Jedan na jedan | Mentorstvo | Romi

Evelin Pomerat: “Moramo se skupa sa Romima boriti protiv rasizma”

Piše - 20.11.2018

Direktorka pariske Medijske biblioteke Matéo Maximoff govori o romskoj umetnosti i borbi protiv diskriminacije.  

Član 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima zabranjuje diskriminaciju na osnovu “nacionalne pripadnosti ili društvenog porekla”. Ipak, čini se da, kada je reč o romskoj manjini, ovaj se član stalno krši.

Romi su jedna od najvećih etničkih grupa u Evropi koja broji oko 12 miliona pojedinaca. Romi potiču sa severa indijskog potkontinenta, čije se preseljenje odvijalo tokom celog Srednjeg veka. Ipak, uprkos tome što su u Evropi prisutni duže od jednog milenijuma, Romi su i dalje marginalizovani, pa su u mnogim državama i žrtve segregacije.

Ustav Kosova utvrđuje da je Kosovo multietničko društvo i da će se vršenje vlasti “zasnivati na principima ravnopravnosti svih pojedinaca pred zakonom i sa punim poštovanjem prema međunarodno priznatim osnovnim ljudskim pravima i slobodama, kao i zaštiti prava i učešća svih zajednica i njihovih članova”.

Međutim, romska zajednica na Kosovu nije pravilno predstavljena u državnoj upravi, kao ni u drugim sektorima društva, uglavnom zbog stalne diskriminacije i stereotipisanja. Ovakva situacija je, takođe, jedan od činilaca koji stoje iza niskog stepena zaposlenosti u romskoj zajednici, gde se procenjuje da 92 odsto stanovništva nema posao.

Dok politika često nije uspevala da pomogne u borbi protiv predrasuda o Romima, ima onih koji pokušavaju da se bore protiv anticiganizma i stereotipa kroz umetnost. Filmski festival Roling (Rolling), koji je održan u Prištini između 13. i 16. novembra 2018, predstavlja jedan takav pokušaj. Festival teži tome da istakne bogatu kulturu romskog naroda kroz projekcije filmova, dokumentaraca, izvođenje koncerata i postavljanje umetničkih izložbi.

Među gostima Festivala ove godine bila je Evelin Pomerat (Evelyne Pommerat), direktorka Međunarodne biblioteke o romskim studijama, Medijske biblioteke Mateo Maksimof (Mateo Maksimof) u Parizu, Francuska. Za K2.0 kaže da je romska zajednica pomogla da se kultura proširi Evropom, naglašavajući primer nepoznate uloge koju su igrali Romi prilikom ustanovljavanja prvih bioskopa u Francuskoj.

K2.0 je prisustvovao na Roling filmskom festivalu i imao priliku da se sastane sa Evelin Pomerat da bi diskutovali o životu Matea Maksimofa, romskoj književnosti i diskriminaciji u zapadnoj Evropi.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

K2.0: Možete li ukratko da opišete svoj put ka tome da postanete direktorka u Medijskoj biblioteci Mateo Maksimof i svoje interesovanje za pitanja Roma?

Evelin Pomerat: Da, naravno! U biblioteci radim od 1985, pa je tako veliki deo moga života posvećen ovoj temi.

Kao prvo, to je zato što mrzim rasizam. Znala sam da je romski narod vrlo diskriminisan, pa sam odlučila da više naučim o tome. Otkrila sam da postoji mesto posvećeno ovoj temi u Parizu, pa sam otišla tamo da dobijem informacije. Predložili su mi da radim u biblioteci, jer sam bibliotekarka, a otada tamo i radim.

Mateo Maksimof je francuski pisac romskog porekla, čiji je rad dobro poznat u Francuskoj. Međutim, većina ljudi na Kosovu nikada nisu čuli njegovo ime raniije. Da li biste mogli da pojasnite detalje o osobi koja se zove Mateo Maksimof i zašto je biblioteka nazvana po njemu?

U vreme kada sam počinjala da radim tamo, biblioteka je nosila ime Études Tsiganes (studije o Ciganima), slično časopisu koji je objavljivan od osnivanja biblioteke 1949. Ime je kasnije promenjeno u Medijsku biblioteku Mateo Maksimof. Mateo Maksimof je jedan od osnivača biblioteke, pa je davanje imena bila jedna vrsta slavljenja njegovog rada u biblioteci.

U svom životu je dosta toga postigao. Dok je bio vrlo mlad, sam je uspeo da nauči da čita i piše, sa malo pomoći od svoje porodice, ali uglavnom sam. Odrastao je u Parizu sa svojom romskom porodicom.

Nešto se desilo u njegovom životu što je bilo vrlo čudno. Tuča između dveju romskih porodica koja je rezultirala ubistvima, a Mateo Maksimof je završio u zatvoru. Imenovani advokat za njega, Žak Isorni (Jacques Isorni), rekao je Mateju Maksimofu da napiše tačno ono što se desilo.

Advokat je zadivljen, jer nije znao da Mateo Maksimof ume da piše, a kamoli da onako dobro ispriča priču kroz svoje pisanije. Advokat mu je predložio da nastavi da piše i da priča o tome, o romskoj porodici u kojoj je živeo, o životu, tradiciji i kulturi.

Mateo Maksimof je proveo ratne godine u koncentracionom logoru, kao što je to bio slučaj sa mnogim Romima. U Francuskoj je postojao poseban logor za nomade, putujuće ljude, a Mateo Maksimof je napisao knjigu za vreme [svog zatočeništva tamo]. Knjiga je bila roman zasnovan na životima romskog naroda, njihovim tradicijama i kulturama, kao i situacijama u kojima su se našli. [On se nadao] da bi to moglo da pomogne njemu i njegovoj porodici da izađu iz logora, ali je knjiga objavljena tek posle rata.

Postala je dosta poznata od trenutka [kada je publikovana] i mnogi ljudi su bili zainteresovani za to da se upoznaju sa Maksimofljevom pričom imajući u vidu da je bio jedan od prvih pisaca Roma. Mnogi mediji su bili zainteresovani za njega.

Pored knjiga koje dokumentuju život Roma, Mateo Maksimof je zabeležio romsku stvarnost kroz film, izveštaje i fotografiju, uključujući ovu, koja je napravljena u Francuskoj. Fotografija: Mateo Maksimof.

Mateo je u svom životu objavio 10 knjiga o životu Roma, uključujući autobiografske knjige. Napravio je i brojne fotografije i proputovao svetom da bi se sastao sa drugim Romima. Bio je aktivista koji je učestvovao u međunarodnim akcijama zarad ostvarivanja prava romske manjine. Bio je involviran i u evangelističkoj religiji. Bio je sveštenik i preveo Bibliju na romski jezik.

Napravio je brojne fotografije [koje beleže] život romskog naroda iz celog sveta, a i brojne izveštaje, ali i filmove. Njegov život predstavlja svojevrsno svedočanstvo o romskom životu širom sveta.

Medijska biblioteka Mateo Maksimof se usredsređuje na književnost o Romima. Šta se može naći u toj biblioteci?

Medijska biblioteka Mateo Maksimof je međunarodna biblioteka, što znači [da literatura] o romskom narodu postoji širom sveta. Ona sadrži knjige, muziku, filmove, fotografije — u suštini, sve vrste medijskog sadržaja o situaciji u kojoj se nalazi romski narod širom sveta. Ovi predmeti su prevedeni na razne jezike, počev od romskog jezika, naravno, na različitim dijalektima romskog.

Medijska biblioteka Mateo Maksimof ima pravnički tim koji pomaže u publikovanju posebnih zakona i sudskih odluka koje obuhvataju pitanja koja se tiču Roma. Publikacija sudskih presuda nije tipična stvar za jednu biblioteku. Kako se do ovoga došlo?

Trudimo se da nabavimo iscrpnu dokumentaciju, ali je to ponekad teško, jer sam u ovome poslu sam, ali činim sve što mogu. Radili smo na raznim pravnim dokumentima, ali smo se usredsredili na dokumentovanje situacije u Francuskoj, jer je francuska situacija vrlo posebna.

Mnogi ljudi, čak u Francuskoj, ne znaju da su francuski putnici imali posebni pravni status. Skoro jedan vek, zbog toga što su putujući, bili su obavezni da izvade specijalni dokument sličan pasošu, ali poseban za putnike. Čim putnik napuni 13 godina, bilo je obavezno da mora da ima identifikacioni dokument.

Kada je Drugi svetski rat počeo, bilo je [policijskih punktova] namenjenih putnicima. Kao posledica ovog dokumenta, mnogi Romi su završili u koncentracionim logorima, jer je policija imala sve neophodne podatke. Znali su kada se ovi kreću i sve o njihovim porodicama. Kako su imali sva ova dokumenta, policija je mogla da uhapsi ove ljude i sve ih stavi u logore.

Ovo je bio veliki oblik diskriminacije, posebno imajući u vidu to da se desilo u Francuskoj, što bi trebalo da bude zemlja u kojoj se poštuju ljudska prava. Tek je pre samo dve godine ukinuta obaveza da Romi moraju da poseduju ovaj specijalni dokument.

Pored toga što je izvor informacija o romskim pričama širom sveta, Medijska biblioteka Mateo Maksimof publikuje i časopis u kom se dokumentuje romska istorija. Fotografija: Medijska biblioteka Mateo Maksimof.

Koji je značaj ove biblioteke za romski narod i svakoga ko želi da izučava romsku kulturu, jer pisana istorija o romskom narodu ne postoji?

Ovo je naša himna. Pokušavamo da pružimo sve dostupne informacije na jednome mestu i putem Interneta. Imamo veb-sajt, kataloge i sada možemo da iskoristimo medije da proširimo informacije. Imamo naš časopis preko kog možemo sve to da ispričamo i da se borimo u toj oblasti. Težimo organizovanju sa drugim nevladinim organizacijama i pravljenju partnerstava u Francuskoj i Evropi.

Kao što ste spomenuli, okupiranjem Francuske od strane Nacističke Nemačke stvoren je “antinomadski” narativ, optužujući romske nomade za to da su špijuni za Nemačku. To je učinilo da mnogi ljudi koji su etnički Romi budu isterani iz Francuske, a mnogi internirani, uključujući Maksimofljevu porodicu koja je boravila u logoru tokom 31 meseca. Odrastajući u Francuskoj, da li ste imali priliku da vidite kako društvo polako napušta predrasude i netoleranciju prema romskoj manjini, prihvatajući ovu grupu ljudi kao svoje? Kako se i šta promenilo? Jer Francuska, čak i danas, kritikovana je često zbog načina na koji tretira manjine…

Nažalost, situacija se nije mnogo promenila. Na primer, postoji dvosmislenost u pogledu tretiranja romske manjine. Ljudi su fascinirani ‘ciganskim načinom života’, njihovom muzikom i ovom egzotičnom slikom koju vide u medijima, a da se ne zapitaju da je ovakvo predstavljanje Roma istinito ili lažno.

Istovremeno, oni ne žele da vide Rome u svom gradu. Uvek je ista priča posredi. Štaviše, kada vidite kako [mediji izveštavaju] o rasizmu, primetno je da romska manjina ne dospeva uvek na naslovnice, posebno ne u Francuskoj. Ipak, romska manjina je među najčešćim žrtvama rasizma.

Vrlo je čudno jer, u stvari, imajući u vidu sveukupno stanovništvo Francuske, oko 67 miliona ljudi, Romi čine malu zajednicu. U Francuskoj živi oko 500.000 Roma, ogroman broj, ali je za Francusku on mali. Kao da su duhovi. Koriste ih kao žrtvene jarce; oni u politici igraju tu ulogu. Mislim da bi to moglo da se dešava zbog toga što su druge manjine bolje zastupljene u medijima i društvu nego što je to slučaj sa Romima.

"Mislim da su knjige i filmovi prepuni stereotipa. Neki su vrlo loši, a neki veoma romantični, ali su ipak sve to stereotipi."

Još jedna dobra i tužna ilustracija postojeće netrpeljivosti u zapadnim zemljama prema manjinama prikazana je u Nemačkoj, ne tako davno. Početkom dvehiljaditih, Nemačka je doživela ubistva i napade na ljude iz manjinskih grupa, posebno Turaka i Kurda, od strane neonacističkih grupa koje se nazivaju Nacional-socijalističkim podzemljem. Na račun Nemačke je upućeno dosta kritika zbog načina na koji je ona rešavala zločine iz mržnje nad ljudima sa drugačijim poreklom. Zatim, postoji primer netrpeljivosti u Francuskoj. Čak smo i danas svedoci još jednog rasta desničarskog populizma i ksenofobije u Evropi. Da li to pokazuje da još nismo naučili iz grešaka i da izostanak delovanja vodi u novo tlačenje?

Ne znam da li želim da kažem koje je moje mišljenje o ovoj temi. Mislim da uvek moramo da se borimo, posebno zato što znamo da politička situacija u Evropi nije tako dobra. Moramo da se bojimo onoga što se dešava, na primer, u Italiji ili u Mađarskoj ili u Austriji, gde imate rast fašizma i ekstremno desničarskih pokreta.

Znamo da su Romi meta. Mislim da moramo da budemo svesni toga i da moramo da budemo zajedno sa romskim narodom da bismo se borili protiv rasizma, kao i da bismo bili zajedno sa drugim manjinama. Mislim da moramo da se organizujemo zajedno, jer je to naš problem. Svi se brinemo za taj duh rasizma i moramo protiv tog duha da se borimo zajedno.

U dokumentarcu “Mateo Maksimof — put bez karavana”, koji je prikazan na Roling filmskom festivalu, jedan protagonista tvrdi da istorija romskog naroda može da se u potpunosti ispriča samo na romskom jeziku. S obzirom na to da ste glavna bibliotekarka u Medijskoj biblioteci Mateo Maksimof, kako vidite razlike između romskog prepričavanja i razumevanja istorije van okvira zapadnjačke zamisli o istoriji?

Radije bih da govorim o specijalnim situacijama nego da generalizujem. Ne volim ovu generalizaciju; ako želimo da izbegnemo stereotipične ideje, onda moramo da budemo u mogućnosti da preispitamo sve na vrlo svestan način. Na primer, određeni autori, poput Mateja Maksimofa, bili su predmet uticaja usmene tradicije — priča, ili porodičnih priča koje su Romi jedni drugima prepričavali — posebno kada se našao u logoru tokom rata.

[U logoru], romski narod je boravio dugo i on je imao dosta vremena da razgovara sa svojim ujacima i drugim rođacima koji su pričali brojne priče o porodičnim korenima. Čak vek pre nego što su članovi njegove porodice držani kao roblje u Rumuniji. Dakle, on ima sve te priče i uspeo je da ih ispriča na ovaj način. On je ovu usmenu tradiciju pretočio u svoje romane.

Dok je na pisanije autora po imenu Mateo Maksimof uticala romska tradicija usmenog prepričavanja, kasnija romska književnost skrenula je sa ovog kursa. Fotografija: Medijska biblioteka Mateo Maksimof.

Pisana književnost Roma se ne može svesti na jedan jedini obrazac. Iako je ova pisana literatura poprilično mlada [ima oko 100 godina],  danas je bogata, raznolika i različita. Ona je nastajuća književnost koja treba da bude prepoznata u svojim različitim oblicima. Po ovom pitanju moramo da se borimo protiv stereotipa, jer prepoznavanje romske literature ne odgovara klišeima o nepismenim Romima!

Jedinu knjigu koju sam ja — a znam da bi mnogi ljudi ovde mogli da imaju isto iskustvo — pronašla kao Romkinja jeste “Grbavac iz Notr Dama” autora Viktora Igoa (Victor Hugo), gde je Esmeralda pretvorena u čarobnu, prelepu Romkinju. Kritičari bi to mogli da opišu kao tipičnu egzotizaciju i prikaz Roma u književnosti. Da li zapadnjačka književnost koju su pisali neromi uspeva da Rome pravično predstavi?

To je samo još jedan doprinos stereotipičnom prikazu Roma, kao i Romkinja. Mislim da su knjige i filmovi prepuni stereotipa. Neki su vrlo loši, a neki veoma romantični, ali su ipak sve to stereotipi. Najbolja stvar koja bi mogla da se uradi jeste da se učestvuje na Roling filmskom festivalu ili na sličnim događajima, da se tu nauči istinita priča. Mislim da ima dosta toga što treba da se nauči o pravoj istoriji i kulturi.

Stereotipi o Romima su brojni i oni neizbežno rezultiraju anticiganizmom. Anticiganizam je specifičan fenomen, kao što su antisemitizam i islamofobija takođe posebni oblici rasizma. Ipak, u svim svojim oblicima, rasizam se hrani neznanjem o onome drugom i stereotipima koji su stvoreni i koji se održavaju.

Anticiganizam je rak koji hara društvom već vekovima i jeste uzrok smrti Roma širom Evrope. Razmišljam o kaznenim ekspedicijama protiv Roma u različitim zemljama. Anticiganizam nekada može da se ispolji u obliku jednostavne ravnodušnosti ili inercije od strane političara, medija ili javnog mnjenja u nedopustivim situacijama u kojima se romske porodice širom Evrope, uključujući Francusku, proteruju i marginalizuju.

Uloga Medijske biblioteke Mateo Maksimof jeste da pomogne u osnaživanju romske manjine i pružanju pomoći pri ubijanju stereotipa i marginalizovanja.

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.