Njegov zadatak jeste da osigura bezbednost i red na ulazu u ginekološku kliniku Univerzitetsko-kliničkog centra Kosova (QKUK), gde radi poslednje tri godine kao čuvar. Međutim, F.N., zaposleni u kompaniji za bezbednost lica i imovine Rojet e Nderit, kaže da se ne oseća bezbedno na svom radnome mestu.

Maja 25. je napadnut sa metalnim palicama, jer nije dozvolio jednoj stranci da uđe u kliniku posle radnog vremena; udaren je u glavu, što je rezultiralo povredama za koje je trebalo napraviti pet kopči.

Uprkos tome što, po zakonu, ima pravo na 21 dan plaćenog odsustva da bi se odmorio i oporavio, F.N. je uzeo samo četiri dana. “Imam tri ćerke”, kaže ovaj električar koji nije mogao da pronađe posao u svojoj struci, objašnjavajući svoju situaciju. On čak ne pominje mogućnost dobijanja nadoknade zbog povreda koje je pretrpeo na radu dok o tome nije upitan.

“Ko sam ja da tražim nadoknadu za nanetu štetu?”, pita on. “Redovno dobijamo platu i to je dobro.” Čini se da je njemu to dovoljno.

F.N. je samo jedan od desetina radnika koji trpe povrede na radnome mestu svake godine na Kosovu, ali prema rečima Jusufa Azemija, šefa Nezavisnog sindikata privatnog sektora na Kosovu, većina je zadovoljna kada samo može da zadrži svoje radno mesto; kada zahtevate da se poštuju vaša prava u privatnim kompanijama na Kosovu, kaže on, znači da ćete ostati bez ugovora.

“Bilo je slučajeva kada kompanija zaposlenima nije plaćala po tri meseca, a kada su tražili svoje plate, nisu isplaćeni već im je rečeno da od tog trenutka više ne dolaze na posao”, kaže Azemi. On navodi visok stepen nezaposlenosti, zvanično 30 posto, nepovoljno tržište, korupciju i nepotizam u državnim institucijama kao razloge za ono što on naziva “privatizacijom” radničkih prava. Ishod toga je, kako kaže, siromaštvo.

Jusuf Azemi, šef kosovskog Nezavisnog sindikata za privatni sektor, kaže da je kršenje prava zaposlenih rasprostranjeno. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

F.N. insistira na tome da nema na šta da se požali u svom odnosu prema poslodavcu; baš suprotno, on je zadovoljan što ima posao, iako kaže da bi mu bilo draže da ima posao u svojoj struci. Predstavnici firme Rojet e Nderit izjavili su za K2.0 da su ponudili lekarsku pomoć i plaćeno odsustvo nakon napada. “Kada je reč o ostalim troškovima, mi sada analiziramo ovaj slučaj sa Kosovskom policijom kako bismo ponudili pravu nadoknadu za štetu nanetu našem zaposlenom i našoj kompaniji”, stojalo je u pisanom odgovoru koje je poslala firma Rojet e Nderit.

Ipak, prema zvaničniku sindikata, kompanije za zaštitu lica i imovine jesu drugi po redu kršioci radničkih prava na Kosovu, i nalaze se samo iza građevinskog sektora u kom su kršenja prava i rizici evidentni svakodnevno. Azemi se priseća jednog incidenta prošle godine kada su poslodavci osobe F.N. otpustili 60 zapošljenih odjednom a da nisu dali neki razlog za takvo postupanje; oni su se vratili na posao tek nakon intervencije ovog sindikata.

Nereagovanje vlade

Radnička prava na Kosovu — kako su navedena u Zakonu o radu, Opštem kolektivnom sporazumu i Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu — tehnički su dobro regulisana, iako se u Izveštaju Evropske komisije o napretku iz 2015. navodi da Zakon o radu još treba uskladiti sa zakonodavstvom EU i da je sprovođenje aktuelnog zakona “nezadovoljavajuće”. Na osnovu statistike Nezavisnog sindikata privatnog sektora, 90 odsto ovih zakona se ne sprovodi na terenu.

Izveštaj o napretku navodi i da se više treba uraditi radi primene zakona u vezi sa zdravljem i bezbednošću kako bi se sprečile povrede i nesreće na radu. Godine 2014. je bilo 64 slučajeva nesreća i povreda na radu, uključujući devet smrtnih slučaja; u prvoj polovini 2015, bilo je 26 nesreća, pa i pet smrtnih slučajeva. Brojke za obe godine nisu realne, jer se ne izveštava o svim slučajevima koji se dogode.

Govoreći o ovim slučajevima i slabom napretku, Azemi optužuje Inspektorat za rad da u njemu postoje korupcija i nepotizam. On optužuje i ministra rada i socijalne zaštite, Arbana Abrašija, da je odgovoran jer nije reagovao na ovakve slučajeve. Između januara i septembra 2016, Azemi kaže da je četiri ili pet puta pisao Abrašiju da bi ga obavestio da nema napretka u privatnom sektoru u pogledu radničkih prava.

Azemi kaže i da je čak, za vreme formalnog sastanka sa Isom Mustafom u januaru 2016, obavestio premijera o nesrećama u kojima su inspektori sarađivali sa privatnim kompanijama da bi se prikrila kršenja radničkih prava. Ovom sastanku su prisustvovali, kako naglašava, aktuelni predsednik Hašim Tači (tada zamenik premijera) i Abraši; Azemi insistira na tome da su sve javne institucije, prema tome, svesne velikih kršenja prava na radu u privatnom sektoru.

“Da je neko čuo za slučajeve s kojima sam ja upoznat, mislio bi da sam ja lud”, kaže on dok počinje da opisuje slučajeve kršenja prava s kojima se članovi njegovog sindikata svakodnevno suočavaju u privatnim kompanijama. “Ima slučajeva o kojima nam radnici pričaju da inspektori, koji svoj posao rade pošteno, uhvate poslodavce nespremne, pa su radnici primorani da se sakriju na mestima u koja ne bi stao ni zec.”

Najproblematičniji deo u privatnom sektoru je i dalje građevinski sektor. Azemi kaže da je njegov sindikat identifikovao više od 100.000 radnika koji nemaju ugovor; zvanične brojke koje je naveo Inspektorat za rad na konferenciji za medije u martu je bliži brojci od 1.800.

Kršenje radničkih prava na Kosovu je i dalje najčešće u građevinskoj industriji, kao i u privatnim kompanijama za bezbednost privatnih lica i svojine. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Azemi ovu cifru naziva “apsurdnom”. “Mi smo ih javno pozvali da zajedno sa nama svakodnevno posete kompanije i vide sami koliki je broj radnika bez ugovora”, kaže on. “S druge strane, ima firmi koje 8 godina nisu platile penzijski doprinos radnicima.”

Azemi dodaje da je sindikat uključio čak i jednog advokata da bi se pozabavio ovim slučajevima, iako je bilo dosta odugovlačenja u rešavanju istih i oni se uvek bore protiv navodne korupcije i navodnog nepotizma. “Bilo je slučajeva u kojima su inspektori kaznili privatne kompanije zbog raznih kršenja zakona i prava, ali su ti slučajevi opozvani u centru, jer neko tamo ima svog ujka”, kaže on.

Cela kontrola nad radom u privatnom sektoru, kako kaže on, centralizovana je otkako propisi navode da nijednom inspektoru nije dozvoljeno da sprovede inspekciju a da prethodno nije dobio dozvolu od Inspektorata za rad. Azemi kaže da je to način na koji je privatnim kompanijama i određenim osobama u inspektoratu omogućeno da međusobno sarađuju i prikriju neregularnosti.

Da bi istakao o kakvom je problemu reč, Azemi naglašava da ovaj sindikat, koji svoje početke ima u 1990. godini, nije čak ni priznat od strane države.

Neuspesi medija

Kada je reč o bavljenju kršenjem prava od strane privatnih kompanija, Azemi pripisuje deo krivice medijima, sektoru za koji je dokazano da takođe krši prava radnika. “Bilo je slučajeva u kojima priče [o kršenjima prava] bivaju cenzurisane”, kaže Azemi, mada nije zalazio u detalje o tome na koje medije misli.

On naglašava da postoji opšti strah od izveštavanja o slučajevima u kojima se krše radnička prava, imajući u vidu da su takvi prestupi počinjeni i od strane samih medija.

Škeljćim Hisenaj, predsednik Udruženja novinara Kosova (AGPK), nije preispitao Azemijeve navode. Hisenaj kaže da nedostatak ugovora o radu i neuspeh medijskih organizacija da ispune ugovore jesu prvi problemi sa kojima se mnogi novinari suočavaju.

Tokom procesa registracije novinara 2014. i 2015, AGPK je otkrio da je oko 30 odsto od 300 novinara koji su popunili prijavu izjavilo da nisu imali radni ugovor. Izveštaj koji su Kosovo 2.0, Ćohu i Savet za štampu Kosova objavili na Svetski dan slobode štampe u maju, otkrio je da je broj novinara koji nemaju ugovor o radu na Kosovu – 45 odsto.

“Inspektorat za rad nije ozbiljno posvećen rešavanju ovog problema i tome da nam pomogne da stvorimo bolje uslove za rad. Kao organizacija, već duže vreme tražimo da se uradi inspekcija medija, koja se i naposletku desila, ali nismo sasvim zadovoljni rezultatima”, kaže Hisenaj, koji otkriva da nije dobio detaljan izveštaj o nalazima inspektorata, uprkos podnetim zahtevima.

Ima sugestija da bi same medijske organizacije mogle više da urade radi poboljšanja svog rada. Za vreme panel diskusije na događaju povodom objavljivanja izveštaja o slobodama medija na Svetski dan slobode štampe, pravna savetnica, Furtuna Šeremeti, pohvalila je medije za to što su oni neki od retkih primera gde postoji interna regulacija unutar sektora, ali je naglasila da medijske organizacije imaju odgovornost da regulišu svoje okruženje.

Ipak, kršenja radničkih prava se nastavljaju širom tržišta rada, dok je privatni sektor jedan od najvećih prestupnika u tom smislu.

Jeton Mehmeti iz think tanka koji se bavi dobrim upravljanjem, Institut GAP, kaže da su se promenili uzroci kršenja prava. U nekim slučajevima oni potiču od nedostatka znanja kod radnika o zakonski propisanim pravima, kaže on, dok u drugim slučajevima poslodavci namerno previđaju zakonske odredbe. On naglašava i manjak specijalnih sudova za radne sporove. “Ipak, glavna odgovornost za nedostatak prave implementacije Zakona o radu pada na Inspektorat za rad”, kaže on.

K2.0 je kontaktiralo sa Ministarstvom rada i socijalne zaštite — institucijom koja je pravno i ustavom obavezana da se pozabavi problemima povezanim sa sektorom rada — da bi zatražilo zvaničnu reakciju na gorenavedena pitanja. Međutim, ovo ministarstvo nije odgovorilo.K