Jedan na jedan | LGBTI

Janset Kalan: Volela bih kada bi ljudi čuli trans osobe, kada bi ih razumeli i prihvatili

Piše - 01.11.2016

Aktivistkinja za ljudska prava i trans žena govori o osnovnim slobodama i transrodnoj diskriminaciji u Turskoj.

Kosovo je prošlog meseca bilo domaćin prve regionalne konferencije o pravima lezbijki, gej osoba, biseksualaca, transrodnih i međupolnih osoba.. U organizaciji Vlade Kosova i Udruženja za jednaka prava LGBTI na Zapadnom Balkanu i u Turskoj (ERA), cilj je bio intenzivirati debatu na temu manjka društvene inkluzije i ravnopravnosti LGBTI osoba na Kosovu i u regionu.

Ova dvodnevna konferencija je istakla različite izazove s kojima se LGBTI osobe često susreću; uključujući nasilje, diskriminaciju, siledžijstvo, zlostavljanje, govor mržnje u medijima i na društvenim mrežama, slab ili neadekvatan pristup zdravstvenim uslugama, kao i nedostatak odgovarajućeg zakonodavstva koji bi priznao prava trans i međupolnih osoba.

Jedan od učesnika konferencije je bila Janset Kalan, trans žena i aktivistkinja za ljudska prava iz Turske. Ova dvadesetdevetogodišnjakinja je studirala političke nauke i međunarodne odnose na Univerzitetu Marmara u Istanbulu i sada je koordinatorka za spoljne poslove u Pembe Hayat (Roze život), što je jedna od najvećih transrodnih organizacija u Turskoj.

Organizacija Pembe Hayat se usredsređuje na pitanja prava transrodnih osoba, sarađujući sa drugim nevladinim organizacijama i organizacijama koje se bave LGBTI pravima kako bi pomogla njima da bolje razumeju probleme trans osoba i njihove potrebe, kao i da bi se podigla svest o borbi protiv zločina iz mržnje, diskriminacije i pristupu osnovnim pravima.

K2.0 se sastalo sa Kalan na konferenciji i postavilo joj pitanja o transrodnom aktivizmu u Turskoj, vidljivosti trans osoba u javnosti i uticaju predsednika Tajipa Erdogana na LGBTI pitanja.

K2.0: Prva LGBTI parada je u Turskoj organizovana 2003. Kakav je njen značaj u smislu poboljšanja vidljivosti LGBTI pokreta i kada su transrodna pitanja zaista postala vidljiva u Turskoj?

Janset Kalan: Ono što se dogodilo je da je LGBTI pokret 1993. pokušao da održi paradu ponosa; oni su tu paradu nazvali paradom homoseksualnog oslobođenja i pozvali su nekoliko ljudi iz inostranstva — iz Nemačke, Holandije, itd. — i održali nekoliko seminara. Poslednjeg dana su hteli da održe paradu, ali ih je policija napala i deportovala njihove predstavnike, uključujući neke članove Evropskog parlamenta — oni su ih sve deportovali iz zemlje i u pritvor su stavili LGBTI aktiviste. Posle 1993. je bilo nemoguće održati paradu do 2003.

"Nije bilo svesti o transrodnom identitetu i o specifičnim problemima s kojima se suočavaju trans osobe. Ljudi tada nisu čak ni znali da postoje trans muškarci."

Oni su 2003. odlučili da održe paradu sa oko 50-100 ljudi. Sledeće godine je bilo 500 ljudi, a godine posle te ih je bilo 1.000. Na poslednjoj paradi ponosa je učestvovalo 80.000, a da nas policija nije napadala.

Kada je reč o vidljivosti trans osoba u javnosti, trans žene su bile prvi LGBTI aktivistički pokret u Turskoj. Prvi LGBTI politički protest su održale trans žene 1987. u parku Gezi [u Istanbulu], pa su krajem 1993. u Istanbulu počeli da održavaju prve sastanke. Trans žene su prisustvovale i one su bile glavni zagovarači, jer su već bile vidljive u javnosti, pa su se tako one našle u prvim redovima kad god je trebalo dati intervju za medije.

Ipak, Nije bilo svesti o transrodnom identitetu i o specifičnim problemima s kojima se suočavaju trans osobe. Ljudi tada nisu čak ni znali da postoje trans muškarci. Sve je to moralo da se razvija, pa su tako trans osobe, kako je vreme prolazilo, shvatale da se LGBTI organizacije ne bave seksualnim pitanjima [u vezi sa trans osobama], one se ne bave beskućništvom [trans osoba], one se ne bave trans osobama koje se suočavaju sa nasiljem na ulicama. Pa su tako počeli da formiraju sopstvene organizacije kako bi bili usredsređeniji na neke teme i tako dopreli do šire javnosti.

Na Kosovu se smatra da su trans muškarci malo više prihvaćeni u društvu od trans žena, delimično zbog stare albanske tradicije u kojoj su žene koje se zovu burneša (zakleta devica) zaklinju na celibat i igraju ulogu muškarca u porodici. Da li trans žene i trans muškarci doživljavaju različite nivoe predrasuda u Turskoj?

Baš i ne. Kada ste žena, onda vam društvo nameće više obaveza — morate da rodite dete, morate da se udate. Dakle, ako se tokom porođaja ustanovi da ste žensko a vi onda odlučite da niste žensko — onda ste trans muškarac, ili se predstavljate kao muškarac — to potom postaje problem u porodici i društvu, jer oni smatraju da vi odustajete od svojih obaveza i odgovornosti. Suočavate se sa svim tim predrasudama, istim s kojima se suočavaju trans žene [predrasude da ljudi misle da odustajete od svojih odgovornosti kao muškarac].

"Moramo da sarađujemo jedni sa drugima, moramo da razvijemo novi talas aktivizma."

U nekim ruralnim područjima, nije vrlo učestalo, ali društvo pokušava da “ispravi” to upotrebljavajući korektivno silovanje — oni siluju trans muškarce i lezbijke jer misle da će ih to zaista “ispraviti”. To je užansa situacija.

Kada ste trans žena, onda imate mnoge poteškoće oko zaposlenja, jer se transrodnost kod njih mnogo više vidi na telu i na licu. Kada je reč o trans muškarcima, to nije toliko očigledno. Ovo se dešava zato što društvo ne zna mnogo o trans muževnosti, pa tako trans muškarci ponekad izgledaju kao dečaci, pa se za njih može i reći da su dečaci.

To je binarni sistem, vrlo je normativan. U štampanoj dokumentaciji u Turskoj postoje plave i roze lične karte. Dakle, ako treba da svoju legitimaciju pokažete u bilo kojoj kancelariji, ili na bilo kome mestu, na aerodromu, onda ste otkriveni. Zato što dokumenti pokazuju kog ste roda. Oni ne menjaju ličnu kartu dok ne odete na ponovnu dodelu roda — operaciju.

Mnoge organizacije koje se bore za ljudska prava sugerišu da postoji porast kršenja ljudskih prava otkako je Erdogan došao na vlast. Kako ovo utiče na LGBTI aktivizam?

U Turskoj, posebno od 2015, bilo je mnogo teže biti aktivan jer vlada stavlja svaku grupu koja joj se protivi u zatvor. Dobro, oni nisu dirali LGBTI aktiviste, ali su ti ljudi u zatvoru naši najveći saveznici. Oni su naši najveći podržavaoci i to su ljudi do kojih vrlo lako možemo doći, među kojima možemo širiti informacije i znanje i podizati svest u javnosti lakše. To su ljudi iz sindikata, to su radnici, nastavnici, advokati, pa nam, u stvari, trebaju advokati kako bi zahtevali pravdu za LGBTI osobe. Dakle, na kraju krajeva, vidite da ste prepušteni sami sebi.

Samo su LGBTI organizacije te koje nisu u zatvoru i mi [transrodne organizacije]; moramo da sarađujemo jedni sa drugima, moramo da razvijemo novi talas aktivizma. Usled ovogodišnjeg pokušaja prevrata, oni su produžili vanredno stanje za još tri meseca i vrlo je teško raditi na zagovaranju.

A šta je sa društvom uopšte — da li su se potezi Erdogana preslikali na društvo i učinili da ono bude manje tolerantno?

Društvo se promenilo. Agresija i nasilje u društvu su porasli, ali nisu to samo trans osobe, nije to upereno samo protiv LGBTI osoba. Već protiv svake manjine. Ljudi dobijaju otkaze na poslu, bivaju tlačeni i ljudi su vrlo agresivni na ulicama.

"Ovih osmorica momaka su došli i samo su me pretukli dozlaboga -- moji prijatelji su, srećom, uspeli da pobegnu."

Ipak, s druge strane, u oblasti javne svesti postoje pozitivne promene. Iako su naši nekadašnji saveznici u zatvoru, nova savezništva su uspostavljena, čak i sa onima iz konzervativnih stranaka. Savezništva su postala raznolika i mislim da ljudi više znaju o našim problemima i o onome što želimo da postignemo, kao i kakvu ravnopravnost zahtevamo. Društvene promene ne dovode do promenama u zakonodavstvu, jer zakone prave političari a oni su u Erdoganovoj partiji — oni samo prate Erdoganova naređenja.

Veći deo naroda u Turskoj su muslimani. Kakav je odnos između religije i transrodnih osoba? Da li postoje pojačane predrasude protiv transrodnih osoba koje su vernici?

Veći deo zajednice trans žena su muslimani i neki od njih su vrlo religiozni — oni praktikuju molitve, veruju u Boga i Kuran. Ali ja sebe definišem kao agnostik.

Porodica i društvo često misle da je pozitivna stvar biti religiozan. Oni misle da, ako se molite i sve to, onda ste dobra osoba.

Kakva je klupska scena za homoseksualce i lezbijke u Ankari?

U Ankari nemamo takva mesta, takve klubove, ali postoji nekoliko prijateljski raspoloženih mesta koja imaju nalepnice sa bojama duge na svojim vratima, pa tamo čovek može da ode i da iskulira. Tamo vas ne diskriminišu. Postoji nekoliko takvih mesta.

Da li ste ikada doživeli neku nezgodnu situaciju, napad ili zlostavljanje zbog vašeg rodnog identiteta?

Mislim da je prva stvar koja mi se desila ona od pre dve godine, kada su me napala osmorica muškaraca. Sama sam otišla u policijsku stanicu i tamo nije bilo nikoga ko bi otišao sa mnom. To se desilo u centralnom parku moga rodnoga grada za vreme Ramazana; dosta porodica je bilo u parku na izletu, a sa mnom su bili moji prijatelji i mi smo, takođe, bili na izletu. Ovih osmorica momaka su došli i samo su me pretukli dozlaboga — moji prijatelji su, srećom, uspeli da pobegnu.

Otišla sam u policijsku stanicu, oni su registrovali slučaj, prijavili su ga zajedno sa mojom izjavom i sve ostalo. Otišli smo na mesto gde se incident dogodio, ali nismo pronašli počinioce. Nije bilo kamera koje bi to snimile, pa je ovaj slučaj zatvoren.

Kakva je važnost održavanja ovakvih LGBTI konferencija?

Mislim da je ovako nešto vrlo bitno, jer to dobra prilika za aktiviste iz ovakvog regiona, gde su mogućnosti vrlo ograničene, gde možemo da se okupimo, da podelimo naša iskustva i da razvijemo regionalne politike koje bi mogle imati uticaja na lokalne politike, kao na inostrane politike, jer većina zemalja u ovom regionu teži evropskim integracijama.

Kada čovek ode u EU i porazgovara o problemima, onda to nema smisla, jer ljudi tamo to svakoga dana slušaju.  Ali kada govorite o regionalnim problemima, jer liče jedni na druge — način na koji počinioci napadaju, način na koji ste diskriminisani, kako nemate pristup osnovnim pravima — oni će razumeti da su ovi problemi regionalne prirode i da treba na njih da reaguju.

Koje su najveće zablude i predrasude koje ljudi imaju kada je reč o transrodnim osobama?

Najveća predrasuda je ta da smo mi seksualni manijaci. To je najveća predrasuda. Oni misle da smo mi transrodne osobe jer želimo seks.

Većina ljudi smatra da bi ih trans žene napale, da bi ih pretukle ili nešto slično tome, ali su oni ti koji su nasilni, a ne mi.

Šta je ono najvažnije što biste hteli da ljudi razumeju kada je reč o transrodnim osobama?

Volela bih kada bi ljudi češće stupali u kontakt sa trans osobama iz svog komšiluka, iz svoga grada, jer trans osoba ima svuda. Dakle, stupite u kontakt s njima, čujte ih i pokušajte da ih razumete i prihvatite. Ne morate da volite tu osobu, ali morate da je poštujete.K

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće.

Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.