Pozorište i film su javne platforme koje se bave pitanjima u kojima publika na intiman način učestvuje, kao deo jednog retkog iskustva kolektivnog preispitivanja. Tokom njega se čovek — ili dramaturškinja/scenaristkinja — suočava sa celim svetom. Kada se to suočavanje pretvori u filmsku ili pozorišnu predstavu, svi u njoj učestvuju, istražujući u sebi žarišta bola, u jednom iskustvu koje može i teži ka tome da zbliži ljude.

Pitanje čime će se ili čime bi se trebala baviti jedna veća grupa ljudi, odnosno javnost, oblikuje društvene odnose savremene prištinske dramaturškinje i scenaristkinje Doruntine Baše.

Sa ženskim iskustvima postavljenim u žižu njenog rada, Baša preispituje pozorišnu i filmsku scenu u kojoj još uvek dominiraju muškarci, gde su ženski glasovi utišani, a iskustva izbrisana ili nisu autentično predstavljena. Koristeći svoje vrlo politički nastrojeno stvaralaštvo — još od njene drame “Gishti” (Prst, 2011), koja se bavi posledicama rata kroz odnos između snaje i svekra, film “Vera Andrron Detin” (Vera sanja more, 2021) koji razlaže priču o ženama koje nasleđuju siromaštvo i njihovoj nevidljivoj i zanemarenoj borbi protiv nejednakosti, sve do predstave “Stiffler” (2021), koja kroz priču jedne seksualne radnice prikazuje otvoreni institucionalni nemar prema rodnom nasilju i femicidu — Baša kroz svoju platformu kao dramaturškinja i scenaristkinja beleži nepročitane i neproslavljene životopise žena.

“U jednom društvu poput našeg na Kosovu, koje je duboko patrijarhalno, sama činjenica da se žena stavlja u žižu priče, gde se njen intimni svet predočava javnosti, jeste politički čin. To je zato što se žena nikada ne smatra subjektom niti postoji istinska zainteresovanost za njen život”, navodi ona.

Istorijski karakter pozorišta i filma, koji beleži priče i ostavlja trag, naširoko je prihvaćen i negovan, pogotovo u politički teškim okolnostima. Ove dve platforme su često bile instrumentalizovane zarad očuvanja određene nacionalne slike ili osećaja, koji se obično poklapaju s patrijarhalnim i nacionalističkim definicijama nacije. Međutim, film i pozorište svakim danom sve više i više pružaju prostor glasovima i iskustvima žena, čije priče se generalno smatraju banalnima, i možda su jedini instrumenti koji mogu navesti javnost da se kolektivno suoči sa sopstvenim delima – rodnozasnovanim nasiljem, femicidom i brisanjem žena iz istorije.

I sama Doruntina, kao žena koja živi u patrijarhalnom društvu, doživljava višeslojnu i institucionalizovanu represiju — čak i u kulturnim institucijama — nad ženama na Kosovu. Međutim, ona je kroz dramu i scenario uspela da pronađe način da preobrazi sopstvenu bol, postavljajući je u jednu širu sliku koja će zauvek ostati zabeležena.

Međunarodno nagrađivana dramaturškinja i scenaristkinja za K2.0 govori o drami i scenariju političkog karaktera, suočavanju društva sa sopstvenim istinama, prebacivanju ženskih narativa iz drugog plana u samo središte i potrazi za malim, ali kritičkim životnim pričama.

K2.0: Pozorište i film su vrlo javne platforme, međutim stvaraš pre svega kao umetnica pojedinka, pa sigurno imaš i svoju ličnu polaznu tačku kad pišeš delo. Kako uspevaš održati distancu ili granicu između tog ličnog osećaja i stvaranja nečega što je univerzalnog karaktera i sa čime se veliki broj ljudi može poistovetiti?

Neću ništa novo reći ako kažem da sve počinje nekom svojom pobudom. To može biti najobičniji podsticaj, ideja za stvaranje nekog lika ili te čak možda sama tema zanima. Dela koja sam do sada radila rezultat su jednog vrlo ličnog podstreka koji je omogućio čitav kreativni proces.

Što se tiče pitanja gde je ta granica ili zid… Pojma nemam. To je pomalo kao kad hodaš u mraku ili se igraš žmurke. Vrlo je oslobađajući osećaj kada ne moraš previše da brineš o tome da li postoji zid ili ne. Da budem iskrena, nikada dosad nisam razmišljala o tome, ali me sada tvoje pitanje navodi da razmišljam o tome i zapitam se kako to da se osećam tako ugodno kad se otvorim publici, s obzirom da sam u svakodnevnom životu dosta zatvorena osoba.

Možda je krajnja svrha drame inscenacija. Drama nije tipična književnost koju sedneš i čitaš i kao takva ima vanjske okvire i ograničenja. Može li to biti zagušljivo za tvoju unutrašnju ličnost?

Ograničenja u početku mogu biti zagušljiva jer je dramaturgija sama po sebi formalna. Studirala sam dramaturgiju i jedan od akademskih ciljeva je da naučiš strukturu, ili formulu, ili formule, normalno, pored istorije i konteksta i takvih stvari koje su svakako korisne, ali i ne moraju biti. Ali, s vremenom više ne osećaš tu težinu forme. Ili, takvo je barem moje iskustvo. Što više radim, to manje osećam da radim po nekom formatu koji ima pravila.

U međuvremenu, reč dobija veću težinu. Za mene je reč uvek bila najvažnija. Reč je bila moja prva ljubav prema pozorištu još od prvih komada koje sam pročitala, a to su bile predstave francuskog teatra apsurda, čija je jedna od posebnosti igra reči. S druge strane, dramaturgija je i majstorstvo, nešto kao zanat. Ona zavisi od toga na koji način čitaš knjige i pričaš ili slušaš priče. Takođe, to je jedan metod razumevanja tvoje lične prošlosti ili projektovanja tvojih želja za budućnost.

Međutim, dramaturški materijal, kakav god da je, filmski scenario ili drama za pozorišnu predstavu, početni je trenutak samog poduhvata, koji se potom transformiše u film i pozorište…

Pozorište i film imaju isti cilj, da se na kraju prikažu publici, ali su ipak različiti. U filmu je drugačije jer je film više regulisan. Lično se osećam bolje kada pišem za pozorište, jer osećam mnogo više slobode, osećam se nezavisnije. I proces pisanja scenarija je u potpunosti kolaborativan, nikada nisi sama. Uprkos činjenici da veliki deo posla verovatno obavljaš sama, ipak nisi sama u tome jer je mnogo ljudi uključeno u proces u različitim fazama i funkcijama. Postoje i mnoga pravila, u smislu da uvek moraš imati u vidu produkciju.

Scenario traži neku vrstu racionalnosti koju pozorište ne traži nužno. On traži neku vrstu logike razvoja naracije koja je drugačija od one u pozorištu. Scenario je napisan za film, a film je medij, koji je uslovljen načinom ili načinima kako ljudi gledaju film i zašto. Dakle, pored kreativnog tima uključenog u proces kreiranja scenarija, uvek te prati i senka buduće publike za koju pišeš.

U pozorištu ovakva vrsta pritiska ne postoji. Ili možda i postoji, ali ja u svom poslu ne razmišljam o tome. U pozorištu mi je pisanje važnije nego da razmišljam o tome.

Čini mi se da vrlo malo pričamo o psihologiji publike. Retko govorimo o tome kako tebi kao stvarateljki tvoja umetnost takođe može definisati društvene odnose i interakcije. Kako na tebe utiče potreba da uvek budeš veoma oprezna i pažljiva na sve oko sebe?

Češto se šalim s prijateljima da se ponekad osećam kao da sam u strogom režimu posmatranja, kao da stalno istražujem. Možda to ima veze sa mojom željom da razumem ili stvorim nešto za druge. Naravno, volela bih da ono što stvaram postane deo promena koje bi bilo lepo da se dese. Uostalom, zar to nije neka vrsta motivacije?

Ali, uporno prisustvo u svakom trenutku ili svakoj promeni društva, da, sastavni je deo mog procesa. Ako je način na koji pišem vrlo impulsivan i fragmentovan, iskustvo svakodnevice, ili ta osetljivost na ono što se događa oko nas, zna nagraditi proces stvaranjem povezica između delova i pružanjem radu potpuno neočekivani smer.

Postoji li trenutak ličnog kompromisa tokom tog posmatranja? Zamislimo neku ženu u tvom životu, neku prijateljicu, rođaku, koga god. Da li se dešava da je uzmeš i otuđiš od sebe i da je vidiš kao lik, odnosno mogući karakter?

Ne zasnivam karaktere na ljudima koje poznajem. Puno inspiracije dobijam od ljudi koji me okružuju i ljudi koje srećem. Ali likove stvaram iz kombinacije različitih stvari: malo iz svog ličnog iskustva i istorije, malo iz navika i osobina ljudi koji su mi bliski, iz reči koje nisam zaboravila, možda one nemaju neku veliku težinu, ali su mi jednostavno negde registrovane. Veliki deo likova mi se rađa i tokom istraživanja. A onda kada krene proces pisanja, oni sami ožive.

Svrha filmske ili pozorišne predstave idealno jeste da izazove razgovor, preispitivanje, razmišljanje. Osećaš li tu težinu odgovornosti kada počneš nešto da pišeš? Držiš li distancu prema tom osećaju odgovornosti kada obavljaš komisioni posao?

Počeću od ovog poslednjeg dela jer je važan. Suština uspešnog komisionog ili naručenog rada je da proizađe iz zajedničkih društvenih vrednosti i principa. Naravno, lična pobuda je jednako važna, ali ako se politički ne slažem sa zahtevima posla, ne prihvatam ga.

Na primer, predstava “Stiffler” je bila naručena. Ideja je bila da napišem dramu o seksualnim radnicama i, naravno, kada sam počela da razmišljam o seksualnim radnicama na Kosovu, odmah sam se suočila sa suštinskim problemom: koncept seksualnih radnica ne postoji jer je seksualni rad kriminalizovan. Tako je vrlo brzo cilj projekta postao rešavanje problema koji proizlaze upravo iz negiranja ili nepriznavanja tog posla. Naravno, to me je navelo da razmišljam o mnogim situacijama žena na Kosovu, o višestrukom osećaju nepostojanosti koji karakteriše život žena uopšte. Čak i kada sam počela da razmišljam o ženama uopšte, pokušavajući da izaberem jedan od zajedničkih imenilaca, došla sam na ideju femicida. Ako postoji nešto što je zajedničko svim ženama na svetu, onda je to pomisao da će jednog dana neko, neki muškarac, hteti i biti u mogućnosti da ih ubije.

I tako je “Stiffler” postao sučeljavanje javnosti sa femicidom iz perspektive seksualne radnice, koju ionako niko ne smatra dostojnim subjektom u našem društvu. Da, cilj je bio izazvati razgovor, razmišljanje ili čak jednu jedinu reakciju u društvu, prodrmati te izuzetno udobne stolice sa kojih, sedeći, posmatramo ubistva žena, koja se dešavaju svakodnevno i to često od ruku samih institucija koje su u obavezi da ih zaštite.

Da li si, uslovno rečeno, ikada sebi postavila pitanje “Ko sam ja da otvaram svima oči oko pitanja koje me zabrinjava, a koje bi trebalo da zabrinjava svakoga”?

Ne, ne postavljam sebi to pitanje jer kad pišem, uvek pišem iz perspektive jedne žene. To znači da osim što stvaram priču, dokumentujem i čin tog stvaranja. Sve žene koje danas stvaraju svuda u svetu — a pogotovo u društvima poput našeg, gde su žene i dalje potlačene u potpuno osnovnim aspektima života, kao što je obrazovanje — pored dela koje stvaraju, odrađuju i sjajan posao u stvaranju veoma važne niti koja u nekim slučajevima može pokrenuti jednu tradiciju, ili povezati fragmentovane ili nedostajuće delove tradicije, što nema previše smisla jer nemaju mogućnosti da se razvijaju u kontinuitetu.

Tako da se nikada ne pitam ko sam ja da to radim, jer mi je, na kraju krajeva, najvažniji čin dokumentovanja onoga što radimo i jednog konkretnog iskustva koje doživljavamo kao žene na Kosovu, Balkanu, u Evropi, svetu… To je više neka vrsta vrlo ličnog unutrašnjeg uzroka.

Naravno, velika je privilegija to što imaš tako veliku javnu platformu koju koristiš kako bi postigla svoj cilj, ali kako se nosiš ti sa svojom patnjom, pošto si i ti žena koja živi u ovom društvu i takođe si predmet tlačenja na raznim nivoima, kao neko ko se nalazi na ovoj poziciji?

Ta patnja se transformiše u smislu da ti napraviš jednu dramu o vrlo specifičnoj stvar, sedneš i tačno znaš kako da poslažeš reči koje su od ogromnog značaja za tvoj život, a koje zatim infiltriraš u iskustvo jedne druge žene. Za mene je čin transformacije kada sedneš, zapišeš te reči i shvatiš da si uspela da svoje patnje postaviš na jednu širu mapu i one sada tamo postoje; postoji ta mapa, a samim tim i svest o tome je prisutna, ima transformativni čin. Ali, dovoljno je sedeti u sali i posmatrati publiku kako pažljivo gleda i sluša dramu koju si ti napisala i koja se odigrava pred njima. Ima nečeg vrlo poetičnog u načinu na koji pozorište transformiše ljude u veoma blaga i tiha bića, koja bez reči sede u mraku i sa velikom pažnjom gledaju nešto izmišljeno ispred sebe.

Neke od tvojih drama su prilično mikrosociološkog, mikroistorijskog karaktera. I ti si jedna od retkih žena koje su uspele da ugrabe ovu platformu za koju se svaki dan moraš boriti. U trenutku kada osvojiš neku platformu, da li se u tebi javlja nekakav impuls da sve odradiš odjednom, s obzirom da uvek postoji bojazan da možda više nećeš imati tu platformu?

Vrlo zanimljivo pitanje. Naravno, razumljivo je da to ima veze i sa činjenicom da nam je kroz istoriju stalno bio uskraćen pristup platformi. To je neka vrsta traume koju nosimo sa sobom.

U pozorištu sam minimalistkinja, jer je pozorište ipak vrlo umetničko i poetično stvaralaštvo. Kao da imam alter ego koji se oblikuje ili oživljava kada radim u pozorištu. To je moj izazov u filmu. Pozorište toleriše potpuno nasumičnu ili namernu, ali ipak sićušnu distancu od života kako bismo život, kao pod mikroskopom, ispitali i detaljnije istražili u vremenu u kojem se predstava prikazuje pred publikom. Verujem da možeš mnogo toga da kažeš čak i kad jedno iskustvo ili priču ispričaš bez mnogo reči, ili bez reči uopšte. To je stvar izbora, stvar tvoje polazne tačke. A pre svega, stvar perspektive.

U filmu je drugačije. Budući da film ima svoju dužinu i dopušta mogućnost da se manipuliše vremenom i načinima na koje priča priču kroz različita vremena i prostore, on nudi i druge mogućnosti izražavanja. A sad, da se vratimo na impulse. Verujem da se svi impulsi javljaju s razlogom. Ponekad taj impuls nije kompatibilan sa platformom. Dešava se. Međutim, nijedan impuls ne dolazi greškom.

Da li prilikom izgradnje likova uzimaš u obzir moralna ograničenja i definicije publike kod koje želiš da podigneš svest ili jednostavno na vrlo jasan način izražavaš svoj sopstveni stav? Na primer, u filmu “Vera sanja more”, Vera nije izgrađena prema opštoj definiciji žrtve. Slična je situacija i u filmu “Prst”. S druge strane, imam utisak da je Hava kao lik u filmu “Stiffler” od početka određena kao žrtva i izgleda da joj je cilj da podlegne narodnoj definiciji žrtve.

Hava nema izbora nego da bude žrtva pošto joj je zaboden nož u leđa. Međutim, nikad ne počinjem da radim na liku tako što mu odredim poziciju. Sve počinje od onoga šta ustvari želim da kažem. Na primer, u “Stiffleru”, ali i u “Prstu” i “Veri”, vrlo jasno sam znala šta želim da kažem.

U “Stiffleru” sam želela da drama zabeleži uzaludnost i nedostatak humanosti institucionalnog lanca, koji dopušta da žena s nožem u leđima umre. I ne samo to — on nju ismeva, pa čak i krivi za nož koji joj je zaboden u leđa, pozivajući se na nekakve takozvane moralne vrednosti. Jer svaki put kada žena kaže svoju istinu, institucije koje su u društvu odgovorne da donesu odluke, ili da kroz postojeće mehanizme prepoznaju i utvrde nečiju istinu, odlučuju da je ignorišu ili da joj morališu. Dakle, od te polazišne tačke je stvoren lik Have — žrtve femicida — i institucija kao saučesnika u femicidu. Tako da sam jasno znala da hoću da prikažem jednu dramu koja dokumentuje institucionalni lanac koji dopušta da jedna žena umre.

Što se Vere tiče, impuls je bio u velikoj meri vezan za Verin karakter. Ideja da se pozabavimo njenim životom rodila se iz više razloga, kao prvo: zbog Verinih godina. Znamo da žene, čim uđu u određene godine, više nisu zanimljive za javnost, pa se onda njima i njihovim pričama, na marginama društva, počinje gubiti trag. Hteli smo da prikažemo njenu priču tako što ćemo je vratiti u centar i njenu priču učiniti relevantnom za sve. Isto tako, bitan je bio i njen profil: Vera nije žena na koju smo navikli, koja ima problema sa muževljevom porodicom zbog imovine. Koliko je problem strukturalnog karaktera govori i činjenica da se jedna žena starija od 60 godina, stručnog profila, odjednom nađe u takvim potpuno rodno zasnovanim imovinskim sporovima.

Dela “Prst”, “Të gjithë kanë shku” (Svi su otišli) i “Projekti i helmimeve” (Projekat trovanja) vidim kao trilogiju, odnosno zaključak ciklusa dokumentovanja jednog tvog iskustva.

Projekat “Svi su otišli” [radni naziv] je drama koja se bavi genocidom iz perspektive ljudi koji su zapostavljeni, ostavljeni bez odgovora, bez ičega konkretnog na čemu bi mogli bazirati želju da nastave svoju borbu. Na neki način, drama analizira kako život jedne žene koja je preživela genocid izgleda. Počeo je kao projekat sa Hartefakt fondom u Beogradu, a podržava ga Ibsen Scope iz Norveške. Za sada, pošto još radim na njemu, ne bih želela da otkrijem više o tome.

S druge strane, “Projekat trovanja” [radni naziv] je u vrlo ranoj fazi. Drama se bavi trovanjem učenika na Kosovu 1990. godine. Sećam se dobro kada su se desila ta trovanja, čak i u jednoj kratkoj drami ih pominjem, ali ih pominjem isključivo kao odvojene delove sećanja, bez ikakve međusobne povezanosti, jer svaki put kada bih se zapitala šta se tada zaista desilo, uvek su mi se pred očima prikazivale slike sa televizije u kombinaciji sa pričama mojih vršnjaka i savetima roditelja koji su mi govorili šta da radim ako osetim neobičan miris u školi.

Prvu fazu istraživanja uradili smo sa ljudima koji su bili otrovani i lekarima koji su bili prisutni u kolima hitne pomoći kada su stigla prva otrovana deca. Zatim, tu je i moje lično iskustvo kao deteta koje je bilo izloženo trovanju i veoma raskomadani i nepovezani delovi mog sećanja, koji sada konačno počinju da imaju smisla, a koje sam čitavo ovo vreme nosila sa sobom.

Pretpostavlja se da je 1990. godine otrovano oko 7.000 učenika, što je jedan od, kako da kažem, najkontroverznijih momenata na koje je bačeno najmanje svetla jer je to toliko negirano u javnosti da, bez obzira što su Albanci poput Have [u “Stiffleru”] neprestano govorili “otrovali su nas”, više nije imalo nikakav značaj u čitavom tom institucionalnom lancu bivše Jugoslavije. Ono što me je najviše fasciniralo tokom istraživanja jeste to kako su albanski doktori lobirali kako bi dokazali da se to zaista dogodilo, a drugo, ti ljudi koji su bili žrtve trovanja i činjenica da su i dalje traumatizovani i da nikada nisu saslušani, odnosno da njihova istina nikada nije prihvaćena.

Da li ti izgleda kao da ovime završavaš jedan određeni ciklus…?

Plašim se samo da ovim ne otvorim neku drugu temu, koja ima širi kontekst i koja odlazi malo dalje u prošlost.

Sada kada govoriš o tome kako si se vratila u prošlost, čini mi se da je ta komunikacija stalno neophodna, taj razgovor između Doruntine Baše kao dramaturškinje/scenaristkinje i Doruntine Baše kao devojčice. Kakva je ta komunikacija, taj razgovor, ta napetost? Koliko često imaš potrebu da je pozoveš, uhvatiš je za ruku i kažeš joj: “Dođi samo malo jer mi trebaš!” Postavljam ti ovo, naizgled privatno, pitanje jer mi se čini da smo, u kontekstu u kojem je zvanična istorija toliko polarizovana, a javni prostor i diskurs ne stimulišu radoznalost i dijalog, primorani da se oslanjamo na svoja sećanja kao na nepokolebljivu istinu.

Veoma često. Ponekad je moraš imati kraj sebe tokom čitavog procesa… Jer ta mala Doruntina Baša sve vidi potpuno jasno, jasnije nego ja. Mnogo toga se izdešavalo dok ta mala devojčica nije odrasla i pretvorila se u mene, imali smo toliko amplituda u našoj istoriji, u svim okolnostima koje su nas dovele dovde danas, da meni više nije jasno šta se sve tu zapravo desilo, u smislu ljudske psihologije.

Ja sam bila dete 80-ih i tinejdžerka 90-ih. Odrasla sam i školovala se u Prištini tokom perioda nasilnih policijskih mera, sistema aparthejda od kojeg se, sada kada ga se setim, naježim od straha. Imam puno uspomena koje same po sebi, bez konteksta i znanja koje danas mogu da pružim, nemaju smisla. Dakle, dijalog je neophodan.

Verujem da je važno da svako ko čita ovaj intervju razume značaj prisutnosti autorke/autora u probnoj sali, odnosno njen ili njegov odnos prema onome što se snima. Kako ti vidiš sebe tamo? Drugo, želim da pitam o tvom mogućem napuštanju dela, ako se ikad dogodi, kada tvoje delo pređe u ruke nekog drugog.

U pozorištu drama ostaje drama, delo autora ili autorke. Ona živi i nakon svih inscenacija. Slažem se s različitim tumačenjima mojih tekstova od strane različitih reditelja i rediteljki, štaviše uživam u njihovim tumačenjima i pristupima. Ne gledam na to kao na napuštanje mojih dela. Naprotiv, to može samo da ih obogati sa svim tim različitim tačkama gledišta. Naravno, ne verujem da bi jedan reditelj ili rediteljka prihvatila da inscenira neku dramu koja nije u skladu sa sistemom vrednosti, principima i političkim stavovima u koje on ili ona veruje. Barem se meni nije do sada desilo tako nešto.

Ne mogu da zaobiđem tvoj filmski projekat “Zbardhje” (Izbeljivanje)…

Projekat “Izbeljivanje” je moj drugi scenario za sledeći projekat sa Kaljtrinom Krasnići, sa kojom sam radila na filmu “Vera sanja more”. Čim smo se oprostile od “Vere”, bile smo slobodne da pričamo o drugim stvarima čak i u trenutku kada je “Vera” imala premijeru i otpočela svoje putovanje po festivalima, osetile smo se dovoljno udobno da krenemo na sledeći projekat, koji se fokusira na klasna pitanja među ženama. Veliki deo prvih razgovora koje smo vodili zajedno sa Kaljtrinom proizašao je iz naših ličnih iskustava kada smo po prvi put postale roditelji, pošto nam to iskustvo posebno pokazuje koliko je normalizovana i institucionalizovana nejednakost u društvu, pogotovo kada su u pitanju žene i njihov posao.

“Izbeljivanje” je projekat na kojem sam radila sa velikim entuzijazmom i sa velikim zadovoljstvom. Zbog klasnog suočavanja, tog odnosa koji je sam po sebi apsurdan, projekat mi je pružio priliku da uđem u neke vode koje do sada nisam isprobala, da se poigram sa nekim žanrovskim elementima za koje mi, na početku projekta, nije padalo na pamet da uopšte mogu da budu opcija. Međutim, još je rano da govorim nešto više o tome. Još uvek ga razvijamo i nadamo se da ćemo uskoro moći da počnemo sa njegovom realizacijom.

Šta je ono do čega ti je najviše stalo da preneseš ljudima koji te pažljivo slušaju dok s njima deliš svoja iskustva i svoje znanje?

Jedna stvar koju sam pokušala da prenesem je nešto što mi je kao učenici i studentkinji lično nedostajalo tokom čitavog mog školskog i akademskog puta. Znam da će zvučati kao kliše, ali mislim da je uvek potrebno sledeće: da nijedan student, učenik ili autor koji ima dar za pisanje drama, bilo za pozorište ili film, ne sme da se uplaši i obeshrabri kada mu dođu kreativni impulsi. Čak i ako misli da nije pravo vreme za to, ipak treba da pokuša, da to istraži.

Kao što sam rekla i ranije, ne verujem da impulsi dolaze greškom. Možda mogu da pogreše trenutak, platformu ili medij, ali nikako nisu slučajni. Moja generacija je imala tu nesreću da je odrasla i školovala se u sistemu u kojem obrazovanje jednostavno nije imalo priliku da bude prioritet jer je sistematsko nasilje vlasti bilo toliko zastrašujuće i neprekidno da su kultivisanje individualnosti i ohrabrenje originalnih ideja jednostavno bili neka vrsta luksuza i nisu uspeli da stignu na vrh liste. Međutim, danas više ne moramo da delujemo na isti način. Vreme je da se borimo za to da se makar nekome u ovoj zemlji obezbedi budućnost koju zaslužuje.

Naslovna slika: Majlinda Hodža / K2.0

Ovaj članak je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.