Jedan na jedan | Albanija

Aljbina Ruko: Sami zahtevajte promene, ne očekujte ih od drugih

Piše - 28.12.2018

Studentkinja iz Albanije govori o hiljadama studenata koji protestuju protiv finansijskih i društvenih nepravdi.

Kulminacija godine prepune događaja čini se da se desila u decembru mesecu u Albaniji, tokom koga su studenti državnih univerziteta ustali, revoltirani zahtevajući ukidanje Zakona o visokom obrazovanju, smanjenje troškova na univerzitetu i povećanje državnog budžeta, što su sve uslovi o kojima neće pregovarati i koji su usmereni u pravcu kvalitetnog obrazovanja dostupnog svima. Od 5. decembra, stotine studenata izašlo je na ulice prestonice, dok im je broj brzo rastao, a protesti se širili na druge gradove u Albaniji.

Međutim, istorija studentskog revolta, koji je nedavno zadobio momentum, počela je pre četiri godine kada je grupa studenata sa Univerziteta u Tirani inicirala sistematske organizacije radi preuzimanja inicijative na svom univerzitetu. U središtu ovih pokušaja da se ostvari socijalna pravda nalazi se Aljbina (Albina) Ruko, studentkinja Fakulteta društvenih nauka na Univerzitetu u Prištini i aktivistkinja Pokreta za univerzitet (Lëvizja Për Universitetin). Ona kaže da, ne samo da neće praviti kompromis za slobodu i osnovna ljudska prava, već će se boriti u ime onih koji to ne mogu.

U intervjuu za K2.0, Ruko je govorila o studentskom revoltu za besplatno javno obrazovanje i međusobnoj solidarnosti kako bi zahtevali odgovornost od vlade.

Fotografija: Ivana Derviši (Dervishi)

K2.0: U protekle četiri godine, studenti su protestovali za besplatno i kvalitetno državno obrazovanje u Albaniji. Međutim, samo u prošlih nekoliko sedmica, protesti su zadobili neposredni momentum, možda prevazilazeći očekivanja mnogih, jer su hiljade studenata u najvećim gradovima ove zemlje bojkotovali predavanja i izašli na ulice da bi protestovali. Šta je izazvalo ovakvu reakciju?

Aljbina Ruko: Reakcija se pojavila usled Odluke Saveta ministara [OSM] broj 288, koja je saopštena 21. maja 2018: “Za odobrenje maksimalne margine godišnjih troškova školarine za studente koji se obrazuju u javnim institucijama visokog obrazovanja, na programu prvog ciklusa studija, na integrisanom programu studija ili na programu stručnih studija, u punom vremenu.”

Posebno tačka četiri OSM-a koja predviđa troškove školarine za kreditne obaveze ili ponovno pohađanje predavanja i godišnju tarifu za školarinu. Promena roka za isplatu od januara na decembar na Fakultetu tehničkih nauka izazvala je nezadovoljstvo i revolt među studentima. Ekonomska situacija u Albaniji je grozna. Kada govorimo o siromaštvu, moramo da uzmemo u obzir tešku nemaštinu, činjenicu da albanske porodice i mladi nisu u mogućnosti da se izdržavaju, a kamoli da priušte otkup za obrazovanje.

Štaviše, mnogi studenti su primorani da rade za slabo plaćene poslove da bi sebe i svoje porodice izdržavali, pa su posledično primorani da pohađaju neke semestralne ispite na jesen ili naredne godine, jer nisu u mogućnosti da pohađaju predavanja redovno ili da se pripreme na pravilan način za polaganje. Ima i onih koji teže višim ocenama i žele ponovo da pohađaju predavanja kada nisu zadovoljni ocenama na prvom ispitu. Sve su ovo inherentni razlozi. Prema tome, studenti su se osetili iznuđeno zbog dodatnih tarifa na ispite i osetili da su ismejani ovom nadmenom odlukom da se promeni rok za isplatu.

"To nam je ulilo nadu kada smo videli mobilisanje hiljada studenata koji su izašli na ulice da bi zahtevali svoja prava."

Stvarnost je složenija nego što biste pomislili, a svakako nije jednostavna i banalna kao što to tvrdi premijer [Edi] Rama, koji vređa studente umesto da ih sasluša, nazivajući ih “lenčugama” i lepeći im druge ponižavajuće etikete koje koristi kada govori o studentima. Međutim, kao što ste rekli, prošle su četiri godine od početka protesta za ukidanje kazni za studente i za smanjenje univerzitetskih troškova radi ostvarivanja besplatnog javnog obrazovanja – kao što je slučaj sa 17 država-članica EU.

Albanija ima najviše troškove u regionu. Master studije dostižu brojku od 2.000 evra, dok je prosečna plata u ovoj zemlji 250-300 evra. Čini se da je studentima prekipelo i ovaj pritisak izvršen u obliku troškova protiv studenata bio je dovoljan da ih podstakne da protestuju i solidarišu se da bi konačno zahtevali odgovornost od vlade. To nam je ulilo nadu kada smo videli mobilisanje hiljada studenata koji su izašli na ulice da bi zahtevali svoja prava, savlađujući strah da bi artikulisali svoja prava. Glavni problem za materijalizovanje njihovih prava i dalje je ukidanje Zakona o visokom obrazovanju.

Vi ste među najglasnijima na protestima. U stvari, većim delom ste se pozicionirali kao predvodnica protesta, vodeći studenti na skandiranju i u govorima. Šta vama sve to znači?

Stvarnost je okrutnija za žene nego za muškarce. Mnoge od njih nisu u mogućnosti da pohađaju univerzitet usled loše ekonomske situacije. Uslovljene apsurdno niskim prihodima koji su nedovoljni da zadovolje osnovne potrebe, mnoge od njih su primorane da rade teške fizičke poslove u nesigurnim uslovima i za malu platu ili su primorane da se venčaju kako bi se “spasle”, iako to, u stvari, predstavlja drugi oblik ropstva i izmeštanje pritiska i patrijarhalnog nasilja, koje vrši njihovi očevi, na ono koje sprovode njihovi supruzi.

"Odlučni smo da idemo do kraja sa ovim i da istovremeno održimo poučnu lekciju o demokratiji i građanstvu liderima ove zemlje."

Pritisak koji naše društvo vrši na žene bio je dovoljan da me podstakne da protestujem. Ova nesigurnost i drugi problemi ekonomske i društvene prirode utiču na mene i na mnoge moje vršnjake. To me je nateralo da shvatim da mogu da steknem slobodu i nezavisnost samo tako što ću javno zagovarati prava koja mi pripadaju, često u ime onih koji nisu u mogućnosti sami to da rade; organizujući se sa drugima i gurajući ovu izopačenu vladu sve dok ih ne dovedemo u ćorsokak.

Ja govorim u ime svih žena, svih studenata koji nisu u mogućnosti da nam se pridruže, koji nisu u mogućnosti da pohađaju univerzitet, da im pokažem da samo zajedno možemo da pobedimo. Moj glas se obraća ženama kojima su osporene osnovne prilike i slobode.

Oktobra 22, na sastanku koji je održao Edi Rama u hotelu Tirana Internešenel (International) da bi razgovarao sa studentima o pitanju stipendija za izuzetnost i troškovima za školovanje na državnim univerzitetima, vi ste odgovorili tako što ste se suočili sa premijerom. Međutim, on je odbio na učestvuje u diskusiji sa vama i, umesto da odgovori, uvredio vas je, nakon čega su vas njegovi telohranitelji prisilno uklonili iz sale. Da li ste to očekivali?

Jesam. Naš premijer razume samo jezik nasilja. Kada su pre nekoliko godina studenti zahtevali da budu saslušani i da se uključe u diskusiju o visokom obrazovanju, oni su ignorisani, vređani, a kasnije i kažnjeni nasiljem. To se pokazalo kao tačno tek onda kada je osam žena koje su protestovale za naše ciljeve u obrazovanju osuđene na dva meseca zatvora samo zato što su se usudile da iskoriste svoje ustavno pravo na protest.

Premijer danas [izigrava žrtvu] govoreći da studenti “gube svoju šansu” da razgovaraju sa njim, dok je on taj koji je onemogućio ovu komunikaciju. Međutim, njegovo gangstersko ponašanje i stav ne plaše ni mene ni moje prijatelje. Odlučni smo da idemo do kraja i da istovremeno održimo poučnu lekciju o demokratiji i građanstvu liderima ove zemlje koji su bili neuspešni na svim nivoima političke vlasti. Oni su izneverili društvo.

U proteklih nekoliko dana bili smo svedoci incidenata na studentskim protestima. Eksponenti političkih partija koristili su nasilje nad studentima i aktivistima Pokreta za univerzitet. Međutim, studenti su preuzeli kontrolu nad situacijom, demonstrirajući da su odlučni da zaštite protest i svoj cilj. Da li je ovoliki stepen rizika frekventan tokom simboličnih akcija i protesta? Na kraju krajeva, masovni skupovi su oduvek bili nepredvidljivi.

Masovnost ide ruku podruku sa nepredvidljivošću, ali bih rekla da su protesti i politika sami po sebi pre izazovni nego opasni. Bez ikakve sumnje, političke stranke i njihovi eksponenti, ti stari vukovi koji su iznuđivali i upotrebljavali nasilje, uvek su spremni da kidišu na masu da bi uneli nemir radi svojih interesa, a koji nisu u skladu sa interesima građana.

Fotografija: Ivana Derviši.

S druge strane, danas živimo u doba Interneta i društvenih mreža. Nije bilo teško prepoznati partijske vojnike koji su došli na proteste. Nezavisna masa studenata reagovala je posebno kada je Jani Marka, pedagog Fakulteta prirodnih nauka i aktivista Pokreta za univerzitet, sprečen da govori od strane militanata koji su hteli da uzurpiraju slobodu govora tokom protesta. Bilo je takvih incidenata, ali su oni rešeni smireno i pažljivo.

Studenti su shvatili da nijedna stranka nije njihov saveznik, pa su se okrenuli protiv njih. Jedan od najsnažnijih odjeka protesta bio je poziv “Stranke napolje!”, jer studenti zahtevaju samoopredeljenje, da sami odlučuju o sebi. Mi ćemo sami da gradimo univerzitet i društvo!

Kako gledate na učešće pedagoga na protestima? Da li oni podržavaju studente?

Neki pedagozi ne samo da nas podržavaju, već su bili među najaktivnijim ljudima koji su težili tome da zahteve studenata istaknu u prvi plan. Oni su bili na našoj strani otpočetka. Drugi su se pridružili kasnije. Oni koji nisu odgovorili ili su se usprotivili studentima uglavnom su pedagozi koji su se našli u mreži korupcije ili drugih nezakonitih radnji na univerzitetu, ili su pak blisko povezani sa strukturama vlasti.

Međutim, u poslednje vreme su protesti bili tako snažni da su naterali neke da podnesu ostavku ili da pokušaju da “nestanu” na neko vreme iz javnog života. Sećam se slučaja jednog pedagoga sa Arhitektonskog fakulteta koji je bio primoran da podnese ostavku nakon što su studenti javno progovorili o svakom slučaju kada je podmićen ili kada je zahtevao seksualne usluge. To se desilo na sastanku koji su održali pedagozi i studenti fakulteta. To se zbilo pre nekoliko dana, izazivajući brojne reakcije.

Šta je sledeće za proteste?

Studenti su konačno savladali strah. Oni se više ne boje da se suprotstave pedagozima na fakultetima ili čak i samom premijeru. Studenti se više ne boje da bojkotuju nametnute rasprave sa Ramom, i ne samo to, već su mu napravili zasedu ispred univerziteta i zahtevali odgovornost za novac koji im je iznuđen; za neopravdano bogatstvo premijera i drugih vladinih službenika; vršeći pritisak na njega da ukine Zakon o visokom obrazovanju i ispuni naše zahteve.

"Organizujte se zajedno, progovorite javno i zahtevajte sami promene. Ne očekujte to od drugih."

Svedoci smo ovog duha u svim gradovima u kojima su studenti ustali da protestuju, ne samo u Tirani. U ovim uslovima, sa ovom odlučnošću i energijom koja je očuvala proteste, premijer Rama bi bio pametan kada bi se povukao što je pre moguće i kada bi ispunio naše zahteve; u suprotnom, cela država će biti paralisana, ne samo univerzitet, sve dok ne dobijemo ono što nam pripada.

Studirate sociologiju na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Tirani. Zašto ste izabrali taj studijski program?

Sociologija izučava društvo u opštem smislu. Kada odrastate u teškim okolnostima, želite da razumete zašto se to događa; pravite poređenja, stalno postavljate pitanja i otvarate vrata za kritičko razmišljanje. Morate sebe da razumete i društvo čiji ste član. Mislim da nam sociologija kao oblast znanja pruža priliku da odgovorimo na ova pitanja. Zato sam verovala da moram da istražujem ovu oblast znanja, da srušim prepreke koje su godinama građene. Osećam se dobro što sam napravila ovakav izbor.

Kako ste otpočeli svoj politički aktivizam?

Živimo u društvu u kom je represija sistematska. Nasilje se vrši nad čovekom svakodnevno i svuda. Stalni problemi kod kuće, u školi, na poslu, i tako dalje, teraju vas da postavljate pitanja i da porazmislite o njima. Ovaj odraz se prevodi u aktivno negiranje ove realnosti, što je neka vrsta otpora koji je u pratnji snažne reakcije.

Ubrzo shvatite da niste sami, da ima drugih poput vas. Ima mladih ljudi – ali i starih ljudi – kojima je osporeno pravo na obrazovanje, na rad, na stanovanje; ima radnika koji su izrabljivani u užasnim radnim uslovima, koji često gube svoj život i završe kao puke figure u medijima; ima vladinih zvaničnika sa skupocenim automobilima i odelima koji nas ismevaju, ponižavaju i tlače kao da smo niko i ništa. Kako je moguće da vam sve ovo ne otvori oči i probudi revolt u vama? Društvo čiji sam ja deo daleko je od toga da bude pravedno i demokratsko društvo. Odbijam da živim u takvom društvu, pa sam zato odlučila da ga menjam.

Pored studentskog otpora, protesta, društvenih i političkih angažmana, šta vam još ispunjava dan?

Svoj dan započinjem rano ujutru ispred fakulteta u kojima su žene eksploatisane. Zajedno sa drugim aktivistima, držimo sastanke sa studentima i radnicima, razgovaramo sa njima, pokušavamo da razumemo koren problema koji nas pogađa sve, ali na različite načine, i težimo tome da pronađemo zajedničko rešenje.

Fotografija: Ivana Derviši.

Dobar deo svog dana provodim u Logu i Shkëndijës, društvenom centru u kom držimo diskusije o književnosti, političke i filozofske rasprave, gde se organizujemo za naše proteste, čitamo poeziju, smejemo se i plačemo jedni sa drugima, gde izrastamo u ljude svakodnevno učeći jedni od drugih.

Šta poručujete mladima koji budu pročitali ovaj intervju?

Moj poziv je upućen svim prijateljima, kolegama, studentima i svima koji čitaju ovo: ne dozvolite nikome da vas maltretira, ni u školi, ni na poslu, a svakako ne na višim nivoima vlasti. Reagujte na seksističke, prezrive pozive, usprotivite se represiji. Ne dozvolite im da vam oduzmu pravo da govorite. Organizujte se, podignite svoj glas i zahtevajte sami promene. Ne očekujte to od drugih! Samo ćemo tako moći da zalečimo svet.

Ovaj razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.