„Projektil talibana pogodio je kuhinju u kojoj sam počeo da radim kao kuvar nedelju dana kasnije. Ljudi su na tom mestu poginuli“, Fazli Fazliu je kazao Kosovu 2.0 na putu ka prištinskom aerodromu „Adem Jašari“. „Kada ovakve stvari čujete, pomislite da na Kosovu možete početi život sa 300 evra mesečne plate. Onda se ovamo vratite i pridružite se masi nezaposlenih ljudi.“

Tridesetdvogodišnji Fazliu je jedan od hiljada nezaposlenih sa Kosova koji su iskoristili šansu u američkim kompanijama na konfliktnim područjima nakon što su SAD, zajedno sa svojim NATO saveznicima, vodile ratove u Avganistanu 2001. i u Iraku 2003.

Astronomski visoke plate – koje u proseku dostižu 4000 dolara mesečno jesu deset puta veće od prosečne plate na Kosovu – predstavljaju odličan podsticaj za mnoge koji rizikuju svoje živote radeći u ratnoj zoni.

„Nismo imali dobre plate i odlučili smo da tamo odemo radi novca“, kaže Fazliu. „Iako to nisu bezbedne zemlje; ima granatiranja i trenutaka kada kolege ginu.“ Godine 2011, tridesetpetogodišnja žena iz Uroševca jeubijena u samoubilačkom napadu talibana u Kabulu, gde je radila kao deo civilnog osoblja.

Napadi talibana koji mogu biti opasni po život nisu jedina stvar koja čini Avganistan neprijatnim radnim okruženjem. Dugi radni sati, od svitanja do mraka, sedam dana nedeljno, podrivaju bilo kakvu pomisao o društvenom životu, koji bi svakako bio vezan za granice sumornog vojnog kampa koji predstavlja „dom“.

Uslovi u kampovima u Avganistanu su teški, sa tek malo društvenog života za zaposlene.

Fazliu se na početku pridružio američkoj ekipi sa namerom da tamo ostane na dve godine. Činilo se da će mu dobra plata obezbediti finansijsku bezbednost ubuduće. Pet godina kasnije, on i dalje veći deo svoga vremena provodi u Avganistanu; za svoju domovinu je sve veći stranac kako godine prolaze.

„Vremenom se čovek navikne na situaciju ovde, imajući u vidu da je teško pronaći sebe u ovome“, kaže Fazliu. „Ogromna većina ljudi koji su se vratili na Kosovo žele da se vrate u Avganistan. Većina mojih kolega koji su se vratili sada pitaju da li ima novih radnih mesta. To se dešava iz razloga što im je teško da se priviknu na stvarnost ovde i teško im je da se prilagode društvu.“

Većina zaposlenih, koji su sa Kosova, rade kao civilno osoblje na pozicijama poput kuvara, stručnjaka za informacione tehnologije, stručnjake za moral, blagostanje i rekreaciju, mehaničara, vozača kamiona, radnika u skladištima, stolara i na drugim logističkim položajima. Ogromna većina kosovskih uposlenika dolazi iz Uroševca, južnoga grada gde se američka vojna baza Bondstil nalazi i odakle je američka kompanija za inženjerstvo, nabavku i građevinarstvo KBR (Kellogg Brown & Root) počela da regrutuje ljude za Avganistan i Irak još 2002. godine. Druge kompanije koje zapošljavaju kosovske radnike u Avganistanu su Fluor Group, Dyncorp i Ecolog, kao i brojni podizvođači.

Mnogi građani Kosova, koji su ranije radili u Avganistanu, izražavaju svoju želju da se vrate u Avganistan nakon što se vrate kući

Analiza koju je sproveo Institut GAP 2011. procenila je da je do 2009. prosečni prihod po osobi građana Kosova koji rade u Avganistanu veći od prihoda koji građani Kosova zarađuju bilo gde drugde na svetu. Prosečna godišnja zarada građana Kosova, koji rade u Avganistanu, koja je uplaćena u kosovske komercijalne banke iznosila je 50 do 55 miliona evra; više od dva puta više od budžeta Opštine Uroševac, koji je 2014. bio oko 23,25 miliona evra. Prema informacijama koje je Kosovo 2.0 dobilo od Narodne banke Kosova, 2014. godine je čitav prihod građana Kosova koji rade u Avganistanu značajno smanjen – na 25,8 miliona evra.

Pad prihoda u poslednjih nekoliko godina ne treba da iznenadi ukontekstu situacije na terenu u Avganistanu. Spoljna politika SAD se obavezala da će povući svoje oružane snage iz te zemlje u ovom periodu, te je broj civilnog osoblja takođe opao, što je normalno. Dok je Institut GAP procenio da je oko 2.100 građana Kosova radilo u Avganistanu 2011, pretpostavlja se da je ta brojka značajno smanjena. Međutim, ne postoje pouzdani podaci, jer nijedna institucija na Kosovu nije pokušala da nadgleda navedenu situaciju.

Nepoželjan povratak

Uprkos tome što nije bilo podataka o broju građana koji rade u Avganistanu, bilo je redovnih saopštenja Opštine Uroševac o tome kako prihod donosi veliki ekonomski potencijal ovom području. Na debati u vezi sa poslednjim lokalnim izborima 2013, dvojica kandidata – Agim Aliu iz Demokratske partije Kosova (PDK) i Muharem Sfarća iz Demokratske lige Kosova (LDK) – sadašnji gradonačelnik Uroševca – obavezala su se da će stvoriti bolje uslove za razvoj biznisa za građane koji zarađuju novac u inostranstvu kako bi ga uložili kod kuće.

Enver Haliti, opštinski direktor zadužen za ekonomski razvoj, saglasan je da bi više pažnje trebalo posvetiti zaposlenima u prekomorskim državama. Međutim, Haliti tvrdi da fiskalne i makroekonomske politike bivaju diktirane od strane centralne vlade, dok je opština ta koja ih samo sprovodi.

Haliti je rekao da, otkako je nova administracija opštine preuzela kabinet 2013. ona je upravljala stvaranjem uslova za bolje poslovanje svih građana, posebno u vidu poslovnih planova koji već postoje. „Odeljenje za ekonomski razvoj je finansiralo pripremu 40 poslovnih planova za različite poslovne ideje, uglavnom se fokusirajući na proizvodnju i poljoprivredu“, rekao je.

Međutim, Haliti je dodao da, iako je ovo bila relativno nova inicijativa, nije baš naišla na razumevanje građana. On tvrdi da mnogi od onih koji su sačuvali novac od rada u Avganistanu umesto toga ulažu u nepokretnu imovinu umesto da se upuste u planove koje je opština pripremila.

Ibrahim Redžepi, direktor Centra za strateška i društvena istraživanja (STRAS), kaže da je ulaganje u nepokretnosti bilo korisnije za zaposlene u Avganistanu nego što je to otvaranje novih biznisa, a usled nesigurnih uslova poslovanja na Kosovu. Tvrdnje opštinskih zvaničnika da radnici u Avganistanu nisu pokazali volju da ulažu u opštinske projekte jesu samo izgovor za to što opština svoj posao loše radi, rekao je on Kosovu 2.0.

U dvorištu kafića u centru Uroševca, dvadesetčetvorogodišnji student medicine, Vigan Aslani, koji je 14 meseci proveo radeći u Avganistanu, objasnio je kako ekonomski uslovi na Kosovu teraju mnoge povratnike da nekretnine smatraju jedinom isplativom investicijom za njihovu novostečenu ušteđevinu. „Naravno da radnici sa Kosova koji rade u Avganistanu na Kosovu grade kuće, jer vam ovde privatni sektor ne daje nikakvo osiguranje“, rekao je. „Ne možete da iznajmljujete prostorije na Kosovu. Šta ako vam šef za koga radite na Kosovu ne isplati plate dva meseca u nizu, šta ćete onda da radite? Ne možete da uzmete kredit da biste izgradili kuću. Jer ne možete da ga priuštite.“

Redžepi tvrdi da opština nije uradila dovoljno tokom dugog vremenskog perioda da bi privukla investicije ljudi poput Aslanija. „Sve ove godine nisam primetio nijedno područje koje je Opština Uroševac predodredila sa potpunom infrastrukturom, a koje bi moglo da bude industrijska zona ili industrijski park“, kaže on. „Postoji jedna zona, premda je opština ustupila samo zemlju, nije dovršila druge segmente infrastrukture.“

Većina građana Kosova koji rade u Avganistanu su iz Uroševca, iako pouzdani podaci o njihovom broju ne postoje, jer institucije ne nadgledaju ovaj proces.

Redžepi zaključuje da problemi stranih investicija nisu problematični samo za Uroševac, već je više reč o problemu s kojim se suočava celo Kosovo. Prema njegovome mišljenju, nedostatak sigurnosti i održivih institucija imaju veliki negativni uticaj na ekonomsku klimu na Kosovu, dok Uroševac tu ne predstavlja nikakav izuzetak.

Aslani, koji se sada vratio u Uroševac, upoznao se sa mnogim ljudima za vreme svog četrnaestomesečnog rada u Avganistanu, sa ljudima koji su odabrali da odu u državu koja se nalazi na jugu centralne Azije kako bi pobegli od siromaštva kod kuće. „Kosovo ne pruža osnovne uslove za život“, kaže on. „Kada počnete da stičete odgovornosti, onda vidite da nemate novca, a potom kažete ‘zaista odoh’.“

U razgovoru sa onima koji su radili u Avganistanu, očigledna je njihova svesrdna zahvalnost za to što im je pružena životno važna prilika da rade na takvim projektima. Po povratku kući mnogih od njih, manjak zdrave poslovne klime takođe pokreće pitanja o tome da li vredi ulagati ušteđevinu na Kosovu. Po mišljenju drugih, takva razmatranja im ni ne padaju na pamet imajući u vidu da vojni kampovi u pustinjama Avganistana i dalje nude dobru perspektivu za budućnost.

„Ima ljudi koji ni ne žele da se vrate i ja ih ne krivim uopšte“, kaže Aslani. „Pre odlaska u Avganistan, život im je bio vrlo težak.“K