Jedan na jedan | Festivali

Kinisi festival zvuka i muzike: podrška novim načinima slušanja

Piše - 14.10.2016

Direktori festivala pričaju o podvodnim koncertima, sveštenicima koji sami zvone zvona i bugarskim gajdama.

Od 21. do 23. oktobra, ostrvo Santorini u Grčkoj će ugostiti drugo izdanje Kinisi festivala zvuka i muzike. Okupljajući umetnike i muzičare različitih žanrova iz cele Grčke i sa celog Balkana radi održavanja niza radionica, koncerata i sesija sa muzikom koji obuhvataju čitav ambijent zvukova i prirodne akustike sa samog ostrva. Ovi događaji su dizajnirani na takav način da podstaknu nove diskusije i novu muziku. Ovaj festival predstavlja i odgovor na promenljivi kulturni život na ovom ostrvu zbog migracija i turizma, i nada se da će da preslika ostrvo onakvo kakvo je danas.

Ovogodišnja tema je “porozna”, jer upućuje na vulkanski kamen na ostrvu i prolaz pesme i sećanja kroz fizičke granice. Na ovom festivalu će se prvi put tradicionalni činovi odigrati van specifičnih okolnosti u njihovim zajednicama.

Iza Kinisija stoje američki etnomuzikolozi i umetnici za zvuk, Alisa Moksli i Ramona Staut, koji su se otisnuli na istraživačko putovanje regionom ovog proleća da bi pronašli učesnike i činove za festival, dok su istovremeno dokumentovali i snimali muziku, okolinu i intervjue.

kinisi_festival002

K2.0 je razgovaralo sa njima o novim podvodnim koncertima, svešteniku koji sam zvoni zvona i grčkim i bugarskim gajdama.

K2.0: Kako ste odabrali Santorini kao lokaciju za Kinisi?

Alisa Moksli: Ramona ima porodicu koja živi na tom ostrvu i ona je odlučila da se tamo preseli iz Čikaga. Došla sam u posetu čim se preselila. Radili smo dosta zajedno po pitanju terenskog rada u oblasti etnomuzikologije u centralnoj Aziji i Ramona je pričala o tome da napravi narodni festival na Santoriniju već neko vreme. Kada sam bila u poseti, prošetali smo se ostrvom i snimali teren, što je postala naša prva zajednička instalacija, “Still Here”. Onda nam je palo na pamet da kombinujemo ove različite načine slušanja kroz zvuk, savremenu kompoziciju i narodnu muziku — okupljanje ljudi koji kreiraju zvuk da bi stvorili dublju povezanost sa okolinom.

Ramona Staut: Alisa je sve dobro sumirala, iako bih ja dodala da, kao neko ko je video kako se Santorini menja u prethodne tri decenije — prvo sam posetila ostrvo kada sam imala manje od godinu dana, početkom osamdesetih. Bila sam motivisana da stvorim ovde nešto što je funkcionisalo u jedinstvenom i spektakularnom okruženju, a da ništa od tog okruženja ne uzimam. Možda zvuči otrcano, ali sam htela da nešto vratim mestu i ljudima koji žive i rade tamo.

"Ja sam držao zvučnik u moru uz pomoć mog prijatelja dok talasi nisu precvikali kabal."

Alyssa Moxley

Turizam je, umnogočemu, mač sa dve oštrice. On je pomogao da se repopuliše ovo ostrvo koje umalo nije bilo sasvim napušteno posle zemljotresa 1956, čime je ovo ostrvo postalo povoljno za život. S druge strane, repopulacija je ometala razvoj alternativnih kulturnih institucija. Volim da razmišljam da je Kinisi deo dubinskog talasa koji će to promeniti, zajedno sa još nekoliko drugih organizacija, i da obogati kulturni život na ostrvu za meštane i posetioce. Lokalna populacija je, takođe, vrlo raznolika, jer ima mnogo stalnih stanovnika koji dolaze sa celog Balkana i iz celog sveta. Ubuduće bismo hteli da oživimo Kinisi na drugim mestima — kako bismo oslikali posebne društvene i topografske kvalitete svakog od datih mesta.

Koja je vaša omiljena priča sa Kinisija 2015?

AM: Kinisi festival 2015. je bio vrlo zanimljiv. Imali smo koncert na litici na plaži Kataros sa podvodnim govornikom, govornicima na stenama i govornicima u unutrašnjim prostorijama. Sve je teklo kao po loju tokom provere zvuka, dok su talasi poludeli za vreme performansa. Prirodu ne možete ukrotiti. Ipak, nekoliko hrabrih plivača je gnjurilo i ja sam držao zvučnik u moru uz pomoć mog prijatelja  dok talasi nisu precvikali kabal; na svu sreću, amper se punio preko baterije u slučaju takvih događanja.

Drugi uzbudljivi izazov sa prošlogodišnjeg festivala je bio zajednički sastav [pod nazivom “Bellow”] sa muzičarima koji improvizuju (Laura Gini sa Lindzi Hausden, Endi Oto i Leo Hofman, Ramona Staut sa Alisom Moksli) na tri seta crkvenih zvona koji su se rasuli širom sela Pirgosa — ima 54 crkava ukupno samo u tom selu. Seoski sveštenik je čak radio i sam i postojalo je odeljenje za reagovanje kod polifonog hora Kaonia.

RS: Sporo, ali sigurno dobili smo ključeve za crkvena zvona koja smo koristili u “Bellow”, o čemu je Alisa pričala, bilo je zaista predivno iskustvo. Imali smo dozvolu sveštenika da koristimo zvona, ali smo morali da se pomučimo da bismo dobili ključeve od svakog od čuvara zvona. Lutali smo selom, pokušavajući da pronađemo starije dame — nema uličnih brojeva i imena u santorinskim selima.

Od samog početka su nas svi posmatrali sa ogromnom dozom sumnje, morali smo ponovo da zovemo sveštenika kako bi nam on potvrdio da imamo pristup crkvama kako bismo snimali tonove i kako bismo naposletku kreirali našu kompoziciju. Oni su nas na kraju ispratili do zvonika i stvarno su se potrudili da dobro zazvone zvona. Dirnula me je otvorenost sveštenika prema našim idejama — i njegovo učešće — i dirnuta sam zbog poverenja meštana u nas da ćemo se s poštovanjem odnositi prema njihovim svetim mestima.

Neki od koncepata i tehnika korišćenih tokom festivala deluju vrlo apstraktno — akustična ekologija, mapiranje zvukova i audio-šetnje, na primer; da li ukratko možete da objasnite ove tehnike jednom laiku? Šta bi neko mogao da očekuje od radionice sa Kinisija?

AM: Akustična ekologija se tiče razumevanja onoga što zvuci u vašoj sredini čine — kako rade zajedno. To se razume dok slušate svoje okruženje na jedan dubokouman način. Kao kada gledate u zelenilo i vidite da je zemlja bujna; ili kada je reč o pustinji, kada shvatite da je ona suva.

Radionice su vrlo raznovrsne. Radionica o mapiranju zvuka obuhvata šetanje unaokolo i osluškivanje okoline. Shvatiti kako se snimaju zvuci okruženja i intervjui, kako dizajnirati onlajn platformu kako bi se ovi zvuci smestili na značajnu geografsku kartu. Ovo se tiče onoga kako osluškujete neko mesto — a potom učite kako da podelite ovo razumevanje jednog mesta putem zvuka na način koji je značajan ljudima izdaleka.

Imamo i radionicu o sviranju bugarskih i grčkih gajdi — učimo melodije, ritmove, pesme, istoriju — i pravimo nova ukrštanja žanrova sa ovim znanjem.

Šetnja zvuka je duboko, kompozicijsko iskustvo umetnice Katerine Cedaki sa Krita. Ona će davati meditacijska uputstva o slušanju, tražeći od ljudi da jedni druge vode sa povezom preko očiju kroz grad, dovodeći ljude u stanje duboke akustičke svesti.

"Mi smo pokušali da stvorimo prostor u kom bi ljudi mogli da iskuse duboku žalost i prolaznu radost o kojoj muzika govori, bez obzira na to odakle ste."

Ramona Stout

Veb-sajt Kinisija govori o “muzici iz naroda, umesto narodnoj muzici”. Da li možete pojasniti šta to znači?

RS: Po mom mišljenju, ova kanonizovana narodna muzika kao da je postala muzej i, prema tome, ona je statična, od narodne muzike koja se i dalje menja i evoluira i odgovara na živa iskustva svoje publike.

Na veb-sajtu ste naveli da neki tradicionalniji muzički činovi možda nikada nisu igrani van svoje usko povezane zajednice koja ima zajedničku kulturu i kolektivno iskustvo. Kako se to prevodi na performans na nekom pejzažu, i na drugome mestu — da li se tako proizvodi drugačiji zvuk?

AM: Mi se trudimo da poštujemo kontekst u kom se svira. Mi zbližavamo muzičare i publiku, izbegavajući razdvajanje bine i publike. Neki činovi se nisu pojačavali, jer su koristili prirodnu akustiku vinarije Venetsanos, što je prostorija u kojoj je ove godine održan ovaj događaj, a gde postoje rezonantne pećine koje su uklesane u liticu.

RS: Tako se može promeniti percepcija muzičara o njihovoj muzici. Prošle godine, kada su Vasilis Triantis i Kostas Karapanos svirali Epirotiku [tradicionalnu muziku iz istorijski epirskog regiona] u akustičnom setu u Pirgosu, obojica su primetili kako je drugačije bilo iskusiti muziku na taj način — bez pojačavanja i za publiku koja nije igrala, već je sedela i slušala. Oni su navikli da sviraju za publiku koja se sastoji od po nekoliko stotina ljudi koji plešu i jedu, a muzika je na maksimumu po jačini. Oni kažu da ih je to podsetilo na duboku emotivnu rezonancu muzike, čak i u odsustvu ritualnih radnji i da cene dopadljivost ove muzike.

Kao što je Alisa rekla, ne želimo da previše muziku rastavimo od njenog konteksta — Epirotika koju smo ugostili je zaista namenjena crkvenim festivalima i plesanju, ali je to i muzika za kolektivnu katarzu i oplakivanje, i to je bilo tako vekovima. Mi smo pokušali da stvorimo prostor u kom bi ljudi mogli da iskuse duboku žalost i prolaznu radost o kojoj muzika govori, bez obzira na to odakle ste.

Uspostavljanje veze između zvuka i neke fizičke lokacije, čini se, dobija na popularnosti u muzici i umetnosti. Da li možete bilo šta da kažete o tome?

AM: Zvuk i fizička lokacija su povezani zajedno otkako su ljudi počeli da prave muziku. Neolitske pećine koje su imale rezonantna mesta ukrašene su psihodeličnim crtežima. Crkve stvaraju ogromna rezonantna pomućenja kako bi sugerisale vanzemaljske glasove. Pastiri su svirali, jodlari su jodlali sa obronaka. Atanius Kirher, fizičar iz 15. veka, pravio je zvučne instalacije kako bi poslao zvuke kroz tunele u različite delove zamka svoga gospodara.

Mislim da je zvuk istaknutiji u onome što se smatra savremenom umetničkom praksom na Zapadu, otkako su radovi na određenim specifičnim mestima postali popularniji šezdesetih, jer zvuk i prostor jesu jedna te ista stvar. Pejzaž Grčke je bogat ovim raznolikim energijama. Radeći na pejzažu ovde — poput dvadesetčetvoročasovne kompozicije iz vulkana Nisiros — jeste dinamično, privlačno i čarobno.

Šta biste hteli da posetioci i izvođači odnesu sa ovog festivala?

AM: Nadam se da će se različiti ljudi okupiti i naučiti nešto novo jedni od drugih i da će pronaći novi način slušanja putem povezivanja sa zemljom koja prenosi bilo kakvo iskustvo koje se može pokazati, zadirajući u zvuk. I ljudi treba da se zabave slušajući dobru muziku!

Na kraju, šta se nadate da ćete poneti sa festivala?

AM: Nadam se da će biti napravljene nove kompozicije koje će imati jakog uticaja i da će se pokrenuti nove ideje.

RS: Trudim se da dosta učim — kao što sam to uradila i protekle godine — o procesu zbližavanja ljudi na ovaj način i učim o mestu na kom se nastanim. Takođe se nadam da ću otići sa obnovljenom energijom da bih nastavila ovaj projekat, sa novim uglovima za buduće istraživanje i da ću osvetliti nove ideje.K

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.