U detalje | Kultivacija | kulturna baština

Buđenje kosovske kulturne baštine

Piše - 02.06.2019

Oživljavanje prošlosti za buduće generacije.

Zamisao je jednostavna.

Mala Anita bi išla sa ocem, tokom jednog vrlo opuštenog nedeljnog jutra, na uzbudljivu avanturu posete kulturnoj baštini. Nakon tridesetominutne vožnje od Prištine, oni bi stigli u antički rimski grad Ulpijana.

Opremljeni naočarima za virtuelnu realnost (VR), oni bi se pridružili drugoj grupi turista, recimo Nemaca, prateći vodiča. U zavisnosti od podataka koje su arheolozi prepričavali, oni bi  iskusili ovaj antički grad onakvim kakav je bio u četvrtom ili petom veku i, ko zna, možda bi videli i projekcije pravih građana i vojnika koji su obavljali svoje svakodnevne poslove.

Ne samo mala Anita, već zasigurno i većina malih ljudi na ovom svetu, ne bi mogla da se zasiti ovakvim stvarima.

Rimski grad Ulpijana, nedaleko od Prištine, nedavno je restauriran, ali je očuvanje ovoga mesta za buduće generacije i dalje samo maštarija. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Ipak, imajući u vidu aktuelnu realnost, najverovatnije bi bilo da se kapije Ulpijane otvore po vašem dolasku i, ako imate sreće toga dana, mogli biste nekoga da ubedite da vam pokaže unaokolo. Bez naočara za VR, bez nemačkih turista — teško da će biti uzbudljiva avantura.

Sali Šoši (Shoshi), izvršni direktor Kulturne baštine bez granica (CHWB), organizacija koja pomaže u očuvanju ovoga mesta i edukaciji, kaže da se žele upustiti u jedan takav eksperiment, ali deluje pomalo neizvesno da li će u tome i uspeti.

Bez obzira na to, ubeđen je da školske lekcije na svim nivoima obrazovanja, kao i ekskurzije, treba da se menjaju kada je reč o istraživanju i razumevanju nasleđa iz prošlosti.

Sali Šoši iz Kulturne baštine bez granica kaže da se malo šta promenilo u kosovskom pristupu kulturnom nasleđu u proteklih 50 godina. Fotografija: Valjmir (Valmir) Mehmetaj / K2.0.

On smatra da je kulturna baština mnogo više od predavanja o Prizrenskoj ligi i bivšoj kući komandanta OVK Adema Jašarija (Jashari) i posete istima, sve uz monotoni glas.

“Kulturna baština može da postane resurs za pomirenje, suživot, katalizator za prihvatanje promena; ne može da bude činilac u privrednom razvoju”, rekao je. “To je resurs o kom treba da se razmišlja [kao o potencijalnoj budućoj] karijeri, elementu o kom niko zapravo ne diskutuje.”

Ipak, prema Šošijevim rečima, malo šta se promenilo u poslednjih 50 godina kada je reč o pristupu kosovskoj kulturnoj baštini.

“Jednom sam posetio Muzej Kosova sa brojnom predškolskom decom — moj sin je bio među njima”, rekao je. “I sećam se kako im je vodič poručio, ‘Ovo je artefakt iz četvrtog veka pre Hrista…’, kao da dete zna šta je to!”

"Mi nemamo mesta na kojima deca učestvuju i aktivno su uključena u učenje istorije."

Sali Šoši, Kulturna baština bez granica

Sada je lako naučiti nešto o Ahilu iz Holivuda ili saznati o Jovanki Orleanki ili o Ilirima kao plemenima pomoću kompjuterskih igrica poput “Civilization” ili “Age of Empires”. Postoje mnoge druge mogućnosti za učenje, od podučavanja dece o kulturnoj baštini putem predstava, nastupa, igara i drugih interaktivnih i privlačnih metoda.

“Video sam mnoge muzeje na Zapadu, gde čitava odeljenja dece odlaze i crtaju artefakte, onako kako ih tumače”, kaže Šoši. “Ili odu i izvode nastupe.”

Prilikom jedne takve posete, priseća se cele postavke; deca u kostimima antičkih malih vojnika, igračke u obliku mačeva, lukovi i strele.

“Ulpijana je savršeno mesto za pravljenje takvih klasičnih nastupa, gde možete čak i da pokušate da dovedete i ovu vrstu antičkog pozorišta”, rekao je. “Mi nemamo mesta na kojima deca učestvuju i aktivno su uključena u učenje istorije. Ne možete da učite o Ilirima ili Rimljanima u petom ili šestom razredu, a da pritom nemate priliku da doživite to vreme.”

Razigravanje lekcija

Ne moraju samo oni zaduženi za kulturnu baštinu da promišljaju o načinima da uključe posetioce u sadržaj, već postoji i jasno ukrštanje sa načinom na koji škole tretiraju kulturnu baštinu.

Čini se da kosovske škole, po svom institucionalnom obliku, nisu vične tome da učenicima na kompetentan način prenesu vrednosti kulturne baštine.

Kulturna baština u nastavnom planu i programu ne postoji kao izdvojeni entitet, već se podučava zajedno sa tri druga predmeta, istorijom, geografijom i građanskim obrazovanjem.

Način na koji nastavnici obrađuju ove teme — a oni su, na kraju krajeva, ljudi, pojedinci sa sopstvenim idejama, metodama i osećajem za profesionalnost — zavisi od osobe do osobe. Ipak, u oklevetanom sektoru sa brojnim izazovima, teško je zamisliti da stvari nisu onakve kakve su odavno bile — nastavnici drže predavanje, učenici sanjare.

Čini se da deca Kosova žele interakciju sa kulturnim nasleđem, ali za to nedostaju infrastruktura i stavljanje ovog pitanja među glavne prioritete. Fotografija: Kulturna baština bez granica.

Supije Žitija (Zhitija), direktorka Osnovne škole “Đerđ Fišta” (Gjergj Fishta) u Prištini, uvažava činjenicu da kulturna baština ima sebi svojstvene vrednosti koje je moguće uvideti nakom promišljanja. Razlog zbog kog škole ne pridaju posebnu pažnju kulturnoj baštini, kako ona smatra, mogao bi da se svede na druge prioritete koji su izgurani u prvi plan, pa je tako onaj najglasniji pobedio na kraju.

“Trebalo bi da budemo iskreni kada je reč o tome da je kulturna baština pomalo zapostavljena, jer je bilo mnogo drugih prioriteta, a često se sve svodi na to ko je najuporniji”, kaže Žitija. “Mi bismo imali veliku korist od stavljanja kulturne baštine u prvi plan, jer su u tom okviru povezane mnoge stvari, od odeće, tradicije, itd, pa ako zatražimo od dece da [participativno učestvuju], ona mogu da vas iznenade.”

Zamisao da deca na Kosovu imaju apetit za participativnim učenjem ojačana je stavom programskog menadžera CHWB-a, Aljbana (Alban) Morine, koji je učestvovao u raznim projektima za očuvanje kulturnog nasleđa zajedno sa decom i studentima različitih profila.

“Od pokazatelja koje smo dobili prilikom rada sa novim generacijama, uvideli smo da su ona poprilično senzibilizovana i da su, štaviše, voljna da učestvuju u radu povezanom sa kulturnim nasleđem”, kaže Morina. “Samo je potrebno razviti infrastrukturu, kako bi [mesta na kojima se nalazi nasleđe] bila spremna za to da uključe mlade u kulturnu baštinu.”

Upoznaj sebe

Na jedan pasivan, posredan način, mi smo stalno u suživotu sa kulturnim nasleđem, bilo da je reč o opipljivoj baštini poput spomenika, pejzaža ili artefakata, ili neopipljivoj kulturi kao što su folklor, muzika i druge tradicije.

Artan Krasnići (Krasniqi), novinar koji izveštava o kulturi u listu Koha ditore, koji je pretočio svoja pisanija na ovu temu u šestotomnu knjigu pod nazivom “Spomenici”, kaže da je povezanost društva sa kulturnom baštinom — multidimenzionalna.

“U prvom redu je to emotivna povezanost, jer se ljudi sećaju objekata, svoje istorije, koja se prenosi sa generacije na generaciju”, rekao je. “Brojni spomenici kulturne baštine čak su i danas funkcionalni, što znači da imaju i funkcionalnu povezanost.”

Drugim rečima, Kosovo mora da uloži više vremena u samospoznaju kako bi onda ostatku sveta pokazalo sve svoje potencijale.

Ljudi se i dalje mole u džamijama i crkvama starim 500 godina, ili žive u kulama — visokim kamenim kućama — koje imaju skoro isto toliko godina, pa tako misli da ljudi razumeju postojeću istorijsku, arhitektonsku i kulturnu povezanost. Ipak, on smatra da treba još mnogo toga da se uradi kada je reč o kulturnoj baštini.

“Od presudnog je značaja za svako društvo da poznaje sebe”, kaže Krasnići. “Imamo primere svojih komšija koji nemaju kulturnu baštinu i očajnički pokušavaju da stvore nešto od mrvica istorije kako bi to prikazali kao svoje kulturno nasleđe. Dok mi to, iskreno govoreći, imamo, ali nedovoljno cenimo.”

Drugim rečima, Kosovo treba da utroši više kvalitetnog vremena u upoznavanje sebe kako bi demonstriralo puni potencijal ostatku sveta. Na taj način, država bi mogla da privuče i druge ljude, ne samo povremene turiste, pa bi se tako pozicionirala na balkanskoj turističkoj karti, sa koje, tvrdi Krasnići, očigledno izostaje.

“Nisu krivi turisti; mi nismo učinili dovoljno da ih pozovemo na Kosovo i da ih posle toga zadržimo ovde”, kaže Krasnići. “Ako nije neka smicalica sa utajom poreza [kod ugostiteljskih objekata] onda, prema Statističkoj agenciji Kosova, više od polovine turista na Kosovu ne ostaje duže od dva dana.”

Čini se da je drugi problem u tome da je, iako su oni koji rade u ovoj oblasti zaista razumeli značaj kulturne baštine, uloženo tek malo napora u to da se ovo pitanje približi zajednicama koje žive na Kosovu. I Krasnići i Šoši iz CHWB-a saglasni su oko toga da bi više trebalo učiniti da se obuhvate sve kosovske zajednice i da se više nauči o kulturnoj baštini kao o nečemu zajedničkom, a ne nečemu što je uzrok podela.

"Kulturna baština Kosova ne pripada Albancima, kao što ni pravoslavne crkve ne pripadaju Srbima."

Artan Krasnići, novinar koji izveštava o kulturi

Na kraju krajeva, Krasnići kaže da ne bi trebalo da se hvalimo time koji je spomenik duhovnog nasleđa “naš”, a koji je “njihov”, iz jednog prostog razloga:

“Kulturna baština Kosova ne pripada Albancima, kao što ni pravoslavne crkve ne pripadaju Srbima, jer ako govorimo o [praistorijskom naseljavanju u] Vlašnji, tamo nije bilo Albanaca i nije bilo Srba. U vreme gradnje Pećke Patrijaršije ili Manastira Gračanica, tamo nije bilo Srba, već samo pravoslavaca. Preci Albanca bili su pravoslavni i preci Srba su bili pravoslavni.”

Prema Šošijevim rečima, ovo je osetljiva tema kojoj bi trebalo pažljivo da pristupimo. On smatra da bi posebno pažljivi trebalo da budemo prema onome što učimo našu decu, jer on ne želi da njegovo dete odrasta sa osećanjem ozlojeđenosti koje ima njegova generacija; za time nema potrebe, rat je završen.

“Istoriju ne možete da sakrijete”, rekao je. “Ali ipak, trebalo bi da pronađemo način da o njoj pričamo tako da se vidi okrenutost ka budućnosti.”

Umesto da bude tačka sporenja, on kaže da ona može da bude prostor pomirenja, razlog više za zajednički život i način uvažavanja raznolike prošlosti kosovske kulturne baštine.

Nasleđe za budućnost

Kako bismo mogli da vodimo takve razgovore, međutim, pre toga treba da rešimo drugu zagonetku: kako najbolje da ohrabrimo javni pristup kulturnoj baštini, dok je, istovremeno, odgovorno čuvamo?

Do dana današnjeg, vrlo malo napora je uloženo u povezivanje kulturnog nasleđa sa privrednim razvojem, jer se ove dve oblasti, uglavnom, smatraju odvojenim sferama koje se međusobno ne prepoznaju. Umesto da se kulturna baština aktivno koristi kao šansa za otvaranje lokalnih, održivih radnih mesta, nju najčešće smatraju “troškom” za javnu kasu i fiskalni teret za neke od najsiromašnijih građana Evrope.

U budžetu za 2019, Ministarstvo kulture, omladine i sporta izdvojilo je više od šest miliona evra za kosovsku kulturnu baštinu — od čega je više od polovine opredeljeno za kapitalne troškove — ali se predviđa da će ova brojka opasti u predstojećim godinama. Drugi izvori finansiranja trenutno potiču iz EU i drugih inostranih fondova, kao i od opštinskih odeljenja za kulturu.

"Moramo da stvorimo organizovani pristup, ne onaj koji iziskuje pronalaženje karte ili upućivanje na lokaciju bez saznanja o tome gde se spomenik tačno nalazi."

Dr Fljorina (Florina) Jerliu, sa Fakulteta građevinarstva i arhitekture Univerziteta u Prištini, često zajedno sa studentima obavlja poslove u oblasti kulturne baštine, od dokumentovanja do restauracije i konzervacije, te smatra da je nedovoljno pažnje posvećeno privrednom aspektu kulturne baštine. Ona kaže da postoji preovlađujući trend da se svi spomenici pretvore u neku vrstu muzeja, koji kasnije ostanu prazni, dok bi veće napore trebalo uložiti u to da kulturna baština bude samodostatnija.

Da bi ilustrovala svoju filozofiju, ona ističe primer projekta koji je fakultet sprovodio prošle godine u Janjevu, uz podršku Ministarstva kulture, gde je grupa studenata sa te školske godine otišla i renovirala oko 15 kuća koje su bile napuštene i u fazi raspada.

“Ponovo smo tamo otišli sledećeg semestra da odradimo restauraciju i uspeli smo da napravimo ideju o tome kakav bi ekonomski podsticaj oni imali, jer ne možete prosto da ih pretvorite u muzeje”, rekla je. “Pa smo napravili ovakve procente [procene], da bismo videli šta možemo da pretvorimo u smeštaj i doručak, šta bi mogla da bude mala brvnara ili pekara, te kakve bi prihode generisali.”

Smatra se da selo Janjevo u Lipljanu potiče iz ranog 14. veka, pa je tako bilo predmet niza projekata restaurisanja u proteklih nekoliko godina. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Na osnovu njenog terenskog iskustva, kao što je ono vezano za antički grad Ulpijanu, gde je nedavno učestvovala u restauraciji i konzervaciji, od vitalnog je značaja da se ovaj rad nadogradi time što bi se privukli posetioci i što bi ljudi imali veći pristup ovim mestima.

“Moramo da stvorimo organizovani pristup, ne onaj koji iziskuje pronalaženje karte ili upućivanje na lokaciju bez saznanja o tome gde se spomenik tačno nalazi, jer nema nikakvih putokaza”, rekla je ona. “Možda deluje beznačajno, ali to ima dva efekta. Efekat praćenja putokaza koji vas vode ka nečemu u skladu sa utvrđenom maršrutom.”

Jerliu smatra da bi sledeći logični korak bio da se prati primer Ministarstva poljoprivrede, koje subvencioniše male poljoprivredne inicijative. Zašto Ministarstvo kulture ne bi moglo isto to da uradi za male lokalne inicijative? — pita Jerliu, dajući primer male “kuće za filiju”.

Ovakva inicijativa bi podrazumevala davanje male subvencije kojom bi se otvorila pekara koja bi proizvodila samo “filiju”, narodno jelo popularno kod domaćih i stranih gostiju; ljudi se često žale na nadute stomake, na litre ispijene vode i nemirne noći nakon što je pojedu, ali često govore da bi je “ponovo jeli” jer, kako se čini, nagrada ponekad nadmašuje posledice.

Profesorka arhitekture dr Fljorina Jerliu smatra da bi trebalo bolje povezati kulturno nasleđe sa ekonomskim razvojem. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

Jerliu, baš kao i Šoši i drugi terenski stručnjaci, tvrdi da kulturno nasleđe može da generiše brojna radna mesta, od vozača autobusa, turističkih vodiča, prodavaca piva i ugostitelja, do arhitekata i arheologa, kao i druge privredne efekte na turizam i male biznise. Ipak, postoji vidljiva frustracija u vezi sa tim da se, onda kada se naprave planovi za “ekonomski razvoj”, previde, zaborave ili prosto ne razumeju potencijalne šanse.

“Uzmite kao primer grad poput Prištine, gde se već 20 godina smatra da se ideja o razvoju svodi na to da nije važno očuvati istorijske zone, jer bi u prvi plan trebalo da stavimo razvoj”, kaže Jerliu, misleći na besomučnu gradnju koja se odvija od završetka rata. “Oni ne shvataju da se perspektiva razvoja može realizovati kroz turističku ekonomizaciju istorijskih zona. Oni razdvajaju ove stvari.”

Trenutno su integralni elementi kulturne baštine podeljeni u više institucija — kao što su Ministarstvo kulture, omladine i sporta, Ministarstvo privrede i prostornog planiranja, Ministarstvo trgovine i industrije, Ministarstvo za ekonomski razvoj i razna opštinska odeljenja — sa tek neznatnom efektivnom koordinacijom između njih samih, kaže Jerliu.

Političari i njihove najnovije agende jesu privremene prirode i stalno se menjaju. Kulturno nasleđe, po svojoj definiciji, ima dugovečnost.

Nedavno je ova profesorka arhitekture bila članica tima stručnjaka i vladinih zvaničnika koji je sastavio kosovsku Nacionalnu strategiju za kulturnu baštinu 2017-2027, koja sadrži brojne dobre namere kada je reč o prioritetizovanju “održivosti” i “socio-kulturnih, ekonomskih vrednosti” po pitanju kosovskoga kulturnog nasleđa. Ipak, strategije, koliko god da su dobronamerne, umnogome su besmislene bez efikasne implementacije.

Tek smo zakoračili u ovaj desetogodišnji plan, a Jerliu tvrdi da je ono što je dosad učinjeno uglavnom ostalo na papiru.

Pokazalo se u poslednje vreme da kulturno nasleđe privlači pažnju na Kosovu samo onda kada se razmatra aplikacija za članstvo u Unesku (UNESCO), dok se u međuvremenu uveliko zanemaruje — kao da dobija na značaju samo onda kada je to u interesu dnevne politike.

Ipak, političari i njihove najnovije agende jesu privremene prirode i stalno se menjaju. Kulturno nasleđe, po svojoj definiciji, ima svoju dugovečnost, svoje vrednosti i prenosi se sa generacije na generaciju.

Ukoliko je uloga sadašnje generacije da budu čuvari, da vode računa o blagu, moramo da učinimo sve kako bi ljudi imali pristup ovom nasleđu, kako bi ostvarili interakciju sa njime, sve to da bi čukununuci male Anite — i njihovi čukununuci — takođe mogli da pokušaju da odgonetnu svoj identitet.K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Vrati se na monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.