Mentorstvo | U detalje | Devedesete

Devojčice koje su sanjale o obrazovanju i bračni par koji je te snove ostvario

Piše - 30.12.2019

Bračni par Bućinca (Buçinca) pritekao je upomoć devojčicama na kosovskim selima koje su bile primoravane da devedesetih godina napuste školu.

Od ponedeljka do petka, Bukurija (Bukurije) je pešačila skoro četiri kilometra do škole u obližnjem selu. Njeno selo Slakovca, blizu Vučitrna, nije imalo osnovnu školu, te je ona sa ostalim učenicima iz triju drugih sela, putovala do Osnovne škole “Hivzi Sulejmani” (Hivzi Sylejmani) u selu Ceceliju.

Godine 1997, kada je počela da pohađa sedmi razred, bila je primorana da napusti školu.

Bukurija Krasnići (Krasniqi) Bunjaku, koja sada ima 36 godina, priča sa nama o tome kako se osećala kada je napustila školu. “Najgori osećaj koji neko može da doživi jeste da vam neko prekroji snove. Tih dana, kada sam batalila školu, mislila sam da će sve propasti. To su bile dve sedmice koje su mi izgledale kao dve godine”, rekla je ona.

Pre nego što je Bukurija krenula u prvi razred — na proleće 1990.  — srpski režim Slobodana Miloševića počeo je da uvodi segregaciju u školama na Kosovu. Srpski učenici su školu pohađali u prepodnevnim časovima, dok su albanski išli popodne. Nekoliko sedmica nakon što su škole razdvojene, oko 8.000 albanskih učenika otrovano je u više gradova širom Kosova. 

Režim je te godine otpustio albanske nastavnike koji su odbili da predaju po novom nastavnom planu i programu koji je sačinila vlast u Beogradu. Srpska policija je 1991. opkolila škole i sprečila albanske učenike i nastavnike da u njih uđu.

Godine 1992. uspostavljen je paralelni sistem obrazovanja na albanskom jeziku. Časovi su se održavali u privatnim kućama, na javnim prostorima unutar škola i na drugim mestima, a s ciljem da se obrazuju albanski učenici koji su isterani iz svojih škola. Ovaj prosvetni sistem namenjen albanskim učenicima na Kosovu bio je funkcionalan sve do kraja te decenije. Uprkos sveobuhvatnoj organizaciji da se paralelni sistem obrazovanja održi u životu po svaku cenu, mnogi učenici su, ipak, izostajali iz škole.

Zbog bezbednosti, mnoge porodice sa sela koje su imale devočice nisu im dozvoljavale da se otiskuju na duga putovanja do škole. Srpska policija je tih godina pojačala svoje patrole.

“Tada su uslovi bili takvi da u selu nismo imali školu, pa smo morali da pešačimo oko tri i po kilometra. Nisam imala drugarice, jer su sve napustile školu”, kaže Bukurija.

Bukurija Bunjaku Krasnići danas; na radnome mestu. Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Bukurija kaže da su mnoge porodice primoravale svoju decu da napuste školu zbog teških finansijskih i društvenih okolnosti. “Ne bih rekla da su se problemi ekonomske prirode odnosili na svaku porodicu, već se to više svodilo na mentalitet. Devojčice su u to loše vreme morale da pešače po nekoliko kilometara — a tada su se dešavale jako loše stvari. Meštani moga sela sprečavali su devojčice da pohađaju školu”, kaže ona. “I ja sam bila deo te grupe, jer sam bila sasvim sama.”

Džiljeta Kodroli (Xhyljeta Kodrolli) iz vučitrnskog sela Dumnica imala je sličnu muku. Ona nije 1996. uspela da se upiše u srednju školu uprkos tome što je željela da se obrazuje. “Mnogo sam se razočarala, zato što sam bila dobra učenica. Učestvovala sam u svim školskim aktivnostima. Nisam dobrovoljno napustila školu. Ja sam je volela”, kaže ona.

Nadžija i Fahri Bućinca čine bračni par iz Vučitrna koji je devedesetih godina išao od vrata do vrata da bi pronašao devojčice koje su napustile školu i pomogao im da nastave da se obrazuju.

“Situacija je bila mnogo drugačija pre rata. Ja sam bila najstarije dete u porodici i bila sam primorana da napustim školu zbog finansijskih razloga”, kaže Džiljeta. “Moja majka nije mogla da shvati napuštanje škole. Ona je bila prva devojčica u našem komšiluku koja je završila srednju ekonomsku školu.”

Ona kaže da je morala da prihvati napuštanje škole zbog situacije u kojoj se nalazila njena porodica. Međutim, nije odustala od nade da će nastaviti da se školuje. Dvoje aktivista koji su se borili za obrazovanje pritekli su joj upomoć, kao što su pomogli i mnogim drugim devojčicama iz područja Vučitrna, Srbice i Mitrovice.

U potrazi za devojčicama, od vrata do vrata

Nadžija (Naxhije) i Fahri Bućinca čine bračni par iz Vučitrna koji je devedesetih godina išao od vrata do vrata da bi pronašao devojčice koje su napustile školu i pomogao im da nastave da se obrazuju.

“Pitanje obrazovanja je postalo predmet spora nakon rasformiranja kosovske autonomije”, kaže Nadžija. “U očima naroda koji je pokušavao nešto da postigne, urušavanje obrazovanja predstavljalo je najveći izazov. Naš rad je počeo pre devedesetih godina. Ipak, devedesetih smo dostigli vrhunac. Kulturne i prosvetne institucije na Kosovu masovno su zatvarane”, objašnjava ona.

Iako su oboje imali po više od 60 godina, želja da emancipuju devojčice održala ih je u nameri. “Oboje smo otišli u penziju 1991. Tada je u prvi plan isplovio problem sa devojčicama u obrazovanju”, kaže Nadžija Bućinca.

Nadžija i Fahri Bućinca. Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Bračni par Bućinca je svoj rad usmeravao na devojčice, jer su one najviše patile od izostanka obrazovanja. Nadžija kaže da je, u mnogim porodicama, prva ćerka isto što i “strankinja”, dok je sin onaj koji će živeti sa porodicom i naslediti njeno ime i imovinu. “Sin otelovljuje mušku snagu budućnosti, dok se ćerka smatra stranim telom”, kaže Nadžija, govoreći o mentalitetu.

Aktivizam ovog bračnog para nastavljen je prilikom obrazovanja devojčica uz pomoć Grupe stvaralaca i veterana obrazovanja. Ovo udruženje je osnovano 1993. Prema Nadžijinim rečima, asocijacija je počela sa radom u vučitrnskoj opštini. Njihov aktivizam je realizovan u 60 sela. Pronalazili su devojčice koje su napustile školu, pomažući im da završe školovanje.

Naposletku su nastavili da rade u Srbici, a kasnije na Bajgori i u Mitrovici.

Nadžija Bućinca sa fotografijama iz porodične arhive. Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Preko opštinskih odeljenja za obrazovanje u kojima su radili, oni su proveravali ko ne pohađa školu. Uzimali su liste sa upisanim učenicima, pa su zatim kucali na vrata brojnih domaćinstava u potrazi za devojčicama koje su napustile školu.

Ubeđivali su njihove roditelje da im dozvole da pohađaju školu, često nudeći raznovrsnu pomoć. Povremeno su proveravali prisutnost na časovima. Roditelji su obećavali da će dozvoliti ćerkama da nastave školovanje, ali su ih, naposletku, primoravali da ih ponovo napuste.

Džiljeta Kodroli, koja se 1996. nije upisala u školu zato što nije imala novca, kaže da joj je bila neverovatna vest o tome da je jedan bračni par preduzeo inicijativu da obrazuje devojčice; a kamoli da će i ona sama dobiti pomoć. “Kada mi je rečeno da će takva jedna grupa da dođe, nisam verovala da će to zaista i da se desi. Taj neko će doći da mi pomogne da se vratim u školu. Taj neko zna koliko škola vredi”, rekla je.

Novembra te godine, manje od tri meseca nakon što je Džiljeta napustila školu, bračni par Bućinca zakucao je na njena vrata. “Bila sam negde na poljima sa svojim ocem kada me je jedno dete pozvalo. Bila sam jako srećna kada sam ih videla”, kaže Džiljeta.

Prepričava nam razgovor koji su Nadžija i Fahri obavili sa njenim roditeljima. “Gospođa Nadžija kazala je mom ocu, ‘Besime, moraš da nam daš Džiljetu’, a moj otac je odgovorio, ‘Svakako bih to uradio, ali ne mogu’.”

Džiljeta nam je zatim objasnila da će, kada je postalo jasno da je reč o problemu novčane prirode, bračni par da obezbedi knjige, sveske, odeću i prevoz. Pokrili su troškove mesečne autobuske karte. “Sledećeg dana sam počela da pohađam društveno-jezički smer Gimnazije u selu Madžunaj. Htela sam da pohađam medicinsku školu, ali ona je bila predaleko, u Mitrovici”, priseća se Džiljeta.

Kada je bračni par Bućinca trebalo da ubedi roditelje da dozvole svojim ćerkama da pohađaju školu, ustanovili su da je to teže bilo uraditi u slučajevima kada je mentalitet igrao glavnu ulogu, a ne siromaštvo.

Bukurija Bunjaku Krasnići se priseća i prvog puta kada ih je posetio bračni par Bućinca. “U razgovoru sa njima, moji roditelji se nisu kategorički protivili ideji o tome da mi dozvole da nastavim školovanje. S jedne strane, bili smo u teškoj finansijskoj situaciji. S druge, ja sam bila sama u tome, putovala sam pešaka…” rekla je. “Uz dobru volju mojih roditelja i bračnog para Bućinca koji nas je posetio više puta, uspela sam da se vratim u školu.”

Fotografiju obezbedila porodica Bućinca.

Zahvaljujući kontinuiranoj podršci koju je bračni par Bućinca pružio njenom školovanju, Bukurija je sada oftalmološkinja. Radi u direkciji Kosovske policije za zdravstvene usluge. Džiljeta je pravnica i ima iskustva rada u bankama.

Neke stvari su teže išle

Kada je bračni par Bućinca trebalo da ubedi roditelje da dozvole svojim ćerkama da pohađaju školu, ustanovili su da je to teže bilo uraditi u slučajevima kada je mentalitet igrao glavnu ulogu, a ne siromaštvo.

Oni nam prepričavaju “politiku” koju su koristili da bi ubedili tvrdoglavije porodice. “Ko je danas najveći neprijatelj? Milošević i njegov režim. Šta je prvo uništio? Uništio je škole. Da li znate zašto su uništili škole? Jer ljudi napreduju uz pomoć obrazovanja”, kaže Nadžija Bućinca.

Prema njihovim rečima, roditelji su hitro odgovarali, rekavši da se protive Miloševićevim planovima za Kosovo. “[Govorili su nam] ‘Ne, mi se tome protivimo.’ Dakle? Muškarci i žene bi trebalo ravnopravno da se bore za slobodu koju želimo da ostvarimo. Da se usprotivimo ovom okrutnom režimu pod kojim živimo”, kaže Nadžija.

Kada je razlog za izostanak iz škole bio novčane prirode, bračni par je preuzimao odgovornost da obrazuje devojčice tako što im je obezbeđivao udžbenike, odeću i autobuske karte. “Kucali smo na vrata manjih donatora, malih prodavnica, benzinskih pumpi i domaćinstava koja su bila dobrostojeća”, kaže Nadžija. “Svi su bili spremni da daju doprinos obrazovanju.”

Ipak, bilo je dosta slučajeva u kojima su roditelji bili odlučni u tome da ne dozvole svojim ćerkama da pohađaju školu.

Ovo je bio slučaj sa Škurtom (Shkurte) iz vučitrnskog sela Samodreža. Ona je bila najmlađa od ukupno šest ćerki. Kažu da ih je Škurtin otac izbegavao svaki put kada su dolazili da ih posete.

“Škurtina baka je govorila ‘Dođite sutra, njen otac radi na polju paradajza’, pa smo nas troje — Fahri, Faketa Kusari i ja — otišli na polja”, kaže Nadžija. “Škurtin otac je podigao motiku, udario njom o zemlju i rekao ‘Uzmite devojčicu! Radite šta vam je volja’.”

Škurta je sada medicinska sestra.

Fahri Bućinca pokazuje evidenciju učenika. Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Fahri objašnjava da rođaci i porodica ponekad nisu bili jedini koji su sprečavali devojčice da pohađaju školu. Ni prosvetni radnici nisu pružali podršku. “Nismo imali problem samo sa roditeljima. Bilo je i 11 nastavnika i jedan upravnik u vučitrnskoj Pantini”, rekao je on.

Kaže da su neki prosvetni radnici brisali imena svojih rođaka sa spiskova. “On [upravnik] je obrisao ime svoje ćerke. Nije nam ispričao ništa o njoj. Kada smo otišli da posetimo druge devojčice, one su htele da vide evidenciju. Pitale su o tome gde je ime upravnikove ćerke”, kaže Fahri.

"To nas je održalo u životu, ta radost koju smo osećali kada smo vraćali devojčice u školu."

Fahri Bućinca

Povremeno bi im zalupili vrata. “Bilo je još ozbiljnijih slučajeva. U vučitrnskom Rezniku, četvorica braće — od kojih su trojica pohađala školu, a četvrti bio školski sekretar — sprečavala su svoju sestru da pohađa osnovnu školu”, priseća se Fahri. “Poručili su nam, ‘nemojte opet da ste došli u našu kuću’.”

Nadžija i Fahri Bućinca sećaju se šta ih je guralo napred. “To je zanimljivo. Bili smo iscrpljeni od meteža. Ipak, izlazili smo na teren svako jutro i vraćali se uveče. Govorili smo sebi: ‘Aha, uspeli smo!’” kaže Fahri. “To nas je održalo u životu, ta radost koju smo osećali kada smo vraćali devojčice u školu. To nas je održalo do dana današnjeg.”K

Naslovna fotografija: Arhiva porodice Bućinca.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.