‘Jedni drugima čuvamo živote’
Noć provedena sa prištinskim vatrogascima.
Na obodima Prištine, u garažnom kompleksu Urban Trafik, primetno je usko skretanje koje mogu da pronađu samo oni koji znaju šta da traže. Ovaj puteljak vodi do velikog dvorišta Vatrogasne stanice Priština.
Na prvom spratu objekta preovlađuje crvena boja. Tu je garaža za velika vatrogasna kola koja zauzimaju i veliki deo dvorišta. Ulaskom na vrata dospevamo u predsoblje stanice, odakle se vidi soba sa prozorima. Tu se nalaze dispečer i crveno dugme koje aktivira alarm.
Iz predsoblja, u kom su o zid obešene uniforme spremne za akciju, vide se stepenice koje vode do hale u kojoj vatrogasci borave. Na jednom zidu su izređana priznanja. U blizini je uredno poređano na desetine metalnih ormarića i toaleta.
Drugi red uskih stepenica vodi do velike sobe u kojoj su bilijar, stoni tenis i sprave za vežbanje.
Ova zgrada nikada nije zatvorena jer vatrogasci rade u dve smene. Telefon na koji stižu pozivi za požare i nesreće mogao bi da zazvoni u svakom trenutku.
Kada pomenemo vatrogasce, odmah nam na pamet pada gašenje vatre, ali vatrogasci rade mnogo više od toga. Njih angažuju kada se dese nesreće, poplave, zemljotresi i čak kada ih iz opštine zamole da dopreme pijaću vodu pojedinim naseljima ili da očiste ulice.
Vatrogasci lutaju po objektu kao slobodni elektroni — sve dok ne zazvoni alarm.
“Plakao sam kao beba”
Rrustem Uka i Vezir Berisha zaseli su ispred hale u kojoj se nalazi televizor, a ostali članovi ekipe pripremali su se da predaju smenu.
Smena je počela u osam ujutru i sadržala je jednu te istu rutinu koju Uka prati od 2003. godine, kada je imao 20 godina i počeo da radi kao vatrogasac.
Uka poručuje vatrogascima da su nadležni od trenutka kada prihvate zadatak. Oni prilagođavaju zajedničku opremu i vraćaju je u urednom stanju, rade vežbe, slušaju teoriju i zatim imaju slobodno vreme pre nego što alarm zazvoni. “Na primer, danas smo samo imali kontejner za smeće koji se zapalio, ništa sem toga”, kaže Uka.
Međutim, takve nezgode ne mogu da promene Ukin izraz lica; on je diplomirao na Fakultetu za fizičko vaspitanje i stručnjak je za spasavanje u urbanim sredinama.
“Moj prvi slučaj je bio terenski požar ovde, na groblju u blizini Nove opštine. Prošlo je glatko, ali se oduvek plašim da intervenišem u nesrećama. Dakle, čim je šef saznao za prvu nesreću o kojoj nam je preneta informacija, on me je poslao kao člana ekipe”, počinje svoju priču, prisećajući se onoga što se desilo pre skoro dve decenije.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
“Na Veterniku je jedan Alfa-Romeo sasvim uništen od strane velikog kamiona sa makedonskim registarskim tablicama. Šef mi je rekao da uđem i izvadim telo. Zamislite to, od automobila je ostao samo prtljag. Sa kolegom sam uzeo zavarivač da presečemo kola, što je bilo teško gledati, ali je to od nas situacija iziskivala. Bio je to vrlo težak slučaj i tada je iz mene nestalo svako oklevanje”, kaže Uka, koga u tom trenutku prekida kolega Vezir Berisha.
Berisha je kao vatrogasac počeo da radi 2003. Za razliku od svog kolege, on je vatrogasac iz Kosova Polja, ali radi u Prištini jer ni Kosovo Polje (40.000 stanovnika) niti Obilić (22.000 stanovnika) nemaju svoje vatrogasne jedinice.
Svaki put kad vidi kako se u kamionu meša beton i sipa u drugi kamion seti se jednog od najtežih slučajeva na kojima je radio.
“Dečaku je noga upala unutra i zatim ga je mašina, dok je mešala, celog uvukla. Pretvorila ga je u paramparčad. Čim sam završio rad na nesreći, zastao sam i plakao. Nisam mogao da se smirim”, kaže Berisha.
Kao klupko pređe koje počinje da se odmotava, oni bez prestanka pripovedaju svoje priče.
“Stan je sasvim izgoreo. Kada smo ušli, pronašli smo bebu koja se ugušila. Izveli smo bebu i odmah joj ukazali prvu pomoć. Beba se povratila u život. Otišao sam do točka kamiona, seo na pod i plakao kao beba”, dodaje Uka, opisujući drugi incident.
Iz prizemlja je dopirala neka larma. Noćna smena samo što nije počela. Prva smena je završena u 18:59.
Čekajući zvonjavu
Šef smene je sada Murat Haliti. Njegov zamenik je Nehat Berisha, koga oslovljavaju “Ćelija”, a ekipu čini još devet vatrogasaca.
Okupili su se u predsoblju stanice da podele zadatke, ko je S1 — prvi napadač, S2 — drugi napadač, kao i ko će biti u kamionu ukoliko se sazna za novi incident.
Odmah počinje rutinski pregled vozila. Vozila se uključe, proveri se koje koliko ima goriva, da li je došlo do izmene pritiska vode i da su generatori, sirene i rotirajuća svetla uključena. Neko drugi na dužnosti proverava da li je celokupna oprema spremna. Čim dobiju zeleno svetlo, zvuk prestaje.
Dok se pregled privodi kraju, zamenik šefa, Nehat Berisha, pali cigaru i kaže da ovako izgleda njegova rutina već duže od dve decenije. Dok neki vatrogasci odlaze u druge delove stanice, Berisha zakoračuje u kancelariju dispečera.
On pritiska crveno dugme, alarm ispunjava sav prostor i na stepenicama se mogu čuti žurni koraci. Vatrogasci su pomislili da je u pitanju pravi alarm i krenuli u akciju.
“Samo je test, test, nema potrebe da dolazite”, uzvikuje Berisha, ali prekasno. Oni su već stigli.
“Uhh, budi srećan da su novinari tu, jer u suprotnom ko zna šta bih uradio…” kaže neko dok se smeh prolama.
Međutim, Berisha nije čuo svoj prvi alarm dok je bio vatrogasac marta 2001.
“Bio sam mladić i živeo kao svaki drugi mladić, pomalo razuzdano — to jest, sve do tada. Prvi alarm se oglašava, uopšte ga ne čujem. Drugi alarm se oglašava i oni me opet zovu da im pomognem. Zatim, kolega ulazi i kaže mi ‘mislim da je ovaj tip mrtav’. Posle toga sam se probudio i krenuo u akciju”, kaže Berisha uz smeh.
Kada zvuk alarma ispuni stanicu, vatrogasci ostavljaju sve i hrle u akciju.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
Godine 2018, za vreme najgledanije utakmice na Svetskom prvenstvu te godine, kada je Hrvatska šutirala penale Rusiji, vatrogasci su gledali televiziju. Međutim, nisu videli poslednji penal jer se alarm oglasio i morali su da pojure u akciju.
Nešto slično se desilo 2005.
Uka je vatreni navijač engleskog fudbalskog kluba Liverpul. Nije uspeo do kraja da odgleda jedan od najznačajnijih utakmica svoga kluba.
“Zauvek ću to pamtiti. Finale 2005, Liverpul protiv Milana. Alarm se oglasio… nekako je moja sudbina da se alarm oglasi svaki put kad igra Liverpul”, smeje se.
Dok smo razgovarali i pili crni čaj, neko je pozvao stanicu. Nastupi kratki muk, ali zatim zavlada uverenje da nije u pitanju alarm.
“Neko zbija šale. Navikli smo na to, da nas pozovu i onda ništa ne bude”, kaže Enver Qolli. On nastavlja priču prisećajući se nedavne nesreće.
Žena je propala između stepenica zgrade i zaglavila glavu između dva gvozdena priručja. “Bio je to vrlo opasan slučaj, jer bi svaki pokret mogao da bude smrtonosan. Pozvao sam Envera jer on radi sa gvožđem i rekao mu da preuzme slučaj”, upada Arton Rusinovci.
“U razgovoru sa gospođom uspeli smo da je izvučemo, ali za nekoliko milimetara, Bogu hvala”, kaže Qolli, koji ima i drugi posao (gde radi sa gvožđem), jer vatrogasci primaju male plate. Mnogi su primorani da traže druge izvore prihoda.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
Mesečna zarada je do 2008. bila 145 evra. Danas primaju platu od 451 evra. Dodatak za rizik kome se izlažu isti je kao kod službenika koji rade u kancelariji bez prozora, to jest 107 evra. Vatrogasci nemaju zdravstveno ni osiguranje života.
Tehnička uniforma iz 2020. nedavno je obnovljena, a uniforme za zaštitu od požara datiraju iz 2020.
“Je l’ vi verujete da su nam dali neke tanke, loše sašivene pantalone? Iskreno, bilo me je sramota da ih nosim i da neko kaže ‘vidi kako se oblače vatrogasci, vidi one cipele’. Svi moramo da ih šaljemo da se ponovo sašiju jer vrlo brzo propadnu”, kaže Rusinovci. “Jednom su nam doneli kvalitetnu, originalnu tehničku odeću. Rado smo je nosili.”
Dok traje razgovor, vatrogasci prikupljaju novac kako bi jedan od njih otišao da kupi večeru. Neko kupuje kebab, neko hamburger, neko picu ili doner kebab. Sami kupuju večeru, iako u njihovim radnim ugovorima stoji da bi Opština Priština trebalo da pokrije taj trošak.
Status vatrogasaca nije precizno utvrđen. Kao institucija, oni pripadaju Agenciji za hitno reagovanje i plate primaju iz svojih opštinskih organa.
Ipak, lako zaborave sve ove prepreke kada se desi nešto što, prema njihovim rečima, nema cenu.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
“Možete li da zamislite kakav je osećaj kada vam porodica zahvali, kada im spasite člana porodice ili njihov dom, ili njihov poslovni objekat? Iskreno, to se ne može rečima opisati. Ove stvari vas drže u životu”, kaže Berisha dok svi ostali iskazuju odobravanje klimanjem glave.
Partija bilijara
Svi se okupe oko bilijarskog stola vrste “karambol”. Pridružujemo im se i igramo partiju: vatrogasci protiv novinara.
Ismet Berbatovci (koga zovu još i Gjyksi), Isak Pllana i Bashkim Hajdari retko kad promaše na bilijaru. Za stolom, koji su nasledili iz predratnog perioda, gađaju zatvorenih očiju, jer napamet znaju sve uglove i putanje.
‘Gjyksi’ je izraz koji se koristi da opišemo nekog krupnog i mišićavog, pa su nam se tako svi smejali kada je on ušao u halu, jer su znali šta nam je na pameti. To im nije bio prvi put. On je najniži među vatrogascima, ali ima snažne ruke i smisao za humor kome niko nije mogao da odoli. Svi su bili predmet njegovih šala, pa i on sam.
“Ne bi ni moglo da bude drugačije od ovoga što sada imamo jer jedni s drugima provodimo više vremena nego sa porodicom”, kaže Hajdari koji je, pored Halitija, predratni vatrogasac.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
Prema njihovim rečima, sve do 2012. godine u bilijaru je učestvovalo više ljudi jer smo imali 115 vatrogasaca. Danas imamo ekipu od 89 ljudi, od kojih 82 operativca koji pokrivaju Prištinu, Kosovo Polje, Obilić i Gračanicu. Kažu da standard predviđa jednog vatrogasca na 1.500 stanovnika. Da bi se postiglo to, moralo bi da se angažuje još 65 vatrogasaca, ali oni koji su otišli još nisu zamenjeni novim osobljem.
Kažu da leti više vremena provode napolju, gde imaju košarkaški obruč koji ih drži zauzetima dok se alarm ne oglasi. Tad se završava zabava i kreće akcija.
Smeh se nastavlja čak i kada uđu u deo za pušače.
“Smirite se, molim vas da se ne smejete toliko. Je l’ se sećate šta se desilo prošli put kada smo se ovoliko smejali? Rezervoari nafte su eksplodirali”, upozorava ih Enver Qolli.
Rusinovci nikada neće zaboraviti slučaj sa rezervoarima.
“Kada su nas pozvali, rekli su da je u pitanju samo požar. Nismo bili upoznati sa veličinom i opasnošću. Kada smo otišli tamo, znali smo šta je posredi, ali nas niko iz firme nije detaljno sproveo kroz teren. Hodali smo kao ekipa preko velikih rezervoara koji vode do požara. Nismo imali pojma šta nam je bilo pod nogama. Čula se detonacija, protresla nas je i zatim nam je sve postalo jasno. Nikada neću da zaboravim taj slučaj i ne znam kako sam se osećao”, kaže Rusinovci. Poznatiji je kao ‘Tita’, što je nadimak koji je dobio po posteru jugoslovenskog filma “Tito i ja” jer su njegovi prijatelji mislili da liči na jednog lika iz filma.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
Haliti, vatrogasac od 1985, govori o svoja dva najteža slučaja: spaljivanje mlinova u Kosovu Polju pre rata i požar u Palati omladine i sporta, poznatijoj kao Boro i Ramiz, 2000. godine.
“Mislim da nam je trebalo pet dana — i to ne samo sa ekipom iz Prištine, već i iz drugih opština — da ugasimo požar u skladištu brašna i u mlinovima u Kosovu Polju”, kaže on.
“U zgradi Boro i Ramiz radili smo bez oruđa. Nismo imali ništa; koristili smo veliki pijuk da otvorimo zakatančene magacine. Ostali to nisu mogli. Dosta smo radili, sve dok nam neki Šveđani, koji su izmerili temperaturu u objektu, nisu rekli da je dostigla 900 stepeni u velikoj hali i da treba da izađemo. Posle 10 ili 15 minuta, plafon se urušio.”
Prilikom jednog incidenta, Qolli je poznavao žrtvu jer su bili dalji rođaci. Sakrio je glavu i telo kako roditelji žrtve ne bi mogli da je vide, priseća se. Prilikom drugog incidenta, jedan kolega je izašao na mesto nesreće i shvatio da je žrtva, u stvari, njegova sestra.
“Jedini ovakav slučaj na Kosovu”
“Ono što ću vam sada ispričati smatram jedinim ovakvim slučajem na Kosovu”, otvara priču.
U naselju Dragodan, požar u kući je bio takav da su vatrogasci morali da uđu u objekat. U sobi unutra se desilo nešto što se retko viđa.
“Gospođa koja je živela u kući pokazala nam je vrata. Nismo videli dim u hodniku, što je znak za uzbunu. Kada vatra iskoristi sav kiseonik, ona ne gori, već umesto toga upija dim koji je ranije proizvela, pa tako čujete šištanje vazduha kroz prazne ključaonice”, Berisha zastaje na trenutak pa nastavlja priču.
“Podigao sam ruku i ugledao varnicu. Gospođa je iz kuće htela da skoči sa balkona. Ja sam stigao do nje i zaklonio je svojim telom, pa smo zajedno pali na pod. Iznad mene je eksplodirala vatra, a ja sam gospođu pokrio. Posle sedam ili osam sekundi, zgrabio sam gospođu i izveo je napolje”, Berisha priznaje, dodajući da se ovaj slučaj naziva eksplozijom kiseonika, koju vatrogasci zovu blesak.
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
Desetogodišnji period proveden zajedno u istoj smeni dao im je uvid u priče koje su se, verovatno, dešavale samo jednoj osobi u svakom pojedinačnom slučaju, ali sada su one svima dobro znane. To im je dodatno olakšalo terenski rad.
U noći u kojoj smo boravili kod njih desile su se dve nesreće.
“Možemo da se ljutimo jedni na druge, možemo da se svađamo, ali smo uvek ujedinjeni. Jedni drugima čuvamo živote”, kaže Rusinovci dok sedi u uglu stare sofe nadomak bilijara. Ostali klimaju glavom u znak odobravanja.
Naslovnica: Atdhe Mulla / K2.0.
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.
