Iako živimo u globalizovanom svetu, pronalaženje rešenja za koronavirus razlikuje se od države do države. Zemlje poput Kine i Italije primorane su da preduzmu “agresivne” mere tako što su svoje stanovništvo stavile u karantin, Južna Koreja je uspostavila sistem masovnog testiranja, dok je u Nemačkoj i Ujedinjenom Kraljevstvu prošlo izvesno vreme pre nego što su zatvorili škole i uveli mere za izolaciju. Imajući u vidu celokupnu situaciju, Vlada Kosova ulaže napore u to da minimizuje štetu uvođenjem prevremenih mera samoizolacije.

COVID-19 nema isti efekat na sve — stariji, hronični bolesnici i oni sa slabijim imunitetom nalaze se u mnogo većoj opasnosti.

Sem razlika u jačini imuniteta, postoje i razlike između onih koji su izloženiji virusu zbog toga što rade u zdravstvenim ustanovama, u policiji, prodavnicama, pekarama i apotekama. Ipak, bilo je i biće privatnih biznisa koji će usred pandemije primorati zaposlene da dođu na posao, tako ugrožavajući radnike. Posledično, čak i verovatnoća da se zarazite zavisi od društvene klase kojoj pripadate; neko može da kupi dovoljno namirnica za mesec dana i da radi od kuće, dok drugi, sa nižim prihodima, moraju da idu na posao, pa su samim tim mnogo izloženiji zarazi.

Situacija je slična onoj koja se prikazuje u filmu “Parazit” (Parasite) koji je u februaru nagrađen sa četiri Oskara — u jednoj sceni se vidi kako nabujala kiša uništava planove za vikend koje je jedna bogata porodica imala, ali pritom sasvim poplavljuje mračan podrumski stan jedne siromašne porodice. Dakle, isti primer, odnosno padanje kiše, drugačije utiče na bogate i osiromašene društvene klase.

Poput pojedinaca i porodica, države se razlikuju i po resursima koje poseduju u borbi protiv virusa. Neke države, poput Južne Koreje, koriste tehnologiju da bi pratile kretanje zaraženih osoba preko mobilnih telefona, dok istovremeno omogućuju građanima da se odvezu do lokacija za testiranje i da se testiraju, a da pritom ne moraju da izađu iz svojih automobila.

Singapur koristi metodu “praćenja kontakt-osoba” (contact tracing) kako bi pronašao zaražene. Zdravstveni radnici kreiraju protokole sa informacijama o lokacijama na kojima su pacijenti boravili u protekle dve nedelje, odnosno pitaju ih o tome da li se sećaju gde su se kretali. Zatim, policija istražuje uz pomoć kamera; pa čak ispituje i taksiste koji su prevezli zaražene.

Međutim, siromašnijim zemljama sa slabijim zdravstvenim sistemima biće teže da se odupru pandemiji.

Kada bi Kosovo imalo veći broj zaraženih, onda bi mnogo teže prevazišlo krizu. Nadugačko i naširoko, državne bolnice na Kosovu imaju manje resursa u poređenju sa razvijenim zemljama — manje je lekara, medicinskih tehničara, bolničkih kreveta, pa čak i lekova.

Moraće da prođe izvesno vreme dok se vakcina ne napravi, testira i distribuira, a procene su da će pravljenje vakcine protiv COVID-19 potrajati duže od godinu i po dana.

Vlada Kosova zasad jedino može da održi na snazi mere za sprečavanje širenja zaraze u zemlji, kako bi njeno krhko zdravstvo moglo da se odupre pandemiji. Iznova se ponavlja da će pravljenje odstojanja minimizovati štetu tako što će “otupeti oštricu” novih infekcija; kosovska vlada je 11. marta odlučila da zatvori škole i druga mesta na kojima se okuplja veliki broj ljudi, što je dva dana pre nego što su na Kosovu potvrđeni prvi slučajevi virusa.

Društvo mora da bude odgovorno

Ranije kosovske vlade su se više bile usredsredile na putnu infrastrukturu nego na zdravstvo. Imajući to u vidu, pandemija virusa COVID-19 zatiče nas u vreme loše opremljenih bolnica, nedovoljnog broja zdravstvenih radnika i ograničenih resursa koji bi omogućili masovno testiranje. Dakle, najbolji način da se pandemija savlada jeste držanje odstojanja od drugih ljudi; drugim rečima, da ostanemo kod kuće.

Svi imamo odgovornost u tom smislu — izlazak u kafić zato što je lepo vreme izuzetno je neodgovorno i može da dovede do širenja zaraze. Isto to važi za masovni priliv naših dragih sugrađana koji su boravili u Italiji, Nemačkoj i Švajcarskoj; pandemija se u ovim zemljama već uveliko proširila, dok njihov dolazak na Kosovo može da rezultira novim zaraženim, što bi moglo da preoptereti zdravstveni sistem.

Od pravljenja zaliha takođe niko nema koristi. Pored toga što se povećava rizik da se zaraze drugi ljudi koji se nalaze u zatvorenom prostoru, na taj način se radnici u prodavnicama preopterećuju te se umanjuju količine osnovnih životnih namirnica za druge osobe. Štaviše, ljudi bi mogli da se uspaniče kada vide da, zbog toga što neki prave zalihe, ima sve manje artikala kao što su zaštitne maske i sredstva za dezinfekciju.

Otkako su potvrđeni prvi slučajevi zaraženih virusom COVID-19 na Kosovu, ljudi su počeli da kupuju ogromne količine brašna, zbog čega su supermarketi ispražnjeni, a drugi ljudi uplašeni zbog manjka zaliha. U tom smislu, možda bi bilo bolje kada bi vlada ograničila kupovinu brašna, što su privatne radnje već počele da praktikuju. Neki mlinovi prodaju samo dva kila brašna po osobi; na taj način, onaj koji je prvi u redu ne može da kupi više nego što mu je potrebno, a onaj poslednji neće ostati praznih ruku.

Užurbanim i nesmotrenim ponašanjem širi se panika, a ona samo dodatno pogoršava situaciju. Naposletku, moramo kolektivno da shvatimo ozbiljnost situacije, da jedni od drugih zahtevamo odgovorno ponašanje u skladu sa smernicama zdravstvenih ustanova te da ostanemo pribrani i smireni.

Uspešnost mera samoizolacije zavisi od discipline. Ukoliko nje nema, onda će druge restriktivne mere morati da se uvedu. Albanija šalje policijske patrole da ograniče nepotrebno kretanje, dok Singapur novčano kažnjava ljude koji su na aerodromu lagali o svojim nedavnim putovanjima u Kinu ili na druga mesta sa visokim brojem potvrđenih slučajeva zaraženih.

Radna mesta na kojima se veliki broj zaposlenih drži na jednoj lokaciji, kao što su kol-centri, moraju privremeno da obustave svoj rad. Kolika god da je šteta koju COVID-19 nanosi privredi, zdravlje i životi ljudi neuporedivo su bitniji.

Što se tiče svih ostalih — molimo vas da ostanete kod kuće.

Naslovna: Arita (Arrita) Katona / K2.0.