U oblasti feminizma u svijetu, godina 2017. biće upamćena po pokretu #MeToo.

Inicijativa ustanovljena u SAD, u vreme skandala sa Harvijem Vajnštajnom (Harvey Weinstein) — kada  je ovaj poznati filmadžija optužen za seksualni napad i zlostavljanje desetina žena — proširila se i na druge zemlje, rezultirajući time da stotine hiljada žena javno izjavi “i ja” (me too, i ja sam žrtva zlostavljanja), sve kako bi se istaklo da je seksualno nasilje rasprostranjen i ozbiljan problem. Časopis Tajm (Time) je proglasio pokret “me too” ili one koji su “prekinuli tišinu”, osobom godine.

Iako je “me too” stigao na Balkan, ovdašnje države se i dalje suočavaju sa ozbiljnim problemima. Pravo na abortus, zastupljenost žena na pozicijama donošenja odluka, prisustvo žena u politici i nasilje nad ženama jesu neke od tema koje su naglasili feministički aktivisti/kinje širom Balkana.

U serijalu Jedan na jedan, K2.0 je razgovarao nekim sa nekim od najistaknutijih feministkinja širom regiona, a o pitanjima razvoja i aktuelnog stanja feminizma u njihovim zemljama i najvećim problemima s kojima se suočava feminizam.

Prvi razgovor u ovom serijalu K2.0 je sa Eli Krasnići, socio-antropologinjom koja istražuje feminizma na Kosovu u 21. veku, a u okviru doktorskih studija na Univerzitetu u Gracu. Ona je suosnivačica i direktorka Instituta za studije o društvu i kulturi Alter Habitus na Kosovu, kao i istaknuta feministička aktivistkinja.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

K2.0: Dok se diskutovalo o manjku solidarnosti među aktivistima koji se bore za prava žena na panel-diskusiji početkom ove godine, rekli ste da je teško da izgradite solidarnost kada žene pate od internalizovanog patrijarhata. Da li biste mogli malo više o ovome da nam kažete?

Eli Krasnići: Nisam mislila da uopšte nema solidarnosti. U slučajevima nasilja nad ženama ili kada se odgodi usvajanje zakona koji bi unapredio položaj žena, žene vide da je ovo zajednički problem i organizuju proteste, marševe, itd… Ali ne za sve što se desi.

Prvobitno, grupe su bile solidarne, uglavnom, u krizna vremena, kao što smo videli devedesetih godina, na primer. To je zato što je ‘neprijatelj’ jasno određen i zajednički, kao što je bio slučaj sa srpskom državom. U tim periodima je lakše mobilisati ljude, ali kada se oni završe, teže je mobilisati ljude oko zajedničke ideje ili protiv nečega kao što je sistem koji počiva na patrijarhatu.

U vreme mira postoji određena stabilnost koja je, u stvari, lažna, jer ništa nije stabilno u našim društvima. Sve puca. Ali, imajući u vidu da smo doživeli rat, u posleratnom periodu, drugi problemi, kao što je patrijarhat, deluju kao da su neznatni u poređenju sa tim.

U stvari, patrijarhat ubija. Ubija žene. Čak i u ime ljubavi. Onda imamo internalizaciju patrijarhata, kao sistema ideja i praksi koje su duboko ukorenjene u društvu. Ovo nije samo karakteristika Albanaca, već celog Balkana. To je istorijski važan proces, svuda, ali način na koji izlazi na površinu i obim ovog sistema se razlikuje od jednog do drugog društva.

Ponekad se čini kao veliki uspeh, ili čak solidarnost, kada jednostavno čujemo nekoga kako prihvati da živimo u patrijarhalnom društvu. Jer, ovo je pitanje percepcije, teorijske i ideološke formacije. To je pitanje interesa i onoga što iskusimo kao problem na Kosovu.

Način na koji se artikulišu krize takođe se razlikuje. Koja je to veća kriza od toga da druge žene bivaju ubijene, a njihove ubice su zaštićene na slobodi, ili bivaju proglašeni nevinima, ili se osuđuju na smešne kazne?

Želimo da pitanje okončanja patrijarhata postane bitno, nacionalno pitanje. Patrijarhat vam ne stavlja do znanja da je vaše postojanje u opasnosti, iako je to slučaj, jer broj ubijenih žena podržava ovu tvrdnju. A kamoli činjenica da patrijarhat vrši represiju i nad muškarcima.

Ali imajući u vidu da se žene nalaze u nepovoljnom ekonomskom, kulturnom i drugom položaju, one su prve žrtve. Internalizovanje zaštite ovog sistema je skoro pa podsvesni proces, jer je to pitanje preživljavanja u ovoj hijerarhiji, gde je često slučaj da, što više štitite sistem, to bolje šanse imate da preživite ili da od njega imate koristi. Kao što sam rekla, reč je o podsvesnom procesu i predstavlja deo našeg svakodnevnog društvenog, političkog, kulturnog života.

Drugi problem koji otežava postizanje solidarnosti između žena feministkinja predstavlja manjak sredstava. Nevladine organizacije zavise od fondova i sa smanjenjem je poraslo takmičenje, a u nekim slučajevima  animozitet. Možda moramo da redefinišemo šta solidarnost znači i kako bi trebalo da izađe na površinu.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Imajući u vidu pitanja kao što je visoki stepen rodno zasnovanog nasilja, diskriminatorski pristup u pravosudnom sistemu kao po pitanju imovinskih prava i ogromnog raskoraka u zapošljavanju muškaraca i žena, zar nema dovoljno razloga za to da ovaj pokret postane radikalan — da zgazi patrijarhat?

Često postavljam ovo pitanje. Zašto nismo radikalniji kao narod? Kako je moguće da smo tolerisali gubitak od 53 miliona [evra — što je kazna za vladino kršenje ugovora za izgradnju auto-puta], povećanje plata vladinim zvaničnicima i stalne političke i privredne skandale tako dugo?

Mi smo siromašan narod sa visokim stepenom mladih-odraslih, sa sasvim korumpiranim obrazovnim sistemom, skandaloznim zdravstvenim sistemom, gde pacijenti moraju sami da ponesu sa sobom igle. U ovakvoj situaciji se često pitamo: kako je moguće da ne postoji masovna pobuna protiv vlasti?

Nemam pravi odgovor na ovo pitanje, samo pretpostavke. Kada je reč o patrijarhatu, kažem da, sve dok se normalizuje patrijarhat i forme kroz koje on izlazi na površinu u kulturi, radikalizacija protiv ovog sistema na masovan način daleko je manje očekivana i izvodljiva. Ovo je vezano i sa idejom o odanosti kulturi i identitetu. Dakle, na neki način, pokušaji da se bude odan društvenom i kulturnom poretku sprečavaju svaku vrstu veće mobilizacije.

Zatim, postoje praktični aspekti organizacije i mobilizacije. Ali prvobitno, mislim da moramo da se dogovorimo oko korektne identifikacije problema i saglasimo oko formi organizovanja.

Često nam fali doslednost. U zemljama kao što je naša, u kojoj, na primer, politika guši svaki aspekt života, društva, privrede, poprilično je teško imati masovno i dosledno protivljenje patrijarhatu jer nije viđen kao problem.

Vlada smatra da je, odobravanjem nekoliko zakona o rodnoj ravnopravnosti, odradila svoj posao po ovom pitanju. U stvari, ponekad mi se čini da represivne običajne norme i zakoni jesu prisutniji u vladi nego među običnim narodom.

Na primer, u slučajevima nasilja nad ženama, postoji jedna vrsta prilagođavanja ili internalizacije stavova i praksi iz Kanuna [običajni albanski zakoni] u formama kroz koje se zakoni primenjuju, čak i u pogledu komunikacije.

U slučajevima nasilja nad ženama, žene plaćaju cenu ‘brige o porodici’. Od žena se traži da žrtvuju svoju dobrobit, dok muškarcima koji sprovode nasilje drugi muškarci govore nešto u smislu, ‘nemoj da tučeš ženu jer to nije u redu’. Toliko je banalno.

Ovi ljudi na vlasti vide državu kao patrijarhalnu porodicu i društvo kao članove porodice. Godine i polne hijerarhije jesu modus operandi, a najstariji se zove ‘bac’ [tradicionalna albanska reč za glavu domaćinstva].

Problem je u tome što je mentalitet iz Kanuna duboko ukorenjen u državi i ovaj mentalitet od Skupštine pravi Odu [tradicionalnu albansku dnevnu sobu ukrašenu jastucima na kojima ljudi, uglavnom muškarci, sede i razgovaraju], sa idejama o našem identitetu i onime ko smo mi.

Pre nekoliko meseci neko je rekao da zakoni koji štite žene ‘ne mirišu na albanski poredak’. Oni misle da je ovo najbolji način da se komunicira sa narodom. [Sociološkinja] Nita Luci napisala je rad pod nazivom “Kolektivno sećanje: između naroda i populizma”. Želim da vas uputim na ovu formulaciju da bih rekla da se Kanun sada nalazi između naroda i državnog populizma. U slučajevima nasilja nad ženama, čini se da se žene podvrgnute nasilju, bilo da je ono psihičko ili fizičko, udružuju sa državom da žene ostave na margini.

Radeći na doktoratu, opsežno ste istraživali učešću žena u Ilegalja — političke grupacije koje su delovale tajno, a koje su oblikovane šezdesetih godina kao rezultat represije tadašnjeg jugoslovenskog režima. Retko kada čujemo nešto o ovim grupama. Kako je ova nezabeležnost i isključenost učešća žena uticala na politički razvoj situacije toga vremena? Kakav je uticaj na današnji pokret?

U albanskom društvu slučajevi žena koji su izašli u javnost i doprineli narodnom oslobođenju i drugim oblastima nekako su bili partikularizovani. Imamo nekoliko naziva koje smo čuli od detinjstva, kao što su Šota (Shote) Galica, Ganimete Terbeši (Terbeshi), itd…

Način na koji su ljudi pisali o njima nekako je odavao utisak da jedini način da se oda priznanje doprinosu žena taj da im se prikače atributi kao što su ‘muževne’ i ‘hrabre’. Na neki način, podtekst je taj da žene po prirodi nisu ‘blagoslovene’ hrabrošću i da ovi atributi, koji pripadaju i ženama, jesu prvo i osnovno muški atributi dati prirodom, pa tako i pridev ‘muževan’ — na kraju krajeva, ako žene imaju ove atribute, onda su jedinstvene.

Pre nego što pređem na istoriografiju, želim da govorim o ceni koju žene plaćaju za svoje angažovanje u različitim oblicima pobune. Imajući u vidu da je pozicija žena zavisna od porodice i društva, doprinos nacije koji daju žene često je ućutkavan i žene su morale da naprave kompromis, da dozvole da budu ućutkane, kako bi mogle da nastave sa svojim životom van okvira svog političkog aktivizma.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Ako uzmemo primer žena koje su deo pokreta ilegala, one su bile vrlo poštovane u društvu, ali su platile društvenu cenu za svoje angažovanje. Imam intervju sa aktivistkinjom iz ilegale iz 1984, gde ona sebe predstavlja kao primer.

Ona kaže da je sve bilo u redu dok nije upitala svog tadašnjeg supruga da podele kućne poslove, ili dok se nije suprotstavila određenim ritualima braka i stvarima koje se podrazumevaju kada je žena ‘mlada’. U stvari, ona kaže da su joj čak i prijateljice iz ilegale govorile da pokuša ‘da se prilagodi’.

Dakle, doprinos žena naciji se uvažava sve dok njihov doprinos i njihove bitke ne predstavljaju pretnju po društveni i kulturni poredak u kom dominiraju muškarci, sve dok njihova moć nije ugrožena. Vlast dolazi sa privilegijama, a privilegija se retko kada ustupa na volonterskoj osnovi.

Kada je reč o ženama, to je bilo, a i dalje jeste teže da se politički ili na drugi način angažuju, sem kada je u pitanju domaćinstvo. Društvo zadovoljava potrebe muškaraca kroz žene; kada su dečaci u kući svojih roditelja i kada su muškarci u svojim porodicama.

Kada je reč o istoriografiji, imamo isti problem koji imamo i sa naukom generalno na Kosovu. Pored odsustva svesti o rodnim razlikama, problem leži u zadacima koje su društvo i naučnici postavili da bi disciplinovali istoriju.

Čini se da ciljevi zvanične albanske istoriografije nisu povezani sa društvenom istorijom ili istorijom svakodnevnog života. Istorijska istraživanja na Kosovu se, uglavnom, bave političkom istorijom koja na površinu izranja muškarce, političare, kraljeve. Istorija istraživanja o istoriji na Kosovu se najviše svodi na istraživanja koja legitimišu postojanje Albanaca na Balkanu i njihovog prava da imaju svoju državu.

Iako razumem ovu potrebu kada uzmem u obzir teške istorijske i političke okolnosti represije, ne opravdavam trku muškaraca na vlasti koji su monopolizovali političko delovanje kroz istoriju. U ovoj ‘trci’, žene ne izranjaju na površinu. A kada se to, ipak, dogodi, prikazivane su kao jedinstveni slučajevi, romantizovane su, ili se o njima govori kao o rođakinjama nekog muškarca ili kao o članici neke porodice.

Kada govorimo o protagonistkinjama koje su žive, problem je rešiv, ali kako ćemo sprovesti istorijsko istraživanje o doprinosu žena u ranijim periodima? Metodologije koje se koriste u istraživanjima o istoriji na Kosovu ograničavaju prostor za nijansiraniju perspektivu o prošlosti i za uključivanje žena u nju. Drugo pitanje se tiče jezika. Ako uzmemo klasičnu knjigu o istoriji, ima više atributa protagonista ili događaja nego što ima pravih objašnjenja o onome što se dogodilo.

Imamo kvote u Skupštini i beskrajne priče o zastupljenosti od 50/50 na pozicijama donošenja odluka u zakonodavnim telima. Koliko se kosovske partije, posebno one koje sebe smatraju levičarskim, zalažu za rodna pitanja?

Samoopredeljenje je jedna od retkih stranaka koja je predstavila neku vrstu ideje i imidža u kom se rodna ravnopravnost ozbiljno tretira. Ipak, nisam čula da se političarke izjašnjavaju kao feministkinje, sem Aide Derguti [poslanice Socijaldemokratske partije]. To ne znači da one nisu feministkinje. Možda samo još nisam čula da to kažu. Zašto je to bitno? Jer, prosti čin deklarisanja kao feministkinje predstavlja politički akt.

Izjašnjavanje kao feministe/kinje ne čini vas feminističkom aktivistkinjom ili aktivistom, bilo da ste muškarac ili žena. Ali to pokazuje da ste saglasni sa mentalitetom i uverenjem da muškarci i žene, sa svim svojim razlikama, moraju da budu ravnopravni i da moramo da stanemo na put patrijarhatu. Prirodno je da u pratnji moraju da budu konkretne feminističke radnje.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Kada je reč o kvoti, ona se čini bitnom jer je u nekoj meri razbila ubeđenje da žene ne mogu da se angažuju u politici. U stvari, posle usvajanja tridesetoprocentne kvote u parlamentu, dvostruki standardi su počeli da izranjaju u proceni muškaraca i žena u politici. Žene su stavljene pod mikroskop i nije im oprošteno za greške koje su napravile, dok se isto to nije desilo muškarcima.

Ipak, kvota više nije dovoljna. Potrebna nam je kvota plus. Plus znači feminizam, ali on mora da obuhvati i muškarce. Feminizam pravi tu razliku. Feminizam je neizbežan deo političkih, nacionalnih, oslobodilačkih, emancipatorskih akcija i narativa i mora se kao takav tretirati, jer on ne dolazi automatski sam po sebi. To se nikada ranije nije desilo.

U stvari, rekla bih da bi to morao da bude levičarski feministički pokret, jer bi se tako obezbedilo da se neko pozabavi pitanjem žena koje su diskriminisane na osnovu pola i društvene klase.

Ranije ste pomenuli da nema ženskih pokreta, već feminističkih? Kada je napravljena ova razlika?

Uzmimo primer perioda posle Drugog svetskog rata i kasnije. Država je imala dve kampanje sa ciljem emancipovanja žena: uklanjanjem feredže [vela] i obrazovanjem.

Godine 1987, prva feministička konferencija u Jugoslaviji održana je u Beogradu, ali nemam informacije o učešću žena sa Kosova. Socijalizam je uspeo da uvede žene u javnu sferu, makar u urbanim područjima, ali nije uspeo da učini da muškarci postanu deo privatne sfere, tako da muškarci i žene ravnopravno obavljaju kućne poslove.

U tom vremenskom periodu, časopis Kosovarja je objavio članke o feminizmu i promovisao uspešne žene, ali paralelno sa tim, objavio je članke koji su podučavali žene da kuvaju i da ukrašavaju kuću. Tokom osamdesetih godina, pokret Ilegalja imao je ciljeve za polnu emancipaciju, pored nacionalne emancipacije. Početkom osamdesetih Ilegalja je osnovala ženske novine.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Emancipatorski narativ i jezik nisu se razlikovali od onoga za šta se zalaže država, što je, takođe, naizgled, imalo cilj da unapredi položaj žena u društvu. U tom periodu, aktivistkinje Ilegalje su kazale da je njihov aktivizam bio u vezi sa obećanjima koja su im data u pogledu ženskih prava ako se postigne narodno oslobođenje — što je zamisao i obećanje koje je usledilo devedesetih godina.

Posle poništenja kosovske autonomije 1989. i u deceniji koja je usledila, videli smo unazađenje, jer su Albanci izopštavani iz javnih institucija, žene su ponovo gurnute u domen privatnog porodičnog života.

Možda bi ovu deceniju trebalo posmatrati iz dva ugla: s jedne strane, unazađenje dolazi kao rezultat povratka u privatnu sferu, s druge strane vidimo napredak zbog formiranja prvih nevladinih organizacija koje osnivaju žene i vidimo njihov masivni aktivizam.

Prvi protest koji su organizovale žene bio je protest protiv ubistva Armenda Dacija aprila 1996. Pre tog protesta, početkom devedesetih godina, vojnici koji su služili u Jugoslovenskoj narodnoj armiji u različitim republikama vraćani su kući mrtvi.

U to vreme Kosovarja je objavila apel albanskih žena pod nazivom ‘Apel svim majkama Jugoslavije’, kroz koji je Ženski forum Demokratske lige Kosova apelovao na majke Jugoslavije moleći ih da podignu svoj glas — kako je napisano u pismu — da se rasvetle slučajevi ‘samoubistava’ vojnika.

Pored aktivizma za ženska prava, ženski pokret devedesetih godina je imao druge elemente, nacionalni i kulturni. Ovaj poslednji je nastao kao rezultat imidža albanskih žena koji je prikazivan u srpskim medijima, ali je i neko vreme bio ugrađen u srpsko društvo.

Između ostalog, Meri Mots (Mary Motes), nastavnica engleskog koja je počela da radi na Kosovu 1996, pisala je o predrasudama koje je primetila. Pisala je o tome kako su Srbi bili iznenađeni da je Mots živela na ‘jugoslovenskom Divljem zapadu’ sa ‘crncima juga Srbije’ na ‘Kosmetu’.

Međutim, propaganda kulturnog rasizma počela je da izranja na površinu posle publikacije rezultata popisa koji je održan na Kosovu 1981, koji pokazuje da je natalitet među Albancima u Jugoslaviji bio najviši. Sredinom osamdesetih godina, srpski mediji su otvoreno izažavali ovaj kulturni rasizam, ciljajući Albanke.

Žene na Kosovu su stalno prikazivane kao pokrivene muslimanke, kao žene koje rađaju više dece, a Albanci su generalno smatrani nosiocima osmanskog nasleđa. Ovakva jednostrana perspektiva bila je jedan od faktora koji su sadržali izgovore za diskriminisanje Albanaca.

Nakon poslednjeg rata 1999, žene su formirale koalicije u politici i civilnom društvu, i ove koalicije su inicirale kvotu od 30 procenata za žene poslanice u parlamentu, kao i pravljenje nacrta i zalaganje za zakone koji obezbeđuju rodnu ravnopravnost.

I kako se to promenilo posle nezavisnosti?

Posle proglašenja kosovske nezavisnosti 2008, videli smo jednu vrstu oslobađanja feminizma sa tereta nacije i države. Aktivizam mlađih generacija feminista unutar i van okvira civilnog društva počeo je da izranja na površinu. Jedan primer ovog poslednjeg je aktivistički kolektiv Hev it (Have It). Umetnost je korišćena kao oblik protesta devedesetih godina, ali u ovom periodu feministička artikulacija postaje jasnija i odvojenija od nacionalnog okvira.

Jedna od prvih umetničkih intervencija koju je obavio Hev it održana je u javnom prostoru ispred zgrade Skupštine Kosova, prilikom protesta organizovanog od Alter Habitusa 2013, na kom su se učesnici protivili upotrebi seksističkih izraza od strane poslanika u diskusijama o inkluziji žena koje su preživele seksualno nasilje u vreme rata u zakon o veteranima.

Generalno gledano, mislim da je ovo bio period u kom je termin ‘feminizam’ istican na sav glas i objašnjavao je različite aktivnosti, projekte i agende koje su generalno postavljane pod kišobran termina poput ‘rod’ ili ‘rodna ravnopravnost’.

Godine 2009. formirali smo Alter Habitus, što je feministički institut za društvene i kulturološke studije. Art Polis je organizovao festival sa feminističkim umetnicima, pod nazivom ‘FemArt’. Na Univerzitetu u Prištini formiran je Program za rodne studije i istraživanja. Zatim je osnovan kolektiv ‘Marshojmë, s’festojmë’ (Marširamo, ne slavimo), predstavljajući drugu vrstu feminističke pretpostavke koja stvara prostor da bi se protivila pitanjima društvene, ekonomske i političke nepravde nad ženama jednom godišnje, 8. marta. Zatim imamo muslimanke koje zahtevaju da se poštuju njihova prava, da institucije imaju bolji pristup pokrivenim ženama.

Ovo su samo neke od inicijativa — ima i drugih — koje me teraju na razmišljanje da je, istorijski gledano, prošlo tek malo vremena za ubrzani razvoj feminističkog mentaliteta i feminističkog aktivizma, uprkos činjenici da je on dobio ovaj naziv.

Ovo je prvi intervju u rubrici Jedan na jedan u našem serijalu ‘Razgovori o feminizmu na balkanu’, a stanju feminizma u regionu. Sledeće sedmice možete pročitati još jedan intervju sa vodećom feministkinjom sa Zapadnog Balkana.

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.