Međunarodni dan Roma obilježava se 8. Aprila, dan koji se širom sveta smatra prilikom za promociju romske kulture, ali i podizanje svest o pitanjima s kojima se suočava oko 15 miliona Roma u svetu, te o diskriminaciji s kojom se suočavaju u raznim oblastima života.

Iako je ovaj datum formalno potvrđen na 4. svetskom romskom kongresu 1990. godine, osnove romskog pokreta su postavljene 1971., na Prvom svetskom kongresu održanom u Orpingtonu, blizu Londona.

Kongres je usvojio jednu zajedničku zastavu Roma, sa simbolom koji liči na poznatu hinduističku “čakru” u centru. Ovaj simbol je izabran u čast indijskog porekla romskog naroda, dok njegova crvena boja predstavlja krv koju su stotine hiljada Roma prolile tokom Holokausta. Na kongresu održanom 1971. godine je napravljena i romska himna, na osnovu pesama srpsko-romskog muzičara Žarka Jovanovića, koji je preživeo Holokaust.

Ciljevi osam svetskih romskih kongresa su do danas bili standardizacija romskog jezika, unapređenje građanskih prava i obrazovanja, očuvanje romske kulture, reparacije iz Drugog svetskog rata i međunarodno priznanje romskog naroda kao manjinskog naroda sa indijskim poreklom.

Evropska komisija je ove godine uoči Dana Roma objavila saopštenje za medije pozivajući građane EU da priznaju i prigrle ravnopravnost romskog naroda i priznaju da romska istorija i kultura igraju jedinstvenu ulogu u evropskoj tkanini.

“Ravnopravan tretman i osnovna prava su kamen-temeljac Evropske unije”, stoji u saopštenju. “Romi imaju dugu istoriju socijalne isključenosti i predrasuda. Najveća evropska manjina — sa 6 miliona Roma koji žive u EU — i dalje je diskriminisana i marginalizovana.”

K2.0 je o bogatoj romskoj kulturi, te svakodnevnim izazovima ove zajednice, ali i samo Međunarodnom danu Roma, razgovarao sa pet aktivista u različitim oblastima društvenog i kulturnog života na Kosovu.

Avni Mustafa, 29 (Plemetina)

Viši programski službenik u programu Advancing Together

Kaže se, ako niste muzičar, onda niste Rom. Moj otac je u mojoj porodici počeo svirati gitaru dok je bio još mali. Ja kažem da je DNK prešao na mene i moju braću. Moj stariji brat svira gitaru, drugi svira gitaru, ja bubnjeve (kahun) i imam mlađeg brata koji takođe svira. Svi u mojoj porodici nešto sviraju, postoji ta vesela atmosfera kod nas i vrlo sam ponosan na to.

Muzika nam je u krvi i ona je nešto što nas zaista određuje. U koji god komšiluk da odete, naći ćete ljude koji sviraju i igraju. Muzika je deo našeg života.

Moj bend ne svira ovu muziku “talava”, već pokušavamo da sviramo nešto drugačije. Mi smo usredsređeni na pop muziku, romsku džez muziku. Uz muziku pokazujemo da nismo samo narod “talava” — pokušavamo da upotrebimo muziku kao sredstvo da ljudima pokažemo da smo drugačiji.

Za mene, kao nekoga ko radi u oblasti ljudskih, manjinskih i romskih prava, i ko je  još kao  mali — 12 ili 13 godina — učestvovao u raznim aktivnostima, na lokalnom i međunarodnom planu, mislim da Dan Roma ima dosta značenja. Na kongresu 1971., Romi nisu organizovani fudbalski turnir, ali se sada u svakoj opštini na Kosovu vidi da je prva aktivnost koju organizuju na Međunarodni dan Roma upravo fudbalski turnir.

Pre rata na Kosovu je bilo različitih aktivnosti u kojima su se Romi zaista trudili da proizvedu dokumente sa politikama, kreiraju politiku i urade nešto da bi se situacija promenila. Sada, u proteklih nekoliko godina, Međunarodni dan Roma je postao dan za biznis.  Ima tih nevladinih organizacija, iz civilnog društva, koje su aktivne samo na Međunarodni dan Roma.

Od vremena kongresa do danas nije bilo promena. Što se mene tiče, kada postoji neko slavlje, ono mora da se održi zbog nekog opravdanog razloga. Romi su nekako pretrpani slavljima — oni slave baš sve. Ja nisam protiv proslava, ja sam, u stvari, za njih, jer ja sam, ipak, Rom. Međutim, hoću da kažem da, ako želite nešto da slavite, onda za slavlje mora da postoji razlog. April 8. je dobar razlog, ali ako vidite okruženje u kom ljudi žive, onda ćete shvatiti da ne postoji povod za slavlje. Ako prolazite pored semafora, videćete troje ili četvoro Roma koji prose na ulicama ili traže novac.

Na svu sreću, vidim da se na međunarodnom planu održavaju vrlo korisni događaji. Na primer, sastaviće se delegacija koja će otići u Evropski parlament u Briselu i održaće se razne aktivnosti o značaju podizanja svesti o Međunarodnom danu Roma.

Ako možete da pronađete romsku himnu, videćete da su stihovi “Gelem Gelem” vrlo snažni. Tema himne je Holokaust, Aušvic, tema su preživeli Romi, tema je njihova patnja, njihova žrtva. Postoji ova pesma “Gelem Gelem” kao međunarodna himna i to je nešto što ima veliku vrednost — tako se podiže svest. Ljudi stave “Gelem Gelem” na papir, prevedu je na albanski, kao što smo to mi na Kosovu uradili, i onda je pošalju u medije. To je podizanje svesti. A ne turnir, ne žurke, i ne muzika “talava”.

Jedini dan u celoj godini kada vlada, predsednik i predsedavajući parlamentu pominju Rome kao zajednicu i posvećuju vreme Romima je 8. april. Prezirem tu činjenicu, jer prvo želimo da promenimo situaciju s kojom se naša zajednica suočava na lokalu, a da onda promenimo nešto na regionalnom i međunarodnom nivou.

Mediji šire govor mržnje svuda, što nije dobro, jer se time podstiče mržnja prema ljudima i ova vrsta stvari se i dalje dešava. Uopšte se ne menja. Zaista sam se nadao da će se promeniti posle rata, ali nije.

Ključna oblast koja se mora promeniti je mentalitet ljudi — svih ljudi: Roma i neroma. Romi moraju da razumeju da je vreme u kom su oni žrtve prošlo. Moraju da promene tradiciju, moraju da promene svoj način razmišljanja. Moraju da izgrade samopouzdanje. Moraju da veruju u sebe, u ono što rade.

Albanska zajednica i druge neromske zajednice moraju da pruže prilike Romima. Verovatno ste čuli za glasine o tome da su “Cigani ovo, Cigani ono. Oni su lopovi, oni smrde, mnogo smrde”. Morate da se zapitate da li je bilo ko dao Romima priliku da budu nešto drugo?, kakve su im životne prilike? Prvo vam trebaju mogućnosti, a onda dolaze rezultati.

U društvu ima dosta diskriminacije. Nevidljive diskriminacije. Ima jedan autobus koji ide od Prištine do Obilića gde su mesta u autobusu podeljena. Dakle, svi znaju da do određenog mesta sede Romi, Aškalije i Egipćani, a onda odatle sede Albanci i Srbi.

To je nešto što društvo mora da promeni i svi moraju na tome da rade; to ne mogu samo zajednice da promene, jer će se suočiti sa problemima. Posle toga ćemo shvatiti pravo značenje raznolikosti na Kosovu.

Isak Skenderi, 35 (Obilić)

Izvršni direktor Glasa Roma, Aškalija i Egipćana

Mislim da je jezik jedan od glavnih stubova svake zajednice ili etničke grupe. Vrlo sam ponosan što su Romi, iako su vekovima bili na putu, imali za cilj da očuvaju svoj jezik i prenose ga sa generacije na generaciju. Mi, Romi, bili smo sentimentalni po pitanju naših tradicija i očuvali smo ih čak, možda, i više od drugih zajednica.

Neke naše tradicije nisu u skladu sa [modernim] tokovima i naša zajednica mora pre ili kasnije da se upita da li i dalje želimo da živimo ovaj anarhistički život, u kom nas baš briga za svetske tokove, ili da li želimo da budemo integrisani u društvo, a možda je to ključno pitanje koje mi Romi moramo sebi da postavimo jednog dana.

Na primer, pitanja prevremenih brakova: to je bila činjenica života za razne narode, ne samo na Kosovu, već i u Evropi i van nje. Ipak, dok su svet i drugi narodi prevazišli te običaje, mi, nažalost, zaostajemo sa nekim romskim običajima. Sada je stvar u tome koliko nam ti običaji škode, imajući u vidu savremene trendove napretka, ljudskih prava i jednakih prava.

Ne tako davno, u selu u opštini Lipljan, video sam dečaka, koji je imao oko 9 godina, koji luta ulicama dok su se druga deca spremala za školu. Njegov otac je rekao, “on je vrlo problematičan, ja ga odvodim u školu, a on sam izađe iz nje”.

Ovo je stvarnost mnogih porodica koje žive u ekstremnom siromaštvu, jer je koncept obrazovanja na vrlo niskom nivou. I ja sam pokušavao da pobegnem sa časova kada sam imao toliko godina, ali su moji roditelji obezbedili moje obrazovanje i potrudili se da ga završim. Nekad ljudi shvate kakve su prilike propustili kao deca tek kada odrastu.

Sigurno je da deo odgovornosti snose roditelji te dece, ali je siromaštvo vrlo rasprostranjeno, a postoji i diskriminacija s kojom se ova zajednica suočava. Mnogi roditelji kažu da, čak i kada njihova deca odu u školu, biće im teško da pronađu posao. Dakle, jedna od bitaka koje moramo da vodimo jeste da porodicama pokažemo da obrazovanje ne dovodi samo do radnih mesta, već je važno zbog intelektualnog napretka zajednice, kao i zbog stvaranja novih životnih mogućnosti koje će kasnije otkriti.

Na svu sreću, na Kosovu ne postoji institucionalna diskriminacija u pogledu obrazovanja, ne postoje posebne škole za romsku zajednicu i postoji tendencija da se izbegne segregacija odeljenja. Ipak, postoji stalna i otvorena diskriminacija od strane ljudi koji rade u prosveti: direktora škola, nastavnika. Iako je reč o individualnoj diskriminaciji, to je nekako i dalje institucionalna diskriminacija, jer ti ljudi predstavljaju sistem.

Nije me vlada razočarala, jer ako imate očekivanja i vidite da oni ne čine ništa, onda ćete se razočarati — mi nikada nismo verovali da će se oni pozabaviti ovim pitanjem na ozbiljniji način. Ali, s druge strane, ja sam nezadovoljan kao pripadnik ove zajednice što naša vlada i naše institucije nisu učinili ono što su obećali da hoće da urade kada su glasali za kosovski ustav i za stvaranje demokratskog društva sa jednakim pravima za sve građane.

Međunarodni dan Roma je jedan od onih retkih dana kada se u prvi plan stavlja pripadnost određenoj grupi, pa bi zajednica mogla da se oseti posebnije, jer je to dan na koji se o romskoj zajednici razgovara, dan na koji se kod Roma slavi. To je jedno od značenja, priznanje da bi trebalo da budemo ravnopravni u društvu i životu. Mislim da je to čitava suština toga dana i iz tog razloga sam uvek naginjao kao organizovanju aktivnosti za podizanje svesti, umesto da organizujemo slavljeničke kulturne aktivnosti koje, za mene, nemaju nikakvo kvalitativno značenje.

Ono što je važno jeste da zajednica stekne utisak da je pažnja usmerena na nju. Iako je to samo jedan dan u toku godine, to je i dalje jedan dan, jer ranije Romi nisu bili u fokusu pažnje na ovaj dan. Dakle, to jeste korak napred, a drugi korak je da Romi moraju da budu deo ovog društva i ove države, kao svi ostali. Ako postignemo ovaj cilj, onda 8. april više neće uzrokovati ova osećanja kod Roma, jer će 8. april onda biti svakog dana u godini.

Denis Mustafa, 20 (Plemetina)

Nagrađivani režiser / fasilitator za vizuelnu komunikaciju na festivalu Rolling film / umetnički direktor festivala Rolling on the Road

Ja pravim dokumentarne filmove o Romima, uvek pokušavajući da iznesem neispričane priče na platno i da ljudima pokažem šta zaista znači biti Rom.

Ima dosta stvari, ima predrasuda, različitosti i mnogo toga u glavama ljudi što se ne može tek tako promeniti. Ja sam pokušao da to uradim kroz moje filmove i da im pokažem različite tačke gledišta koje nisu iste koje oni imaju. Festival Rolling on the Road je ista stvar, zato sam odlučio da radim za taj festival. Jer, meni nije bilo dovoljno da samo prikažem sve to, pa sam pomislio da preko festivala iznesem što više priča o romskoj zajednici.

Svoj prvi film sam napravio kada sam imao 9 godina i on je bio baš kul. Gledao sam svog strica kako tumara sa kamerom i pravi filmove, pa me je to mnogo zainteresovalo i sve što sam hteo da uradim je da imam svoj prvi film. Prosto sam počeo da snimam i snimam.

Prvi film je bio kratak, “Dream Power”. Film govori o tipu koji živi u Plemetini i nema čime da se bavi, i o tome kako pronalazi strast za ono što voli. To je pravi amaterski film, ali je skroz kul. Napravio sam pet dugometražnih dokumentarnih filmova i mnoge, mnoge kratkometražne, jer kada se god nešto dogodi, ja počnem da snimam kamerom i nešto ispadne iz toga.

Stvari koje mi privlače pažnju su jednostavne i male koje, na kraju, postaju likovi određene priče. Pronađem nekog vrlo jednostavnog Roma koga smatram kul osobom, koga želim da prikažem drugim ljudima. Sada želim da napravim film o jednom kuvaru u Nemačkoj koji ima sopstveni restoran. O tome se ne čuje svakodnevno — Rom koji poseduje restoran i pravi recepte.

U ovom trenutku, grupa ljudi iz Francuske, Mađarske i sa Kosova rade na bazi podataka romskih filmova i mi skupljamo 100 najboljih romskih filmova i postavljamo ih na jedan web-site.

Nažalost, nekako mi je žalosno da nema romskih filmova u kosovskoj kinematografiji — nema ničeg. Osim festivala Rolling film nema ničeg drugog.

Ono lepo kod festivala jeste da učimo mlade Rome kako da prave jednostavne, niskobudžetne filmove ili filmove sa 0 evra budžeta, kako bi dokumentovali svoje priče koristeći kreativne načine razmišljanja. I mi im pričamo o tome kako se prepričava neka priča, o tehnikama i stvaranju filmova sa mobilnom tehnologijom. Neki od njih su osvojili velike nagrade.

U stvari, poznajem tolike romske umetnike, kao što su slikari i muzičari, ali su oni nekako u svom svetu, ne trude se da nešto više naprave od sebe. Oni se nalaze u malim mestima i oni ili nemaju želju da budu viđeni ili nemaju priliku da budu viđeni.

Mesec dana pre Dana Roma, vidite milione projekata koji se dešavaju samo na ovaj dan: turniri, folklor, pozorišne predstave, samo za taj dan. Moje pitanje je: šta ćete da uradite posle toga?

Mislim da bi svaki dan trebalo da bude Dan Roma, ne samo 8. april. Dobijaju se velika finansijska sredstva, jer kažu, “to je vaša stvar, mi vam ukazujemo neko ‘poštovanje’, poštujemo vas pomalo”.

Najluđe je to što se ne dešava prava akcija. Održavamo brojne kulturne događaje na ovaj dan, a koje ne organizujemo drugim danima. Nevladine organizacije igraju veliku ulogu u ovome, jer one idu tim putem; vlada pokušava da “nas se otarasi”. Ljudi moraju da teraju institucije i nevladine organizacije kako bi one stvorile nešto održivo, što sadrži sve stvari koje se dešavaju 8. aprila, ali ne samo za taj dan.

Amanda Toska, 27 (Peć)

Aktivistkinja

Dopadaju mi se oči Roma. One su raznobojne: plave i zelene sa nijansom braon boje. Dopadaju mi se boje koje Romi koriste. One dolaze iz jednog dela današnje Indije i današnjeg Pakistana, pa smo, možda, te boje nasledili od njih. Mi kombinujemo mnoge boje koje i oni kombinuju.

Čak i kada gledamo indijske televizijske emisije, možemo da ih manje-više razumemo. Mi ocenjujemo tačnost prevoda, govoreći “ono nisu dobro preveli”.

Završavam master studije u oblasti menadžmenta u sektoru obrazovanja na Univerzitetu AAB. Svoje osnovne studije sam završila u Peći u oblasti poslovne administracije, kao i u obrazovanju u Đakovici.

Moj otac radi u Opštini Peć i službenik je za povratnike u opštinu. Moja majka je predstavljala žene kao poslanica u Skupštini opštine Peć. Sva moji braća i sestre su obrazovani.

Mislim da je razlog zbog kog smo se moja porodica i ja obrazovali taj što se nama Romima uvek govori da nam fali znanje. Možda drugi ljudi ranije nisu poznavali Rome. Možda su videli samo površinu i nisu imali priliku da vide detalje, da saznaju više o nama.

Sećam se kada su Srbi u ratu gledali s visine u nas, samo zato što smo govorili albanski. To nas je dodatno motivisalo i stvorilo u nama osećaj odbojnosti, pa smo tako nastavili i studirali još više.

Mi nismo baš onakvi kakvi ljudi misle da jesmo. Činjenica da sam ovde danas i da sam zaposlena to dokazuje. Ima mnogo drugih žena koje su sudije, tužioci, doktori i advokati, ali nisu poznate.

Prema najnovijim istraživanjima, nijedna od žena iz naše zajednice koje su intervjuisane ne bi volela da radi sa ljudima iz različitih zajednica. Sve su volele da rade — bilo da je reč o obavljanju poslova u reciklaži ili prodaji stvari — samo kako bi počele da rade. Ipak, šanse im se ne pružaju. Ovo nije samo slučaj kada je reč o Romkinjama, već o svim ženama na Kosovu. One nemaju prilike. Međutim, videli smo da su žene vrlo sposobne, čak i da budu lideri. To je dokazala Atifete Jahjaga.

Dobro je obeležiti Dan Roma, pokazati ljudima da postoji datum koji će biti posvećen nama. Nemamo državu, ali ipak moramo drugima da pričamo da imamo Dan i da smo zajednica, da imamo zastavu, identitet, himnu, kulturu i sve ostalo što možemo da vam pokažemo.

Ako su nas primili u Kongres Roma, zašto nas i drugi ne prihvate kao zajednicu? Ako poštuju nekoga iz Indije, zašto ne bi poštovali nekog Roma? Mi smo potekli od njih — to je naše nasleđe. Zašto svi ne bi poštovali potomke Indijaca?

Daut Ćuljanđiu, 45 (Prizren)

Urednik romskog izdanja programa na Radio-televiziji Kosova (RTK)

Postoje tri romske grupe na Kosovu koje razlikujemo prema dijalektu kojim govore. Tu su arli, što označava one koji su stigli i skrasili se ovde, to su ljudi koji ne lutaju od mesta do mesta. Imamo gurbete koji su oduvek bili skloni seljakanju kako bi radili i zarađivali, a tu su i burgurđi, koji su na Balkan stigli preko Grčke, gde su dugo živeli.

Veći deo romske zajednice nije zainteresovan za ovaj aspekat istorije, za mesto iz kog su potekli, jer žele da njihov proces integracije u društvo bude što glađi.  Možda neki od nas mogu da pomognu, kroz obrazovanje i napredak, ljudima koji putuju. To bi bila snaga — da budu integrisani u društvo, ali mnogi ne mogu da pronađu tu snagu i odlaze, ili budu asimilirani i kriju svoj identitet.

Mi se odavno suočavamo sa asimilacijom i zato smo, kada smo počeli da radimo na romskom izdanju na RTK, saznali za ime Jekhipe [Jedinstvo] koje ujedinjuje sve zajednice, uključujući one koji su se asimilovali. Potrudili smo se da ne budemo samo urednički tim koji informiše ljude na njihovom maternjem jeziku, već da to bude način za očuvanje romskog jezika, tradicija i kulture u mestima u kojima živimo. Imajući u vidu pojačanu asimilaciju, imali smo složeniju misiju i veće odgovornosti od neromskih novinara.

Uglavnom nismo zadovoljni načinom na koji su Romi predstavljeni u medijima. O njima se nedovoljno izveštava. Čuju se kako pričaju o 8. aprilu, Međunarodnom danu Roma, kada mediji pozivaju goste da s njima razgovaraju o situaciji u kojoj se ova zajednica nalazi. Pet minuta nekog programa nije dovoljno da bi se razgovaralo o položaju ove zajednice. Različite teme i brojni sati su potrebni da bi se o tome pričalo.

S obzirom na to da je danas Međunarodni dan Roma, trebalo bi da pričamo o samom danu, ili o prvom kongresu romske zajednice — ima drugih dana kada treba da govorimo o problemima s kojima se suočavaju Romi. Moja poruka kolegama [novinarima] je sledeća: 8. aprila se usredsredite na sam dan, na značenje 8. aprila.

Novinari ne znaju dovoljno o prošlosti ove zajednice, ali mnogi Romi, takođe, ne znaju ništa o tome. Zato nikada nismo na institucionalnom nivou imali učenje romskog jezika, a kako bismo naučili istoriju ove zajednice. To je još jedan razlog zbog kog se asimilacija događa. Romi bi mogli da se uplaše da nemaju svoj identitet.

U stvari, mi imamo identitet, imamo kulturu, imamo jezik koji je indoevropski, jedan od najstarijih jezika koji se govori u Indiji. Rome bi samo trebalo tome naučiti, istorija treba da im se prenese.

Ovo je dan kada bi Romi trebalo da slave ili da protestuju što nisu uključeni u procese integracije. Kada govorimo o intergraciji, postojala je vladina strategija, od koje je samo 5 ili 10 posto sprovedeno.

Ovo je dan kada bi glas Roma trebalo čuti malo više nego inače, jer na ovaj dan postoji fokus države i međunarodne zajednice na Rome. Bilo da ćemo slaviti ili protestovati, 8. april je dan kada smo počeli da zahtevamo naša prava; dan kada je prvi kongres podigao svoj glas i zahtevao da Rome više niko ne oslovljava pogrdnim nazivima. Jer, reč Rom znači “čovek”.

Ne zaboravimo da u svakoj državi koje obeležavaju ovaj dan — događaji počinju pesmom i himnom koja upućuje na Holokaust, u kom je polovina Roma ubijena u zloglasnom logoru Aušvic. Svi Romi moraju da pamte Holokaust i da pronađu snagu da bi radili i zahtevali svoja prava u državama u kojima žive.

Jer, mi nemamo drugu državu, nemamo domovinu — naša država je mesto u kom živimo. Često kažemo da je celi svet naša država. Zato bi trebalo da zahtevamo naša prava širom sveta, kako bismo bili ravnopravni sa drugim zajednicama koje žive u toj državi, a da pritom ne zaboravimo našu istoriju.K

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće.

Fotografije: Atdhe Mulla / K2.0. (Fotografija za Denis Mustafa: Sami Mustafa).