U detalje | Nezavisnost

Vodič za devetogodišnjeg klinca

Piše - 17.02.2017

Kako preživeti u kraju.

Čestitamo! Stigli ste do ovde. Bilo je teško odrastati u okrutnom kraju i biti novi klinac u bloku, bez ikakve sumnje. Razmišljaj o tome kao o sve većoj boli mlade republike. U znak moje zahvalnosti za tvoju istrajnost, otpornost i tvoj nepokolebljivi optimizam (koji je, ponekad, opasno nepokolebljiv), molim te da primiš ovaj vodič kao moj dar tebi.

Samo zato što sada imaš dovoljno godina da sam izađeš u kraj ne znači da možeš da činiš šta god poželiš. Takođe, moraš da preuzmeš veće odgovornosti; ovde govorim o stvarima koje nisu vezane samo za čišćenje sobe, iznošenje smeća, ili košenje trave u dvorištu. Zapamti, kraj je opasno mesto za devetogodišnjaka, ali je i vrlo zabavno. Ovaj vodič će te, nadam se, naučiti korisnim savetima i trikovima u tvojim novim poduhvatima i avanturama.

Igraj se lepo s drugima

Sećaš li se onih ranih godina, kada si bio samo dete koje je tek prohodalo? Zar nije zadivljujuće što si stekao tolike prijatelje za tako kratko vreme? Šta se desilo tom malom slatkišu koji je osvojio srca ljudi sa jednostavnim osmehom i nevinim pogledom u oči? Eh, koliko si samo prijatelja stekao. Kakve si slavne trenutke imao. Više od 110 prijatelja je popriličan broj za nekoga tako malog. Ali, šta se desilo? Zašto si usporio? Znam, znam, što si stariji, to je teže stvarati prijateljstva. Ali, znaš već, na to gledaj kao na zanimljiv izazov koji ćeš prevazići.

Šta se desilo onom malom međunarodnom klubu kom si hteo da se pridružiš? Znaš već, onaj Unesko, sa svim onim umetnicima i naučnicima? Mislio sam da sva ta deca žele da im se pridružiš. Šta se desilo, zašto nisi?

Ma, daj! Ne možeš uvek da nasilnika iz kraja kriviš za sve. Moraš ponekad da preuzmeš odgovornost za ono što si uradio. Da, svakako, on te podriva na svakom koraku, ali znaš šta? To ti je život. Uvek ćeš imati nekoga ko će pokušavati da ti ispod nogu izvuče tepih. Moraš da se očeličiš i da izbegneš sve provokacije. Moraćeš da ostaneš smiren, baš kao kada te je zadirkivao onom igračkom voza. Ili, kad god pokuša da izgradi zid između vas dvoje, nemoj da burno reaguješ. Nasilnici se hrane takvim tvojim postupcima.

Svakako, ne kažem da nikada ne bi trebalo da se braniš. Da, nekada ćeš morati da staneš na crtu. Iako tako nešto ne donosi ništa dobro ni za jednu stranu. Kada sam bio mali, i mene je nasilnik iz kraja zlostavljao. Ja sam hteo da se osvetim. Mislio sam da je upotreba snage pravi odgovor. Okupio sam sve svoje prijatelje i zajedno smo pravili nunčake.

Naša “oružja” su bila delići creva ispunjena peskom i žicama upletenih užetom. Trebalo je da nas vidiš kako smo samo trenirali, bez majica, pokušavajući da imitiramo pokrete Brusa Lija, iako smo se slučajno udarali po glavi i rukama. Kada je došlo do megdana, nisu mi ni bile potrebne nunčake. Udario sam nasilnika pesnicom u čeljust, a on mi je poplavio oko na mesec dana. Dakle, znaš već, razmisli dvaput pre nego što pokušaš da izvedeš neki karate potez. Prema mom iskustvu, svi bivaju povređeni i nema pravih pobednika.

Stvar je u tome što on nije bio loš klinac, znaš već… ovih dana se sećam toga i razmišljam, “jadan klinac, mora da je imao velikih problema kod kuće”. Čuo sam da su mu roditelji bili okrutni koliko neki tiranin. Štaviše, čuo sam da je zaista hteo da igra u prvoj ligi, ali je stalno odbacivan i osramoćivan od starije dece i zato je ispao onakav kakav je bio. Možda je on samo hteo da bude deo njihovih igara. Na kraju, možda je sve to moglo da se izbegne da smo samo razgovarali. Ali opet, sećam se da sam pokušavao da ga urazumim devedesetih godina, čitavu deceniju, i svaki put bi me prebio.

Ne kažem da bi trebalo da daješ svoj džeparac svakom nasilniku koji ti ga zatraži, ali znaš već, pokušaj da se sprijateljiš s tim klincem. Pozovi ga da se igrate zajedno. Podeli neke svoje igračke sa njim.

Ekonomija limunade

Znam šta se sprema u toj tvojoj glavi. Razmišljaš o tome kako da najefikasnije povećaš svoj džeparac. Očigledno je da želiš da započneš sopstveni biznis, pa mi dozvoli da te savetujem: Ulice su prepune devetogodišnjaka koji prodaju cigarete, žvake i polaroidne fotografije. Tržište je prezasićeno, konkurentnost je prevelika i nećeš zaraditi nikakav novac ako kopiraš te iscrpljene poslovne modele. Hoću da misliš na simbol američkog slobodnog preduzetništva, poduhvat koji je ključan za podizanje američke dece — razmišljam, svakako, o štandu sa limunadom.

Da, bilo bi kul da otvoriš štand sa limunadom u svojoj ulici, ali bi trebalo da razmišljaš i o krupnijim stvarima. Koliko bi još novca mogao da zaradiš kada bi, umesto da si zaglavljen u svom uličnom ćošku čekajući da mušterije dođu tebi, ti odlazio do mušterija? Šta bi bilo kada bi proširio svoju operaciju i prodavao limunadu u drugim komšilucima?

Aha, dobro, zaboravio sam na tvoja putna ograničenja. To je stvarno sramota, jer mislim da, kao poznavalac limunade, kreiraš vrhunski proizvod. Kada bih rekao da je tvoja limunada ukusnija od bilo koje druge limunade, to ne bi bio dovoljno da opišem koliko je tvoja dobra. To je nešto kao pljusak hladne vode preko lica nakon napornog i dugog trčanja. To je nešto kao miris bakinog voćnjaka jednog popodneva krajem leta. To je kao pogled na tvoju ljubav iz detinjstva dok njena kosa leprša po vetru. To je kao seta za mnogim izgubljenim šansama.

Napravio sam digresiju. Znam da je glupo što ti nije dozvoljeno da se nesmetano krećeš. Kako ćeš da učestvuješ u slobodnoj trgovini kada ti treba viza za mali izlet van tvog komšiluka? Da ne pominjem one klince iz susednog bloka koji mogu nesmetano da se kreću i dolaze u tvoj kraj da bi prodavali jeftiniju limunadu tvojim mušterijama. Tehnički gledano, zar ne bi trebalo da i tebi bude dozvoljeno da radiš to isto? Ali, tu uvek ima nečeg: od tebe traže da očistiš sobu, da izneseš smeće, da popraviš ocene u školi; postavljaju ti razne uslove… znam da nije fer.

Ali, recimo da ćeš da očistiš svoju sobu (da, zvekane, naravno da mislim na korupciju) i da će ti biti dopušteno da odeš u druge komšiluke da prodaješ svoju limunadu. Žao mi je što ovo moram da ti kažem, ali je Život dao nekima više limuna nego drugima. Uvek će postojati taj veliki komšiluk koji je prepun drveća limuna, zbog čega je njihova limunada sočnija, jeftinija za proizvodnju i jeftinija za prodaju. Shvataš da nikada nećeš moći da se takmičiš sa ‘Narodnim kapitalističkim kolektivom limunade’ i možda bi, umesto toga, trebalo da ulažeš svoj novac i svoju energiju u ono što bi bila limunada budućnosti.

Budućnost limunade (ili kako da se pripremite za apokalipsu robota)

Onda shvatiš još nešto: Svetom će uskoro vladati roboti i proizvodnja limunade će biti sasvim automatizovana. Dakle, na duge staze, tvoj poslovni model za proizvodnju limunade će biti osuđen na propast bilo kako bilo.

Uskoro će mašine moći da stvore svaku vrstu fizičkog objekta, samo bolje, brže i jeftinije nego što to rade ljudi. Ipak, biće i dalje onih stvari u kojima će roboti i veštačka inteligencija (VI) biti inferiorni u odnosu na ljude: kreativni zadaci, kao što je kreiranje sadržaja i ideja. Bilo da je reč o pripovetkama, poeziji u obliku računarskog koda, dizajn nove haljine, ili šematski plan za novi uređaj ili novu zgradu, ljudi će uvek biti u prednosti u tim stvarima.

U ovoj novoj vrsti ekonomije, uloga ljudi će biti da stvaraju, a uloga mašina da proizvode.

Šta bi, s pravom pitaš, bio najbolji način da se pripremimo za ovo preuzimanje robota koje nas očekuje? Moj najbolji savet bi bio da se više igramo. Da, dobro si me čuo: oslobodi dete u sebi. Bez obzira na to šta ti odrasli kažu, samo nastavi da budeš čudan, ekscentričan, nezreo i detinjast, jer bi tvoja budućnost i doslovce mogla da zavisi od toga.

Dok se budeš igrao, ne boj se da ćeš pogrešiti. U stvari, naučićeš najbolje ako eksperimentišeš i pokušaš čudne i neobične stvari koje će te naterati da grešiš. U stvari, nemoj se iznenaditi ako ti kažem da su greške esencijalna karakteristika Života. Stvarno to mislim, bilo bi nemoguće da je svet za najmanji svoj deo savršeniji. Mi, ljudi, postojimo zbog grešaka koje su se akumulirale 3,8 milijardi godina u obliku mutacija našeg genetskog koda. Čak i sama vasiona postoji zbog arhitektonske greške koja je izazvala antimateriju da se brže raspada, dozvoljavajući materiji (od koje smo svi nastali) da akumulira i postoji (umesto da budemo uništeni kao energija u sudaru sa antimaterijom).

Dakle, možemo reći da će naša buduća ekonomija biti zasnovana na tome što ćemo mi praviti izuzetno visok broj grešaka. Većina ovih grešaka će biti beskorisna i, često, štetna, ali će s vremena na vreme da se dešavaju greške koje će biti revolucionarne i učiniti da celi taj proces ima neku vrednost. To jest, sve do onog trenutka kada će veštačka inteligencija nekog robota slučajno doživeti slom i slučajno dostići stanje svesti. Kada dođe to vreme, nadajmo se da neće biti ustanka robota.

Ispiranje mozga, treskanje mozga i nauka o dezinformacijama

Da, najbolji način da vežbaš svoje kreativne mišiće je kroz igru. Ipak, ne bi trebalo da igru pomešaš sa lenjošću, ili, što je još gore, da je smatraš zamenom za školu. Bez obzira na to koliko si pametan ili kreativan, moraš da učiš i naporno radiš. Da bi ovaj metod radio, ne bi trebalo samo da pamtiš, već da kritički razlikuješ različite tipove informacija, da ih proanaliziraš u svojoj glavi i shvatiš gde je tim informacijama mesto u velikoj slagalici svega. Trebalo bi da umeš da prepoznaješ informacije koje su zastarele, pogrešne, ili lažne. Zato bi trebalo da “budeš kul, da ostaneš u školi!” i seti se da uvek sve preispituješ.

Znanje i veštine koje bi trebalo da usvajaš u školi biće imperativ kako bi se održavao komšiluk i kako ti ne bi poludeo. Znam da deca u komšiluku umeju da budu zla i boli te kada pričaju okrutne ili neistinite stvari o tebi. Ali, do sada, nadam se, razumeš da nije sve što ljudi kažu istina. Iako su neke glasine zabavne i za igranje, ima dosta malicioznih kleveta koje zaista povređuju ljude. Dakle, na ovom informatičkom super auto-putu u tvom komšiluku trebalo bi da budeš oprezan i budi, više od bilo čega, oprezan zbog stvari kao što su klik-bejt, lažne vesti i alternativne činjenice.

To znači da bi uvek trebalo da budeš skeptičan prema stvarima koje čitaš na Internetu — nemoj da pretpostavljaš da je bilo šta od toga istinito. Sve bi trebalo da uzimaš sa rezervom. Nekada je to bilo lako, bila je jedna zvanična televizijska stanica ili jedne novine koje su te lagale. Šta god su oni pričali, znao si čemu od toga da veruješ, a šta je od toga samo državna propaganda. Ali, ovih dana svi pokušavaju da te lažu zbog niza razloga, a na tebi je da izigravaš detektiva i shvatiš šta je istinito. Razumem, možda je naporno, znajući da su čak i antički filozofi imali problema da shvate pitanja Istine. U današnje vreme — pored naših svakodnevnih poslova pekara, lekara, prodavaca, umetnika — mi bi svi trebalo da budemo pomalo Platon i Sokrat.

Nije komplikovano koliko zvuči. Ako nešto nije istina, onda je netačno. To se zovu laži. Svi ih koristimo, ali ih neki ljudi koriste češće od drugih. U današnje vreme su stariji u tvom komšiluku oni koji sve više to čine.

Shvati da živiš u komšiluku slobode govora i imaš pravo da tvrdiš bilo šta. Na primer, niko ne može da te spreči da kažeš da “gravitacija ne postoji i da je to sve u glavama ljudi”. Ako se tvoj komšiluk pomučio da bude posvećen slobodi izražavanja, onda bi trebalo da bude tvoja odgovornost da dokažeš da su te činjenice istinite. Najbolji način da pokažeš da “gravitacija ne postoji” bi bio da skočiš sa petog sprata. Ako je tvoja izjava tačna, onda ćeš lebdeti u vazduhu. Ako se desi da ti se mozak razlije po trotoaru, to će značiti da tvoja teorija nije pretrpela eksperimentalno ispitivanje i mora da doživi izmene.

Dobra stvar je što će tvoji prijatelji naučnici da se okupe oko tebe i, kao vršnjaci, evaluiraju i revidiraju tvoje tvrdnje. Gledaće u tvoju krv i mozak razliven po crnom asfaltu i analizirati obrasce nalik onima Džeksona Poloka, zaključivši da si, možda, delimično bio u pravu. Iako si pogrešio kada je reč o gravitaciji, u stvari si bio u pravu da nešto nije bilo u redu sa tvojom glavom. Aktuelna teorija o gravitaciji će ostati na svome mestu do daljnjeg.

Čast u lopovskom komšiluku

Ipak, koga briga za gravitaciju kada ti živiš u lopovskom komšiluku? Sve zbog čega si zabrinut je da li će tvoj biznis sa limunadom moći da se lansira na pravilan način i da zarađuje za tebe, posebno kada imaš u vidu onu jednu klinku iz kraja koja uvek dolazi i traži da joj platiš za zaštitu od nasilnika.

“Smatraj to osiguranjem”, kaže ona. “Bilo bi prosto užasno da se nešto desi tebi ili tvom štandu sa limunadom”, pa ti platiš, jer se čini da nemaš izbora. Ono što stvari čini gorima je što je ova kraljica reketiranja tvoja rođaka, pa ne možeš da je ocinkariš kod odraslih. “To je stvar časti”, kaže ona. “Ti ne bi izdao svoju porodicu, zar ne?”

Pa, šta ćeš da uradiš? Kako da se izboriš sa svojom korumpiranom rođakom? Joj, eno je ponovo, podučava tvog mlađeg brata kako da džepari ljude po ulici. Da li si znao da je ona zadužena za reketiranje domaćih zadataka tog pametnog dečaka? Otkako je ona preuzela situaciju, potražnja za pitanjima na testu se utrostručila.

Prošle nedelje je sve ubedila, ili bolje da kažem — naterala, da igraju žmurke iako se nikome nisu igrale. Što je još gore, svi su morali da igraju po njenim pravilima. Ima još jedna stvar; iako ti je ona rođaka, nemoj nikada da joj tražiš novac na zajam. Ona je kao finansijski čarobnjak, bavi se piramidalnim šemama, zelenašenjem i lomljenjem čašica kolena.

Na neki način, ovo je slobodna zemlja, zar ne? Trebalo bi da može da radi svakojake sulude stvari, ako joj se prohte. Nema problema, trebalo bi da nastavi tim putem, sve dok ne tera nikoga drugog da to isto čini. Samo zato što joj je neko nekad dopustio da radi šta god želi taj jedan put (iz poštovanja, svakako), ona ne bi trebalo da zloupotrebi njihovu dobru volju i preotme sam koncept slobode. Ipak, čak i kada se nešto desi samo jednom, to je dovoljno da trojanski konj korupcije preuzme situaciju i počne da nameće svoje vrednosti drugima.

Znam da je teško ovo slušati, posebno što si obavezan kodeksom časti da nikada ne izdaš svoju porodicu. Ipak, ona postaje prejaka. Polovina dece u komšiluku je pod njenim uticajem. Uskoro neće biti nikoga ko će joj se suprotstaviti. Ona će postati de fakto kraljica u kraju. Ili, što je gore, ona će omogućiti nekom klincu žednom moći da dođe na vlast i postane diktator na igralištu.

Šta je, onda, rešenje? Ovo je teška nota. Kako da izdate porodicu? Gde je tu čast? Ali, isto tako, šta je časno u tome što tvoj brat krade, tvoja rođaka podmićuje decu u komšiluku, onaj pametni dečko prodaje pitanja za testove, ili onaj siromašni klinac koga tuku jer nije mogao da skupi onih 250% kamate koju duguje?

Znam, nikada nisam rekao da će biti lako živeti u slobodi. A sada, kada si odrastao, ne možeš da dozvoliš da drugi umesto tebe donose odluke. Tvoja je obaveza da biraš prave stvari. Ova teška pitanja časti se na kraju svode na ono što više ceniš: porodicu ili slobodu.

Ironično je što lopovima i korumpiranim klincima u tvom komšiluku treba da zahvališ što su te upoznali sa etikom. Koliko god da su romantični, ova kraljica krimosa i njena banda lopova su, u stvari, opasniji po komšiluk nego bilo koje druge opasnosti zajedno. Iznad svega, trebalo bi da razmišljaš o tome u kom komšiluku želiš da živiš. Da li je to mesto u kom su svi ravnopravni i slobodni? Ili je to mesto u kom neki tiranin naređuje svima šta da rade.

Nemoj postati moron samo zato što ti se pruži prilika!

Shvatam da je teško odoleti vršnjačkom pritisku. Seti se, sve droge su loše. Iako svi kul klinci flertuju sa time, ne znači da bi ti trebalo da padneš u iskušenje. Iz prastarih vremena, pa sve do danas, svi tirani i diktatori su bili zavisnici. Moć je najstarija i najmoćnija droga od svih.

Video sam kako drugu decu gledaš sa divljenjem. Razumljivo je, jer želiš da budeš poput njih. Ko ne bi hteo da bude kao Vladimir koji jaše svog konja bez majice dok sve devojke u školi balave na njegove znojave bicepse dok on uzima svoj luk i usmerava svoje strele na najbliže prijatelje. Kako se diviš onom klincu Redžepu kada se ulicama šeta kao svemoćni sultan, ne samo što šamara sve koji se ne slažu s njim, već i šest kolena šire porodice tih ljudi. Ili čak Donald, tvoj najnoviji najbolji prijatelj, koji tvituje kao da je sudnji dan — a ko zna, možda i bude sudnji ako slučajno tvituje kodove za lansiranje nuklearki.

Znam da se komšiluk pretvara u okrutno i opasno mesto. Vrlo je lako da jedan mladi i ambiciozni klinac na bloku bude uvučen u celu igru moćnika, jer — hajde da budemo realni — vrlo je zabavno kada ljudi slepo izvršavaju svaku naredbu.

Ali, zapamti ovo, klinac, nikada se ovako nešto ne svrši dobro. Nikada.

Sećaš se onog lika Cezara? Živeo je nekoliko ulica dalje, na sedam brda. Znaš kako je skončao nakon što je bio glavni nasilnik i kako je mislio da može da radi šta god želi bez ikakvih posledica? Nije da nije bio upozoren. Sva deca iz komšiluka su došla i rekla “Julije, ortak, mi te volimo, ali ovo stalno siledžijstvo nije kul i moraš da staneš, molimo te”.

Tada je pobesneo od ljutitosti, ošamario je nekoliko njih da bi ih potčinio i sav naduvan ovom drogom od moći uzviknu: “Nezahvalne pičkice!” Da, on je koristio nepristojne reči da bi zaplašio druge i delovao snažno i muževno. “Ja pokušavam da vam svima pomognem”, rekao je. “Zar ne vidite? Hoću da učinim da naš komšiluk bude najbolji na svetu.” Možda je to i bila njegova namera, što bi bilo u redu da taj klinac nije pokušao da to ostvari na pogrešan način.

Tako jednog dana, bez ikakve naznake da će se zaustaviti, ostali su se okupili ponovo i poslali nekoga da ode po njega kako bi se igrali zajedno. Okružili su ga i naučili novoj igri. “Ovu igru zovemo ‘izbodi tiranina’. Samo stoji mirno i neće ništa boleti.” Onda su se svi smenjivali. Čak i onaj klinac Brut koji je trebalo da mu bude najbolji prijatelj.

Dakle, eto ti ga. “Prijatelji, Rimljani, zemljaci, načulite svoje uši!” Nikada se ne drogiraj i čuvajt se najveće droge — moći. Živiš u slobodnom komšiluku sada. Ali i kada ste bili potlačeni i u okovima, borba se vrtela oko jedne stvari — svrgavanje tiranina. Tvoji braća i sestre, roditelji, rođaci, preci, svi su ustali i borili se za slobodu. Sve to kako bi ti bio slobodan i nezavisni pojedinac. Pitam ja tebe, da li su oni učinili sve to, otarasili se poslednjeg diktatora, samo da bismo njega zamenili drugim diktatorom?

Tvoja (večna) priča

Kada govorimo o precima, shvataš da nisi alfa i omega svega, zar ne? Izvini ako sam ti slučajno istinom srušio snove o egu, ali neće sve početi sa tobom ili se s tobom završiti. Davno pre tebe je postojala borba za slobodu i ona će se nastaviti još dugo vremena nakon što ti napustiš ovaj svet. Komšiluk je daleko stariji od tvojih devet godina života.

Rekoh ti da je najbolji način da nešto naučiš tako što ćeš grešiti. (Jeste, jeste, budućnost limunade i sva ta muzikica, šta god.) Slušaj sada, pretpostavljam da bi hteo da izbegneš bilo kakvu nepotrebnu bol koja potiče od pravljenja grešaka. Ti bi ispao glup da je neko već prošao kroz svakojake greške i snimio ih radi tebe, a da bi ti mogao samo da ih proučavaš umesto da ih sam iskusiš.

Da, ludice. Govorim ti o istoriji. Najbolji način da poznaješ sebe je da poznaješ svoju istoriju.

Mislim, ovo nije neka suluda ideja koju postuliram ovde. Još od početaka ljudske vrste, mi smo se okupljali oko vatre i slušali starije ljude kako su lovili onog ogromnog mamuta, kako su se zaljubljivali, kako su pobegli od tigra, kako funkcionišu godišnja doba, kako neke biljke ne treba jesti jer ti je od njih onda muka i kako svaka zvezda na nebu ima neku svoju priču.

U stvari, jedna od najvažnijih stvari koja nas čini ljudima je naša sklonost pričama. Sve — od mitova i legendi, do Herodotovih prvih spisa, gubitka antičkih mudrosti, iskaza o velikim ratovima (kao i o onim naizgled malim i beznačajnim), pokušaja da se piše i preradi prolazak vremena sve do aktuelne opsesije dokumentovanja svakog detalja naših života tako što objavljujemo naše fotografije sa hranom koju jedemo, ili one sa žurke na kojoj smo bili — sve to potiče od našeg osnovnog instinkta da pričamo priče, a sve s nadom da bi one mogle da jednog dana budu od koristi našim potomcima.

Ali, svakako, zaboravljam da poštuješ svoje starije dovoljno da znaš da nije sve počelo sa tvojom nezavisnošću. Verovatno bi ti svaki delić ovih saveta koje sam ti pružio u ovom skromnom vodiču sam shvatio tako što bi razmatrao i pamtio prošlost. Ako je to slučaj, onda te molim da mi oprostiš za moja zvocanja i moje anegdote. Zaboravljam da ti nisi kao svaki klinac i da tvoje sećanje seže dalje od embriogeneze tvoje nezavisnosti pre 9 godina.

Ovo je tvoja priča. Ima mnogih stvari koje treba upamtiti. Kako smo izašli na ulice da protestujemo. Kako smo se, čak i dok smo bili potlačeni, borili za rodnu ravnopravnost. Kako smo sticali prijatelje, strane i domaće, poklanjajući malo kamenje. Kako smo isterani sa radnih mesta. Kako smo svi započeli male poslovne poduhvate. Kako nam je zabranjeno znanje, ali smo ipak dnevne sobe pretvarali u učionice. Kako smo u tim uslovima sprovodili istraživanja, objavljivali naučne radove i borili se protiv plagijata. Kako smo se brinuli o bolesnima kada su bolnice zatvorile svoja vrata, medicinski materijal je bio na minimumu i najjednostavnije operacije su delovale nemoguće. Kako smo se usprotivili tiraninu. Kako smo uzeli oružje u ruke u borili se za slobodu. Kako smo morali da odemo iz naših domova, egzodus, i kako smo putovali misleći da više nikada nećemo videti svoje kuće. Kako nam je najveća želja bila da se ne rodiš kao rob. Kako smo bili oduševljeni kada si začet. Kako smo ushićeni bili kada si se rodio.

Bilo kako bilo, samo sam hteo da ti čestitam rođendan. Nemoj da zajebeš stvari.

Ilustacija: Tadi.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.