Blogbox | Muzika

Frizon će ostaviti trag za sobom

Piše - 28.12.2018

Recenzija Zimskog okupljanja ‘Odupri se’ (Resist Winter Gathering) sa kosovskim metal bendovima.

Tokom devedesetih godina slušao sam metal muziku, a u jednom trenutku mi je postala sasvim dosadna. Po mom mišljenju, novi metal je ono što je uništilo svako značenje metala — da je, nekako, preobrazio besne poglede u modne ikone, gde je nekada mračna i brutalna ideja o muzici postala trend na MTV-u, što je drastično izmeštanje iz dubokih i smislenih tekstova tipa Blessed are the Sick ili Puppets u površni Nookie.

Zato sam se držao onoga što sam smatrao najreprezentativnijim stilom metal muzike i referentnom tačkom u svakom trenutku — kasne osamdesete i sredina devedesetih sa Slejerom (Slayer), Metalikom (Metallica), Mašin hedom (Machine Head), Morbid ejndželom (Morbid Angel), Detom (Death), Safokejšenom (Suffocation), kao i nekim drugim novijim bendovima. Oni su svi opstali i posle toliko vremena, neki su se skoro pa raspali, ali su svi ostali izuzetno važne stavke u svetu metala i ekstremnog metala.

Da se vratimo u 2018.

Mnogi od nas ljubitelja metal muzike iz devedesetih venčali smo se, dobili smo decu, neki su čak i ministri u vladi, neki su se udebljali, a neki su čak postali tehno di-džejevi (priznajem da ja spadam u ove poslednje dve grupe). Ipak, bez obzira na profesiju ili na pravac kojim se krećemo u životu, metal i dalje opstaje kao vezivno tkivo između nas. Ima čak i onih koji u šali kažu, “Totone, bio si dobar dečak, ali si onda postao di-džej”. Nemam ništa protiv njih, jer svako ima slobodu da se bavi onime što izabere. Ipak, čudno je to što, bez obzira na izbore u životu ili muzici, metal muzika i dalje igra značajnu ulogu.

Svakodnevno puštam Master of Puppet ili Seasons in the Abyss. Prema tome, bez obzira na sve, mi smo nekako ostali obožavaoci metal muzike i to je vrlo uputno. Metal nije pop muzika. Čim nađe svoj put ka vašim bubnim opnama, tamo će ostati zanavek, poput zaboravljene rakete u nekom silosu za nuklearni arsenal, negde u pustinji u Nevadi ili Sibiru, čekajući da se aktivira.

Pre dve nedelje, jedan prijatelj me je pozvao na mali ‘privatni šou’ lokalnih pank i metal bendova, pod nazivom Zimsko okupljanje ‘Odupri se’ (Resist Winter Gathering). Iako sam se mučio sa upornim gripom, osetio sam da me nešto doziva da izađem iz kreveta, da poskidam pidžame i uputim se na ovaj nastup.

Trebalo nam je duže od pola sata da pronađemo ovo mesto, koje je tajno i nalazi se u industrijskoj zoni Kosova Polja. Dok sam ga tražio, vratio sam se u godine tokom kojih sam bio u potrazi za ilegalnim nastupima u Londonu; srce mi je jako tuklo, osećao sam trzaj u stomaku, što je slično neprijatnom osećaju koji i dalje osetim pred svoje di-džejevske nastupe; nalet koji je zagonetniji od promaje, ali sam nekako naučio da verujem u to da će se nešto čarobno desiti.

Kako smo pronašli to mesto, saznao sam da je reč o jednoj vrlo udobnoj prostoriji za vežbanje, sa popriličnim ulaganjima u akustiku (što je retkost čak i za profesionalne bendove koji prave turneje); udobno i toplo za jednu zimsku noć, sa mnogo besplatnog piva. Ovo mesto su uredili članovi veteranskog metal benda Diadema, a koji vode i nezavisnu izdavačku kuću Defaj dem (Defy Them).

Pre nastupa je vođena diskusija o metal sceni Kosova, koju smo, nažalost, propustili, jer bih voleo da nešto kažem o istoj. Ipak, imao sam priliku da čujem prvi bend — Sotap, tročlani bend, gitara prikačena na oktaver da bi imitirala bas i bubnjara. Nisam bio siguran da li su svirali svoje pesme ili numere nekog opskurnog benda iz ere Fugazija (Fuggazi). Ipak, njihova zanimljiva kombinacija metala, nu metala (njegove dobre strane) sa nekim gitarama u Helmetovom stilu i nojz pank rokom bili su sjajan uvod za nastup.

Sledeći je nastupio Pink Metal, najbolji naziv za bend koji svira najčudniju kombinaciju panka, novog talasa, metala i svega između. Oni su ozbiljni i profesionalni, ali njihova muzika sadrži neki humor koji bi posramio bend Lawnmover Deth ili čak Primus i naterao ih da potraže druge pravce; vrhunski, originalni stil muzike u koji je teško prodreti.

Pink Metal nastupa na Zimskom okupljanju ‘Odupri se’. Fotografija: ‘Odupri se’.

Njihov bubnjar pravi najčudnije ritmove, usudiću se da kažem da su poliritmični, toliko da bi u preterano kvantizovanom svetu skembali svaki kompjuter koji bi pokušao da ga isprati. Pink Metal čine lokalni heroji čije tekstove poznaje skoro cela publika koja peva sa njima.

Šlem (Shlem), treći bend na redu, zvučao je kao zemljotres, ali sa sporijim metalom koji je kamenit i muljav (sludge metal), a što me je vratilo u dane Kroubara (Crowbar) i u ono što je radio Fil (Phil) Anselmo. Bez po muke mogao sam da zamislim kako ovaj bend kulira na tremu u Filovom dvorištu.

Moram da priznam da sladž metal nikada nije bio moj omiljeni stil metala. Ipak, bendovi poput Kraubara, Ajhejtgoda (Eyehategod) i Daun olvejza (Down always) uvek su uspevali da se istaknu, a naš lokalni Šlem učinio je upravo to — svirao je taj sladž što muljevitije i prljavije što je mogao, pritom zadržavajući tu energiju u prostoriji (za razliku od nekih dum (doom) ili stoner bendova koji često mogu da vas uspavaju). Oni su izveli neke numere jednog od mojih omiljenih bendova, Korna; ipak, nekako su mi se više dopali kada su oni svirali Korn nego sam Korn koji je izvodio svoje pesme uživo.

Kako Frizonova (Frisson) muzika kombinuje ono staro i uvodi novo

Pre nego što se osvrnem na poslednji bend sa spiska, ako se usudim da ih nazovem zvezdama, retko gde sam video toliki entuzijazam od nekoga na koncertu — od članova bendova ili drugih bendova do posetilaca nastupa. Usledila je grupa Frizon, koji se već smatra legendarnim bendom.

Frizon je snimio svoj prvi album, pod nazivom Exit Denied, kada su imali samo 16 godina, što svakako nije bila najbolja produkcija koja postoji na svetu. Ipak, ovako mladi bend sa ovako velikom publikom prava je retkost u današnje vreme; u stvari, u bilo koje vreme.

Nakon hitre provere ozvučenja koja nije trajala duže od tri minuta, momci su odsvirali svoju prvu numeru sa žestinom svih nuklearnih bombi povezanih zajedno u jednoj eksploziji.

Oni su mladi, imaju oko 20 godina, puni su energije, imaju osećaj za binu i samouverenost benda koji je putovao 30 godina po turnejama.

Bez namere da prenaduvam nastup, ja sam gledao dosta bendova devedesetih godina — od lokalnih londonskih legendi Decomposed do Morbid ejndžela, Pantere, Deta (Death), Slejera, Sepulture, Metalike, Napalm deta (Napalm Death), samo recite koji vas zanima. Sve sam ih gledao, dvaput ili više od toga. Frizon vidim na njihovom rangu, kako s njima deli binu i kako je nonšalantan prema njima.

Teško je ostati objektivan kada vidite bend sa tolikim talentom, posebno na prezasićenoj sceni, gde vam treba dosta talenta da biste se istakli. Takođe, treba vam petlja da biste uradili ono što želite u jednoj ekonomski i politički nestabilnoj državi kao što je Kosovo, gde život traje 24 sata i ništa se ne može planirati unapred. Dakle, kada neko pravi takvu muziku iz strasti, onda taj neko zaslužuje aplauz na komercijalnoj muzičkoj sceni koja je rezervisana samo sa guzove pop umetnika, hip-hopera i di-džejeva.

Nastupanje u metal bendu na Kosovu najgori je ‘izbor karijere’ koji neko može da napravi. Ipak, nastupanje sa strašću, ljubavlju i posvećenošću, kao što to radi Frizon, može svakako da im obezbedi ugovor o izdavanju albuma koji bi im omogućio da prave turneje po svetu; da budu originalni bend u moru kopija.

Frizon svira ekstremni metal, što ne mogu baš svi da svare; ipak, njihov nastup uživo je sam po sebi veličanstveno iskustvo.

Oni su mladi, imaju oko 20 godina, puni su energije, imaju osećaj za binu i samouverenost benda koji je putovao 30 godina po turnejama. Ne dešava im se da im promakne neki takt, čak ni nota, iako sviraju izuzetno zahtevne tehničke stvari koje bi učinile da se i najkrupniji igrači posrame pred njima.

Frizon nastupa na Zimskom okupljanju ‘Odupri se’. Fotografija: ‘Odupri se’.

Iako ne znam nijednu njihovu pesmu, nekako ih čujem u svojoj glavi danima nakon nastupa. Samo sam posle slušanja revolucionarnog albuma Sepulture, ‘Arise’, prvi put imao takvo iskustvo. Sepultura dolazi iz Brazila, Frizon dolazi sa Kosova, dva benda iz dve geografske krajnosti, ali dva benda koja imaju nekoliko zajedničkih stvari — oba dolaze iz država poznatih po nekoj vrsti političkog ili društvenog nemira, kao i po tome što imaju posebnu muzikalnost i svoj stil.

U pogledu stila, Frizon svira sve ono što ste slušali od ekstremnog metala. Iako je u 2018. izazovno da smislite nešto muzikalno i zvučno, da se usudim da kažem ‘novo’, Frizon radi upravo to. Oni to čine tako što stavljaju mnoge stilove metala u jednu šerpu.

Od njih slušate det metal, blek metal, ekstremno tehnički metal, čak i neki gruv metal u miksu, ali je sve posluženo kao jedna zanimljiva kombinacija i formula koja vam nikad ne dosadi; ovi momci će, zahvaljujući stilu, imati uspeha kao bend, pa će tako istog trenutka osvajati simpatije i nove obožavatelje širom sveta.

Zatim, tu su i bubnjevi koji su me u jednom trenutku zaplašili — osećao sam se da bi vlada pala kada bi bubnjaru promakao neki takt. Ipak, bubnjar je uspeo da održi bend na okupu u koraku, čvrstini i pameti koja bi inače bila pripisana bubnjarskim legandama ekstremnog metala. Kada svirate kao ove legende, a kada ste pritom tako mladi, to je ništa drugo do genijalnost. Bubnjarstvo u metalu je kao hrana, spavanje, trčanje, hodanje, pevanje i razgovaranje istovremeno; ipak, Frizonov bubnjar Ljumi (Lumi) uspeva sve to, pa se čak osmehuje i vrti glavom u isto vreme.

Gitarski duo, Ilir (koji je i vokal) i Galdon, čini se da su telepate u ovom bendu. Obojica sviraju sa oštrom preciznošću, ne preklapaju jedan drugog i svaki od njih ima poseban zvuk koji čini da vam ne bude teško da razlučite ko šta svira, što nije uvek slučaj.

Ja sam neko ko puši cigaru za cigarom, ali sam zaboravio tu dozu nikotina dok sam gledao Frizon kako nastupa uživo.

Jedna stvar sa kojom se nisam sasvim saglašavao u metalu jeste to da je bas uvek nekako bio zakopan u miksu. Ipak, ovaj bend zna šta je bas i šta mu je namena — to jest, da bude tih, skriven i metaličan, sve istovremeno, dok zadržava svoju muzikalnost. Dakle, uradili su sa basom ono što je basu svrha, da vodi bend, ali da drži sve zajedno. Basista Špetim (Shpetim) je u tome majstor, kako u nastupu, tako i u demonstriranju prisustva na bini.

Ni vokal Ilir (vokal i gitara) nije zvučao naročito grleno — na primer, Kenibal korps (Cannibal Corpse) — već više kao Dejv Vinsent (Dave Vincent) dok je počinjao da nastupa, u kombinaciji sa visokotonskim vriskom Čaka Šuldinera (Chuck Schuldiner) i Glena Bentona. Da budem iskren, vrlo dobar odabir vokalnog sistema, jer grleni sistem nije nešto što mene zadovoljava i nekako umanjuje energiju muzike.

Ja sam neko ko puši cigaru za cigarom, ali sam zaboravio tu dozu nikotina dok sam gledao Frizon kako nastupa uživo.

Frizon je nastupio u 60 minuta, a na kraju mi se činilo da je prošlo tek pet. Hteo sam još, svi su hteli još, ali to je bio kraj. Dakle, otišao sam kući i pomislio o tome da ću svima ispričati da u gradu postoji jedan bend koji prosto morate da gledate uživo, a koji bi mogao zauvek da vas promeni.

Frizon (Frisson) trenutno radi na svom drugom albumu, koji se očekuje krajem jeseni 2019. Oni će svirati 1. januara 2019. u Termokisu (Termokiss), zajedno sa Sotapom, Šlemom i Pink Metalom. U međuvremenu, možete da posetite Frizonovu zvaničnu fejsbuk-stranicu ili zvanični jutjub-kanal.

Naslovna fotografija: Zimsko okupljanje ‘Odupri se’ (Resist Winter Gathering).

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.