Iako su izbori na Kosovu postali česta pojava, diskusije o istinski važnim temama za život birača prava su retkost.

Na skupovima političkih stranaka, u televizijskim debatama, u porukama partija i u onome što se o njima piše, dosta je govora o partijskim računicama i manevrima, istraživanjima javnog mnjenja, sloganima i pojedincima, a manje o praktičnim stvarima koje bi pospešile informisanost birača o onome što mogu da očekuju po završetku predizborne kampanje. U suštini, predizborne kampanje bi, same po sebi, trebalo da posluže u te svrhe — da birači znaju za šta glasaju.

U celoj toj gunguli i s namerom da dokuči kontekst, K2.0 je razgovarao sa stručnjacima iz raznih oblasti. Na bazi njihovih odgovora nastojali smo da izlistamo neka pitanja o kojima se ne diskutuje, ali će biti važna biračima kada se 14. februara zapute na birališta.

Kroz serijal “Izbori 2021: drugačija perspektiva”, koji je sastavljen iz osam članaka, gde se svaki bavi određenom oblašću, obrađujemo teme koje nisu dobile zasluženu pažnju, bavimo se aktuelnom situacijom i onime što treba da se uradi kako bi se nešto promenilo u korist građana. Trudimo se i da informišemo birače i stavimo njihovo blagostanje u prvi plan diskusije, a na način da predstavljamo dalekovidna rešenja.

Drugačija perspektiva o suočavanju s prošlošću

Iako se tranziciona pravda bavi ozbiljnim i sistematičnim kršenjem ljudskih prava u doba rata, 21 godinu kasnije, ovaj pojam se i dalje smatra isključivom sferom interesovanja nevladinog sektora i nema upliva u kosovski politički diskurs.

Više od 10.000 osoba je ubijeno ili nestalo tokom rata na Kosovu, među kojima je više od 1.640 lica koja još nisu pronađena. Upravo je tranziciona pravda ona koja se bavi tom zaostavštinom rata, odgovornošću za zločine i reparacijama za žrtve i njihove porodice.

Tužilaštvo, komisije za istinu i reparacioni programi smatraju se glavnim mehanizmima za rešavanje pitanja ratnih zločina, premda su svi oni, u najmanju ruku, neefikasni. To nam postaje još jasnije kada se setimo da nestale osobe i dalje nisu tema u dijalogu između Kosova i Srbije.

Činjenica da se država Srbija nije izvinila za ratne zločine počinjene u vreme Miloševićevog režima, masovne grobnice koje su otkrivene i za koje se smatra da sadrže više od 1.110 tela pripadnika albanskog naroda, nepostojanje programa za isplatu reparacija i spora suđenja za ratne zločine ukazuju na turobnu situaciju u kojoj se tranziciona pravda u Srbiji nalazi. S druge strane, Kosovo i dalje ne otkriva lokaciju više od 400 nestalih Srba i Roma, od kojih je većina ubijena u prvoj godini po završetku rata, a ni počinioci nisu procesuirani.

Politički programi stranaka koje se takmiče na izborima 14. februara ne pominju tranzicionu pravdu, iako neki iznose pojedine mehanizme koji se odnose na ovu tematiku. Nijedan se program ne bavi posleratnim zločinima nad nealbanskim stanovništvom.

LDK u svom programu nema odeljak na temu ratnih zločina, dok AAK svoje delovanje ograničava na predlaganje broja tužilaca i sudija u Odeljenju za ratne zločine.

Samoopredeljenje (Vetëvendosje) je jedno poglavlje u programu posvetilo ratnim zločinima, izlistavajući razne mere čiji je cilj rešavanje pitanja ratnih zločina i procena štete nanete ljudima, zajednici, životnoj sredini i privredi. Oni predlažu i pripremu platforme za isplatu reparacija za zločine počinjene u ratu, dok kao prioritet svoje vlade navode tužbu za genocid protiv Srbije na Međunarodnom sudu pravde.

PDK se u poglavlju o dijalogu bavi zaostavštinom iz rata. Iz ove partije kažu da će na tome insistirati u okviru konačnog sporazuma. Poručuju da teže sveobuhvatnom rešenju problema nestalih lica, ratnih reparacija, naknade za ratnu štetu, kompenzacije za uništenje budžetskog i finansijskog sistema Kosova, i tako dalje. U njihovom programu se navodi da bi sporazum trebalo da sadrži izvinjenje Srbije za ratne zločine počinjene na Kosovu.

O suočavanju s prošlošću i tranzicionoj pravdi razgovarali smo sa Valjezom (Valëza) Sadriu i Korabom Krasnićijem (Korab Krasniqi), aktivistima u ovoj sferi i članovima civilnog društva. Na naša pitanja o svemu što nam fali, o onome čemu težimo i kako bi nešto moglo da se promeni nabolje, odgovaraju ovako:

Šta nam fali?

Korab Krasnići, programski menadžer u organizaciji forumZFD

U odsustvu sveobuhvatne državne strategije, tranziciona pravda na Kosovu se, uglavnom, realizuje u krugu nedržavnih aktera koji, zbog neposedovanja institucionalnih ovlašćenja, rukovode procesima u kojima su sadržani razni aspekti tranzicione pravde.

Očigledno je da ne postoji vizija budućnosti koja bi proistekla iz naučenih lekcija iz prošlosti i zadovoljenja pravde za žrtve i preživele iz svih etničkih grupa koje na Kosovu zajedno žive. Kosovsko civilno društvo je umnogome uspelo da dokumentuje brojna kršenja ljudskih prava, kojima se i javno bavi, a kao posledica represije Miloševićevog režima devedesetih godina.

Međutim, ono što je izostavljeno iz radnog diskursa jesu masovna iseljenja, pljačka i uništenje arhitekture, šteta naneta privredi, uzimanje talaca, zatvaranje i zlostavljanje, krađa penzijskih fondova, katastarskih dokumenata, arheoloških i muzejskih dobara, i tako dalje, a koje su, kao ratno oruđe, koristili jugoslovenska vojska i srpska policija.

Valjeza Sadriu, istraživačica:

Kosovo nema institucionalne kapacitete da bi se bavilo prošlošću, što je neophodno uraditi da bi se zadovoljile potrebe žrtava i građana. Usled toga, suočavanje sa prošlošću u našoj zemlji samo je delimično obrađeno kao tema.

Zbog nepostojanja političke volje i institucionalnih resursa za iniciranje procesa za suočavanje sa prošlošću na državnom nivou, Kosovo još nije ispunilo svoju obavezu da procesuira i dokumentuje sistematsko kršene ljudskih prava, kao i da utvrdi štetu pričinjenu društvu i ekonomiji u toku sukoba.

Kosovske institucije još nisu uložile dovoljno truda u ispitivanje pravnih mogućnosti, na regionalnom i međunarodnom nivou, za zadovoljenje pravde i odavanje priznanja žrtvama. Često od političara čujemo, posebno sada, u toku predizbornih kampanja, da će njihova “tužba protiv Srbije” biti njihov prioritet. Ipak, nijedna vlada dosad nije radila na prikupljanju dokaza ili ispitivanju pravnih mogućnosti za pokretanje tužbe.

Naša spoljna politika i diplomatija nisu uspele da verno prikažu patnju žrtava i njihove potrebe. Kosovske institucije su ignorisale zahteve žrtava za istinom, zadovoljenjem pravde i kompenzacijom za počinjene zločine, i to u dijalogu sa Srbijom ili na drugim instancama na kojima je država imala priliku da zahteva poštovanje njihovih prava.

Kosovske institucije, političke partije i stranačke vođe nemaju jedinstveni stav i volju, što je neophodno za suočavanje sa prošlošću. Poistovećivanje inicijativa sa njihovim pokretačima jeste prepreka za mehanizme tranzicione pravde koji treba da zadobiju poverenje građana i njihovu saradnju.

Kojim ciljevima treba da se vodimo?

Korab: Kosovo mora da teži uspostavljanju trajnog mira tako što će svim svojim građanima da omogući uživanje jednakih prava, ravnopravan pristup javnim resursima i pravo na njihovo korišćenje bez ograničenja u odnosu na jezik, kulturu, veroispovest, rodni identitet, itd. Procesi tranzicione pravde na Kosovu moraju da rade na ustanovljavanju istine i izgradnji društvenih vrednosti.

Cilj bi trebalo da bude uspostavljanje društvene i institucionalne kulture za suočavanje sa prošlošću i da se zadovolji pravda za sve žrtve rata na Kosovu 1998-99, bez obzira na etničku pripadnost, veroispovest ili rodni identitet. Kosovo treba da se angažuje, da izmeni politike i prakse s namerom obrazovanja i očuvanja sećanja, i to na način da uvede sveobuhvatne i višeslojne modele koji se, između ostalog, prilagođavaju narativima građana, a uprkos politikama koje i dalje veličaju i održavaju mačistički diskurs i produbljuju identitet žrtava.

Valjeza: S polaznom tačkom u tranzicionoj pravdi, namera Kosova mora da bude aktuelizacija prava na istinu za žrtve i društvo. Ovaj proces bi trebalo da doprinese istorijskom razjašnjenju onoga što se desilo, pre sukoba i posle njega, kao i rasvetljavanju sudbine svih poznatih žrtava.

Drugi cilj se odnosi na odavanje priznanja svim žrtvama, bez obzira na njihov nacionalni, polni identitet ili drugu pripadnost. Kada se žrtvama odaje priznanje, onda se poštuje pravo na pravdu. To je, takođe, odgovornost države, i to tako treba da bude — kosovske institucije mogu najbolje da zadovolje pravdu za žrtve tako što će na pravilan način da istraže, procesuiraju i kazne odgovorne za počinjene zločine.

Moramo se boriti protiv nekažnjivosti za ozbiljno kršenje ljudskih prava. Borba protiv nekažnjivosti se mora ogledati u svakoj radnji, svakoj meri ili inicijativi koja se bavi suočavanjem sa prošlošću.

Zalaganje za suživot zajednica jeste neophodno da bi se ostvario trajni mir. U tom je smislu i očuvanje nacionalnog sećanja od presudnog značaja. Država mora buduće generacije da poduči lekcijama iz prošlosti i da čuva sećanje na žrtve.

Kako da nešto promenimo?

Korab: Kosovo bi hitno trebalo da se angažuje na mapiranju (državnih i nedržavnih) činilaca i da zatim, uz široko učešće, napiše nacrt nacionalne strategije za tranzicionu pravdu sa polaznom tačkom u građanstvu; da strategija bude oslobođena političkog uticaja i ujednačene percepcije pravde i istorije, a na osnovu koje bi utvrdila određene ciljeve, uskladila inicijative i postarala se za uspostavljanje sveobuhvatnih politika u sferi tranzicione pravde.

Rat na Kosovu 1998-1999. i flagrantno kršenje ljudskih prava moraju dodatno da se istraže, dokumentuju i teoretizuju u odnosu na nacionalni, regionalni i međunarodni kontekst. To podrazumeva osnivanje istraživačkih instituta i programa, široko i praktično učešće akademske zajednice, reviziju udžbenika istorije, sprovođenje dokumentarno-muzeoloških projekata i politika za veću zastupljenost kulture, itd. 

Treba osuditi klevetnički javni diskurs usmeren prema pojedincima koji se bave pronalaskom činjenica i koji svedoče istinu o događajima iz poslednjeg rata na Kosovu. Političke stranke, javne institucije, mediji i ostali treba da usvoje politike i vokabular koji gaje sećanje na poslednji oružani sukob. Svaka praksa koja ohrabruje suprotan pristup onemogućuje suočavanje sa teškom prošlošću i otežava demokratski preobražaj društva i zadovoljenje pravde. Poricanjem i izvrtanjem istine produbljuju se etničke podele i antagonizmi.

Valjeza: Naše institucije treba da sastave funkcionalnu strategiju, plan ili sistem za suočavanje sa prošlošću. Kosovo treba da obezbedi neophodne resurse i institucionalne kapacitete za potrebe inicijativa ili mera za tranzicionu pravdu, a da bi se postigao njihov cilj.

Moramo utvrditi rezultate koje želimo da ostvarimo u procesu tranzicione pravde. Ako ne znamo koje tačno ciljeve hoćemo da ostvarimo u ovom procesu, onda ćemo dobiti neučinkovite mere i neuspešnu implementaciju inicijativa.

Mehanizmi tranzicione pravde moraju da odgovaraju našim specifičnim okolnostima i našem kontekstu. Ako pokušamo da upotrebimo mehanizme tranzicione pravde koji su korišćeni u drugim kontekstima i u režiji iste namenske strukture, onda nećemo na odgovarajući način moći da zadovoljimo potrebe žrtava.

Dokumentovanje ozbiljnih kršenja ljudskih prava i procena pričinjene socio-ekonomske štete jesu među prvim zadacima koje naše institucije treba da ispune. Tek po izvršenju ovih zadataka možemo početi da se krećemo u pravcu pronalaska istine, pravde i kompenzacije žrtava na inostranom sudu.

Kosovske institucije i politički akteri treba da izbegavaju pregovore i odbiju učešće u bilo kojoj inicijativi ukoliko se u njoj pominje amnestija za ozbiljno kršenje ljudskih prava i zločine protiv čovečnosti koji su se zbili na Kosovu.

Moramo da aktivno saslušamo i o potrebama i problemima žrtava. Moramo da razumemo njihove potrebe i da na njih odgovorimo. Umesto da ih gledamo kao pasivne žrtve, naše društvo i institucije treba žrtve da posmatraju kao moćne preživele i lidere naše zajednice.K

Naslovna ilustracija: Ferdi Ljimani (Limani).