“Zar niste videli kako ubijaju žene u toj zemlji?” kaže Fatbardha dok guli krompir. Prelazak Lamanša u malom čamcu bio je izazov za Fatbardhu — čije je ime izmenjeno radi anonimnosti — i njenog malog sina i ćerku. Ipak, kaže da bi bez dvoumljenja ponovo krenula na tako rizično putovanje iz Albanije.
Fatbardha je napustila Albaniju nakon godina trpljenja ekonomskih poteškoća i nasilja u porodici. Upoznala sam je u omladinskom centru u istočnom Londonu, zajedno sa drugim Albankama i albanskim porodicama koje su tražile azil u Velikoj Britaniji. Učestvovale su u aktivnostima kuvanja kao terapije koje su organizovale lokalne dobrotvorne organizacije kako bi pomogle azilantkinjama da se nose sa nestrpljivošću dok čekaju odluku o tome da li će im status izbeglice biti odobren.
Albanke koje traže utočište u Velikoj Britaniji imaju raznovrsne i složene životne priče. Mnoge od njih strahuju od nasilja u porodici, obično od strane očeva i/ili muževa. Prema imigracionim advokatima/cama koji/e pomažu u slučajevima Albanki, rizik od nasilja u porodici je ponekad u zahtevima za azil naveden zajedno sa drugim faktorima rizika, kao što su krvna osveta ili trgovina ljudima.
“Kada svoje klijentkinje pitam: ‘Jeste išle u policiju?’, one se ironično nasmeju i odgovore: ‘Pa da nas ubiju, je l’?!’ U njihovom selu, odlazak u policiju i prijavljivanje muža smatra se velikim tabuom… to dovodi do daljnjeg nasilja, ne samo od strane oca ili muža, već i drugih”, priča Esme Madill, specijalizovana pravnica u Pravnoj jedinici za decu migranata i izbeglica (MiCLU), tokom online seminara o zahtevima Albanki za azil koje strahuju od nasilja u porodici.
Prema različitim izveštajima, korupcija u pravosuđu i dalje je endemska u Albaniji i zbog nje se neki počinioci rodno zasnovanog nasilja puštaju uz blage kazne. To nasilje je još gore prema siromašnim i slabo plaćenim ženama koje žive u tesno povezanim zajednicama u ruralnim područjima, gde su očevi i partneri često u prisnim vezama s lokalnim policajcima. Čak i kada žena skupi hrabrosti da prijavi slučaj, policija to često minimizuje kao porodičnu stvar, ostavljajući žene bez dovoljne zaštite.
“Neke žene koje traže zaštitu su iz sela u kojem postoji samo jedna škola i jedan doktor. Recimo da ta žena ode u policijsku stanicu… pre nego što i stigne da se vrati kući, policija je već obavestila njenu porodicu, muža i ostalu rodbinu”, kaže Flutra Shega, suosnivačica programa Shpresa, jedne od retkih dobrotvornih organizacija u Londonu koje rade sa migrantima/kinjama i izbeglicama koji/e govore albanski.
U nedavnoj studiji koja istražuje kako se samoorganizovane feminističke aktivistkinje bave rodno zasnovanim nasiljem u Albaniji i na Kosovu, više njih je ukazivalo na dosledno neuspešne napore države Albanije da zaštiti žene i devojčice od nasilja. “Ali čak i kada smognete snage, naiđete na takve policajce koji vam kažu: ‘TVOJ je otac taj koji te je tukao, tvoj je brat, tvoj muž. Nije smak sveta, tako da vrati se ti lepo kući, smiri se i nastavi sa svojim životom’”, rekla je jedna od učesnica studije.
Svedočenja prikupljena u istraživanju ilustruju kolektivno stanje preživljavanja u patrijarhatu koji trpe žene i devojčice iz različitih slojeva društva. Sa alarmantnim stopama femicida i očajnim ženama koje pribegavaju traženju azila, zašto država Albanija ne uspeva da zaštiti žene?
Bezbednost žena u Albaniji ne sme zavisiti od donacija
Dužnost države je da prioritet pruži prevenciji rodno zasnovanog nasilja i procesuiranju njegovih počinilaca. No, država ne ispunjava svoju dužnost.
Centar za ljudska prava u demokratiji (HRDC), nevladina organizacija sa sedištem u Tirani koja se fokusira na prava žena, sprovela je empirijsko istraživanje o zahtevima za izdavanje naloga za zaštitu podnetim Okružnom sudu u Tirani. Izveštaj je deo monitoringa pravosudnog sistema u pogledu rodno zasnovanog nasilja; njegovi nalazi daju sumornu sliku slabog sprovođenja naloga za zaštitu, nedostatka sigurnosne mreže i neaktivnosti policije, što ženama onemogućava da iz zlostavljačkih situacija izađu.
Nalozi za zaštitu od nasilja u porodici su građanski nalozi koje žrtva može dobiti od porodičnog suda. Žrtva ili policija mogu zatražiti nalog za zaštitu. Nalozi za zaštitu od nasilja u porodici predstavljaju proces sastavljen od dve faze. U prvoj fazi se izdaje nalog za hitnu zaštitu. Druga faza daje počiniocu pravo da bude saslušan i da se protivi nalogu. Na osnovu rezultata suđenja, izdaje se konačni nalog za zaštitu.
Prema zbirci statistike HRDC-a, sudu u Tirani je od 2000. do 2021. godine podneto 1.920 tužbi sa zahtevom za izdavanje naloga za zaštitu. Samo 53% slučajeva je prihvaćeno ili barem delimično prihvaćeno, dok je 47% ili odbijeno ili obustavljeno. U 90% slučajeva nasilnik je muškarac, pri čemu žene ostaju nerazmerno izložene nasilju u porodici.
HRDC je identifikovao kontradiktorne mere koje je preduzeo pravosudni sistem u vezi sa nalozima za zaštitu. Sud je u 28 odluka izdao zaštitne naloge i za počinioca i za žrtvu. U nekim slučajevima, sud je čak uveo mere koje su u suprotnosti sa zakonima protiv nasilja u porodici, kao što je plaćanje stanarine za nasilnika od strane žrtve.
Iako policija može podneti zahtev za izdavanje naloga za zaštitu u ime žrtve, to nije učinila ni u jednom slučaju. U najvećem broju slučajeva koje prati HRDC, žrtve su prijavile nasilnika najbližoj policijskoj stanici, a ova je započela postupak popunjavanjem tužbenog zahteva za izdavanje naloga za zaštitu.
Jedan od glavnih izazova za pravosudni sistem u rešavanju nasilja nad ženama je iskorenjivanje kulture nekažnjivosti koja obeshrabruje mnoge žene da prijave nasilje. Centar je pronašao slučajeve da sudije koriste pogrdni i mizogini jezik prema žrtvama: “Budite kratki jer ne želim da čujem detalje. Imam još pet naloga za zaštitu nakon vas”, rekao je jedan sudija tokom sednice. U jednom od praćenih slučajeva, sudija je vređao žrtvu rekavši joj: “Vi ste stupali u veze sa oženjenim muškarcima, a sada dolazite ovde i tražite nalog za zaštitu”.
Bez obzira na Zakon o zagarantovanoj državnoj pomoći, koji propisuje obavezu države da pruža pravnu pomoć, čini se da samo u 41 posto slučajeva žrtvi pomaže advokat. Nevladine organizacije pokrivaju pravno zastupanje u većini slučajeva, dok privatni advokati pomažu 38 posto žrtava. Ovaj nalaz pokazuje neuspeh države da izdvoji adekvatan budžet za pomoć žrtvama nasilja u porodici uz pravnu pomoć.
Državni nemar i lažni brakovi
Godine nedovoljnog finansiranja od strane države rezultirale su ograničenom infrastrukturom socijalne zaštite i kritičnim uslugama za žene u Albaniji. To je primoralo nevladine organizacije da pokušaju da popune tu prazninu, ostavljajući većinu preventivnih aktivnosti protiv trgovine ljudima da zavise od donatora.
Usluge mobilnih jedinica za identifikaciju žrtava (MIU) ostaju ključne za identifikaciju i podršku potencijalnim žrtvama trgovine ljudima. Većina identifikacija dolazi iz mobilnih jedinica, a ne iz policije ili zdravstvenih ustanova, što ove jedinice čini bitnim strukturama. Prema Anxheli Bruci, aktivistkinji za borbu protiv trgovine ljudima, finansiranje celokupnog rada ovih mobilnih jedinica i povećanje broja jedinica, posebno u područjima gde je slab broj prijava, trebalo bi da bude prioritet za državu u borbi protiv trgovine ljudima.
Nedostatak adekvatne socijalne podrške i ekonomskih mogućnosti guraju siromašne žene iz marginalizovanih zajednica u kriminalne podzemne aktivnosti. Nedavni izveštaj Društva za pravnu pomoć u Tirani (TLAS) baca svetlo na rastući fenomen lažnih brakova.
Lažni brak je brak iz interesa koji se sklapa bez namere stvaranja prave bračne veze. Obično se sklapa s ciljem da jedna ili obe strane steknu neku korist od braka.
Romkinje su najviše pogođene lažnim brakovima. Tipična karakteristika takvih brakova je neobično postupanje muškaraca koji nakon braka preuzimaju ženino prezime.
Na osnovu svedočenja koje je prikupio TLAS, ženama se nudi novčana nadoknada u zamenu za sklapanje braka sa muškarcima koji su zainteresovani da legalno dobiju prezime svojih partnerki. Takvo postupanje se vrši iz različitih razloga, uključujući dobijanje boravišne dozvole, državljanstva i izbegavanje sudskog gonjenja.
Rudina Brari, advokatica u TLAS-u, primetila je da su “lažni brakovi bili praksa tokom komunizma koju su koristili neki pojedinci kako bi dobili boravišnu dozvolu i preselili se u Tiranu”. Brari je dodala da je danas najčešći razlog takvih brakova vraćanje mogućnosti iseljenja nakon deportacije iz zapadne Evrope nazad u Albaniju. “Onog trenutka kada ti ljudi promene prezime, oni odmah podnose zahtev za novi pasoš i napuštaju Albaniju što je pre moguće”, tvrdi Brari. U jednom slučaju lažnog braka, jedna prosjakinja je odvedena sa ulice u matičnu službu da sklopi taj brak, kaže Brari.
Na osnovu izmena zakona iz 2013. godine prvobitno donetih 2009. godine, pojedinci koji su deportovani ili uklonjeni iz bilo koje druge zemlje nemaju pravo na promenu prezimena. Međutim, zakonodavstvo nije predvidelo da će takve osobe pokušati da iskoriste sklapanje braka kako bi ostvarili promenu prezimena. Posledično, lažni brakovi omogućavaju muškarcima koji su deportovani nazad u Albaniju i zainteresovani za preuzimanje prezimena svojih partnera da dobiju nova dokumenta, kao što je prikazano na grafikonu ispod.
