“Osman voli Kosovo malo previše”, kaže bliski prijatelj čoveka koji je lice aktivizma kosovske dijaspore. Nekadašnji ‘ilegalni’ aktivista u periodu studentskih pokreta na Kosovu osamdesetih godina, a danas član švajcarskih Socijaldemokrata, Osman Osmani je aktivista već oko 40 godina.

On je bio istaknuti aktivista jedne od grupa koje je režim identifikovao kao „albanski nacionalistički-levičarski pokret“ na Kosovu, čije su aktivnosti rezultirale masovnim studentskim protestima na proleće 1981. Dok su neki pozivali na ustavnu ravnopravnost Kosova unutar šest republika koje su činile Jugoslaviju, a neki na ujedinjenje sa Albanijom, Osman, dvadesetčetvorogodišnji student prava u to vreme, pozvao je na treću opciju: stvaranje albanske republike u Jugoslaviji koja bi okupila sve Albance u federaciji. Prema njegovom mišljenju, pravo na samoopredeljenje svih Albanaca u Jugoslaviji je moralo biti u istoj ravni sa borbom za društvenu ravnopravnost.

Kada je zloglasna jugoslovenska tajna služba, poznata kao Udba, počela kampanju progona aktivista, Osman je trajno pobegao sa Kosova 1981. Utočište je pronašao u Turskoj, a 1982. u Nemačkoj i Švajcarskoj, gde je dobio podršku prve generacije imigranata kosovskih Albanaca koji su napustili svoje rodno mesto zbog ekonomskih prilika ili progona sedamdesetih godina.

Prvobitno se seljakao od porodice do porodicu, da bi na kraju završio smestivši se u kantonu Šafhauzen, na švajcarskoj granici sa Nemačkom, gde živi i danas. Brzo je naučio jezik i zaposlio se kao konobar u restoranu, onda kao radnik u fabrici, a potom asistent u United Swiss Railways. Kako je novi talas imigranata pristizao devedesetih godina, dok su građani Kosova bežali od represivnog režima Slobodana Miloševića, Osman je pokušao pomoći na svaki mogući način, finansijski podržavajući svoju porodicu i prijatelje kod kuće, radeći na terenu kako bi pomogao novopridošlima da rade sa švajcarskim vlastima i centrima za azil.

Osman Osmani je bio vodeća ličnost LDK u dijaspori tokom devedesetih, ali veruje da su ljudi u ovoj partiji odustali od borbe za socijalnu pravdu nakon rata. Fotofragija: K2.0 screenshot tokom Skype intervjua.

“Ovaj rad me je ohrabrio jer sam pomislio, ‘umesto da se mnogo brinem o tome što se dešava mojim voljenima na Kosovu, bolje je da ostanem pribran kako bih pomogao rođacima na Kosovu’”, kaže Osmani.

Osman je, na početku, pomogao u prevodima, ali je kasnije završio studije u oblasti društvenih nauka i postao socijalni radnik za imigraciona pitanja. Ovaj period aktivizma za imigraciona prava dodatno je učvrstio njegovu strast prema društvenoj ravnopravnosti, što su vrednosti koje bi hteo da se uspostave u zemlji u kojoj se rodio.

Ranih dvehiljaditih se pridružio Socijaldemokratskoj partiji u Švicarskoj. Dvaput je izabran za Skupštinu Šafhauzena i danas predstavlja Socijaldemokratske imigrante na centralnom nivou ove partije. “Stvar je bila u tome kako probiti led i ući u politiku kako bih u politici bio prisutan kao Albanac”, kaže Osman, naglašavajući da je hteo da njegovo angažovanje posluži kao poruka drugima da se integrišu. “Neka svi Albanci znaju da moramo politički da se angažujemo i ovde, ne samo kroz udruženja i kulturni život.”

Uprkos integraciji u novi dom, kao i mnogi drugi u dijaspori, Osman nikada nije prestao pratiti dešavanja na Kosovu i ostao je angažovan u svakom smislu. Kako je država počela da se gradi posle rata na Kosovu 1999., godine koje su usledile su donele i veliko razočaranje Osmana i drugim građanima Kosova koji su situaciju posmatrali iz inostranstva.

LDK, stranka koja je vodila mirni otpor devedesetih, prema Osmanovom mišljenju, nije uspela da prihvati potrebu za aktivizmom koji bi se zasnivao na samoopredeljenju. Iako je i sam bio na čelu ogranka ove partije u Šafhauzenu devedesetih godina, sada misli da se protagonisti LDK-a više bore za ličnu korist nego za opšte dobro naroda. Druga velika partija, PDK, koja je nastala iz OVK-a i bivših političkih zatvorenika na levoj strani političkog spektra, nije uspela da ostane dosledna svom političkom identitetu i, umesto toga, pretvorila se u desničarsku partiju.

Za levičarskog političkog aktivistu kakav je Osman, vladajuća klasa na Kosovu je odustala od borbe za društvenu ravnopravnost, praveći ogromne kompromise sa međunarodnom zajednicom:

“Borba stranaka za vlast je pomogla politici međunarodne zajednice više nego unutrašnjoj politici. Čak se i danas pokazuje koliko su destruktivni i da ulaze u koalicije čisto da bi podelili hleb između sebe, i ne rade za dobrobit države. I u Švajcarskoj ima neprijateljski raspoloženih političkih snaga, ali je konsenzus za dobrobit države uvek prisutan i neupitan“, kaže Osmani. “Unmik, Euleks, EU, SAD — oni rade na postizanju određenih ciljeva koji su legitimni, ali je njihov prioritet stabilnost, a ne demokratija i razvoj.”

Samoopredeljenje se 2005. pojavilo kao politički pokret koji je, inicijalno, svoju ideologiju gradio na osnovama otpora međunarodnoj zajednici i njenim politikama na Kosovu, te je bio protiv privatizacije preduzeća u državnom vlasništvu. Čak i 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, Samoopredeljenje se snažno protivilo Ahtisarijevom planu, koji je utabao stazu nezavisnosti, jer je ovaj plan smatran dokumentom koji podriva suverenitet i doprinosi etničkim podelama.

Osman je, takođe, posmatrao ovaj politički entitet kao nastavak njegove borbe za građansko samoopredeljenje i društvenu ravnopravnost. On je 2014. ušao na listu kandidata Samoopredeljenja za Skupštinu Kosova, iako nije dobio dovoljno glasova da bi ušao u skupštinu.

“Moje političko angažovanje u Švajcarskoj ne bi imalo nikakvog smisla da iste te vrednosti nisam viđao u svom rodnom mestu”, kaže Osman. “Samoopredeljenje je dosledno u bavljenju nepravdama, kao što je privatizacija koja je predodređena na neuspeh i ne uvodi ekonomski razvoj. Problemi koje su istakli ispostavili su se tačnim, kao što je politika etnicizacija Unmika i drugih. Pokazalo se da oni ne unose jedinstvo među narodima, već stvara razdvajanja i neravnopravnost.”

Na nedavno održanim izborima 11. juna, zajedno sa mnogim biračima iz inostranstva, on je još jednom podržao Samoopredeljenje, dajući mu glas u biračkoj kutiji.

Nova generacija

Godine 1986., tri godine nakon što je Osman dobio politički azil u Švajcarskoj i tri godine pre nego što je Milošević ukinuo kosovsku autonomiju koja je utabala put deceniji represije, Aljban Baftiu i Meriton Mihovci su rođeni na Kosovu. Obojica su se preselila u Švajcarsku dok su još bili deca, a sada su neki od, otprilike, 800.000 građana Kosova koji žive u dijaspori, dok se veruje da ih je samo u Švajcarskoj oko 150.000. Aljban je otišao sa svojom porodicom početkom devedesetih, dok je Meriton pobegao tokom rata 1999.

Njih dvojica su deo generacije u dijaspori koja se razlikuje od one čiji je Osmanove. Bili su mladi kada su se iselili sa Kosova i zato su stvorili različite veze sa svojom zemljom porekla. Ubrzo nakon što su napunili 18 godina, transparent Samoopredeljenja, “Bez pregovora, samoopredeljenje”, bio je dovoljan da ih privuče da postanu aktivisti ovog pokreta. Kažu da su ih obrazovanje i iskustva u Švajcarskoj naučili važnosti aktivnoga građanstva, univerzalnih prava i prava na samoopredeljenje.

Meriton Mihovci vjeruje da su vrednosti Samoopredeljenja nešto što mu odgovara, nakon što se kao dete odselio u Švicarsku, koja je prema njemu uvek uživala potpuno samo opredeljenje. Foto: K2.0 screenshot tokom Skype intervjua.

“Zahtev i transparenti za samoopredeljenje na Kosovu — za državu u kojoj sam živeo [Švajcarska] to je bilo sasvim prirodno i sveto, pa su zato oni odmah dobili moju podršku”, kaže Meriton. Istovremeno, Aljban dodaje da je filozofija političkog pokreta Samoopredeljenje bila deo odrastanja: “Tada smo emigrirali u državu koja je uživala potpuno samoopredeljenje od svog osnivanja. Dakle, kako kod kuće, tako i van nje, zamisao Samoopredeljenja je uvek bila sastavni deo moje vizije kao građanina”.

Kada razmišlja o Kosovu, Aljbanu su na pameti neke vrednosti koje su u njega ugradili njegovi roditelji: identitet, posvećenost, sloboda, optimizam i nada. Istovremeno, Meriton razmišlja o nepravilnostima i nepravdama počinjenim nad građanima, unazađivanju važnih profesija i gubitku socijalnih vrednosti. Prema njihovom mišljenju, manjak privrednog razvoja i dobrobiti svih građana Kosova u paramparčad su razbili snove dijaspore o njihovoj domovini, dok su se oni koji su se posle rata vratili — samo razočarali.

Na ovogodišnjim izborima, oni su bili deo rekordno visokih brojki birača iz dijaspore: Centralna izborna komisija je odobrila 15.118 prijava (i odbila 5.236) glasača dijaspore u 57 država, dok je najveći broj aplikanata iz Švajcarske (4.618 odobrenih i 814 odbijenih). Ove brojke možda jesu male u odnosu na stotine hiljada koje žive u dijaspori, ali je ovo porast za 2.000 birača u odnosu na one koji su glasali 2014. Te godine je oko polovina dijaspore podržala Samoopredeljenje, što su učinili i Aljban i Meriton.

Alban Baftiu je jedan od 4,618 Kosovara u Švicarskoj koji se uspešno registrovao da glasa na ovogodišnjim izborima. Foto: K2.0 screenshot tokom Skype intervjua

Ovaj put su otišli korak dalje. Poput drugih aktivista i podržavalaca Samoopredeljenja iz Švajcarske, Aljban i Meriton su doleteli na Kosovo nekoliko dana pre izbora, kako bi pomogli u terenskoj kampanji partije. Prema njihovom mišljenju, mnogi građani Kosova u dijaspori žive u državama u kojima je izgradnja države zasnovana na jakim političkim, socijalnim, obrazovnim i zdravstvenim sistemima, što su osobine koje smatraju usklađenim sa programom Samoopredeljenja.

Uprkos nacionalističkom diskursu koji poziva na ujedinjenje sa Albanijom, ova partija se ovaj put usredsredila na predstavljanje sebe kao socijaldemokratske opcije. Za mnoge birače iz dijaspore, naglasak koji Samoopredeljenje stavlja na borbu protiv korupcije i izgradnju socijalne države sa radikalnim promenama u sistemu socijalne zaštite jeste upravo ono što bi moglo da približi Kosovo razvijenijim državama u kojima oni žive.

Iako CIK još nije objavio zvanični ishod glasanja, postoji rasprostranjeno uverenje da je veliki deo ovih glasova dobilo Samoopredeljenje, što je doprinelo dupliranju broja glasova koje je ova partija dobila u odnosu na prošle izbore.

Prilika za promene

Dafina Gaši* je štiklirala kvadratić ispred Samoopredeljenja na biračkom mestu u Nemačkoj, gde je Dafina jedna od oko 100.000 građana Kosova. Prema njenom mišljenju, ljudima koji žive u dijaspori je lakše da glasaju za Samoopredeljenje, jer na njih ne utiče nepotizam koji uveliko deluje u pokvarenom kosovskom sistemu, gde se mnogi građani oslanjaju na veze sa vladajućom strankom da bi dobili posao.

“Radna mesta i sve ostalo što smo postigli za sebe [u dijaspori] uradili smo tako što smo se samo oslanjali na sebe”, kaže Dafina. “Zbog toga izbore vidimo kao šansu da ostvarimo opšte dobro za Kosovo, a da svoje razmišljanje na zasnivamo na ličnom interesu.”

Kada je Samoopredeljenje objavilo “Prioritete Republike” u maju 2017, što je deo njihovog predizbornog programa, Dafina se saglasila sa njihovim socijalnim politikama, kao što je progresivno oporezivanje i pogodnosti za decu. Samoopredeljenje je obećalo da će mesečno isplaćivati 10 evra svakom detetu koje ima do 15 godina, što ona smatra da je politika slična onoj koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj.

“Samoopredeljenje ima jednostavna, konkretna obećanja”, kaže Dafina. “Ista je stvar sa lokalnim izborima — Samoopredeljenje je dosad imalo samo jednu priliku da se pokaže. I tu priliku su iskoristili — u Prištini.”

Slično Dafininom razmišljanju ima i Suad Saduljahu koji živi u Švedskoj. On smatra da je glavni grad Kosova mnogo propatio u vreme kada je upravljala LDK i “PDK indirektno” i da je to kretanje unazad  zaustavljeno kada je Špend Ahmeti postao gradonačelnik.

Suad je 2007. glasao za stranku Lidhja e Demokratike e Dardanise (LDD), što je ogranak LDK-a koji se izdvojio iz te stranke; potom je 2010. glasao za FER koji je pokušao privući birače iz cele države, ali nije uspeo da pređe prag od 5 odsto. Nakon što su se neki članovi Fera pridružili Samoopredeljenju, on je postao glasač te stranke na izborima 2014. i zadržao se na njima do dana današnjeg.

“Ja nisam aktivista ili član Samoopredeljenja, a isto važi i za druge stranke”, kaže Suad. “Da budemo jasni, podržao sam Samoopredeljenje na ovim i prošlim izborima. Ipak, da li ću nastaviti da podržavam Samoopredeljenje će zavisiti od njihovog učinka u Vladi i sposobnosti da ispune obećanja.”

Iako kaže da nije saglasan sa oko 20 odsto platforme i aktivnosti Samoopredeljenja, njemu je od ključnog značaja da građani glasaju za promene.

“Jedna stvar koju su ljudi u dijaspori naučili od države u kojoj žive, jeste da se šansa mora dati svakome da bi se pokazao, bilo na radnom mestu ili u politici. Ne treba biti tvrdoglavi glasač stranaka koje nisu uspele da razviju državu posle tolikih godina.”

Davanje zauzvrat

San Bljerte Hoti da se vrati na Kosovo kako bi doprinela privrednom i socijalnom razvoju povezan je sa njenim željama o globalnoj ekonomskoj, političkoj i socijalnoj ravnopravnosti. Kada se 2015. iz Švedske preselila u Brisel kako bi radila kao savetnica poslanika Evropskog parlamenta iz redova švedske Demokratske partije, sa sobom je ponela sliku Poljanceta, svog rodnog sela u Srbici.

Bljerta sebe vidi kao deo rastuće grupe nove generacije kosovske dijaspore koja je progresivnija od starijih emigranata i zainteresovanija za davanje doprinosa političkom razvoju ove zemlje.

“Prve generacije su pobegle od nasilja, od etničke i identitetske represije, one beže zbog straha od asimilacije — albanski identitet posmatraju na emotivniji način”, kaže Bljerta. “S druge strane, ja verujem da su druge generacije zainteresovanije za davanje doprinosa u socijalnom i privrednom smislu, ne samo na osnovu identiteta. Nove generacije ne žele samo da odu na Kosovo i da se pretenciozno ponašaju pokazujući svoja skupocena kola ili stupajući u brak sa nekim iz albanskog naroda, te da održavaju venčanja na Kosovu. Upravo suprotno, postoji rastuća grupa koja želi da doprinese dugoročnom razvoju, bilo u civilnom ili privatnom sektoru.”

Iako nije uspela da se registruje za glasanje na ovogodišnjim izborima, Bljerta smatra da oni koji su uspeli da glasaju uveliko žele da Kosovo bude bez korupcije i žele investicije u javnom sektoru i funkcionalni sistem socijalne zaštite. Ona, takođe, veruje da ima onih u dijaspori koji podržavaju Samoopredeljenje zbog etničkih osnova jer je ova stranka tradicionalno okupljena oko albanske zastave. “Deo dijaspore možda ima ovakav stav, jer misle da su dosadašnje vlade prodale Kosovo”, kaže ona.

Blerta Hoti smatra da ima odgovornost da da nešto društu koje su joj date u Švedskoj. Foto: K2.0 screenshot tokom Skype intervjua.

Bljerta veruje da bi Kosovo imalo veliku korist od povratka mnogih članova dijaspore koji su navikli na snažnu vladavinu prava. Država bez korupcije i sa održivim razvojem bi favorizovala svakoga, kaže ona: kako kosovske građane, tako i one u dijaspori koji finansijski podržavaju kosovsku problematičnu privredu.

Komplikovana veza

Ljudi poput Osmana, Aljbana, Meritona, Bljerte, Dafine i Suada su samo nekoliko od hiljada kosovskih porodica koje žive u dijaspori, a koje svake godine kolektivno šalju stotine miliona evra na Kosovo. Ekonomski think-tank Institut Riinvest procenjuje da je samo 2016. poslato oko 700 miliona doznaka; verovatno je da je prava brojka znatno viša zbog dominantnosti gotovinskih transfera koji ne prolaze kroz banke. Neke procene kažu da jedan od troje građana Kosova živi od doznaka iz dijaspore.

Prema Osmanovom razmišljanju, postoji stav da je solidarnost koju je dijaspora godinama pokazivala bila uzaludna i da je današnja zavisnost od doznaka kod mnogih koji su ostali na Kosovu uticala na njihovo radnu sposobnost.

“Ljudi su se razočarali, znajući da je novac koji su uložili u troprocentni fond zloupotrebljen”, kaže Osman, misleći na neobavezni porez iz devedesetih koji je uspostavljen da bi se podržale paralelne državne institucije na Kosovu. “Kasnije su se usredsredili na slanje novca svojim porodicama i ljudima kojima su zaista verovali. Kako biti inovativan i prosperitetan kada ti neko drugi sve obezbeđuje? [Istovremeno] plate su niske, institucije vas ne štite, ne ponašaju se prema vama kako treba.”

Potencijal doznaka iz dijaspore je oblast o kojoj Samoopredeljenje govori već godinama, a posebno je o tome bilo reči u predizbornoj kampanji te stranke; u svom programu o privrednom razvoju, ova partija predviđa mobilizaciju finansijske moći dijaspore kroz takozvani Suvereni fond koji će, prema razmišljanju ove stranke, obezbediti da građani Kosova u dijaspori profitiraju od svojih ulaganja u Kosovo.

Drugo pitanje od važnosti za mnoge u dijaspori za vreme predizborne kampanje bilo je obećanje Samoopredeljenja da će se baviti motornim osiguranjem za Zelenu kartu (Green Card), imajući u vidu da su vlasnici automobila trenutno primorani da plate dodatne premije osiguranja kada ulaze na Kosovo zato što Kosovo nije potpisnik ovog evropskog sertifikata o osiguranju — uprkos obećanjima vlade.

Suad Sadulahu veruje da je vreme za promene na Kosovu nakon što su dosadašnje vlasti izneverile građane, kako kaže. Foto: K2.0 screenshot Sktokom ype intervjua.

“Ne treba komentarisati državu koja se ponosi angažovanjem dijaspore kada je reč o proteklom ratu i izgradnji države, a s druge strane nije sposobna da potpiše Zelenu kartu u Briselu za inostrane automobile”, kaže Suad. “Ne treba komentarisati državu koja se ponosi doznakama iz dijaspore, ali dijaspori ne omogućuje da glasa u ambasadi ili konzulatu, već samo preko sistema glasanja poštom. Ljudi u dijaspori su dovoljno propatili. Vreme je da se ukaže veće poštovanje i veća ljubav prema njima, i to ne samo zbog doznaka.”

Odnos između članova dijaspore i onih koji su ostali na Kosovu nikada nije bio sasvim iskren i otvoren. Iako su mnogi koji žive u inostranstvu iskusili diskriminaciju u svojim novim domovinama, posebno u proteklim godinama, njih ponekad i njihovi s Kosova gledaju s visine.

Bljerta, čija su iskustva o marginalizaciji u vreme kada je bila migrantkinja u Švedskoj pomogla u tome da ona izgradi stav prema političkom entitetu koji je inkluzivan prema manjinama, kaže da je bilo poseta Kosovu kada se osećala kao da neko vrši diskriminaciju nad njom.

“Postoji jedan imidž, jedan oblik frustracije prema Albancima u dijaspori, da smo mi neki srećnici koji uživaju u socijalnoj i ekonomskoj slobodi koju ne znamo da koristimo na pravi način”, kaže Bljerta. “Da dijaspora ima nazadnu kulturu i da je motiviše očuvanje tih potvrđivanja identiteta koja su beskorisna, te da se dijaspora nedovoljno solidariše sa kosovskom omladinom koja je, i dalje, ostala izolovana.”

Ipak, ona kaže da često mnogi članovi dijaspore imaju brojne zablude po pitanju Albanaca na Kosovu, što se odražava u njihovom uverenju da su ljudi na Kosovu korumpirani, a ne demokrate: “Na Kosovu ima mnogo progresivnih grupa koje se bave nepravdom, korupcijom i lošom upravom. Progresivni duh postoji i on potiče iz naroda. U stvari, osećam se loše jer nisam tamo, gde bih mogla da učestvujem u feminističkom pokretu koji izlazi na ulice radi rodne ravnopravnosti, ali i da se zalažem za radnička prava i okončanje korupcije.”

Kao neko ko snažno veruje u socijaldemokratiju, ona se nada da će biti osnovana kosovska vlada koja će biti predana sprečavanju nejednakosti i da će se usredsrediti na neprivilegovane grupe.

“To je moj san”, kaže ona. “Možda sam idealistkinja. Verujem da je ključ održivog razvoja na Kosovu upravo socijaldemokratska stranka koja u prvi plan stavlja privredu, socijalnu i rodnu ravnopravnost, i nije zasnovana na etnocentrizmu.”

Ostaje da se vidi hoće li Samoopredeljenje biti takva snaga. Ipak, za sada, mnogi iz dijaspore ulažu u njih, u njihova stremljenja ka političkim i društvenim promenama. K

* Gaši je pseudonim, jer intervjuisana osoba nije htela da njeno pravo prezime bude korišćeno.

Foto: Zahvaljujući Blerti Hoti.