Tokom jednog popodneva početkom septembra, dvadesetčetvorogodišnji Ali Fadel je sedeo i uživao u energetskom piću Dabl fors (Double Force) u kafeteriji Vivace u blizini Centra za tražioce azila u Maguri, opština Lipljan.
Ali, inače izbeglica iz Sirije, je dolazio u kafić na pauzu i kako bi koristio Internet da bi stupio u kontakt sa svojim voljenima van Kosova, kao što to rade mnogi tražioci azila u ovoj oblasti.
Kosovo nije važna tema u tim razgovorima, bilo u telefonskim razgovorima ili za stolom, gde je pokazao fotografiju svoje dvogodišnje ćerke koja ga, kako kaže, čeka u Nemačkoj.
Ali je bio na sredini svoje putničke odiseje; njegovo željeno odredište bilo je još uvek 2.000 kilometara daleko, što je slična razdaljina koju je već prešao da bi dospeo na Kosovo iz Sirije.
Ali je nekada živeo sa svojom majkom, ocem i bratom u gradu Dair ez-Zor do 2013, kada je rat onemogućio njegov dalji ostanak tamo. Objasnio je da je eksplozija u njihovom domu te godine ubila njegovog oca.
Aktuelni rat u Siriji, koji je prvobitno izbio 2011. nakon građanske pobune u okviru Arapskog proleća, tema je o kojoj se na Kosovu primarno govori u kontekstu radikalizacije mladih građana Kosova. Izveštavano je da je nekoliko stotina Kosovara otputovalo u Siriju 2012-13. kako bi se pridružili Islamskoj državi (ID), jednoj od više frakcija u složenom tekućem sukobu, u kom je bilo i intervencija stranih država, kao što su SAD, Rusija i Turska.
Ali Fadel, 24 godine, prošao je kroz Kosovo u septembru na svom putu ka Zapadnoj Evropi. On beži od građanskog rata u Siriji, gde mu je, kako kaže, uništena kuća i ubijen otac. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).
Ali, kao i njegova majka i brat, su među više od 5,6 miliona civila koji su se preselili u suprotnom smeru, izvan Sirije, bežeći kao izbeglice; više od 6 miliona drugih ljudi raseljeno je unutar Sirije.
Mnoge sirijske izbeglice beže u Tursku, gde se Alijeva majka i njegov brat nalaze. Odatle su se desetine hiljada uputile prema Balkanu preko takozvane Balkanske rute, odakle se zatim kreću ka Zapadu. Istim putem se kreću mnogi drugi sa Srednjeg istoka i iz Afrike koji beže od sukoba, loših ekonomskih uslova i kršenja ljudskih prava.
Alijev saputnik, dvadesetdvogodišnji Palestinac Otman Ilmotaki, kaže da je prvo putovao iz Palestine za Siriju u junu 2017. Kaže da je u Siriji platio 1.200 evra švercerima da bi ga odveli u Tursku. Na palestinskim teritorijama, pored periodičnih sukoba, kritična kršenja ljudskih prava istrajavaju.
“Ostao sam u Turskoj na godinu dana da bih skupio neki novac”, kaže Otman, prelistavajući brojne fotografije na svom telefonu sa radnih mesta u turskim gradovima. “Radio sam u restoranima; prao sam posuđe.”
Otman Ilmotaki je otišao iz Palestine prošle godine, krećući se ka Siriji pre nego što je zastao u Turskoj da bi zaradio novac pre nastavka putovanja na Zapad. Fotografija: Uran Krasnići.
Sa novcem zarađenim u Turskoj, njih dvojica su platila još 500 evra da bi prešli tursko-grčku kopnenu granicu. Uprkos riziku od utapanja, prolaz preko mora iz Turske do Grčke košta one koji su u pokretu čak i više, od oko 880 do 7.000 evra za prelazak, a prema Globalnoj studiji UN o švercovanju migrantima iz 2018.
Direktor Direktorata Kosovske policije za migracije i strance, Rahman Siljejmani (Sylejmani), objašnjava da se Kosovo ne nalazi na glavnoj ruti koju trenutno koriste migranti na Balkanu dok se kreću preko Kosova — koje nema granicu sa nekom državom-članicom EU — što predstavlja problem prelaska još jedne granice i produžetka putovanja.
Siljejmani kaže da je posle zatvaranja trase kroz Makedoniju, Srbiju i državu-članicu EU Mađarsku 2016. — kada su ove države pooštrile kontrolu granica na zahtev država-članica EU, posebno Austrije — ‘Nova balkanska ruta’ napravljena kroz Grčku, Albaniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku.
Broj migranata prijavljenih u Albaniji 2018. veći je od 100 posto nego prošle godine, dok se na granici između Bosne i Hercegovine i Hrvatske nalaze hiljade migranata koje su ostale u šatorima u Bihaću i Velikoj Kladuši, bez mogućnosti da uđu u EU. Uslovi na ovoj granici predmet su strogih kritika, dok su Lekari bez granica naglasili da postoje potiskivanje i nasilje nad migrantima na hrvatskoj strani.
Iako se Kosovo možda ne nalazi na glavnoj ruti, desetine migranata i dalje pokušavaju da pređu svake godine. Direktorat Kosovske policije za migracije i strance saopštio je za K2.0 da je u 2018. godini, do avgusta, 146 osoba prijavljeno da su nezakonito prešli kosovsku granicu. Prošle godine, 147 ovakvih prelaza je prijavljeno, dok se zna da je 2016. godine 307 osoba nezakonito prešlo granicu.
Izveštaj Međunarodne organizacije za migracije (IOM) iz avgusta 2018. navodi da većina migranata i tražilaca azila na Kosovu potiče iz Sirije, Turske, Palestine i Libije.
Migranti koji ulaze na Kosovo uglavnom dolaze preko Albanije i Makedonije. Prema Siljejmaniju, većina migranata koja dolazi kroz Albaniju ulazi u blizini stalnog graničnog punkta u Vrbnici, dok oni koji dolaze kroz Makedoniju ulaze preko staza u blizini graničnog prelaza Elez Han.
Ali i Otman su došli na Kosovo preko Albanije nakon što u više navrata nisu uspeli da uđu u Crnu Goru. Ali kaže da ga je crnogorska policija primorala da se vrati, upotrebljavajući nasilje nad njim kada je pokušao da pređe albansko-crnogorsku granicu.
“Udarili su me policijskim pendrekom”, rekao je. “Zatim smo se vratili u Albaniju.”
Inspektorat Policije Crne Gore nije odgovorio kada smo s njim stupili u kontakt u vezi sa tvrdnjama ovog Sirijca. Bilo je izveštaja u regionalnom medijima o tome da najnovija država-članica NATO pooštrava kontrolu na svojoj granici sa Albanijom; od 17. avgusta, Crna Gora je rasporedila vojne trupe na granici u pojačanom naporu da spreči nezakonite migracije.
“Tri dana smo ostali [u Albaniji] i zatim smo došli na Kosovo”, kaže Ali.
Prema Alijevom mišljenju, otkako su on i Otman napustili Grčku, nisu platili nikakvim švercerima, već su koristili pametne telefone da bi pronašli rute iz Grčke ka Albaniji, a zatim do granice sa Crnom Gorom, nakon čega su prispeli na Kosovo.
Mesec dana nakon što se K2.0 upoznao sa njima dvojicom u kafiću u Maguri, obojica su ostavili Kosovo za sobom, kao što to čini većina migranata koji se prijavljuju u Centru za tražioce azila.
Alijev pogled je uperen ka tome da stigne kod svoje ćerke i devojke u Duizburg, Nemačka. “Neću ovde još dugo ostati”, izjavio je u septembru. “Nemam vremena; vremenske prilike će se pogoršati. Biće vrlo hladno za prelazak planina i spavanje u njima.”
Otman se ponadao da će se pridružiti nekim prijateljima u Holandiji, što nije daleko od Duizburga.
Direktor policije Siljejmani kaže da, kako je ruta sa Kosova do Crne Gore teža zbog planinskog terena, većina migranata prelazi iz Leposavića u Srbiju.
“Uglavnom preko Jarinja… i mali broj [prelazi] kod Brnjaka”, rekao je, misleći na granične punktove na severu Kosova; državne institucije imaju slabu kontrolu u ovom delu zemlje i ovdašnji granični prelazi dugo su bili povezivani sa švercom robe.
Bez zaštite
Kosovari su dobro upoznati sa patnjom koja prati migraciju, jer je Kosovo samo po sebi bilo izvor intenzivnih migracija na Zapad devedesetih godina i svedok odlaska velikoj broja ljudi preko raznih punktova u proteklim decenijama.
Veliki broj građana Kosova je pokušao da napusti zemlju u proteklim godinama. Ministarstvo unutrašnjih poslova, upućujući na statistike Eurostata, tvrdi da je broj ilegalnih kosovskih migranata ka EU od 2013. do 2017. iznosio 123.415 osoba, dok je broj povratnika na osnovu naredbi o proterivanju bio 49.410.
Čini se da ovo iskustvo nije rezultiralo darežljivošću ili razumevanjem kosovskih vlasti prema tretmanu ljudi koji su u proputovanju.
Kada je migrant iz Alžira preminuo u Centru za tražioce azila početkom ove godine, ova tema nije zadobila pažnju javnosti.
Dvadesetosmogodišnji Rabehi Lamin (Lamine) se prijavio za azil 19. septembra 2017. Na jutro 24. februara 2018. pronađen je bez svesti na svom krevetu pored službenika obezbeđenja ovog centra.
Izveštaji Hitne pomoći iz Lipljana navode da je ambulanta pristigla u centar u 8.30 ujutru; nakon što su bolničari pružili neophodnu medicinsku pomoć u ambulanti da bi mu povratili svest, ovaj pacijent je prevezen na Univerzitetski klinički centar Kosova (UKCK) u Prištini sa pulsom od samo 50 otkucaja po minuti i nivoom kiseonika u krvotoku od 85 odsto (normalan procenat je 95+, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji).
Javorka Prlinčević, tužiteljka u Osnovnom tužilaštvu u Prištini, koje je zatvorilo istragu u ovom slučaju, kaže da je uzrok smrti Alžirca bila srčana tamponada.
Prema rečima Prlinčević, forenzički izveštaj je zaključio da je Lamin preminuo nakon ispijanja sedativa bez lekarskog recepta.
“On je konzumirao droge koje su oslabile njegove krvne sudove”, kaže šef Centra za tražioce azila, Fitim Zarići (Zariqi). “Obezbeđenje kaže da nije bilo buke ni problema u smislu svađe [između tražilaca azila] ili bilo šta te vrste. Doktori su potvrdili da nije bilo znaka napada.”
Na osnovu Vodiča za procenu posebnih potreba osoblja u centru, tražioce azila bi trebalo pitati da li su zavisnici nekih droga i/ili alkohola, i procena se mora napraviti u odnosu na to da li im je potrebna psihološka ili psihijatrijska pomoć. Prema Propisu Ministarstva unutrašnjih poslova o funkcionisanju Centra za tražioce azila, tražioci azila sa suicidalnim tendencijama trebalo bi da budu stavljeni pod posebni nadzor.
Februara ove godine, dvadesetosmogodišnji Rabehi Lamin preminuo je nakon što su ga pronašli u nesvesti u Centru za tražioce azila u Lipljanu. Poznat je tek mali broj detalja o njegovoj smrti.
Ipak, psiholog Ismajl Musa, koji nudi socijalne usluge u centru i koji je bio na dužnosti kada je Lamin preminuo, kaže da se ovaj tražilac azila izjasnio da nema nijednu zavisnost i da nije pokazivao znake traume ili zloupotrebe droga.
“Sastao sam se sa njim dvaput ili triput”, rekao je. “Delovao je kao stabilna osoba.”
Laminovo telo ostalo je u UKCK-ovoj mrtvačnici duže od nedelju dana, nakon čega je 6. marta prevezeno u Istanbul i vraćeno u Alžir preko leta na relaciji Istanbul-Alžir.
Kako Alžir ne priznaje državu Kosovo i ove dve zemlje nemaju bilateralni sporazum, jedina ambasada u regionu koja je mogla da se pozabavi Laminovim slučajem bila je Ambasada Alžira u Beogradu. Iako je K2.0 stupilo u kontakt sa ovom ambasadom da bi saznalo o učešću u ovom slučaju, nismo dobili odgovor.
Na Kosovu nije objavljeno nijedno saopštenje za medije o Laminovoj smrti ili istrazi na veb-sajtovima bilo koje relevantne institucije; Ministarstva unutrašnjih poslova, Kosovske policije ili Osnovnog tužilaštva u Prištini.
Artan Murati, istraživač u nevladinoj organizaciji koja se bavi demokratskom odgovornošću, Kosovskom demokratskom institutu (KDI), kaže da je Ministarstvo unutrašnjih poslova trebalo da obavesti javnost o ovom slučaju.
“To je slučaj u koji je uključen stranac o kom niko ništa ne zna. Najmanje što je moglo da se uradi bilo je da se javnost obavesti o tome putem saopštenja za medije”, rekao je. “Kao građani imamo pravo da budemo informisani o [smrtnom ishodu].”
Zarići kaže da je Lamin samo stao da se “odmori” na Kosovu, jer mu je krajnji cilj bio da uđe u Zapadnu Evropu, kao što to radi i većina ljudi u proputovanju kroz Kosovo.
Istovremeno, oni koji samo nameravaju da prođu ovuda često se prijavljuju za azil — 130 od 146 ljudi koji su ilegalno prešli granicu od avgusta 2018. učinili su to. To je više administrativna procedura za većinu njih, jer im se tamo omogućuje zakonsko pravo da ostanu na Kosovu dok se njihov zahtev razmatra, jer većina njih nema nikakvu nameru da ostane na Kosovu na duže staze.
Kosovo je u proteklih nekoliko godina obezbedilo i Privremenu zaštitu — što je neposredan i kratkoročan zaštitni status za raseljene osobe — za 15 osoba, od kojih većina potiče iz Sirije i Palestine.
Prema kosovskim zakonima koji uređuju pitanja azila, oni koji su uspešni pri apliciranju za azil mogu da dobiju status izbeglice ili niži stepen zaštite pod nazivom status supsidijarne zaštite, ako se nalaze u opasnosti od progonstva u svojoj zemlji porekla. Ministarstvo unutrašnjih poslova mora da odlučuje o aplikaciji za azil u roku od 6 meseci, ili 9 meseci u određenim okolnostima.
Ako se zahtev za azil odbije, zainteresovana strana ima pravo na žalbu kod Državne komisije za izbeglice i kod domaćih sudova. Od septembra 2018, ova komisija je primila 10 žalbi. Međutim, komisija je samo jednom donela odluku u korist podnosioca žalbe, dajući supsidijarnu zaštitu građaninu Demokratske Republike Kongo 2014. godine.
Program za građanska prava na Kosovu (CRP/K), organizacija koju je osnovao Norveški savet za izbeglice 1999. i koja nudi savete tražiocima azila, saopštio je da Kosovo nije obezbedilo status izbeglice bilo kome pre tekuće godine. Na osnovu njihovih proračuna, samo je 12,8 odsto zahteva za azil na Kosovu prihvaćeno u poređenju sa 46 odsto uspešnih aplikacija u državama EU, gde najveći broj tražilaca azila u stvari planira da ostane.
Kosovsko Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je status izbeglice odobren samo za 34 osobe.
Prvi, 28. marta ove godine, bio je turski građanin Ugur Toksoj (Uğur Toksoy).
Prema pisanju BIRN-a, Turska je zahtevala izručenje Toksoja na osnovu toga što je deo Gulenovog pokreta koji predvodi proterani sveštenik Fetulah Gulen (Fethullah Gülen), koji je i sam nedavno bio žrtva odbijenog zahteva za izručenje koji je Turska podnela Sjedinjenim Državama, gde je njemu odobren stalni boravak. Ovaj pokret je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan (Recep Tayyip Erdoğan) nazvao ‘Fetulahovom terorističkom organizacijom (FETO)’. On je u više navrata tvrdio da je ova organizacija stojala iza pokušaja vojnog udara u Turskoj 2016.
Toksoja su uhapsile kosovske institucije u oktobru 2017, ali su sudovi odlučili da bi trebalo da bude isporučen. “Za državu koja teži vrednostima Zapadne Evrope, sprega sa Erdoganom nije dobra”, izjavio je Toksoj za BIRN početkom ove godine.
On je govorio ovo u epicentru dešavanja zbog kojih je Kosovo dospelo na naslovne strane usled onoga što je Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) nazvao “bezosećajnim zanemarivanjem ljudskih prava i vladavine zakona”.
Marta 29, dan nakon što je Toksojev zahtev za azil prihvaćen, šestoro turskih građana sa boravišnim dozvolama Kosova uhapšeno je i izručeno Turskoj, uprkos tome što ova zemlja godinama ima sve gori odnos prema ljudskim pravima.
Deportacija Mustafe Erdema, Jusufa (Yusuf) Karabine, Cihana Ozkana (Özkan), Kahramana Demireza, Osmana Karakaje (Karakaya) i Hasana Husejina (Hüseyin) Gunakane — pet nastavnika, plus doktora — dovela je do protesta na kosovskim ulicama, vanredne sednice Skupštine Kosova i beskrajnih političkih klevetanja. (Kasnije se pojavila informacija da je Hasan Husejin Gunakan deportovan greškom, umesto Hasana Husejina Demira, o čijem se boravištu ništa ne zna.)
Čak i danas, više od šest meseci kasnije, nepoznati su precizni detalji okolnosti u kojima su se desile deportacije.
Pravo žalbe na nalog za prisilnu deportaciju tehnički postoji, uključujući proceduru na sudovima. Međutim, član 98 Zakona o strancima i zakon kojim je uložen amandman na postojeći zakon — koji je dogovoren aprila 2018. i stupio na snagu u maju — navodi da se žalbom ne suspenduje odluka o prisilnoj deportaciji ako je napravljena procena da osoba o kojoj je reč predstavlja opasnost po državnu bezbednost ili javno zdravlje.
Ombudsman Hiljmi Jašari (Hilmi Jashari) kaže da ova činjenica predstavlja kršenje ljudskih prava, posebno član 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLJP), koja uređuje pravo na ‘efikasan pravni lek’ i direktno je primenjiv na Kosovu na osnovu člana 22 Ustava Kosova.
“Celokupni teret fraze ‘efikasan pravni lek’ leži u reči ‘efikasan’, naime, da ima efekat na pojedinca i da je pristupačan, brz i koristan”, kaže Jašari. “Član 13 EKLJP [koji upućuje na pravo žalbe ili efikasne tužbe] trebalo bi da bude mera koja sprečava pristrasnost države, jer se zakonitost u državi meri proizvoljnim radnjama koje bi ona mogla da preduzme.”
Istraživač Ćerim Ćerimi (Qerim Qerimi), profesor međunarodnog prava u oblasti ljudskih prava na Univerzitetu u Prištini, saglasan je sa time da prisilni odlazak turskih građana predstavlja kršenje međunarodnog prava.
“Kao minimum minimuma, svaki državljanin ili osoba koja nema boravište u nekoj državi trebalo bi da uživa pravo na fer suđenje”, kaže Ćerimi. “Drugim rečima, ovakve odluke bi trebalo da budu rezultat namere i sudskih presuda.”
Izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, Igor Šoltes, takođe je saglasan sa time da su radnje Kosova predstavljale kršenje međunarodnih ljudskih prava i kaže da nisu bile u skladu sa evropskim standardima.
“Pisao sam predsedniku i premijeru da bi Kosovo trebalo u potpunosti da poštuje sudske procese u skladu sa evropskim standardima”, kaže Šoltes. “Sve radnje bi trebalo da uvažavaju univerzalno poštovanje ljudskih prava.”
Skupština Kosova je 4. aprila glasala da ustanovi anketni odbor u slučaju u kom su dosad intervjuisane desetine visokih zvaničnika.
U međuvremenu, ombudsman u svom izveštaju navodi da su nadležne institucije preduzele mere, “bez koordinacije između institucija na osnovu svojih mandata i bez transparentnosti, koja je glavni princip dobre uprave u jednoj zemlji”.
Ipak, izvršne vlasti i dalje podržavaju njihove radnje.
Valjon Krasnići (Valon Krasniqi), direktor Odeljenja za državljanstvo, azil i migracije u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, kaže da je bilo drugih sličnih slučajeva u kojima su iste procedure primenjene radi poništavanja boravišnih dozvola drugim strancima.
Prema rečima nadležnih iz Ministarstva unutrašnjih poslova, boravišna dozvola jordanskog državljanina je ukinuta 10. aprila 2018. na sličan način kao što je bio slučaj sa turskim državljanima, a na osnovu procene AKI-ja. Jordanski državljanin je dobio dozvolu za boravište još 2002, ali je, prema rečima ministarstva, 2. maja on bio podložan prisilnoj deportaciji Kosovske policije u Jordan.
“Procedura je tekla onako kako obično protiče: Zahtevi [za ukidanje boravišnih dozvola turskih državljana] prispeli su kod ministra od AKI-ja. Ministar ih je zatim prosledio nama. U tome nije bilo ničeg vanrednog”, kaže Krasnići, dodajući da, u skladu sa zakonom, AKI nije dao obrazloženje za podnošenje ovakvog zahteva.
Dok se Skupština Kosova i sudovi i dalje nadaju da će sasvim rasvetliti slučaj turskih državljana, Edvard Džozef (Edward Joseph), istraživač koji se bavi Balkanom na Univerzitetu Džons Hopkins (Johns Hopkins University) u Sjedinjenim Državama, izjavio je u intervjuu za Glas Amerike da se činilo da je Kosovo “pokleklo pred pritiskom Turske” prilikom deportacije.
Jedanaestog novembra, nakon što se predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) sasao sa turskim predsednikom Erdoganom, tvitnuo je sledeće: “Erdogan je pravi prijatelj i veliki podržavalac Kosova.”
Istovremeno, svih 35 ljudi koji su dobili status izbeglice na Kosovu turski su državljani.
Kada se potraga za slobodom okonča iza rešetaka
Dok je sramotan tretman šestoro turskih građana izazvao politički zazor i veliku raspravu u medijima u proteklim mesecima, muke s kojima se suočavaju oni na Kosovu tokom migracije duž balkanske rute ka Zapadnoj Evropi retko kada dosežu do javne svesti.
U prošle tri godine, nešto više od 200 ljudi iz 27 država našlo se u Pritvorskom centru za strance u Vranom Dolu, u blizini Prištine.
Pritvorski centar je namenjen ljudima koji su uhvaćeni da nezakonito ulaze na Kosovo, ali ne traže azil ili onima čiji su zahtevi za azil odbijeni i koji ne napuste Kosovo u roku od 30 dana. Po zakonu, oni bi ovde mogli da budu zadržani do godinu dana dok se ne napravi aranžman za njihov povratak u zemlju porekla, iako je pritvor za većinu ovih ljudi kraći; u avgustu 2018. ovde je boravilo samo četiri osoba.
To je delimično slučaj zato što mnogi pritvorenici ne čekaju da se realizuje proces prisilnog povratka koji bi mogao da potraje, već se dobrovoljno saglase da se vrate u zemlju porekla u skladu sa Zakonom o strancima.
Kada Kosovo ima bilateralni sporazum sa drugom državom o dobrovoljnom povratku građana, proces je mnogo neposredniji. Ipak, u ostalim slučajevima, spoljna podrška je često neophodna.
Međunarodna organizacija za migracije (IOM) pomaže da se olakša komunikacija sa državama s kojima Kosovo nema sporazum, saopštivši da Kosovo ima samo 24 takvih bilateralnih sporazuma o dobrovoljnom povratku građana.
Uz podršku IOM-a, Ministarstvo unutrašnjih poslova je 19. septembra ove godine vratilo dvojicu alžirskih građana u njihovu domovinu.
Habib Habibi, projektni koordinator kancelarije IOM-a na Kosovu, kaže da je ova organizacija asistirala pri ostvarivanju komunikacije sa Ambasadom Alžira u Beogradu nakon što su dva građanina iz ove severno-afričke države odlučila da se prijave za dobrovoljni povratak.
Habibi kaže da su službenici Ministarstva unutrašnjih poslova stupili u kontakt sa IOM-om kada su imigranti izrazili svoju želju da se dobrovoljno vrate. IOM ih je zatim intervjuisao, nakon čega pritvorenik potpisuje izjavu o povratku. “Moramo da budemo vrlo oprezni da se ova izjava daje bez bilo kakvog pritiska i da [pritvorenik] dobije objašnjenje o narednim koracima, naime, o tome kakvu [podršku] IOM pruža”, kaže Habibi.
Prema Habibijevim rečima, u slučaju dvojice Alžiraca, IOM je pružio malu finansijsku pomoć pre njihovog povratka kako bi pokrili osnovne troškove tokom putovanja i hitne slučajeve u prvih mesec dana po povratku.
Ako vlasti nisu u mogućnosti da postignu sporazum sa državom iz koje pritvorenik potiče o povratku u roku od godinu dana, ovaj pojedinac se mora osloboditi iz Pritvorskog centra, iako bi i dalje bio neregularan migrant bez statusa prebivališta na Kosovu. Prema izjavi nadležnih iz Pritvorskog centra, do dana današnjeg nije bilo slučajeva u kojima je neka osoba puštena na ovaj način.
Valjon Krasnići, direktor Odeljenja za državljanstvo, azil i migracije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kaže da, ukoliko nakon puštanja na slobodu budu uhapšeni, ovi pojedinci bi mogli da se vrate u Pritvorski centar.
Kako država na pruža besplatnu pravnu pomoć u Pritvorskom centru, ove usluge moraju da pružaju nevladine organizacije kao što je IOM.
Habibi kaže da, pored toga što reaktivno odgovara kada ih ministarstvo pozove, IOM planira da proaktivno vrši posete, predstavlja prezentacije i priprema letke kako bi informisao strance koji su zadržani na Kosovu o mogućnosti njihovog dobrovoljnog povratka.
Pored IOM-a, Program za građanska prava na Kosovu (CRP/K) pruža i ograničeno savetovanje ovom centru.
Memlji Imeri (Memli Ymeri), koordinator Jedinice za azil i izbeglice u CRP/K, kaže da je ova organizacija primarno zainteresovana za utvrđivanje toga da li bi oni koji se nalaze u Pritvorskom centru trebalo, u stvari, da borave u Centru za tražioce azila, što je, kako kaže, moguće ustanoviti sprovođenjem jednostavnog intervju sa pritvorenim licem.
Memlji Imeri iz Programa za građanska prava na Kosovu kaže da njegova organizacija nema skoro nikakve veze sa Pritvorskim centrom, sem toga što utvrđuju da li se pritvorenici nalaze u objektu u kom bi trebalo. Fotografija: Uran Krasnići.
Međutim, Imeri kaže da većina onih koji su zadržani u Pritvorskom centru nije zainteresovana za traženje azila, pa tako ova organizacija prestaje da radi sa njima.
Nepostojanje organizacija koje nadgledaju uslove u Pritvorskom centru ili Centru za tražioce azila i objavljuju svoje nalaze otežava ustanovljavanje toga da li su usluge u ovim centrima dovoljno kvalitetne. Samo je Nacionalni preventivni mehanizam protiv mučenja (NPM), koji funkcioniše u okviru Kancelarije ombudsmana, u mogućnosti da blisko nadgleda tretman stranaca u ovim centrima u svako doba, te izveštava samo jednom ili dvaput godišnje.
Ipak, direktorka NPM-a, Šćipe Malja (Shqipe Mala), kaže da se mehanizam nije usredsredio mnogo na nadgledanje uslova u centrima za azil i pritvor. “U stvari, mi smo se [čak] više usredsredili na same zatvore…” kaže ona, misleći na mali broj osoblja u NPM-u i sugerišući da se ustanove za popravnu i psihijatrijsku rehabilitaciju suočavaju sa većim problemima.
Šćipe Malja iz Nacionalnog preventivnog mehanizma kaže da su tek mali resursi dostupni u svrhe bliskog praćenja uslova u kosovskim centrima za azil i pritvor.
Mediji se, takođe, bore za bolji pristup ovim centrima. Jedan od skorašnjih intervjua sa nekim ko se nalazi u Pritvorskom centru potiče iz 2016. godine, kada je portal Telegrafi objavio članak pod nazivom ‘Život čeka da pobegne sa Kosova’, gde su intervjuisali tridesetčetvorogodišnjeg Iranca.
“Nemam regularna dokumenta i očekujem da mi Republika Kosovo obezbedi dokument kako bih mogao da odem odavde”, rekao je iranski građanin koji je uhvaćen pri upotrebi lažnog pasoša. U takvim slučajevima, država izdaje putni dokument za jednosmerno putovanje u državu porekla, sem ako prvobitni dokument nije izdala nadležna država.
“Teška gvozdena vrata, bodljikava žica i čuvari u dvorištu, gde odlazi u šetnju jednom dnevno, upućuju na ograničene životne uslove, da sada živi u državi u kojoj nikada nije hteo da se nađe”, piše ovaj portal.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je odbilo zahteve K2.0 za posetu centru, na osnovu toga što pritvorenici nisu izrazili želju da ih novinari intervjuišu. Odgovore smo primili 25. juna i 25. jula.
“Čak i kada ih ombudsman poseti, oni ni tada ne pričaju”, kaže visoka zvaničnica Pritvorskog centra Nerdživana (Nerxhivane) Daka.
Niman Hajdari, advokat u NPM-u koji u centru sprovodi intervjue od 2016, negira da je ovo slučaj, izjavljujući da nije bilo primera gde su pritvorenici odbili da razgovaraju sa njima.
Advokat Niman Hajdari kaže da su neistinite tvrdnje Pritvorskog centra o tome da su pritvorenici nevoljni da budu intervjuisani. Fotografija: Uran Krasnići.
Hajdari kaže da je primarni problem u Pritvorskom centru onaj u vezi sa komunikacijom, jer pritvorenici govore jezike koji se retko gde mogu naći na Kosovu i potrebni su im prevodioci, na šta imaju pravo po Zakonu o pritvorenicima. Prilikom poslednje posete, kako objašnjava, jedan Alžirac nije govorio francuski, već samo arapski. On kaže da je zbog takvih slučajeva NPM naložio izradu brošura na arapskom.
Iako je relativno lako pronaći prevodioca za arapski, drugi jezici koje govore pritvorenici iz Afganistana, Pakistana i Irana predstavljaju veliki izazov.
Na primer, kada je CRP/K-u potrebno da komunicira sa nekim ko govori urdski jezik, oni angažuju prevodioca po imenu Gopal Sing Katka (Gopal Singh Khadka) koji govori hindi, a koji je sa svojim bratom vlasnik prištinskog restorana ‘The Himalayan Gurkha’.
“Ovi jezici su slični i razlikuju se samo u pisanoj formi”, kaže Katka.
Katka živi na Kosovu već 13 godina, ima dozvolu za stalno boravište i svakodnevno koristi albanski. On kaže da većina migranata koji beže iz svojih država u stvari beže od siromaštva.
“Često mi kažu da žele da idu u Evropu da bi našli bolji posao”, rekao je.
Oskudne usluge
Kako je spoljno monitorisanje uslova u Pritvorskom centru i Centru za tražioce azila daleko od sveobuhvatnog, ipak je jasno da određene usluge nedostaju.
Godišnji izveštaj ombudsmana za 2017. pominje potrebu za zapošljavanje stalnog doktora u Pritvorskom centru, što je standard koji je uveo Evropski komitet za prevenciju mučenja (CPT).
“Standardi koje je uveo CPT u pogledu prava inostranih pritvorenika utvrđuju pravo na doktora kao osnovno pravo koje je garant pravilnog postupanja prema pritvoreniku”, navodi se u izveštaju.
Šef Pritvorskog centra Seljman (Selman) Nimanaj kaže da je tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova da centar dobije stalno medicinsko osoblje kao što je predviđeno propisima ministarstva prema kojima se upravlja ovim centrom, gde se navodi da bi centar trebalo da ima stalnog doktora. “U prvoj nedelji kada sam pristigao, požalio sam se na to što nema medicinskog osoblja”, rekao je.
Ambulanta može da dođe iz Prištine u centar koji se nalazi u Vranom Dolu, ali je prestonica udaljena oko 15 kilometara.
Međunarodna organizacija Jezuitska izbeglička služba (Jesuit Refugee Service), koja radi na Kosovu u oblastima zdravstva i obrazovanja od 2001, donira medicinske i higijenske zalihe ljudima koji se nalaze u Centru za tražioce azila i u Pritvorskom centru.
“Verujemo da je od najveće važnosti da imamo lekara koji bi pružao ove usluge”, kaže direktorka organizacije Orjana Šabani (Shabani). “U slučajevima u kojima je Pritvorskom centru potreban lekar, oni [trenutno] treba da obaveste UKCK u Prištini da pošalje medicinsku pomoć.”
Jezuitska izbeglička služba pruža medicinske i higijenske zalihe onima koji borave u kosovskim centrima za pritvor i azil, ali kaže da bi sami centri trebalo da pružaju kvalitetnije medicinske usluge. Fotografija: Uran Krasnići.
Stalni doktor bi trebalo da bude prisutan u Centru za tražioce azila — gde je Alžirac Rabehi Lamin preminuo početkom ove godine — prema propisima na snazi. Ipak, umesto toga, medicinske usluge za one koji borave u centru pruža Porodični centar za medicinu u Maguri, koji obezbeđuje inicijalni pregled prilikom prijema.
Statistika Centra za tražioce azila pokazuje da je od početka avgusta oko 130 tražilaca azila učestvovalo u oko 300 medicinskih pregleda ove godine; neki slučajevi su upućeni na dodatno lečenje u prištinski UKCK, na njihova odeljenja za neurohirurgiju, kardiologiju, onkologiju, psihijatriju, radiologiju i ortopediju.
Prema Zarićijevim rečima, prosečni trošak po danu po tražiocu azila iznosi 20 evra, dok ukupan budžet, koji obuhvata zalihe hrane, održavanje, isplatu osiguravajućoj kući i plata osoblja, iznosi 90.000 evra.
Institucionalni vakuum i neodgovarajuće državne procedure koje ne zadovoljavaju praktične potrebe pogađaju i na druge načine one koji su pritvoreni u centrima.
Na primer, tokom popodneva 6. oktobra 2018, malom broju tražilaca azila koji su nedavno pristigli naloženo je da ne napuštaju Centar za tražioce azila jer im nije izdat identifikacioni dokument za tražioce azila, a koji sadrži informacije kao što su ime/prezime i datum rođenja. Takva dokumenta se izdaju samo od ponedeljka do petka u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova u Prištini.
Kako je tog dana bila nedelja, pa tako dokumenta nisu mogla da budu izdata, njima je savetovano da ostanu unutra. Direktor Centra za tražioce azila Zarići kaže da je tražiocima azila savetovano da ne provode duže od 10 ili 15 minuta vani, jer bi policija mogla da ih uhapsi usled neposedovanja dokumenata.
Neefikasne procedure znače da je onima koji su pristigli u Centar za tražioce azila van radnog vremena savetovano da ostanu unutra dok se papirologija u Prištini ne procesuira. Fotografija: Uran Krasnići.
On kaže da, kako se novo Administrativno uputstvo o proceduri za aplikante očekuje u bliskoj budućnosti, tražioci azila će uskoro biti u mogućnosti da se “slobodno kreću na teritoriji Republike Kosovo od trenutka traženja međunarodne zaštite i izdavanja ličnih karata sve dok se konačna odluka ne donese”.
Da bi se to omogućilo, očekuje se da će lične karte tražilaca azila da budu izdate u samom Centru za tražioce azila, umesto u Prištini, te da se, prema zakonodavnom planu Ministarstva unutrašnjih poslova, očekuje da će ovo uputstvo stupiti na snagu do kraja 2018.
Pri povratku u Pritvorski centar nailazimo na dodatne probleme kada je reč o uslovima s kojima se suočavaju oni koji tamo borave. NPM saopštava da pritvorenici dobijaju samo jedan sat ili dva sata ‘provetravanja’ dnevno — što je termin koji u propisima centra označava vanjsku aktivnost.
Advokat NPM-a Niman Hajdari kaže da ne postoji program aktivnosti tokom časova ‘provetravanja’. “Kako [osoba u pritvoru] nije optužena za krivično delo, međunarodne organizacije preporučuju veći broj aktivnosti kako bi njihov pritvor što manje ličio na pravi pritvor”, rekao je on.
Standardi koje je uveo SPT utvrđuju da bi kretanje neregularnih migranata trebalo da bude što manje ograničeno i da oni treba da imaju besplatan pristup fizičkim vežbama tokom celog dana, dok bi objekte trebalo opremiti za sedenje, odmaranje i tako dalje.
Hajdari kaže da je NPM utvrdio opšti manjak kvalifikacija kod osoblja u Pritvorskom centru i u Centru za tražioce azila. Obezbeđenje u oba centra trenutno pruža kompanija za obezbeđenje Rojet e Nderit, kojoj je Ministarstvo unutrašnjih poslova poverilo ovaj posao.
“Službenici zaduženi za bezbednost ne znaju kako da se ponašaju, posebno… kada su pritvorenici izolovani”, rekao je, misleći na pritvorenike koji su stavljeni u izolovane sobe na po 48 sati. “Lekar bi [redovno] trebalo da pazi na pritvorenika, gde pregled treba da se obavlja na svakih 15 minuta kako bi se sprečilo potencijalno samoubistvo.”
Kaže da bi radnike obezbeđenja trebalo obučiti. “Oni su obučeni da štite imovinu i objekte”, rekao je. “Ipak, u skladu sa preporukama Evropskog komiteta [CPT], trebalo bi obezbediti posebnu obuku u specifičnim kategorijama [rada sa pritvorenicima]… čak iako nisu redovni policijski službenici.”
Standardi CPT-a sugerišu da bi kvalifikovano osoblje “pažljivo trebalo izabrati” i da bi oni trebalo da budu kulturološki osetljivi kako bi se ostvarila “iskrena komunikacija”, dok bi makar neko od osoblja trebalo da poseduje “relevantna znanja jezika”.
Valjon Krasnići kaže da je Ministarstvo unutrašnjih poslova “izrazilo zabrinutost” kod Kosovske policije i zatražilo od njih da preuzmu obezbeđivanje Pritvorskog centra. Međutim, on tvrdi da ovaj zahtev nije odobren u policiji, jer su “procenili da stepen rizika nije tako visok”.
Kosovska policija nije potvrdila ni negirala ovu procenu, ali je odgovorila da se “izveštaji o stepenu rizika izdaju institucijama i one odlučuju o publikovanju istih”.
Ova vrsta odgovora čini se da ilustruje pristup države u bavljenju pitanjem često marginalizovanih stranaca na Kosovu — nejasne nadležnosti, manjak efikasnih sredstava i tretman daleko ispod nivoa koji je propisan međunarodnim standardima.K
Uređivao Artan Mustafa.
Dodatno uređivanje: Džek Bučer (Jack Butcher), Besa Luci.
Jezičko uređivanje: Loren Pis (Lauren Peace).
Naslovna fotografija: Uran Krasnići.
Ovaj članak je napisan u okviru programa za stipendisanje novinara u oblasti ljudskih prava, 2018.
Vrati se na monografiju
