U dobrom je stanju kao da je nova”, kaže Karmela Gropa (Carmela Groppa), članica udruženja.

Uprkos entuzijazmu, zabrinuti su za budućnost udruženja. Samo bliži rođaci i oni koji su venčani pripadnikom/com Arbreša zajednice mogu postati aktivni članovi. To, posebno za Blasona i Mariju Vitale, može značiti početak kraja ako ne uspeju da uključe svoju decu i unuke u priču o Arbrešama. Arbrešama je jasno da je najbolje oružje protiv vremena naglasak na usmeno prenošenje; izazov je da se baština prenese njihovim potomcima. Mada svi priznaju da je njihova „italijanizacija“ i „argentinizacija“ bila neizbežna, patriotizam je bio od ključnog značaja za očuvanje zajednice i običaja Arbreša.

Nemoguće je a da se ne zapitamo šta ih ustvari povezuje sa Albanijom i kako mogu biti nostalgični u vezi sa nečim što nikad nisu videli. “Moja veza sa albanskim narodom postaje jača kada ih kritikuju. To boli jer su oni patili ali su izdržali i ostali hrabri”, keže Marija Kolačino.

Ideja patnje i hrabrosti izgrađena je po uzoru na narodnog heroja Skenderbega. Život narodnog heroja podseća ih na njihovu stalnu dijasporu i bio je od ključne važnosti za uspostavljanje arbreškog identiteta — u tolikoj meri da nije dao mira ni jednom od najpoznatijih imena argentinske književnosti. Veza pisca Ernesta Sabata sa majkom Huanom Ferari (Juana Ferrari), koja je poreklom Arbreša, inspirisao je njegovo veliko interesovanje za Arbreše. U knjizi “Anđeo mraka”, Sabato potvrđuje Skenderbegovu hrabrost kao razlog za dominaciju “Mletačke Republike a možda i celog Zapada”. Sabatov san je ostvaren 1998. godine, kada je posetio Albaniju i dobio nagradu Kadare, navodeći da je to učinio “da se ta sirote, herojske zemlje ne bi ponovo negirala”.

Priča Arbreša je borba protiv doba, ali takođe i protiv moderne ere koja lako može prekinuti vezu s prošlošću. Arbreše nikad nisu osporili svoju istoriju i napravili su sopstveni narativ. Oni mogu poslužiti kao inspiracija za veliki broj Albanaca, za decu dijaspore, koja su rasejana i puštaju korenje u novim zemljama ne zaboravljajući nikad ko su i odakle su došli.

Jezik sećanja

Potomci Albanskih migranata is Zergentine nius zaboravili domovinu.

Tringa Berisha