Perspektive | Tranzicionom Pravda

Kada vam se sudi u odsustvu

Piše - 22.11.2018

Mogu li promene Zakona o krivičnom postupku omogućile suđenje u odsustvu kako bi se pospešila tranziciona pravda?

Krajem ovoga meseca, nacrt Zakona o izmeni i dopuni Zakona o krivičnom postupku Republike Kosovo načelno je usvojen na Odboru za zakonodavstvo, mandate i imunitet. Čim se usvoji konačna verzija, ovaj zakon će izmeniti Zakon o krivičnom postupku kako bi se omogućila suđenja za ratne zločine čak i bez fizičkog prisustva osobe kojoj se sudi — što je vrsta saslušanja poznata kao ‘suđenje u odsustvu’ (in absentia).

Iako bi nacrt zakona otvorio vrata ovoj vrsti saslušanja, on bi i strogo uredio okolnosti u kojima se ona odvijaju. Tamo jasno stoji da nametanje krivične nadležnosti u slučaju u kom optuženi nije prisutan može da se primeni tek nakon što se nekoliko drugih opcija iscrpi, navodeći sledeće:

  • Osoba pod istragom biće tražena u državi/državama za koje se smatra da se u njima nalazi, a na osnovu principa međunarodne pravne saradnje, makar pet puta; tek nakon što taj zahtev bude sasvim odbijen ili zanemaren od strane institucija države kojoj je zahtev poslat;
  • Pokrenuće se svaki kanal međunarodne policijske saradnje, a nakon što se tim kanalom ne ostvari da se u pritvor stavi osoba pod istragom;
  • Nakon neuspeha da se ostvari svrha pod tačkama a i b, osoba pod istragom biće proglašena traženom pod optužnicom u krivičnom postupku makar šest meseci, u medijima Republike Kosova, uključuući Službeni glasnik Republike Kosovo.

Treba primetiti da, ukoliko ovaj nacrt zakona postane zakon i ako ovi kriterijumi budu ispunjeni, to neće biti prvi put da će suđenja u odsustvu biti sprovođena na Kosovu. Odmah posle rata, dok su se odredbe jugoslovenskog saveznog Zakona o krivičnom postupku i dalje primenjivale, bilo je slučajeva protiv optuženih kojima se sudilo u odsustvu, posebno na osnovu optužnica za genocid.

Rasprave o etici suđenja u odsustvu razlikuju se u zavisnosti od dela sveta, sa različitim pravnim sistemima koji su usvajali drugačije pristupe. Dok se u sistemima opšteg prava ovaj koncept može posmatrati kao kršenje principa ‘audi alteram partem’ (da se čuje druga strana), u nekim sistemima opšteg prava suđenje u odsustvu predstavlja uveliko prihvaćenu odbrambenu strategiju, iako, u zavisnosti od države, prisustvo advokata optuženog može biti uslov.

U okviru Evropske unije i država-članica Saveta Evrope koje su potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima, postoji i jedan poseban članak u Konvenciji koji predviđa, pa čak i štiti, pravo na pravedno suđenje. U članu 6, stav 1, eksplicitno se navodi:

“Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili bilo koje krivične optužbe, svako ima pravo na pravedno i javno saslušanje u razumnom roku od strane nezavisnog i nepristrasnog suda koji osniva zakon. Presuda će se javno doneti, ali bi štampa i javnost mogli da budu isključeni iz celog ili delova suđenja u interesu morala, javnog reda ili državne bezbednosti u demokratskom društvu, gde je neophodna zaštita interesa maloletnika ili zaštita privatnog života strana, ili u meri u kojoj je to strogo neophodno po mišljenju suda u posebnim okolnostima, gde bi publicitet slučaja mogao da šteti interesima pravde.”

Upravo je kršenje ovog člana ono na šta se Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) najviše osvrće kada se bavi slučajevima suđena u odsustvu koji im se prosleđuju. Međutim, postoji i Okvirna odluka u kojoj se tvrdi da bi suđenja u odsustvu mogla zaista da se smatraju podudarnim sa članom 6.

Nepotrebno je reći da ovo nije stav koji zauzima Evropski sud za ljudska prava, dok suđenja u odsustvu i dalje predstavljaju probleme u regionu kada je reč o fluidnosti međusobnog priznanja sudskih presuda, što se zatim direktno povezuje sa (ne)obavezom izvršenja Evropskog naloga za hapšenje.

Postoji i niz uslova koje su obznanili ministri pravde Saveta Evrope pod kojim će suđenja u odsustvu biti priznata, kao što su: ako bi se moglo reći da je osoba bila svesna suđenja, ako je savetnik zauzeo njeno mesto na suđenju, ako ne podnesu žalbu na vreme ili ako im se ponudi mogućnost žalbe.

Postoji i tumačenje o presudama koje su postignute nakon suđenja u odsustvu, a koje je izradio Savet Evrope. Rezolucija (75) 11 navodi važnost toga da pojedinac bude pravovremeno obavešten o suđenju namesto važnosti prisustovanja na suđenju, što je pristup koji je primenjen u ovom novom nacrtu zakona na Kosovu.

Suđenja: međunarodno krivično pravo i ratni zločini

Opšti konsenzus možda nije tako postojan kada je reč o konceptu suđenja u odsustvu za domaća krivična suđenja, ali šta je sa međunarodnom krivičnom pravdom? Šta je sa ratnim zločinima? Šta ako se države suočavaju sa situacijom u kojoj je nemoguće rešavati određene slučajeve zbog odbijanja optuženog da bude prisutan? Da li se suđenja u odsustvu mogu opravdati u tim slučajevima?

Ovde se okrećemo ka dobro poznatoj ustanovi koja se bavi međunarodnim krivičnim pravom, a to je Međunarodni sud pravde (MSP). Trebalo bi obratiti pažnju na to da je, pre finalizacije Rimskog statuta, bilo sveobuhvatnih debata u pogledu toga da li bi suđenja u odsustvu trebalo dozvoliti pod okriljem MSP.

Nakon usvajanja konačnog nacrta Rimskog statuta iz 1998, član 63 je pojasnio da bi optuženi trebalo da bude prisutan na suđenju, gde samo neke manje bitne odredbe dozvoljavaju suđenje u odsustvu u slučaju da optuženi kontinuirano prekida suđenje ili tokom saslušanja na kom su optužbe potvrđene.

Druge države regiona imaju različite pristupe prema suđenju u odsustvu. Član 29 Ustava Republike Hrvatske predviđa da optuženi ima pravo “da bude prisutan na suđenju ako je dostupan sudu”. Kao što se lako da primetiti, ovaj član spominje samo pravo na prisustvo, uslovljavajući ga dostupnošću optuženog, što otvara vrata za suđenje u odsustvu.

Sanader protiv Hrvatske jeste jedan od prekretničkih slučajeva u Hrvatskoj kada je reč o suđenjima u odsustvu, a usled činjenice da je slučaj dospeo do Evropskog suda za ljudska prava.

Mile Sanader je optužen za ratne zločine nad zatvorenicima iz rata 1992. i suđeno mu je u odsustvu. Na osnovu različitih izjava svedoka, on je osuđen na 20 godina zatvora, dok su sudovi izdali nalog za hapšenje u skladu sa tim.

Sanader je uložio žalbu i tražio ponovno suđenje, odvodeći svoj slučaj sve do Evropskog suda za ljudska prava. Godine 2015, ovaj sud je doneo presudu u vezi sa ovim slučajem i utvrdio da su hrvatski sudovi prekršili Sanaderovo pravo na pravedno suđenje, upućujući na ranije pomenut član 6, stav 1 Konvencije.

Uprkos ovoj presudi, Hrvatska i dalje sprovodi suđenje u odsustvu. Prošlog meseca je u Zagrebu počelo suđenje u odsustvu za 29 srpskih paravojnih komandanata optuženih za masakr Hrvata u Voćinu 1991.

I srpski sudovi dozvoljavaju opciju suđenja u odsustvu, gde je ova stvar uređena u Zakonu o krivičnom postupku. Član 381 Zakona o krivičnom postupku Srbije eksplicitno navodi: “Optuženome se može suditi u odsustvu samo ako postoje posebni opravdani razlozi za suđenje iako je on odsutan, na slobodi ili nije dostupan državnim organima.”

Iako je Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji hvaljeno od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju za to što su izbegavali da izdaju optužnice za ljude na slobodi i da sude ljudima u odsustvu, postoji primetni izuzetak. U ‘Gnjilanskom slučaju’, kako je on poznat, Tužilaštvo za ratne zločine izdalo je optužnice protiv 17 bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, sudeći osmorici njih u odsustvu. I ovo pokazuje da i Srbija praktikuje opciju suđenja u odsustvu.

Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine, s druge strane, vrlo je jasan kada je reč o suđenjima u odsustvu. Član 247 eksplicitno navodi sledeće: “Optuženom se nikada ne sme suditi u odsustvu. Čini se da se isti princip primenjuje na Veće za ratne zločine ovoga suda, koje je osnovano marta 2005. Jedina svrha suda jeste da istraži i procesuira ljude upletene u kršenje međunarodnog zakona tokom rata 1992-1995, ali uprkos tome, on nikada nije držao suđenja u odsustvu.

Korak napred?

Ipak, bez obzira na pravničke debate, da li će izmena zakona pomoći ostvarenju tranzicione pravde na Kosovu i žrtvama zločina počinjenih tokom rata?

Imajući u vidu neuspeh domaćeg pravnog sistema, kao i Unmika (UNMIK) i Euleksa (EULEX), da se na odgovarajući način pozabave slučajevima ratnih zločina na Kosovu, a imajući u vidu otpor Srbije da sarađuje u oblasti slučajeva ratnih zločina, važno je da imamo mogućnost da se bavimo onime što se dogodilo na Kosovu — čak iako to znači da to treba da se uradi bez fizičkog prisustva osobe kojoj se sudi. Kada je reč o tranzicionoj pravdi i suočavanju sa prošlošću, moramo da prihvatimo i saglasimo se da ne postoji vin-vin (win-win) situacija, te da će neki ljudi zasigurno biti nezadovoljni bilo kojim scenariom.

Moja najveća briga kada je u pitanju amandman na zakon u vezi je sa žrtvama koje, možda, nemaju mogućnost da se suoče sa sasim počiniocima. Jedan od najbitnijih stubova suočavanja sa prošlošću jesu žrtve i kao takve bi trebalo da se uključe u raspravu o ovome; da budu obaveštene i pripremljene adekvatno za predstojeće promene. Vrlo je bitno da oni budu uključeni kada se održavaju ova suđenja. U suprotnom nećemo uspeti da apostrofiramo ratne zločine, a kamoli da obeštetimo žrtve.

Nemamo više vremena za gubljenje.

Dovoljno smo toga izgubili.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.