Jedan na jedan | Politika

Gzim Krasnići: Nakon populističke tragedije u Evropi, sada je idealni trenutak za levicu

Piše - 26.12.2018

Politički sociolog u razgovoru sa K2.0 govori o promeni političke scene na Balkanu, u Evropi i svetu.

Godina 2018. prošla je praćena povećanjem zabrinutosti zbog jačanja ultra-desničarskih partija i rasta populizma. Istovremeno, rezultati izbornih procesa u nekim zemljama, na primer, u Nemačkoj i Francuskoj, označili su pad istorijski levih partija, čineći da njihova budućnost ostane neizvesna.

Pored toga, slabljenje stranaka na levom spektru i rast onih na krajnjoj desnici, dovelo je do nestanka političara desnog-centra poput nemačke kancelarke Angele Merkel koja je nedavno podnela ostavku na svoju poziciju liderke Hrišćansko-demokratske unije (CDU), pa je i najavila da će ovo biti njen poslednji kancelarski mandat. Štaviše, 2018. je bila u pratnji aktuelnih pregovora između EU i UK po pitanju Bregzita (Brexit). Planirani izlazak UK iz EU pokrenuo je brojna pitanja o budućnosti ove unije.

U međuvremenu, na domaćoj političkoj sceni, 2018. je bila svedokinja povećanja broja izjava koje su mnogi posmatrači opisali kao populističke ili nacionalističke. Van tih okvira, videli smo priliv kontroverznih izjava o EU i diskurs koji bi mogao da dovede do dublje saradnje između Kosova i Albanije. Ipak, nije pristup albanskih političara prema EU taj koji se promenio. Neukidanje viza za Kosovo pokrenulo je brojna pitanja i privuklo pažnju kritičara u pogledu toga kako EU tretira Kosovo.

K2.0 je razgovarao o ovim i drugim temama sa Gzimom Krasnićijem (Gëzim Krasniqi), političim sociologom i potpredsednikom Master programa za studije nacionalizma na Univerzitetu u Edinburgu, Velika Britanija.

Krasnići je izučavao političke nauke na Univerzitetu u Prištini, kao i demokratiju i ljudska prava u Sarajevu i Bolonji. Studirao je i nacionalizam na Centralnoevropskom univerzitetu (CEU) u Budimpešti i primio doktorat u oblasti sociologije na Univerzitetu u Edinburgu 2014. godine.

Između 2014. i 2016, Krasnići je bio stipendista Aleksandra Neša (Alexander Nash) na albanskim studijama na Univerzitetskom koledžu Londona (UCL). Objavio je više studija o etničkim sukobima, nacionalizmu i pripadnosti državi u prestižnim međunarodnim žurnalima.

Fotografija: Gzim Krasnići.

K2.0: Šta mislite o rastu krajnje desnice u Evropi i svetu u proteklim godinama? Kako objašnjavate situaciju u Mađarskoj, Poljskoj, rast desnice na izborima u Nemačkoj i Holandiji ili nedavnu pobedu Žaira Bolsonara (Jair Bolsonaro) u Brazilu?

Gzim Krasnići: Postoji jedan opšti pristup u akademskim krugovima i intelektualnim diskusijama da je rast populizma prvo i osnovno povezan sa ekonomskom krizom iz 2008. Ipak, van okvira ekonomske krize, on je i ispoljenje rastućeg nezadovoljstva u nekim društvenim i političkim slojevima prema rastu neravnopravnosti.

Ne pripadaju sve populističke partije krajnjoj desnici, jer ako razgradimo njihov populistički diskurs, vidimo da, u stvari, mnoge njihove politike nisu tipične politike desnice. Mislim da se ovaj fenomen najbolje može objasniti terminom “narodni populizam”. Glavni razlog je taj što oni koriste diferencijaciju “mi i oni” na vertikalnoj ravni — mi, većinsko stanovništvo koje se nalazi u nepovoljnom položaju u političkom i ekonomskom sistemu u odnosu na njih, na elite, ali i na horizontalnoj ravni, gde se oni “drugi” pojavljuju kao etnička kategorija, bilo kao zajednica u grupi ili kao druga država.

Na primer, ako uporedimo populistički diskurs u Mađarskoj i SAD, vidimo da Orban i [američki predsednik] Tramp (Trump) koriste istu strategiju govoreći protiv elita — liberalnih elita u SAD ili [Džordža, George] Sorosa u Mađarskoj. Oni govore o “drugom” kao o državama koje se protive nacionalnim interesima ovih dveju država.

Ako bismo napravili tipologiju populizama, primetili bismo da su [turski predsednik] Erdogan, [mađarski premijer] Orban i Tramp mnogo međusobno sličniji nego što imaju šta zajedničko sa [Marin, Marine] Le Pen u Francuskoj ili desničarskim partijama u Danskoj i Holandiji.

Severozapadna Evropa se razlikuje dosta iz jednog razloga. Umesto da štiti hrišćanstvo kao religiju — kao što je slučaj u Mađarskoj ili Češkoj Republici — ovde [u severozapadnoj Evropi] postoji mobilizacija liberalnih elita koje koriste populistički diskurs da bi zaštitile određene vrednosti evropske civilizacije, među kojima i sekularizam.

Holandija je izuzetno zanimljiv slučaj za razumevanje da populističke partije nisu suštinski [nužno] desničarske ili religiozne, već su pre partije koje štite sekularne vrednosti, ženska prava i LGBT prava. Ipak, u oba slučaja, islam i imigranti iz muslimanskih država sve se češće smatraju opasnošću po evropske vrednosti, a prema stavovima populističkih stranaka.

Svako društvo ima svoje probleme i rast populizma jeste odraz specifičnih okolnosti ovih društava. Vrlo je teško generalizovati. Uprkos lako prihvatljivom terminu ‘populizam’ — ako analiziramo ove zemlje, vidimo da postoje znatne razlike između njih.

Ipak, generalno gledano, možemo reći da postoji više činilaca koji su povezani sa ekonomskom krizom, demografskim promenama koje se dešavaju u mnogim zemljama, rastom stanovništva koje ima imigrantsko poreklo, raspravama povezanim sa verskim pravima grupa koje su se nedavno doselile, kao što su imigranti, itd…

Prema mišljenju mnogih teoretičara, postoje paralele između Velike depresije tridesetih godina 20. veka koja je doprinela rađanju fašizma — i ekonomske krize iz 2008. godine. Šta mislite, koliko ovo drugo može da utiče na ponavljanje istorije podsticanja ekstremističkih političkih struja?

Mislim da je analogija pravilna, ali je poprilično ograničena, jer je globalni kontekst sada sasvim drugačiji. Iako mnoge partije u Evropskoj uniji deluju na isključiv način prema drugim državama ili određenim etničkim i verskim grupama, one imaju mnogo snažniji osećaj da su deo jedne veće civilizacije.

Mislim na renomiranog politi;kog sociologa Rodžersa Brubejkera (Rogers Brubaker) koji je rekao, dok je govorio o civilizacionizmu, da ono što se danas dešava Evropi jeste da se hrišćanstvo više ne može smatrati samo hrišćanstvom ili verom, već je to više ideja o pripadanju. Dakle, hrišćanstvo je vrednost evropske civilizacije koja prevazilazi državne granice i pokazuje da je Evropa svesna toga da su neki njeni problemi došli izvan Evrope, ne iz drugih država-članica EU.

U širem kontekstu, normalizovanje političkog diskursa isključivosti jeste zabrinjavajuće. Ako se prisetimo političke situacije ranih dvehiljaditih — kada je Zapad bio na vrhuncu globalne političke i ekonomske dominacije, a liberalne vrednosti bile mnogo prihvaćenije i preovlađujućije — EU je nametnula sankcije Austriji zbog pobede [Jerga, Jörg] Hajdera (Haider), a nije bilo volje da se prihvati populistički i desničarski diskurs koji je sličan ideologiji koju ste spomenuli. Ipak, videli smo krupne promene u proteklim decenijama, tolike promene da, kada pogledate zemlje EU, onda vidite vodeće partije koje liče na neofašističke pokrete.

"Najbolja populistička strategija korišćena u ovom regionu bila je ona Miloševićeva. Njega danas najviše izučavaju kao nacionalističkog vođu, ali je on, suštinski, predstavljao par ekselans primer populističkog političara."

Mislim da u evropskom kontekstu ne postoji snažno uverenje da bismo mogli da imamo mobilizaciju koja je na tako visokom nivou da bi mogla da rezultira ponavljanjem onoga što se desilo u Drugom svetskom ratu. Ipak, to ne znači da ne bi trebalo da budemo pažljivi na koji načinse protivimo rastućem fenomenu desničarskih partija, jer je, u mnogim primerima, diskurs manje-više sličan u smislu toga na koji način se percipira ideja nacionalne superiornosti i kako se određene etničke i verske kategorije demonizuju.

Neke stranke na Kosovu i u Albaniji bile su predmet kritika zbog svojih nacionalističkih pristupa. Koliko su ovi populistički trendovi u albanskoj i kosovskoj politici dobili na značaju? Može li se reći da su Kosovo i Albanija u opasnosti od jačanja ekstremističkih partija?

Problem kod Albanaca i Kosovara, posebno, malo je drugačiji, jer smo, nažalost, u okviru novog evropskog političkog diskursa mi smatrani “drugima”. Kosovo i Albanija se ne smatraju integralnim delom Evrope. Većina populističkih partija u Evropi ima znatno usku definiciju Evrope. Oni, generalno gledano, upućuju na Severozapadnu Evropu, pa čak ni Centralna i Istočna Evropa nisu obuhvaćene kategorijom evropske civilizacije prema njihovom mišljenju.

Drugi problem za Albance, ali i za Balkan uopšte, jeste taj da nismo imali tipične političke i ideološke podele između ‘desnice’ i ‘levice’. Populističke stranke u Evropi su, uglavnom, bliže tradicionalnim partijama krajnje desnice, iako su mnoge među njima ideološki neodređene.

Među Albancima i njihovim političkim partijama vidimo odraz pozicije u odnosu na EU. Već neko vreme primećujemo pad poverenja albanskih političkih partija prema EU. Ovo je rezultat toga da se EU često ponaša u skladu sa dvostrukim standardima, kao što je slučaj sa odbijanjem vizne liberalizacije za Kosovo ili odugovlačenjem otvaranja [pristupnih] pregovora sa Albanijom.

To je učinilo da albanske stranke postanu kritičnije prema EU, iako su albanske partije, istorijski gledano, bile proevropski orijentisane, pa je postojao i konsenzus da je EU sama po sebi nešto dobro; to nije slučaj sa Srbijom, gde se vode velike rasprave o tome da li bi Srbija trebalo da se okrene prema Rusiji, Kini ili EU, i da li je Evropa kompatibilna sa sistemom vrednosti i religijom u Srbiji.

Međutim, na Kosovu i u Albaniji, ne očekujem da vidim rast partija koje propagiraju krajnje desnu ideologiju ili radikalne islamističke partije, koje su, suštinski, antievropske. Videli smo da postoje tendencije kod određenih partija, ali većina njih nije bila uspešna na izborima.

Mnogi analitičari veruju da diskurs koji koriste Ramuš (Ramush) Haradinaj, Edi Rama ili Aljbin (Albin) Kurti predstavlja iste populističke trendove koji su primetni širom sveta. Koliko su na političke scene na Kosovu i u Albaniji uticali elementi populizma?

Ako krenemo od balkanskog konteksta, najbolja populistička strategija u ovom regionu jeste strategija [Slobodana] Miloševića. Njega danas najviše izučavaju kao nacionalističkog vođu, ali je on, suštinski, predstavljao par ekselans primer populističkog političara. On nije bio vernik, kao što bi se očekivalo od tipičnog Srbina nacionaliste usled uloge koju igra [Srpska pravoslavna] crkva u savremenom srpskom identitetu. Kada mu je bila potrebna, on je koristio Crkvu za svoje interese, koristio je hrvatske Srbe, a na kraju ih napustio, dok se isto to desilo na Kosovu kada je u pitanju Kumanovski sporazum.

Mislim da zato što nije postojala diferencijacija između ‘levice’ i ‘desnice’ na Balkanu, sve političke partije bila su populističke. Ipak, zbog konteksta, populizam na Balkanu je drugačiji od evropskog usled toga što su ekonomski problemi drugačiji. Balkan je uglavnom ekonomski nerazvijen. Zatim, tu je i pitanje ekonomske i političke tranzicije, i tranzicije od rata.

"Orban je najgori primer koji je EU mogla da ponudi Balkanu i njegovim korumpiranim političarima."

[Na Kosovu] je Haradinajev slučaj vrlo specifičan na personalnom nivou. On je sasvim nemaran prema tome kakav će imidž stvoriti u javnosti. Štaviše, u Albaniji i na Kosovu, ne postoji koherentnost kada su u pitanju politički govor i političko delovanje. Možda je Samoopredeljenje (Vetëvendosje) koherentnije od drugih partija. Njegove politike — iako nikada nisu bili na vlasti — malo su koherentnije i deo su socio-demokratskog mentaliteta za organizovanje države i društva, što se ogleda u državnim ulaganjima u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, poljoprivredu — dakle, to je ideja o razvoju države.

Da se vratimo u globalnu arenu, kako su levičarske partije širom kontinenta reagovale na rast desničarskih partija? Kakva je situacija sa levičarskim partijama generalno gledano?

Mislim da je jedan od najvećih problema upravo kriza levice i smatram da je ova kriza nastala kao rezultat pada Sovjetskog Saveza. Od početka 20. veka, levica se nikada nije nalazila u nepovoljnijem položaju, politički gledano, jer je njen uticaj drastično opao. Na primer, u Nemačkoj, Socijaldemokratska partija [SDP] je doživela debakl na prošlim izborima.

Većina partija ima krizu zbog toga što su istorijski zahtevi sa levice — na primer, pravo glasa, ograničeni radni sati, minimalna zarada i druge stvari — ispunjeni od strane levičarskih stranaka ili stranaka desnog centra, koje su prihvatile ove zahteve kao legitimne. Prema tome, danas se levičarske stranke nalaze u krizi u pogledu svojih političkih ciljeva. Jedini politički cilj levice koji je i dalje relevantan jeste cilj ekonomske i društvene nejednakosti. Nažalost, krajnja desnica je prisvojila ovaj cilj.

Ipak, levica je u velikoj krizi u smislu da ne može da pronađe svoje mesto u savremenom svetu. Levičarske partije pate od političke šizofrenije u smislu da su, istorijski gledano, bile deo međunarodnog pokreta protiv kolonijalizma, pokreta za pravo glasa, za rodnu ravnopravnost, za zaštitu radničke klase i tako dalje. Postepeno su se preobrazile u nacionalističke partije, što znači da su počele da štite nacionalne interese.

Ipak, usled razvoja situacije, rasta populizma i jačanja saveza koje formiraju populističke partije ili neliberalni krugovi, jedina šansa koju levica ima jeste da se vrati svojim korenima, što znači da napusti nacionalni identitet koji su usvajali decenijama i da se mobilišu radi postizanja ciljeva od međunarodnog značaja.

Paradoksalno je to što je u Velikoj Britaniji prva partija koja je koristila slogan “Britanska radna mesta za britanske radnike” bila Laburistička partija u vreme kada je Gordon Braun (Brown) bio premijer [2007-10]. S druge strane, slučaj Džeremija Korbina (Jeremy Corbyn) je pokazao da je Velika Britanija imala veliki apetit za jednu levičarsku partiju koja propagira ideje kao što je renacionalizacija javnih usluga, na primer — železničkog prevoza.

"Nesigurnost prema EU nastaje više kao rezultat nesposobnosti da se upravlja kritičkim glasovima u EU nego kao posledica izlaska Velike Britanije."

Cinici u Velikoj Britaniji kažu da je Korbin vrlo dobar, ali nikada neće doći na vlast. To je bio argument [Tonija, Tony] Blera (Blair) — ideologija nije bitna sve dok ste u opoziciji i ciljevi političkih partija se smanjuju čim dođu na vlast, jer tek kada ste na vlasti možete da sprovodite određene politike i promenite pravac društvenih kretanja.

Ne bih bio toliki pesimista. Nedavni slučaj meteorskog rasta Zelene partije [u Nemačkoj] jeste pokazatelj da je ova stranka, koja je istorijski bila vrlo bliska levici, na najbolji način iskoristila pad centrističkih partija — u ovom slučaju SDP-a — i rast krajnje desnice. Prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, Zelena partija je druga po veličini stranka na vlasti nakon CDU-a [Hrišćansko-demokratske unije].

Dakle, nakon populističke tragedije u Evropi, možemo da vidimo rast mnogo progresivnijih partija, jer levica ima idealni trenutak da mobiliše ne samo klasične snage levice — radničku klasu — već i deo društva koji je liberalniji i obrazovniji.

Šta mislite, koliko će se populističke tendencije razbuktati zbog odlaska ključnih centrističkih ličnosti poput Angele Merkel? Koliko će biti teško novim centrističkim ličnostima da se suoče sa populizmom?

Jedan od glavnih efekata partija centra, ili kako to [britansko-palestinski marksistički istoričar] Tarik (Tariq) Ali naziva, “ekstremni centar” ili “Treći talas”, jeste rekonfiguracija ideološke crte i ogromno izmeštanje centra prema levici.

Iako su mnogi među njima, istorijski gledano, bili levičari — na primer, Laburistička partija u Velikoj Britaniji sa Tonijem Blerom — njihove politike predstavljaju kontinuitet politika [Margaret] Tačer (Thatcher). Na primer, laburisti su nastavili proces privatizacije mnogih državnih i javnih preduzeća koja su postojala u Velikoj Britaniji.

Mislim da slučaj Merkel nije vrlo ilustrativan, jer je ona uradila suprotno od mnogih centrističkih partija. U većini slučajeva — od SAD sa [Bilom, Bill] Klintonom (Clinton), preko laburista u Velikoj Britaniji, do SDP-a sa [Gerhardom] Šrederom (Schröder) — to su bile levičarske partije koje su se izmestile ka desnici.

Merkel je uradila suprotno od toga — partija koja je tradicionalno bila desna izmestila se u suprotnom pravcu. Umnogome, Merkel je usvojila politike Zelene partije, SDP-a i FDP-a [Slobodne demokratske partije] bivšeg ministra spoljnih poslova [Gvida, Guido] Vestervelea (Westerwelle), koji su bili njeni glavni protivnici, pa je uspela da ih uništi u političkoj dimenziji tako što je sprovodila mnoge njihove politike — prava LGBT zajednice, minimalna cena rada i radnička prava, naturalizacija imigranata i borba protiv nuklearnih elektrana, itd.

Međutim, mislim da će njen odlazak imati velike posledice, prvo i osnovno, po politički poredak u Evropi, jer je Nemačka bila jedan od glavnih stubova Evrope.

Ono što se dešava u Evropi jeste ispoljavanje novih politika, u pratnji [Emanuela, Emmanuel] Makrona (Macron), koji se kreće u pravcu stvaranja politika koje prevazilaze i desnicu i levicu, a što on naziva progresivnim politikama. Dakle, vakuum, koji ostane posle Merkel, zavisi umnogome od Makronovog uspeha u reformi političkog sistema EU, ali kao što smo videli u pogledu nedavnih masovnih protesta u Parizu, Makronove politike su postale nepopularne u Francuskoj. Slabi predsednik u državi imaće tek male šanse da utiče na politička dešavanja u širem kontekstu EU.

Šta vi mislite o Bregzitu i koje će biti dugoročne posledice po evropsku politiku nakon izlaska UK iz EU?

Zagovornici Bregzita u Velikoj Britaniji s ponosom su govorili o tome kako će taj slučaj da se koristi kao model za ostale. Oni su očekivali da će EU ući u veliki ciklus krize, ali ono što se dogodilo jeste da je EU porazmislila i da se uveliko mobilisala u pregovaračkom procesu — dakle, skoro dve godine su prošle i na kraju je postignut sporazum, a koji nije zadovoljio ni jednu od dveju strana.

Kao drugo, u okviru EU, evroskeptične populističke partije, poput Nacionalnog fronta [u Francuskoj] ili Pet zvezda u Italiji — uprkos inicijalnoj podršci Bregzitu — danas su promenile svoje političke stavove u odnosu na Brisel i ideji EU. Dakle, uticaj Bregzita će zavisiti više od načina na koji će se događaji razmotati i od uspeha Nemačke i Francuske da politički preurede EU.

Nesigurnost prema EU nastaje više kao rezultat nesposobnosti da se upravlja kritičkim glasovima u EU nego kao posledica izlaska Velike Britanije; jer, mislim da će EU i Velika Britanija učestvovati u intenzivnim pregovorima ubuduće kako bi postigli sporazum o saradnji, a koji će, najverovatnije, zadržati Veliku Britaniju vrlo blizu EU na političkom i ekonomskom planu, jer je vrlo problematično distanciranje EU od vrlo moćne teritorije i ekonomije koja je uložila pola veka u bliske političke i kulturne veze sa ostatkom EU.

"Tolerancija koja je pokazana prema Srbiji je problematična, ali je to i slučaj sa trpeljivošću prema pet država koje nisu priznale Kosovo, što je naredna dimenzija sporenja u pogledu evropskog projekta na Kosovu."

Zabrinjavajuće je ako EU nastavi da pokazuje znake umora, bilo u pogledu širenja na Zapadni Balkan ili svoje nesposobnosti da upravlja negativnim fenomenom u okviru svojih granica. Na primer, Orban je najgori primer koji je EU mogla da ponudi Balkanu i njegovim korumpiranim političarima. Mi imamo slučaj [bekstva bivšeg premijera Makedonije Nikole] Gruevskog u Mađarsku — jedna članica EU štiti jednu osobu koja je zvanično osuđena.

Ekonomska moć EU i dalje je velika, ali je politički sjaj ideje Evrope — nadnacionalne političke zajednice koja je otvorena, saradljiva i prihvatljiva u odnosu na različite etničke, verske i vrednosti pravde — ozbiljno doveden u pitanje zbog ovakvog razvoja situacije i rasta populističkih partija u Evropi.

U pogledu potencijalne promene kosovskih granica, čini se da postoji jedinstvo kada je u pitanju pozicija država-članica EU. Na primer, Nemačka je obznanila da se kategorički protivi ideji ‘korekcije’ granica. Kako objašnjavate neslaganja u stavovima država-članica?

Istorijski gledano, EU je imala probleme prilikom stvaranja ujedinjenog političkog fronta, posebno kada su u pitanju spoljni poslovi. Nakon ustanovljavanja kabineta visokog predstavnika EU [za spoljne poslove i bezbednosnu politiku], ljudi koji su postavljani na ovu poziciju bili su, generalno gledano, politički irelevantni. Niko od njih nije imao bogato političko iskustvo ili veliku političku moć. To znači da su ambicije EU u spoljnim poslovima bile vrlo ograničene, jer su se interesi glavnih država EU međusobno razlikovali.

U slučaju Kosova, rasprave o promeni granica ili razmeni teritorija pokazuju da je EU odustala od modela koji je dosad koristila, a kroz koji je pokušala da ubedi Srbiju šargarepom i štapom, sa zamišlju da će Srbija bolje sara]ivati onoliko koliko se približava Evropskoj uniji, te da će na kraju prihvatiti realnost da je Kosovo nezavisna država.

Međutim, tolerancija koja je pokazana prema Srbiji je problematična, ali je to i slučaj sa trpeljivošću prema pet država koje nisu priznale Kosovo, što je naredna dimenzija sporenja u pogledu evropskog projekta na Kosovu. Čak ni najveći pesimisti ne veruju da bi se 10 godina kasnije ove države i dalje opirale da priznaju kosovsku nezavisnost.

Slučaj vizne liberalizacije za Kosovo jeste slučaj u kom EU nema nikakve argumente — ni političke, ni sudske, ni moralne — za izolaciju Kosova, dok je odobrila viznu liberalizaciju za države koje su mnogo problematičnije od Kosova, poput Ukrajine, Gruzije i Moldavije, a koje imaju probleme sa teritorijama koje ne kontrolišu, sa organizovanim kriminalom, sa korupcijom, itd…

Kosovo je danas sasvim izgubilo svoj značaj u globalnom smislu, bilo zbog promena u EU ili zbog političkih promena u SAD, ali i zbog dešavanja u globalnom kontekstu. Dakle, sasvim je nelogično i neprihvatljivo da visoki diplomatski zvaničnici provode sate debatujući o modalitetima Briselskog sproazuma — na primer, da li most u Mitrovici treba da ima jedan ili dva sprata. Format dijaloga u Briselu je izgubio svoj smisao u širem globalnom kontekstu usled poraznih dešavanja — rata u Siriji, krize u Ukrajini, trgovinskog rata između SAD i Kine, itd…

Ostaje krupno pitanje, jer mi ne znamo detalje onoga o čemu se diskutuje [u pogledu izmene granica]. Mislim da ovde ne govorimo o preliminarnim idejama, već o konkretnijim zamislima. Čini se da se obe strane — predsednici obeju država — nalaze u poodmaklim fazama konkretnih razgovora o modalitetima koji bi mogli da se uvrste u novo rešenje.

Tako nastaje niz nedoumica. Prva je ona u vezi sa raspravom o globalnim efektima. Na primer, iznenađen sam kako je mnogim političkim analitičarima lako da vide da promena granica uz bilateralnu saglasnost predstavlja pobedu Rusije. Ako Kosovo i Srbija potpišu bilateralni sporazum, to je najsnažniji argument protiv političke strategije Rusije, jer su sve njene političke intervencije jednostrane prirode.

Na primer, Rusija nije priznala Abhaziju zato što su Abhazija i Gruzija imale bilateralni sporazum, a nije aneksirala Krim sporazumno sa Ukrajinom. Dakle, svaki bilateralni sporazum ograničava ruski jednostrani pristup u globalnom kontekstu.

Kao drugo, Kosovu je vrlo bitno da uvidi šta to znači, kakve to političke horizonte otvara. Sporazum o promeni granica ne može da se primeni bez poništenja Ahtisarijevog plana, jer taj plan garantuje teritorijalnu celovitost i mnoge druge elemente na koje ovaj sporazum utiče.

Nemačka se tvrdokorno protivi, ali ona ima problem: nema plan B. Dakle, Kosovo ne ulazi u pregovore sa Srbijom o razmeni teritorija, ali da li onda Nemačka garantuje da će Srbija priznati Kosovo u trenutnim granicama i Ahtisarijev plan, te da će biti primljeno u UN? Čini se da nema garancija od Nemačke u tom smislu.

Krajem novembra, vlade Albanije i Kosova sastale su se u Peći. Čak se i pre toga činilo da je stvorena atmosfera potencijalnog ujedinjenja Kosova i Albanije, koja je ojačana zamišlju o razmeni teritorija sa Srbijom. Kako vi na to gledate?

Mislim da ideja o narodnom ujedinjenju i dalje kruži na nivou individualne i kolektivne želje, kao jedan istorijski važan cilj. Ipak, ako pogledamo političku realnost, ne postoji nijedan pravi projekat za narodno ujedinjenje.

Već duže vreme, politički diskurs je obuhvatio ideju o nacionalnom ujedinjenju u EU kao jednu verziju. Danas čak ni Samoopredeljenje — kao partija koja je osvojila najviše glasova na prošlim opštim izborima i kao prva partija koja je predstavila tu ideju — nema jasno artikulisani plan o tome kako bi se to odigralo, koji bi koraci trebalo da se naprave, koji modaliteti, o tome da li bi Kosovo sačuvalo svoju institucionalnu celinu, da li bi to bila federacija, konfederacja, da li bi Albanija aneksirala Kosovo ili obratno…

Čak i na političkom ili nivou akademske rasprave, nema ni blago jasnijih ideja koje se zasnivaju na određenim polaznim tačkama. Prva premisa jeste o tome da li smo ili nismo iscrpeli sve prilike za saradnju koje su nam dozvoljene u aktuelnom političkom kontekstu. Nismo. Kao što znamo, ekonomija je u velikom problemu. Albanija se mnogo opire u svom ophođenju prema kosovskim biznisima.

"EU je sasvim zanemarila Kosovo kao političkog aktera."

Kao drugo, koje su prednosti, pored identiteta i emotivne dimenzije? Istorijski gledano, bilo je više slučajeva ujedinjenja. U slučaju ujedinjavanja dve Nemačke, što se često pominje kao primer, imali smo političku i ekonomsku asimetriju. Zapadna Nemačka je bila mnogo snažnija od Istočne Nemačke, a uprkos činjenici da je bila jedna od najrazvijenijih država na svetu, ona i dalje plaća ogromne sume za stabilizaciju Istočne Nemačke u okviru sadašnje zajedničke države.

S druge strane, Albanija i Kosovo su najsiromašnije države u regionu i Evropi. Čak i da se pojavi takva prilika, Albanija nema ekonomsku, institucionalnu ili političku moć da apsorbuje Kosovo. Albanija ima ozbiljne probleme kada je u pitanju kontrola teritorije u odnosu na organizovani kriminal i uzgajanje droga. Slično tome, Kosovo ima probleme sa kontrolom većeg dela svoje teritorije, na primer, na severu.

Drugi je slučaj Jemena. Severni Jemen i Južni Jemen ujedinili su se 1990, a danas je Jemen jedna od najnerazvijenijih država na svetu. Dakle, ujedinjenje samo po sebi ne proizvodi ekonomske supersile, jer često u političkom diskursu Samoopredeljenja i drugih čujemo izražavanje u superlativima kada se govori o tome da bi nas ujedinjenje učinilo mnogo jačima.

U savremenom svetu, ima država koje imaju vrlo mala stanovništva, ali su ekonomske supersile. Imamo slučaj Singapura ili Estonije, koja je primer toga kako se država sa 1,3 miliona stanovnika nalazi među vodećim svetskim ekonomijama i društvima u smislu digitalizacije. Veličina stanovništva i teritorije ne proizvode sami po sebi ekonomsku moć.

Dakle, mislim da političari u Albaniji i na Kosovu često lansiraju ove ideje iz [više] razloga. Kao prvo, kako bi pokazali posvećenost koju navodno gaje prema ideji nacionalnog jedinstva; kao drugo, da bi skrenuli pažnju sa internih političkih tema; kao treće, da bi zastrašili EU, jer postoji sve veća zabrinutost da se EU ponaša nepravedno.

Da povežemo temu desničarskih partija u Evropi sa slučajem Kosova; sada kada se Kosovo približava kraju vrlo važne faze, u pogledu pregovora sa Srbijom i kada je reč o viznoj liberalizaciji, koliki uticaj ima jačanje populističkih partija u državama EU na ove procese?

Primetili smo ofanzivno i sasvim neprihvatljivo ponašanje EU u odnosu na takse [uvedene na srpske proizvode]. EU nikada nije odgovorila na stalne prestupe [Srbije], na primer, kada je u pitanju energetski sporazum ili blokada vazdušnog prostora Kosova, što izaziva ogromne finansijske troškove za Kosovo.

Čim Kosovo usvoji meru zaštite, ponašanje EU je gotovo histerično. To pokazuje da je EU sasvim zanemarila Kosovo kao političkog aktera, što je nešto o čemu bi kosovske institucije trebalo dodatno da porazmisle.

Ako se to dogodi u aktuelnom političkom kontekstu, zamislite samo koliko bi još nemarniji Evropski parlament mogao da bude ukoliko njime dominiraju desničarske partije koje su, uglavnom, antimuslimanske, koje su vrlo problematične u svojim odnošenjima prema nacionalnim manjinama i koje su posebno isključive prema imigrantima, imajući u vidu da smo mi jedan od naroda u regionu koji najviše imigrira.

Vrlo je zabrinjavajuće kako se od njih [desničarskih partija] očekuje da se ponašaju u odnosu na Kosovo, imajući u vidu da ne postoji nikakva volja da se vize ukinu. Zamislite samo koliko bi bili raspoloženi kada bi Kosovo apliciralo za status države-kandidata i za otvaranje pregovora sa EU.K

Ovaj razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.

Naslovna fotografija: Gzim Krasnići (Gëzim Krasniqi).

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.