Erzen Školjoli danas napušta direktorski položaj u Narodnoj galeriji Kosova posle četiri godine pokušaja da drastično preobrazi tu instituciju. Kosovo 2.0 je provelo jutro s njim, diskutujući o njegovom radu i o tome šta misli da je njegova zaostavština u toj instituciji. Razgovarali smo i sa više od 20 nacionalnih i međunarodnih umetnika, kustosa i kritičara umetnosti o uticaju odlazećeg direktora u Narodnoj galeriji. Ima samo jedna stvar oko koje su se svi saglasili: Biće teško hodati Školjolijevim cipelama.
Pažnja koju Erzen Školjoli uvek posvećuje svom besprekornom stilu oblačenja je odraz ophođenja prema instituciji na čije je čelo došao 6. septembra 2011. godine.

U prvih nekoliko radnih dana na tom položaju u Narodnoj galeriji Kosova (NGK), Školjoli je morao da otvori izložbu koja se kosila s njegovim zdravim razumom. Njegovu prvu izložbu, XI izdanje Međunarodne izložbe fotografije Đon Mili, pripremio je njegov prethodnik, Fahradin Spahija, ali je za Školjolija ta izložba bila strana.

Školjoli opisuje razliku između Međunarodne izložbe fotografije Đon Mili – pre svog mandata i za vreme mandata – kao „dan i noć“. Levo: XI izdanje 2011. godine. Desno: XIV izdanje 2015. godine.

„To je bilo nešto s čim nisam osećao povezanost“, rekao je. „Mislio sam i da je reč o nečemu zastarelom u šta nisam verovao.“

Shodno tome, četiri godine kasnije, Međunarodna izložba fotografije Đon Mili, nazvana po istaknutom albansko-američkom fotografu, okončaće poslednju Školjolijevu izložbu dok je bio na položaju direktora NGK-a, i to na XIV izdanju 7. avgusta ove godine.

Po njegovome mišljenju, te dve izložbe su kao „dan i noć“. Tako su i mnogi posmatrali galeriju pre i posle Školjolijevog direktorovanja.

Glad za umetnošću: Van institucije

Tridesetdevetogodišnji Školjoli je deo generacije umetnika koja je studirala devedesetih godina. Obrazovanje se generalno sprovodilo u kućama i privatnim prostorima (s obzirom na to da je srpski režim zatvorio sve javne institucije za kosovske Albance), i umetnička i kulturna proizvodnja je bila zatvorena u granice države, ili pak u „podzemnim“ prostorijama toga vremena.

Nakon rata 1999, postojala je potreba da se uradi nešto više po tom pitanju. Školjoli je počeo da sarađuje sa Sokolom Bećirijem, jednim od ključnih kosovskih savremenih umetnika. Počeli su da organizuju posete kustosa, predavanja, izložbe i obrazovne aktivnosti. Do 2003. je sve to bilo ozvaničeno Institutom za savremenu umetnost EXIT u njihovom rodnom gradu Peći. Egzit je do 2006. služio kao prostor za sastanke, umrežavanje i saradnju kosovskih umetnika na prostoru koji su koristili Centar za humanističke studije Gani Bobi, koji je vodio likovni kritičar Škeljzen Malići, i Laboratorija vizuelnih umetnosti „Laboratorium“, koji je vodio Mehmet Behljulji, a obojica su bili usredsređeni na projekte alternativnog obrazovanja.

„Pre nego što smo otvorili Egzit, radili smo kao umetnici i putovali smo na iste izložbe, te smo se tako upoznali sa mnogo ljudi“, rekao je Bećiri, dok je sedeo za stolom u prostoriji koja više nije Egzitova galerija, već njegov Egzit bar.

Bećiri je, međutim, primetio da se zajednica umetnika suočavala sa brojnim problemima u prvih pet godina posle rata, uključujući međunarodnu izolaciju građana Kosova i konzervativizam Akademije umetnosti Univerziteta u Prištini. „Kosovo je bilo zatvoreno“, rekao je. „Mnogo mladih ljudi nije moglo da putuje, dok je Akademija umetnosti tada bila, a i dalje jeste, u šezdesetim godinama prošlog veka.“

U članku koji je napisala vizuelna umetnica, Majljinda Hodža, za izdanje časopisa Kosovo 2.0, pod nazivom „Balkart“, broj nastajućih lokalnih umetnika, (studenata Akademije posle 1999), opisan je kao najveća mana Akademije s obzirom na činjenicu da se ta institucija nije otvorila za konceptualnu umetnost eksperimentisanja.

„Čekanje na kustosa“: Dokumentovanje noći čekanja na kustosa Edija Muku ispred Narodne galerije, koje se okončalo izložbom „Riba ne razmišlja, jer riba sve zna“. Zasluge za fotografiju idu umetnicima: Ljuljzimu Zećiriju, Jakupu Feriju i Dritonu Hajredinaju.

Nekoliko studija Akademije, koje koriste i drugi, ipak je predstavljalo neke od alternativnih čvorišta koja su bila stalno otvorena za nezavisnu umetničku scenu u prvim godinama novog milenijuma. Kasnije im se pridružio Centar za savremenu umetnost – Stacion 2006. godine, i prostor za umetnike – Tetris hapsira manipuljuese godine 2010.

Ipak, nezavisna scena je morala još da sačeka dok NGK ne prigrli nacionalnu savremenu umetnost, jer je alternativna umetnost uglavnom ostala strana toj instituciji u tim godinama. Bilo je nekoliko izuzetaka, poput izložbi „Mi“ (2002) i „Ju“ (2003) kojima je kustos bio Zeni Balaži, što su izložbe koje su mladim umetnicima otvorile galeriju. Još jedan značajni izuzetak je bila izložba iz 2003. „Riba ne razmišlja, jer riba sve zna“ albanskog kustosa Edija Muke, kojoj je prisustvovao nemački kustos Rene Blok; međunarodno priznat kustos će kasnije kosovske umetnike dovesti u „U klisuru na Balkanu: Izveštaj“, što je izložba održana u Kaselu 2003, kao i na bijenale na Cetinju 2004. godine.

Pored ovih nekoliko primera, nadugačko i naširoko, galerija će tek kasnije nastaviti da se razvija.

Škeljzen Malići, najuticajniji likovni kritičar, rekao je za Kosovo 2.0 da je s prethodnim direktorima (Ljuanom Mulićijem i Fahredinom Spahijom), Narodna galerija više bila objekat za improvizaciju, nego što je imala jasni koncept kulturne strategije.

„Prava nezavisna scena se negde drugde dešavala“, rekao je Malići, koji je kasnije bio član odbora NGK-a (2011-2014) za vreme direktorovanja Školjolija.

Školjoli je i dalje bio uključen u nezavisnu scenu do svoje prijave za mesto direktora NGK-a, jer je u radu učestvovao kao umetnik i bio je kustos izložbi poput „Perspektiva“ u Tetris hapsira manipuljuese 2010 godine.

Kustos izložbe „Perspektiva“, održane u Tetris hapsira manipulueseu 2010. godine, bio je Erzen Školjoli.

Godine 2011, Školjoli se prijavio da vodi NGK. „Znao sam šta želim da uradim s tom institucijom“, kaže Školjoli prisećajući se. „Mislim da svi imamo obavezu kao građani Kosova, što je vrlo mlada država, da doprinesemo – ja sam zaista želeo, a i dalje želim da doprinesem mojoj zemlji, barem u smislu onoga što mislim da znam najbolje da radim.“

Napolje prašina, šminka unutra

Nije bilo lako uspeti se od nezavisne scene do institucije. To je posebno bilo teško zbog nepoverenja prema javnim institucijama u državi koja je proglasila nezavisnost tri godine ranije, 2008. godine, to je bilo teško na mestu gde se smatralo da se na javne institucije politički utiče ili da je politika ona koja rukovodi njima.

„Bojao sam se da neće dobiti podršku zajednice umetnika ili Akademije umetnosti“, rekao je njegov prijatelj Bećiri. „Mada je on vrlo uporan kada nešto želi.“

Jedna od prvih stvari koje je Školjoli uradio kada je došao u galeriju je bilo, doslovno, čišćenje. I čim je prašina izbačena, šminka je unesena.

Školjoli je u svoj tim doveo jednog od najboljih kosovskih grafičkih dizajnera, Barda Halitija. Obrazovan u školi holandskog dizajna, Haliti je postao zadužen za vizuelni identitet NGK-a, dizajniranje publikacija, postera i svakog drugog materijala na kom treba da bude oznaka NGK-a.

Kako bi napravio identitetski imidž galerije, Školjoli je ubrzo imenovao grafičkog dizajnera Barda Halitija za deo svog tima. Gore su prikazani neki od kataloga koje je dizajnirala Narodna galerija u prethodnih četiri godina.

„Erzen [Školjoli] je zamislio Narodnu galeriju Kosova kao prostor za savremenu umetnost koji je dovoljno dobar da se nađe gde god“, kaže Haliti. „Pravi zadatak je uvek bio učiniti nešto zanimljivim i uzbudljivim – a ne samo dobrim za lokalno stanovništvo, već i nešto što bi moglo igrati zanimljivu ulogu u širem diskursu umetnosti i dizajna. Drugim rečima, izgraditi međunarodnu instituciju u provincijalnom gradu.“

U prva četiri meseca Školjolijevog mandata 2011. godine, galeriji nisu preostala sredstva za izložbe. Ne želeći da se uznemirava, uzeo je svoju listu s kontaktima i pozvao Renea Bloka, da bude prvi saradnik za institucionalni program galerije. Blok je poznavao Kosovo iz svoje posete Egzitu 2003. godine, te je tako kustos koji je vodio Muzej Fridericianum, deset godina u Kaselu – jednom od najstarijih javnih muzeja u Evropi i domu prestižne Petogodišnjice savremene umetnosti Dokumenta – sarađivao sa galerijom praktično besplatno.

Odabir Bloka kao prvog kustosa galerije nakon što je Školjoli preuzeo lidersku poziciju i prisustvo međunarodno priznatih umetnika u galeriji – upućuju na preliminarne primere toga kako će se posao obavljati u sledeće četiri godine.

Dovođenje sunarodnika, rušenje zidova
Kako bi komplementirao rad međunarodno priznatih umetnika, Školjoli je od početka napravio prioritetizaciju promocije mnogih generacija kosovskih umetnika.

Jedna takva grupa je obuhvatila odavanje pošte preminulim umetnicima, kao što je filigran Simon Široka, i slikari Enđel Beriša i Muslim Mulići, koji su bili u prvim redovima kosovske savremene umetnosti između pedesetih i sedamdesetih godina. Školjoli je obeležio njihove doprinose retrospektivnim izložbama i publikacijom njihovih monografija. U stvari, najposećeniji šou od 1999. je i dalje izložba „Retrospektiva“ Muslima Mulićija, koja je slavljena na sedmu godišnjicu kosovske nezavisnosti 2015. godine. Bilo je ukupno 1987 posetilaca.

Izložba „Retrospektiva“ Muslima Mulićija je bila najposećeniji šou u Narodnoj galeriji od 1999. sa 1987 posetilaca.

Druga grupa je obuhvatala savremene umetnike koji su radili na terenu između 20 i 40 godina, kao što su konceptualni umetnici Sokol Bećiri i fotograf Lala Meredit-Vula.

Dok je treća grupa obuhvatala mlađu generaciju umetnika, poput vizuelnih umetnika Aljbana Muju, Petrita Halilaja i Flaku Haliti, koji su već bili međunarodno prepoznatljivi; Halilaj i Haliti su oboje predstavljali Kosovo na bijenalu u Veneciji.

Jedna promena koju je Školjoli uveo tokom svoga mandata je bilo umanjenje frekventnosti održavanja Međunarodne izložbe Muslima Mulićija i Međunarodne izložbe fotografije Đona Milija; i jedno i drugo takmičenje su od jednogodišnjeg postali dvogodišnja takmičenja (održavali su se naizmenično). Zamisao je bila da se optimizuje kapacitet galerije, ali i da se obezbedi povećani kvalitet u radovima koji su odabrani za izlaganje.

Direktorove inicijative nisu ostale neprimećene u zajednici umetnika. Međunarodno priznati albanski umetnik Anri Salja gaji veliko divljenje prema Školjolijevom radu u galeriji. „On je uspeo da poveća potencijal i proširi vidike i misiju galerije, posebno kada se ima u vidu da takve institucije mogu, po svojoj prirodi, biti slabašne, nekonzistentne, i krhke u ekonomski siromašnim zemljama koje imaju druge prioritete“, rekao je.

Hans Ulrih Obrist, kodirektor Serpentinskih galerija u Londonu, održao je lekciju u Narodnoj galeriji u julu 2015.

Školjolija su pohvalili i neki od najuticajnijih ljudi u svetu savremene umetnosti. Hans Ulrih Obrist je kodirektor Serpentinskih galerija u Londonu. „Jedna od najznačajnijih stvari o Erzenu i njegovom radu jesu njegove kolektivne uloge kao direktora galerije, kustosa, i takođe umetnika“, rekao je on. „Njegova lična karijera ga zadržava na raskršću između tih uloga unutar sveta umetnosti, što mislim da je verovatno doprinelo njegovoj sposobnosti da razume kako svaki od ovih nivoa mogu da se neguju iz temelja.“

Otvaranje Galerije

Tokom Školjolijevog liderstva, NGK je postala značajno mesto okupljanja stranih i domaćih umetnika i kustosa. Narodna galerija Kosova je doživela renesansu.

Privlačenje međunarodnih porotnika (žirija) na različita takmičenja je postalo praksa, a ne izuzetak. Školjoli se i trudio da dovodi prestižne kustose koji bi se samo sastajali sa lokalnim umetnicima, čak iako neće da izlažu svoje radove u galeriji.

„Najvažnije je širiti svoju mrežu“, rekao je albanski umetnik Salja, „a posebno kada je reč o državama poput Kosova, Albanije, ili drugim državama u regionu, jer je zasad pristup međunarodnih kustosa lokalnoj sceni sporadično i često nekonzistentno.“

Godine 2012, dva čoveka svetskoga glasa su došla da budu kustosi prve Međunarodne izložbe savremene umetnosti autora Muslima Mulićija, pod nazivom „Ne mora da bude prelepo, osim ako nije prelepo“. To su bili Galit Elijat, osnivač i direktor Izraelskog centra za digitalnu umetnost, i Čarls Eše, direktor Van Abbemuseum-a u Ajndhovenu – koji je 1936. postao jedan među prvim javnim muzejima savremene umetnosti u Evropi.

Na devetom izdanju Međunarodne izložbe Muslim Mulići (2012), francuski umetnik Loren Maršal je rekreirao pod jednog palestinskog doma.

Tu je i Izložba Henri Mura 2014, a koja je okupila radove ovog britanskog vajara na Kosovu. Dok je 2015. pristigla izložba „Trideset jedan“; reč je o pregledu dela radova Kontakt art kolekšna koji se usredsređuje na umetnost iz Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, a koja je praćena društvenim i političkim zbivanjima u prošlim decenijama.

Kristine Frizingheli, bivša direktorka uglednog časopisa Kamera Austrija, kaže da će Školjolijev rad postati „uzor budućoj savremenoj umetnosti na Kosovu“. Po njenome mišljenju, Školjolijev izbor tema, položaj umetnika i kustosa na delu jesu sveukupno važan doprinos u kontekstu „u kom mladi praktičari na terenu vizuelnih umetnosti ciljaju da pozicioniraju svoj rad i svoje misli na globalnom konkurentskom tržištu“.

Sama Frizingheli je bila kustos prve Međunarodne izložbe fotografije Đon Mili koju je Školjoli organizovao 2012. godine. Ona je takođe bila u žiriju za izdanje izložbe Đon Mili 2015, kom je kustos bio Ričard Birket.

Fric Gircberg, kustos Međunarodne izložbe fotografije Đon Mili 2015, veruje da je „Školjoli postavio Kosovo na međunarodnu kartu umetnosti“. I Vasif Kortun, direktor Istraživanja i programa SALT-a (Istanbul), ide još dalje i kaže: „nije bilo bolje institucije od ove u Jugoistočnoj Evropi duže vreme, uključujući Makedoniju, Bugarsku, Albaniju i Grčku“.

Kosovo je učestvovalo na prestižnom bijenalu u Veneciji prvi put 2013, kada je umetnik Petrit Halilaj odabran da predstavlja nacionalni paviljon

Vrhunac ovog međunarodnog učešća i ove razmene se dogodio 2013. kada je Kosovo prvi put učestvovalo na bijenalu u Veneciji, najprestižnijem međunarodnom umetničkom događaju. Kao direktor Narodne galerije, Školjoli je bio poverenik izložbe i ponovo je odabrao da radi sa međunarodnim i kosovskim partnerima; radio je sa Austrijankom Katrinom Romberg i mladim kosovskim umetnikom (koji je takođe međunarodno priznat) Petritom Halilajem.

Reformista u inostranstvu a revolucionar kod kuće?

Dok je Školjoli napravio jasnu strategiju NGK-a, postavljana su pitanja o tome da li je njegov umetnički program smatran revolucionarnim usled kvaliteta sadržaja ili činjenica da je njegov prethodnik postavio niske standarde.

Kada je upitan o tome da li je Školjoli reformista ili revolucionar među zidinama te institucije, kritičar Malići je samo negirao glavom, kao da je hteo da kaže da nijedna od dveju opcija ne odgovara direktoru NGK-a koji uskoro prestaje da bude na tom položaju.

„U smislu savremene umetnosti, on je imao konzervativni pristup“, kaže Malići. „On radi nešto što se u Evropi radilo pre 30 ili 40 godina… ali to nama… nije revolucija. Mada je otvarao nove vidike, organizovao odlične izložbe, promovisao nove umetnosti, ne samo za nas nego i za region. On je zasigurno dobra veza između savremene umetničke scene u Evropi i u inostranstvu.“

Po mišljenju Alberta Hete, direktora Centra za savremenu umetnost – Stacion, jednog od nekoliko nezavisnih umetničkih scena u Prištini, galerija liči na ostale javne institucije širom sveta koje su generalno „normalizovane“,

„Nikada nećete pronaći izazovni sadržaj u Narodnoj galeriji u ovo vreme, nećete pronaći rad koji je politički nekorektan, koji generiše mnoge javne rasprave o stvarima o kojima se ne diskutuje“, rekao je on.

Eriola Pira, albanska kustoskinja, teoretičarka vizuelne kulture i administratorka umetnosti, koja je sarađivala sa galerijom na temu Nagrade za umetnike sutrašnjice od 2009, gaji simpatije prema Hetinom stavu. Iako kaže da je liderstvo Školjolija bilo „prekretnica“ van Kosova i regiona, ona na njegov mandat gleda na kritički način.

„Izložbe u prethodnih nekoliko godina većim delom su igrale na sigurnu kartu i nisu generisale mnogo uzbuđenja ili antagonizama“, rekla je ona. „Nije bilo radova ni umetnika koji bi osvojili maštu publike ili generisali diskusija unutar umetničkih krugova. Nisam sigurna da li je Erzen kriv za to, ali smatram da bi direktor mogao i da bi trebalo da ohrabri i kustose i umetnike da svi rizikuju kada nešto izlažu.“

Suočen s kritikama o tome da nije pokušao da pomeri pomera granice normalnosti, Školjoli se priseća retrospektivnog šoua Sokola Bećirija na jesen 2014, i poslednjeg izdanja Međunarodne izložbe Muslim Mulići obeležene iste godine, a koje su se bavile savremenim političkim pitanjima. Gledajući s tačke gledišta prošlosti, on takođe ističe umetničku scenu van zidova galerija NGK.

„Retrospektiva“ Sokola Bećirija, održana 2014, prikazala je neke od najboljih radova tog umetnika. Bećiri se smatra ključnom ličnošću savremenih kosovskih umetnosti.

„Mislim da to mora poteći od umetnika“, rekao je Školjoli. „Ne mislim da Narodna galerija ne treba da podržava takve stavove, to uopšte nije slučaj… ali mislim da ništa slično tome nisam video na nezavisnoj umetničkoj sceni, ili na bilo kom drugom prostoru na Kosovu. Po mome mišljenju, kriterijum je kvalitet radova, kvalitet produkcije – jer skandal ne čini neki rad dobrim.“

Nastaviće se

Iako se ponosi svojim postignućima, Školjoli je svestan da još mnogo toga treba da se uradi. On pominje zaboravljenu kolekciju galerije – oko 900 radova koje je galerija stekla, a koji su i dalje u skladištu zbog nedostatka prostora za njihovu stalnu izložbu. Na mnogim od tih radova je potrebno uraditi restauraciju, što bi zahtevalo dodatno finansiranje.

Školjoli nastavlja da priča o potrebi za muzejem savremene umetnosti za koji, kaže on, Kosovu nedostaju profesionalni kapaciteti. Iz tog razloga, on je posebno ponosan na obrazovne programe koje je započeo. Početkom ove godine je započeo Javni program predavanja. Smatra da će ovim programom doprineti stimulisanju interesa u povećavanju scene. Tokom primene u formi javnih govora i predavanja, jedan od učesnika je bio i Adam Šimčik, umetnički direktor petogodišnje izložbe Dokumenta 14; pored bijenala u Veneciji, Dokumenta je najvažniji događaj savremene umetnosti na svetu. Od 1 septembra 2015, osnovne i srednje škole u Prištini će takođe okupiti učenike koji će redovno posećivati galeriju.

Učenici osnovnih i srednjih škola iz Prištine će od 1. septembra redovno posećivati Narodnu galeriju.

Međutim, kada se razmišlja o tome šta bi budućnost mogla doneti kosovskoj umetničkoj sceni, postoje pitanja koja su van Školjolijeve kontrole. Odbor NGK-a je u februaru ove godine raspušten, i to šest meseci za četvorogodišnji mandat, što je bio potez koji je uveliko smatran pokušajem novog ministra kulture da umetnost stavi pod kontrolu politike; slične čistke su urađene u odborima Centra za kinematografiju Kosova i Narodnog pozorišta Kosova, otprilike u isto vreme.

Početkom ove nedelje, Fakultet umetnosti Univerziteta u Prištini nije uspeo da dobije akreditaciju za svoje akademske programe od Agencije za akreditaciju Kosova, dok se juče pojavio osećaj deflacije među krugovima umetnika – onda kada su objavljena imena aplikanata koji su ušli u uži izbor za buduće Školjolijeve naslednike; svi kandidati su tehnokrate iz Ministarstva kulture.

Školjoli ne želi da otkrije ono što bliska budućnost nosi njemu samom. Ali je jedno sigurno, on će ostati na Kosovu. Što se tiče sledećeg direktora galerije, kriterijumi su postavljeni visoko, ali to ne znači da oni ne bi trebalo da budu još viši.

„Ko god da preuzme odgovornost – mora mnogo da radi, da bude iskren u svom radu, i da uradi nešto što ja nisam uradio“, kaže Školjoli. „Nikada mi nije bila namera da olakšam to bilo kome.“K

Foto: Narodnoj galeriji Kosova (NGK), Atdhe Mulla.