Apelacioni upravni sud u Tirani je u maju ove godine naredio albanskoj Državnoj obaveštajnoj službi (SHISH) da skine oznaku poverljivosti sa arhive u kojoj je zabeležena burna prošlost ove zemlje.

Dokumenta su ranije pripadala prethodniku SHISH-a, službi Sigurimi, koja je bila aktivna do 1991. i deo državnog aparata koga su se bojali ljudi pod strogim komunističkim režimom Envera Hodže (Hoxha).

Prošlo je skoro 30 godina, a ni SHISH, ni Skupština Albanije nisu obznanili za javnost arhivu režima koji je bio odgovoran za masovni nadzor, pogubljenja, nestanke i političko zatvaranje hiljada ljudi. Zakon usvojen 2015. utvrđuje pravo na pristup ovim informacijama za ljude i rođake osoba koje je taj režim proganjao, kao i za saradnike i one koji su imali podršku Sigurimija u slučajevima u kojima se date informacije odnose na njih.

Ipak, medijske organizacije i istoričari u Albaniji već duže vreme zahtevaju potpuno skidanje oznake poverljivosti sa arhive Sigurimija.

Određena dokumenta, čije je objavljivanje u maju naredio sud, bili su predmet zahteva jedne medijske organizacije i pripadaju poslednjoj deceniji Hodžinog režima; ipak, SHISH je odbio da omogući pristup, tvrdeći da bi ova dokumenta trebalo da budu “trajno držana u tajnosti”. Sada, kada je sud doneo konačnu odluku u ovom slučaju, Albanija čeka da se ova odluka objavi, jer će ona utvrditi modalitet koji će poslužiti za to da se ova dokumenta obznane u javnosti.

Veb-sajt SHISH-a već ima odeljak nazvan “Deklasifikovani”, gde su prikazane odluke o zahtevima za skidanje oznake poverljivosti sa dokumenata, a koje su podneli građani i organizacije, kao i nazivi deklasifikovanih dokumenata. Međutim, tamo se trenutno nalaze nazivi samo dvaju dokumenata sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti — oba iz 2017. — dok sama dokumenta nisu dostupna onlajn.

Iako jedinstvena prošlost Albanije znači da tranzicija iz zatvorenog i tajnovitog režima ima svoje posebnosti, u širem smislu, problemi sa napredovanjem ka “otvorenoj i transparentnoj” demokratiji zajednički su za celi region — a nisu zaobišli ni susedno Kosovo.

Jedna od početnih tačaka za transparentnost odnosi se na to kako se neka zemlja odnosi prema svojim javnim i neklasifikovanim dokumentima. Ipak, 11 godina nakon proglašenja kosovske nezavisnosti i devet godina po stupanju na snagu zakona koji uređuju pristup potencijalno osetljivim informacijama, institucije nisu izgradile nikakvu praksu kako bi učinile da javnost lako može da pristupi informacijama na koje je ranije stavljena oznaka poverljivosti, što su, po pravilu, javne informacije.

Uprkos zakonima i procedurama koji upućuju na to da bi ranije poverljivi dokumenti trebalo sada da budu dostupni javnosti, istraga K2.0 u višemesečnom periodu dovodi nas do zaključka da je to daleko od stanja na terenu i da su te informacije i dalje obavijene velom tajne. Ustanovili smo i da postoji tek ograničeni demokratski nadzor procedura koje se odnose na osetljive informacije, te da su važni procesi nerazumljivi — a uključujući one koji se odnose na izradu nacrta novog zakona za regulisanje ove oblasti.

Kako bi stvari trebalo da funkcionišu

Član 41 Ustava Kosova jemči pravo svake osobe na pristup javnim dokumentima; on, takođe, govori o trima uslovima u slučajevima kada se neke informacije mogu uskratiti javnosti: lični podaci, trgovinske tajne i poverljive informacije.

Prema slovu Zakona o klasifikaciji informacija i verifikaciji bezbednosti, koji je stupio na snagu jula 2010, postoji šest opštih kriterijuma pod kojima neka institucija može da odredi informacije kao strogo poverljive, kao što su “javna bezbednost” i “odbrambeni [i] vojni planovi”, te razni projekti, planovi i aktivnosti “u vezi sa bezbednosnim interesima Republike Kosovo”.

Službenici koji veruju da su proizveli osetljive informacije moraju o tome da obaveste višeg službenika u svojoj instituciji; u zavisnosti od toga koji se stepen stroge poverljivosti zahteva, nadležnost da odrede kao poverljive informacije mogu imati generalni sekretari, glavni izvršni službenici ili izvršni direktori (i njihovi imenovani podređeni) u slučaju nižih nivoa poverljivosti, ili pak visoki službenici na značajnim pozicijama, kao što su predsednik, premijer ili direktor Obaveštajne agencije Kosova (OAK) kada su u pitanju najosetljivije informacije.

Imenovani službenici mogu zatim da odluče da odrede kao strogo poverljive informacije ili dokumente na jednom od četiri nivoa, od kojih svaki ima svoj vremenski okvir u odnosu na to koliko se dugo data informacija može uskratiti javnosti: ograničen (godinu dana), poverljiv (pet godina), tajan (15 godina) i strogo poverljiv (25 godina).

Ukoliko se neka informacija više ne smatra osetljivom, onda bi sa nje odmah trebalo skinuti oznaku poverljivosti, dok bi pregled osetljivosti svih poverljivih informacija trebalo napraviti na svakih pet godina.

Propisi sugerišu da bi sva dokumenta koja su ranije klasifikovana kao ograničena ili poverljiva trebalo da se sada nađu u javnoj sferi.

Međutim, nijedna bezbednosna institucija Kosova ne poseduje odeljak sa “dokumentima sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti” na svom veb-sajtu, dok su procedure u vezi sa deklasifikacijom u mnogim institucijama nerazumljive, gde mnoge stvari nisu jasne kada je reč o tome na koji način ova dokumenta postaju dostupna javnosti.

Jedini način da se zatraže ranije klasifikovane informacije jeste da se podnese zahtev za pristup informacijama onim institucijama koje su za to nadležne po Ustavu Kosova i Zakonu o pristupu javnim dokumentima, koji obavezuje svaku instituciju da obezbedi pristup informacijama od javnog značaja u roku od najviše 15 dana.

Testiranje sistema

Kako bi testiralo u kojoj meri institucije poštuju propise koji se odnose na deklasifikovanje dokumenata, K2.0 je podnelo zahtev za kopiju dokumenata iz OAK-a sa kojih je nedavno skinuta oznaka poverljivosti, kao i od Ministarstva odbrane, Ministarstva finansija, Ministarstva spoljnih poslova, Forenzičke agencije Kosova i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Samo je Ministarstvo odbrane omogućilo pristup jednom deklasifikovanom dokumentu koji je predat na sastanku sa šefom sekretarijata u ovom ministarstvu. Čak je i tada Kosovu 2.0 ponuđen pristup samo dvoma deklasifikovanim dokumentima, koja su oba vezana za standardne birokratske procedure.

U prilogu (i na ovom linku) nalazi se verovatno prvi deklasifikovani dokument sa Kosova koji je objavljen na Internetu.

Ovo je zahtev tadašnjeg Ministarstva Bezbednosnih snaga Kosova (BSK, koje se sada zove Ministarstvo odbrane) upućen agenciji OAK s ciljem povećanja stepena provere atašea BSK-a u jednoj kosovskoj ambasadi sa ograničenog nivoa na strogo poverljivi nivo. (Provera je procedura u okviru koje se sprovode bezbednosne provere službenika pre nego što mogu da pristupe informacijama na svim nivoima: ograničenom, poverljivom, tajnom i strogo poverljivom; stepen pristupa poverljivim informacijama za pojedince zavisi od nivoa sigurnosnog odobrenja.)

Ime i prezime atašea i tačna ambasada o kojoj se govori u deklasifikovanom dokumentu Ministarstva odbrane redigovani su pre objavljivanja dokumenta, a na osnovu tvrdnje da se tako štite lične informacije pojedinca o kome je reč. Zahtev je sam po sebi stavljen na ograničeni nivo 23. juna 2014, dok je godinu dana kasnije, to jest 23. juna 2015, deklasifikovan.

Druge institucije su uputile na konkretna dokumenta u svom odgovoru na upit K2.0, ali nisu obezbedile pristup tim dokumentima.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) tvrdi da se “skidanje oznake poverljivosti u skladu sa istekom roka odvija u svim agencijama i odeljenjima MUP-a koji su proizveli informacije ograničenog ili poverljivog nivoa”.

K2.0 je u više navrata slalo zahteve za pristup poslednjem deklasifikovanom dokumentu MUP-a; dva meseca kasnije, MUP je predao odluku u kojoj se spominje deklasifikacija dokumenata, pritom ne ustupivši bilo kakve informacije sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti.

U toj odluci — od 1. aprila, dana na koji se K2.0 prvi put sastalo sa službenicima MUP-a u pokušaju da dobije pristup deklasifikovanim informacijama — navodi se da je MUP “deklasifikovao informacije koje je proizvela Forenzička agencija Kosova” (FAK) na zahtev glavnog izvršnog službenika FAK-a, te da je uklonio “deo spiska koji se odnosi na FAK” sa liste MUP-a koja sadrži poverljive informacije. Kao razlog za donošenje ove odluke navodi se  prenošenje nadležnosti generalnog sekretara MUP-a za rukovođenje klasifikovanim informacijama koje je proizveo FAK na glavnog izvršnog službenika FAK-a.

Međutim, kada je K2.0 podnelo zahtev FAK-u da pristupi informacijama sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti, njen inspektor Arben Gaši (Gashi), inicijalno je izjavio da je ova institucija uspostavila nadležnu komisiju koja bi napravila preporuku za klasifikovanje traženih informacija, dok je kasnije odgovorio rekavši da ova informacija više ne poseduje oznaku poverljivosti.

Ministarstvo pravde je odgovorilo saopštivši da ne poseduje deklasifikovane informacije, rekavši da “još nije proizvelo bezbednosne informacije, te da se oznaka poverljivosti nije koristila, pa se tako nije odvila ni bilo kakva deklasifikacija informacija”.

Međutim, kada je K2.0 zatražilo kopiju zahteva iz Turske prema kome je isporučen Kahraman Demirez, jedan od šestoro turskih državljana, koji se nalazi u zatvoru u Turskoj nakon proterivanja sa Kosova u martu 2018, Ministarstvo pravde nije omogućilo pristup tome dokumentu.

U odgovoru stoji: “U skladu sa zahtevom jedne inostrane sudske instance, ministarstvo čuva poverljivost zahteva za međunarodnu pravnu saradnju i informacija sadržanih u zahtevu, te ih prenosi na naše [kosovske] pravosudne institucije.”

Ovaj deo odgovora očigledna je referenca na član 10 Zakona o poverljivosti informacija, gde se navodi da će “označavanje dokumenta strane vlade ili međunarodne organizacije koji sadrži poverljive informacije zadržati svoju prvobitnu oznaku poverljivosti…”

U drugom slučaju, K2.0 je doznalo naziv određenog dokumenta Finansijsko-obaveštajne jedinice za koji se znalo da je poverljiv i, mesec dana nakon prispeća našeg zahteva, Ministarstvo finansija je potvrdilo da je dati dokument bio označen kao poverljiv na period od godinu dana. Ministarstvo je potvrdilo i da dokument treba da bude dostupan javnosti u septembru 2019. ukoliko ministarstvo ne iskoristi svoje zakonsko pravo da produži period poverljivosti.

Čini se da neke institucije iznova stavljaju oznaku poverljivosti na svoja dokumenta, na šta imaju zakonsko pravo u roku od šest meseci od završetka perioda poverljivosti, ukoliko bi obznanjivanje datog dokumenta za javnost moglo da predstavlja pretnju po bezbednost Kosova.

Popravna služba Kosova, agencija koja deluje u sklopu Ministarstva pravde, samo je dodala dokumenta na ovaj spisak poverljivih dokumenata i obnovila njihovu klasifikaciju, prema rečima zamenika direktora Rasima Seljmanija (Selmani), ali nikada nije skinula oznaku poverljivosti sa nekog dokumenta.

“Spisak [sa nazivima poverljivih dokumenata] kao takav jeste poverljiv”, dodaje Seljmani.

Institucije koje ne reaguju

Neke institucije se nisu izjasnile o tome da li su skinule oznaku poverljivosti sa dokumenata.

Savet bezbednosti Kosova (SBK) odbio je da odgovori na bilo koje pitanje ili da se izjasni o tome da li su skinuli oznaku poverljivosti sa bilo kog dokumenta.

“Čestitamo vam na vašem istraživanju, ali prema članu 41, stavu 2, Ustava Republike Kosovo, pristup poverljivim dokumentima je zabranjen”, napisao je Špen (Shpen) Trdevaj, generalni sekretar SBK-a, misleći na član iz ustava u kom se govori o pristupu informacijama, kao i o okolnostima u kojima se to može ograničiti. K2.0 je, u stvari, zahtevalo pristup najnovijim deklasifikovanim dokumentima, upućujući upravo na ovo ustavom zagarantovano pravo.

OAK nije odgovorio na zahtev K2.0 da omogući pristup dokumentima koji su u poslednje vreme deklasifikovani.

Zajednička crta BSK-a i OAK-a jeste ta da oni nemaju imenovanog službenika za odnose sa javnošću ili zvaničnika zaduženog za javna dokumenta, kako na svojim veb-stranicama, tako ni u najnovijem izveštaju vlade o pristupu javnim dokumentima.

Zakon o pristupu javnim dokumentima navodi da će se “sve javne institucije obavezati da odrede jedinice ili službenike zadužene za primanje i inicijalno razmatranje aplikacija za pristup dokumentima”, dok će zahtevi “biti upućeni jedinicama ili službenicima zaduženim za komunikaciju sa javnošću u datoj instituciji”.

Zaštitnik građana Kosova, Hiljmi Jašari, kaže da, iako bi poverljivi dokumenti trebalo da budu zaštićeni, zakon ne spominje da ove dve institucije ne bi trebalo da imaju službenike sa odnose sa javnošću.

“Ne bi trebalo praviti izuzetke kada je reč o imenovanju osobe za to, jer bi trebalo da postoji osoba, kontakt koji bi bio u kontaktu sa javnošću”, kaže Jašari. “A ukoliko je dokument [ili informacija] pristupačan ili nije, verujem da to ništa ne bi komplikovalo.”

Ombudsman dodaje da je do dana današnjeg primio žalbe na račun bezbednosnih institucija koje se odnose na skidanje oznake poverljivosti sa informacija.

Ministarstvo spoljnih poslova takođe nije odgovorilo na zahtev K2.0, uprkos tome što ima kancelariju za odnose sa medijima.

Delimičan nadzor

Jedina institucija koja je proizvela javni dokument koji upućuje na stepen primene Zakona o poverljivosti informacija jeste Skupština Kosova, a nakon što je njena Komisija za praćenje rada OAK-a sprovela sopstveno istraživanje o nadzoru 2016. godine.

Devetoro poslanika je sprovelo intervjue u OAK-u, ministarstvima Bezbednosnih snaga Kosova (sada je to Ministarstvo odbrane), pravde, unutrašnjih poslova i u kosovskim ambasadama u Albaniji i Briselu, kao i u Centralnoj banci i Osnovnom sudu u Prištini.

Godine 2017, nakon sastanaka sa službenicima, komisija je sugerisala da skladištenje poverljivih informacija i deljenje istih sa onima kojima one trebaju da bi donosili efikasne odluke jeste problematično, jer institucije “nemaju odgovarajuće prostorije [sefove] da bi skladištili informacije [na bezbedan način], nema knjiga (registratora) za deljenje informacija, zbog čega informacije ne mogu da se dele sa drugima, pa su, prema tome, neupotrebljive”.

Izveštaj komisije nije spomenuo deklasifikovanje dokumenata.

Ipak, uprkos nedostacima i manama, čini se da postoji tek zanemarljiva politička volja pri proceni toga da li je bilo poboljšanja u pogledu primene zakona. Ganimete Musliu, poslanica Demokratske partije Kosova (PDK) i zamenica predsednika komisije, kaže da ne vidi razlog zbog kog bi se nastavilo nadgledanje rada tih institucija.

“Proces praćenja primene Zakona br. 03/L-178 o klasifikaciji dokumenata i verifikaciji bezbednosti sproveden je u petom sazivu, aprila [2017], te nije u mojoj nadležnosti da govorim o nalazima ovog izveštaja”, kaže Musliu.

“Nije [uspostavljena] praksa da mi dupliramo rad komisije, [da se bavimo] istim pitanjima za koja je proces ranije već okončan”, dodaje.

Faton Topali, poslanik Socijaldemokratske partije (PSD), najnoviji je član ove komisije, dok je na taj položaj izabran 14. marta 2019.

Iako Topali, zajedno sa drugim poslanicima u komisiji, kaže da nije svestan mere u kojoj se Zakon o poverljivosti sprovodi, dodaje da je praćenje primene zakona “nezaustavljiv proces” koji bi mogao da se desi “kada, na primer, komisija poseduje informacije o tome da se deo nekog zakona ne sprovodi ili da je zakon prekršen”.

Ubrzo nakon što je izabran za predsednika komisije, Topali je izjavio za K2.0 da je komisiji trebalo još vremena kako bi utvrdila nove dužnosti za predstojeće mesece, rekavši da će komisija obnoviti svoj radni plan u junu 2019.

Pregled plana rada komisije za prvih šest meseci 2019. našao se na dnevnom redu poslednjeg sastanka komisije, održanog u sredu, 26. juna. Međutim, postoji shvatanje da njen predstojeći radni plan nije izmenjen, dok tačka o razmatranjima klasifikovanih i deklasifikovanih dokumenata nije dodata na dnevni red.

Generalno gledano, teško je doći do informacija o komisiji.

Odeljak o radu komisije na veb-sajtu Skupštine Kosova ne sadrži bilo koje publikovane dokumente, dok je zahtev K2.0 da dobije uvid u komisijin prvobitni radni plan za ovu godinu inicijalno odbačen, uprkos činjenici da bi to trebalo da bude javno dostupan dokument. Skupština je kasnije poslala dokument, nakon što je K2.0 podnelo žalbu kod zaštitnika građana.

Izostanak transparentnosti komisijinog rada postoji uprkos činjenici da ni sami članovi komisije nemaju pristup poverljivim informacijama, pa tako nije tehnički izvodljivo da proizvedu informacije ili dokumenta koja bi zakonski mogla da se uskrate javnosti.

Poslanici komisije vrše nadzor u mraku?

U aprilu prošle godine izražena je sumnja u kapacitet skupštinske komisije da učinkovito obavlja svoj posao, onda kada se ni bivši direktor Driton Gaši (Gashi), ni zamenik direktora Ljatif (Latif) Merovci, nisu pojavili pred komisiju da bi je izvestili o hapšenju i proterivanju šestoro turskih državljana od mesec dana ranije.

Ganimete Musliu, koja je predsedavala sastanku kada je Merovci pozvan, jasno i glasno je prvi put govorila o izostanku kapaciteta da se nadgleda rad OAK-a, izjavivši na konferenciji za medije da “nam je nemoguće kao komisiji da imamo demokratsku kontrolu nad OAK-om”.

Ipak, 10 meseci kasnije, Musliu je izjavila za K2.0 da komisija “zasad” ima zadovoljavajući nivo nadzora, ali nije kazala šta se to, po njenome mišljenju, promenilo.

Poslanici opozicije u komisiji nisu saglasni sa time.

Neki opozicioni poslanici smatraju da izostanak pristupa poverljivim informacijama predstavlja prepreku demokratskoj kontroli.

Anton Ćuni (Quni), član komisije iz redova Demokratske lige Kosova (LDK), kaže da bi poslanicima u komisiji trebalo omogućiti pristup poverljivim informacijama.

“[Za sada] mi kao poslanici potpisujemo dokument o poverljivosti, izjavu pod zakletvom… Čak ni [potpisivanje] ovog dokumenta ne obavezuje direktora OAK-a da deklasifikuje informacije za nas [poslanike u komisiji]”, rekao je.

Prema Ćunijevome mišljenju, Kosovo bi trebalo da uredi ovo pitanje uz pomoć nacrta novog Zakona o zaštiti poverljivih informacija i da uskladi postojeću legislaciju.

Šemsi Silja, član komisije iz redova Samoopredeljenja, saglasan je sa time da bi ova izmena zakona trebalo da dovede do toga da poslanici dobiju pristup poverljivim informacijama.

“Mi se pojavljujemo samo na komisiji”, kaže Silja. “Direktor [OAK-a] ne daje bilo kakve informacije… Trebalo bi da insistiramo po svaku cenu na tome da dobijemo zakon koji omogućuje pristup [poverljivim informacijama].”

Topali, pak, nije saglasan i smatra da njemu kao članu komisije ne bi od koristi bilo dobijanje pristupa poverljivim informacijama.

“Poslanički rad je javan i takav bi i trebalo da bude”, rekao je. “Potvrda o bezbednosnoj proveri, čak i [ona koja bi omogućila] pristup tajnim dokumentima, ne bi mi pomogla u diskusiji [o njima] u skupštini”, kaže on.

Nov zakon, nova agencija

Novi nacrt Zakona o zaštiti poverljivih informacija — za koji je predviđeno da se usvoji u vladi u junu, ali nije dospeo na dnevni red — ne povećava pristup članova komisije poverljivim informacijama.

I zaista, postoje elementi novog nacrta zakona koji, čini se, dodatno produbljuju tajnost informacija.

On proširuje kategorije informacija na koje se može staviti oznaka poverljivosti, posebno u pogledu uvrštavanja elektronske komunikacije, kriptologije i elektronskih presretanja u zakon, dok se prave i izmene spiska na kom se nalaze oni koji imaju ovlašćenje da pristupe tim poverljivim informacijama.

Proširuje se i period držanja u tajnosti strogo poverljivih dokumenata, sa 25 na 50 godina.

Novi nacrt zakona se bavi i pitanjima bezbednosne provere, što je, tehnički gledano, bila nadležnost OAK-a otkako je aktuelni Zakon o poverljivosti informacija usvojen 2010.

Međutim, Odeljenje OAK-a za bezbednosnu proveru počelo je sa radom tek pre pet godina, dok je portparol Kfora Vinćenzo Graso (Vincenzo Grasso) izjavio za K2.0 da je “KFOR neko vreme sprovodio bezbednosne provere, između 2008. i 2014”, dok je Tim za vezu i savetovanje pomagao u tome da se izgrade kapaciteti OAK-a kada su u pitanju procedure za bezbednosnu proveru i stavljanje oznake poverljivosti na dokumenta.

Prema onlajn verziji nacrta zakona, novouspostavljena agencija, odnosno Agencija za zaštitu poverljivih informacija (AZPI), biće odgovorna za sprovođenje bezbednosnih provera, kao i za kontrolu i primenu standarda u oblasti čuvanja poverljivih informacija. To je u skladu sa preporukama izveštaja Komisije za nadzor OAK-a iz 2017.

Međutim, baš kao što je urađeno sa primenom aktuelnih zakona koji se odnosi na poverljive dokumente i bezbednosne provere, proces izrade novog zakona takođe je nejasan.

K2.0 je postavilo kabinetu premijera nekoliko pitanja o tome ko je direktno uključen u proces izrade zakona, dok smo zatražili i detalje o javnim konsultacijama i radu, ali smo dobili samo delimične odgovore.

Iako je spisak imena ljudi iz šire komisije, a koji su odgovorni za izradu novog zakona, dostupan na Internetu, prilikom intervjua u Kabinetu premijera marta meseca, Hisen Gaši (Hysen Gashi), premijerov savetnik za bezbednosna pitanja, odbio je da pruži uvid u imena onih u manjoj radnoj grupi koji su direktno odgovorni za izradu zakona, rekavši samo da u njenom radu učestvuju službenici iz Kabineta premijera, Kabineta predsednika i OAK-a.

Takođe, on nije otkrio datum ni mesto održavanja predstojećih javnih konsultacija, dok nije ni odgovorio na pitanja poslata imejlom o informacijama u vezi sa javnim konsultacijama koje su već održane; u svom prvobitnom odgovoru, Kabinet premijera samo je poslao informaciju o vremenskom okviru u kom su konsultacije održane, rekavši da “nije bilo ograničenja” u odnosu na učešće kada smo ih upitali o tome koliko ljudi učestvuje u konsultacijama.

Mirjeta Ademi, istraživačica u Kosovskoj fondaciji za civilno društvo (KCSF), kaže da je ova fondacija preporučila vladi da objavi datume i mesta na kojima će se održati konsultacije.

“Jedna od preporuka KCSF-a iz izveštaja [iz 2018.] pod nazivom ‘U izgradnji’ jeste da bi trebalo pružiti uvid u datume i ostale materijale drugim stranama [zainteresovanim za ovaj proces]”, rekla je.

Vladin dokument pod nazivom Minimalni standardi za proces javnih konsultacija zahteva transparentnost i “pružanje jednakih šansi za učešće zainteresovanih strana, a bez diskriminacije, kao i celokupnoj javnosti u procesu javnih konsultacija”.

Ovi minimalni standardi podrazumevaju i pružanje uvida u kratak pregled koji “opisuje diskusije i glavne zaključke javnih sastanaka”, a koji se zatim prosleđuje učesnicima u roku od sedam dana od dana održavanja javne konsultacije.

Međutim, čini se da beleške sa tih sastanaka nisu vođene za ovaj nacrt zakona.

Borovci je primetio da pristup javnom dokumentu “apsolutno” predstavlja ustavom zagarantovano pravo. Ipak, kasnije, u odgovoru na zahtev za podnošenje beležaka sa bilo koje javne konsultacije, on je rekao da “građanin Republike Kosovo traži dokument koji ne postoji”, dodajući da će Pravna kancelarija objaviti kratak pregled komentara na kraju procesa konsultacija u okviru posebnog dokumenta sa objašnjenjima. U vreme objavljivanja ovog članka, dokument nije bio dostupan onlajn.

Robert Muharemi, predavač u oblasti javnih politika i uprave na univerzitetu R.I.T. Kosovo, kaže da bi trebalo da postoje zapisi o tome ko je šta rekao na sastancima službenika koji su izradili nacrt zakona.

“Javna konsultacija nije samo da imate fizički pristup [mestu na kom se diskutuje o nacrtu zakona]”, rekao je. “Javna konsultacija znači da imate pristup dokumentu da biste videli šta je rečeno onda kada je neki zakon bio u izradi”, kaže on.

Sveukupni efekat je taj da su građani sprečeni da saznaju kako se sprovode bezbednosne usluge i procesi i kako su oni uređeni u vreme kada nedostupnost deklasifikovanih dokumenata sugeriše da ima dosta toga što bi trebalo pratiti i nadzirati.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.